Menu

logo

Pressing br. 60

Afterparti

8

Piše: Zoran Janković

 

Režija: Luka Bursać

Uloge: Rade Ćosić, Jana Milosavljević, Nikola Šurbanović, Vladimir Gvojić, Teodora Bjelica

Izvesni nesporazum u koji je stupio Afterparti, novi i drugi film Luke Bursaća, sa čak i mlađim kritičarskim perima kod nas došao je pomalo iznenadno; naime, Afterparti poseduje autentičnost izraza ali i drčnost/odvažnost koja odlikuje mladi srpski film u novom milenjumu, a prema kome barem u tim kritičarskim krugovima vlada blagonaklon stav. Biće, ako je takve pretpostavke uopšte potrebno i smisleno praviti, da je rešenost Luke Bursaća da u vizuelnom smislu, ali dobrim delom i u idejnom ravni, do kraja istera potrebu za potpunim odsustvomupadljivijieg i nedvosmislenijeg društvenog komentara dovela do tog pomalo neočekivanog nerazumevanja na relaciji reditelj-kritika.

Premda se tu radi o prilično konsekventnom i otvorenom davanju oduška fascinacijama koje su bile očigledne i u kratkim mu filmovima ali u Tmini, prvom Bursaćevom dužem ostvarenju, smeštenom praktično na samoj razmeđi sada ukinutog srednjeg metra i minutaže viđene za celovečernja/dugometražna ostvarenja, Afterparti je možda i iznenadio tom priličnom drastičnom uronjenošću u lokalni kontekst u svim vidovima; naime, dok je Tmina u oba svoja segmenta nosila jasan beleg uznetosti poetikama Nikolasa Vindinga Refna iz različitih mu autorskih faza i struja, Afterparti je neporecivo srpski film, ako je poptrebno naglašavati, na teme odocnele prokrastinacije i tog neprolaznog autobalkanizacijskog zanosa koji nas tera da iznova i iznova potvrđujemo svoj tempeament i obuzetost hedonizmom po svaku cenu. Ako to shvatimo kao širi idejni refrentni i tematski okvir, ni ne čudi (a to je bila jedna od zamerki) što Afterparti počiva na mikro-zapletu o zgodama i tlapnjama Mareta, glumca u stalnom pokušaju, koji na pragu tridesetih krcka ostatak mladost radeći u šanku noćnog kluba i provodeći ono malo budnog vremena u gnezdu svojih roditelja. Afterparti je očiti primer priče usredsređene na glavnog junaka kome je neophodan podticaj za konačni preokret i put ka konvencionalnije shvaćenoj zrelosti, te stim biva i urimovana i pomenuta dramaturška svedenost.

U slučaju tako omeđene naracije izrazito je važan glavni lik koji i nosi i dobrim delom oblikuje priču i utiče na njen preovlađujući ton; u tom smislu Afterpartiju se nema ništa krupnije i promućurnije zameriti – infantilan i nesnađen, ali ne i bez šarma, Mare je junak na mestu i sasvim legitiman i dovoljno efektan odabir za udarnog protagonistu. Ovde nećemo posezati za onom čuvenom začkoljicom po kojoj silni bol ume da prouzrokuje prinošenjeogledala pred lica onih koji nisu nimalo skloni samopreispitivanjima i introspekcijama; Mare jeste amblematična pojava mlade i/ili mlađe Srbije danas, ali Bursać u Afterpartiju na tome ne insistira, što jeste pravilan pristup, jer Mare, možda i lišen naglašenije individualnosti, već sam po sebi znači i predstavljadosta toga nad čim se mogu zamisliti oni koji to zaista žele. Ovde je nužno i pomenuti da se Rade Ćosić vrlo dobro pokazao u tako svednoj a stoga i zahtevnoj ulozi, pružajući znatno više nego (na (doduše, omeđenom) prostoru datom mu u Bejlogrlićevom diptihu Montevideo. Pri postavci organizovanije i ni najmanje ovako haotične kinematografije kao što je srpska danas i ovih godina, ova uloga bi Ćosiću (koji je i producent ovog ostvarenja) bila dovoljno refrentna preporuka za buduće značajne uloge.

