Menu

logo

MIOMIR NAUMOVIĆ

PRESSING 52, jun 2006.
Razgovarao: Dejan N. Kostić
KO SU POLITIČKI BANDITI?

Dr Miomir Naumović redovni je profesor na Filozofskom fakultetu u Nišu. Do sada je objavio osam knjiga uglavnom iz oblasti sociologije grada i sela. Nikada nije radio za nevladine organizacije i nije aktivan u političkom životu. Prezire političarenje.

Kako prepoznati političke bandite? Koje ih osobine svrstavaju u tu kategoriju?
Političke bandite je previše lako uočiti. U svetskoj politici ima toliko bandita da je svakog dana moguće videti ili pročitati nešto što su oni uradili. Najlakše se vide, najpre, njihova pohlepa i njihova nasilnost. Vidimo da neke države osiromašuju zbog toga što se na vlasti nalaze grupe političara koji, jednostavno, svoju vlast zloupotrebljavaju. Nemačka javnost burno je reagovala nedavno, kada je čula da Angela Merkel želi da poveća penzije za odlazeće političare. Imamo i mi sličnu situaciju. Danas se, nažalost, politikom najčešće bave ljudi koji nemaju ni ljudske ni obrazovne kvalitete i, pre svega, zato što ne uspevaju na drugim poljima.

Šta je primarni motiv „banditokratije"? Da li je u pitanju sticanje materijalnog bogatstva ili želja za vlašću?

Kod političkih zlotvora želja za vlašću je ključna stvar, mada je u nekim situacijama prati i pohlepa. Tu treba napraviti razliku - Staljin je, recimo, živeo u nekom stančiću od pedeset kvadratnih metara. Nije bio pohlepan, nije voleo zlato, nakit, umetničke predmete. On je primer političkog bandita jer je zbog vlasti bio spreman da sve svoje najbliže saradnike uništi i ubije. Vlastoljubivost ga je pokretala. Nekad je vlastoljubivost jedino što vidimo, a nekada je u kombinaciji sa neverovatnom pohlepom. Međutim, dešava se da neki političari pljačkaju, a nisu nasilni. Kad dođu na vlast, ponašaju se prema državnoj kasi kao da su u supermarketu, uzimaju sve što mogu, sebi dodeljuju sve moguće titule, sve moguće povlastice... I zamislite sada neku malu zemlju čiji ministri putuju svuda po svetu, na Bahamska ostrva, na Mar del Platu, Mar del Sol, idu u Kan i  jednostavno isprazne državnu kasu. Treba da znate da su putovanja Josipa Broza Tita po Aziji, Africi i ostatku sveta državnu kasu tadašnje Jugoslavije koštala više od milijardu dolara! 

Na početku svoje knjige navodite da politički banditi često upropaštavaju svoj narod i državu, kao i da najgnusniji zlotvori nisu na društvenom talogu, već na vrhu. Da li su oni uopšte svesni posledica svog delovanja i da li u nekim slučajevima postoji iskreno uverenje u ideologiju koju zastupaju?

Analiza političkog zločinaštva najčešće je nailazila na ćorsokak. Na primer, nakon Drugog svetskog rata svi su tvrdili da su nacisti, na čelu sa Adolfom Hitlerom, pravi pravcati ludaci. Međutim, sve analize koje sam uradio, a radio sam nekoliko godina na ovom i narednom tekstu pod nazivom "Lice nacizma", pokazuju da su politički zločinci i politički banditi najčešće i natprosečno inteligentni. Adolf Hitler i njegovi prvi sledbenici, Herman Gering, Rudolf Hes, Martin Borman, su bili ljudi izuzetno visoke inteligencije. Ako Hitlera, koji je bio vlastoljubiv ali nije uživao u materijalnim dobrima, uporedimo sa Geringom, čiji je kvocijent inteligencije bio 149, kod ovog drugog uočavamo i pohlepu. Dakle, moguće je da šef države bude skroman, ali da je njegova svita sastavljena od lopova i pljačkaša i da on tu ne može ništa. Harizmatska ličnost, onako kako je Maks Veber opisuje, sklona je da svojoj sviti, sledbenicima, obezbeđuje plen, položaje i titule. Slične ekipe u potpunosti su spremne da razore državu i svu njenu imovinu prodaju budzašto, na raznoraznim tenderima, što je karakteristično za zemlje koje su upravo izašle iz socijalizma i preživljavaju tranzicioni period. U vreme socijalizma stvorena je jaka radnička klasa, otvarane su fabrike, i sada su političari spremni da ih upropaste i prodaju strancima, koji na taj način dobiju jeftinu i visokokvalifikovanu radnu snagu. Neki političari iz Srbije, Bugarske, Crne Gore, Bosne i Hrvatske spremni su da prodaju i rudna bogatstva, izvore sirovina, pa čak i vodu. Pitam se, nećemo li u budućnosti biti primorani da kupujemo i sopstvenu vodu? Mnogi političari nisu ni svesni da zajedno sa banditima učestvuju u rasparčavanju i upropaštavanju imovine koja je teško stečena. Ta imovina prodaje se u bescenje samo zato što politički banditi misle da sve treba prodati, a oni dobijaju neki procenat od toga.