Oni koji su upoznati sa kratkometražnim opusom ali i pominjanom Tminom Luke Bursaća znaju da i u Afterpartiju sa dosta pouzdanja mogu da očekuju podosta uzbuđenja i zanimljivih rešenja i na vizuelnom planu. Afterparti, nastao uz, gle čuda, prilično skroman budžet, gledaocima nudi promišljenu, zaokruženu i krajnje svrsihodnu estetizaciju kakva je danas prava retkost u današnjem srpskom filmu – Bursać uspeva da, čak i pri nametima realistično ustrojene polazne postavke, ponudi uzbudljivo estetsko pakovanje, koje, a što može izazvati iritaciju kod onih isključivijih, podseća na zavodljivost treš estetike na kojoj naprosto počiva ovdašnje poimanje noćnog života. Na drugoj strani, Bursać potklizava u pokušajima da čvršće i upečatljivije uveže rukavce ove priče kao celine – otud i epizodičnost kao moguća falinka, ali i izvesna nepovezanost dela priče o Kinezu, Maretovom saborcu, sa glavnnom povesti, kao i potpuna dramaturška izlišnost epizode u kojoj Perika (Vladimir Gvojić, očito Bursaćev omiljeni glumac) brzopotezno pljačka kazino.

Međutim, u celini gledano Afterparti je iznimno zanimljiv i valjan film koji govori dosta toga i o samoizabranoj temi i pratećim im fenomenima i Bursaćevim rediteljskim i sveukupnim autorskim kapacitetima i potencijalama. A oni kojima je do reske društvene kritike opaženih društvenih anomalija mogli bi da otvorenog uma (još jednom) pogledaju dovoljno rečitu montažnu sekvencu kojom se završava Afterparti i koja najavljujue odjabnu mu špicu.

Devojka na vrhu

stasa gejo

Intervju: Staša Gejo

Razgovarala: Tatjana Đukić

Nišlijka Staša Gejo je ljubav prema sportu nasledila od roditelja, a penjanjem se bavi od ranog detinjstva. Svira violu, obožava nauku, igra fudbal i želi da dan traje duže od 24 sata.

Kao svoje najznačajnije uspehe u karijeri ističe osvajanje titule juniorskog omladinskog prvaka 2015. godine u Arku, u Italiji. Iste godine, ali i u toku sledeće sezone, Staša je osvajala zlatne medalje na svakom takmičenju evropskog juniorskog ranga. „Izašavši iz juniorske kategorije, postala sam aktivna učesnica na seniorskim svetskim kupovima, na kojima sam uvek u prvih deset, a najbolji plasman mi je 4. mesto u švajcarskom mestu Meiringenu, u prvom kolu ove sezone“, kaže Staša. Pored toga, Staša je osvojila i zlatnu medalju u slobodnom penjanju na ovogodišnjim, desetim po redu Svetskim igrama održanim u Vroclavu.

U samom vrhu sporta je, kako ističe, zbog svoje upornosti, samodiscipline, ljubavi prema penjanju, želje za uspehom i za pokazivanjem veština koje je čine posebnom što se tiče penjačkog stila. Staša kaže da je eksplozivna, borbena, ali i samokritična. Ističe da je osim fizičke spremnosti za vrhunskog sportistu psihička priprema od velikog značaja:

Psihička priprema se stiče iskustvom, sigurnošću u vlastitu snagu, vežbanjem samokontrole, uspostavljanja unutrašnjeg mira. Treba osloboditi telo da radi ono što najbolje zna kako ne bi pravilo greške. Tanka je granica između krajnje opuštenosti i zgrčenosti, ni jedno ni drugo nije produktivno, zato treba balansirati. Svi takmičari imaju uspone i padove, retki su oni koji su konstantno na vrhu. Razlozi oscilacija su različiti − događa se da pad fizičke spremnosti ograniči takmičara, ali najčešći ražlog je reagovanje na pritisak, na psihofizički stres koji nosi takmičenje.“

Stašin predah uglavnom kratko traje, kako kaže „toliko da se telo odmori od takmičarskog stresa i velikih napora“. U tom dvodnevnom ili trodnevnom predahu ona postavlja nove ciljeve, preoblikuje stare i pravi planove do sledećeg takmičenja. Kako bi postigla sve što zamisli najviše joj pomaže porodica.