Boje li se nečega politički banditi?

Otkako postoje politički banditi, postoji i njihov strah da će izgubiti vlast. Najpre se plaše da će jednog dana neko da otkrije njihov banditizam, koji je lako uočljiv. Prvo se vidi po praznim džepovima naroda. Drugo, vidi se po tome što se sve budzašto rasprodaje. Treće, vidi se po tome što ti ljudi, dojučerašnji društveni talog, najčešće i neobrazovani, dolaze na visoke položaje i postaju čak i ministri. Oni se naglo obogate da više ne znaju ni šta imaju. E, to se najlakše vidi. Narod najlakše prepoznaje političara koji je lopov!

Kada ste već spomenuli narod, da li se slažete sa tezom da svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje?
Pomenutu tezu sam nalazio kod Bugara, Mađara, Rusa, bogami, i kod Francuza. To je jedna univerzalna misao. Ali je činjenica i da je uvek jedan deo naroda nezadovoljan vlašću. Najčešće su to pametni, obrazovani i pošteni ljudi. Oni nisu zadovoljni, jer misle da svaka vlast može bolje. I hvala Bogu da postoje ljudi koji mogu da kritikuju vlast, jer dok je onih koji javno izražavaju mišljenje, dotle će svega biti u državi, i biće dobro. Onog trenutka kada ti ljudi budu progonjeni i zaustavljeni, u tom momentu politički banditizam sazreva i ulazi u poslednju fazu, a to je likvidacija političkih protivnika.

Da li svako vreme i prostor imaju svoju „banditokratiju", odnosno, da li ona menja svoj oblik?
To velikim slovima treba napisati: POLITIČKI BANDITIZAM JE POJAVA STARA KOLIKO I POLITIKA. Onog trenutka kada je neko rukovodio ljudima, taj je mogao da zloupotrebi i to rukovođenje i tu vlast. Da sam nekim slučajem Francuz, ja bih sigurno proučavao francuski politički banditizam. Da sam nekim slučajem Rus, ja bih proučavao onaj ruski. Kod nas Srba političari su bili spremni da ubijaju i svoje najrođenije da bi došli do vlasti. Drugo, otkako postoji ovaj narod, uvek je neko zloupotrebio svoju vlast na ovaj ili onaj način.

Moram da primetim da, recimo, Vožd Karađorđe nije želeo da bude vrhovni vođa, pre svega zbog svoje prekosti. On je bio velika ličnost, harizmatski vođa, ali je unapred znao svoje mane i otvoreno ih prikazivao. Danas mi imamo političare koji znaju svoje mane, ali ih prikrivaju. I ja ću da vam reći da, kao čovek, dok gledam zasedanje Skupštine ne mogu a da ne reagujem. Čim se saziva nova Skupština, prvo se razgovara o platama narodnih poslanika. To je najveća sramota za jedan narod i sramota je što srpski narod to dozvoljava! Za narod koji je u ovolikim problemima, Skupština na svakih četiri do pet meseci raspravlja kolike će plate biti narodnim poslanicima, prenebregavajući krupna pitanja.

Da li postoji politički banditizam u razvijenim demokratslim društvima ili je to samo privilegija društava u tranziciji, odnosno, da li smo zaista plodno tle za razvoj političkog banditizma i kako je on povezan sa mentalitetom našeg naroda?
Na Zapadu političkog banditizma ima i previše. Prisetimo se afere Kofija Anana, šefa Ujedinjenih nacija, i njegovog sina vezane za nabavku raznorazne opreme, kao i aferu Bila Klintona i Monike Levinski. Afera Votergejt takođe je proizvod političkog banditizma.Svakodnevno se dešavaju zloupotrebe vlasti u politici Nemačke, Francuske, ali te zloupotrebe su mnogo drugačije jer su to sve bogate i velike zemlje. Kad se u siromašnoj zemlji kao što je naša ili Bugarska ili Rumunija krade, onda je to mnogo veći i uočljiviji problem. Koliko je afera i koliko je pljački u Srbiji otkriveno? Pa to ne može da se izbroji. Da li je neko zbog neke afere bio kažnjen? Recite mi, kada se dogodi da neki političar ili ministar bude optužen za neku aferu u zemlji Srbiji, da li on uopšte bude izveden pred sud i kažnjen? Tu postoji jedan začarani lavirint. U predizbornoj kampanji političari jedni druge pljuju i otkrivaju prljave radnje. Posle toga sednu u poslaničke klupe i niko ni za šta ne odgovara. A na Zapadu toga ne bi bilo. Da li razumete razliku u mentalitetu.

Da li vam je politička scena u Srbiji u poslednjih 20 godina olakšala pripremanja ove knjige ili je otežala zbog obilja materijala?
Ja nikada neću napisati knjigu "Srpski politički banditizam" jer nas u svetu već dovoljno pljuju i toliko zla pričaju o nama. Međutim, na narodu je, sada, da zna da bira ljude koji su čestiti i pošteni. I, naravno, zato je ova knjiga napisana, da se nikada ne izaberu oni ljudi koji su pokazali da su skloni pljačkama i nasilju.

 

 

Add comment


Security code
Refresh