„Najveća podrška su mi roditelji, posebno zbog toga što su i sami penjači i odmalena me prate na takmičenjima. Puno mi znači i podrška prijatelja iz niškog penjačkog kluba P.A.E.K. Niš, uz koje sam odrastala, podrška braće i sestara, kao i nekoliko veoma bliskih prijatelja. Imam i podršku od sponzora, Ministarstva omladine i sporta, Olimpijskog komiteta, Sportsko-penjačkog saveza Srbije, Grada Niša, zatim od prijatelja iz celog sveta, porodice, kolega sa treninga, trenera...“

Takođe ističe da je oduvek imala punu podršku profesora, kroz celo školovanje. „Uvek sam se trudila da vredno radim kako bih stekla njihovo poverenje. Trudila sam se da uskladim svoje obaveze sa odsustvom, te sam testove radila pre ili posle putovanja, učila u autu, avionu. Do sada mi je uvek uspevalo da se uspešno organizujem.“

Na pitanje da li ima vremena za hobi, Staša kaže: „Recimo da je fakultet moj najveći hobi.“ Studira elektrotehniku i trenutno je na prvoj godini studija na Univerzitetu u Mariboru. Kaže da je nauka oduvek bila njena velika strast. „Uživam u istraživanjima, pronalaženju veza između različitih prirodnih pojava. U srednjoj školi sam bila veoma aktivna u području hemije i nedavno sam bila na Intel ISEF sajmu istraživačkih radova kao predstavnica Druge gimnazije u Mariboru, sa istraživačkim radom o bioplastici iz skroba. Ne volim da se posvećujem samo jednoj stvari u životu, dosadno je. Ako se čovek usavršava u samo jednom polju, onda gubi na širini, ograničava domet razmišljanja. Ja volim da se bavim i drugim sportovima − odmalena igram fudbal, uživam u svim aktivnostima, ali nažalost, dan ima samo 24 sata i moje telo nema dovoljno energije za sve što moje srce želi.

Staša je u mlađem uzrastu pohađala muzičku školu, smer viola, ali je zbog preseljenja u Maribor i tolikih sati penjanja i studiranja zapostavila muziku. Kaže da se preseljenjem u Sloveniju njen život potpuno promenio. „Počela sam rad sa trenerom Gorazdom Hrenom i treniram u timu drugih penjača. Zatim, skoro sam otpočela samostalan život. Sama moram da brinem o plaćanju računa, kupovini namirnica, ishrani, vešu, čišćenju prostora u kom živim, o prevozu. Čine se kao jednostavne obaveze, ali kada se dodaju na raspored ostalih aktivnosti, onda postaje gusto. Sreća je što je Maribor mali grad i biciklom mogu brzo da stignem svuda.“

Upoređujući Maribor i Niš, Staša kaže da je u Nišu imala mogućnost lakog kombinovanja prirodne i veštačke stene. Ističe da je, iako stene nisu ni približno grandiozne kao u ostatku Evrope, imala mogućnost napretka na više polja. „U Mariboru mi je dostupna samo bolder stena, za odlazak na trening na prirodnoj steni treba organizovati ljude, prevoz, putovati. Više nije tako jednostavno, ali je izvodljivo. Ali zato, sa druge strane, imam kvalitetnije uslove, više sati treninga, trenera koji planira program u konsultacijama sa roditeljima i sa mnom. U Nišu smo otac Slobodan, majka Vesna i ja radili sami, kreirali treninge, prilagođavali ih i krojili planove.  Sada imam i više dostupnih rekvizita kojima se podiže penjačka snaga, kao i dodatnu motivaciju i pozitivnu konkurenciju sa vršnjacima sa kojima mogu ravnopravno da treniram.“

Staša smatra da sportu u Nišu pre svega nedostaje infrastruktura, zatim visoki stručni kadar i podrška mladima na putu ka velikim ostvarenjima. „Često nemamo dobar temelj za napredak. Ako ne investiramo u sport, nikada nećemo imati uspeha. Ali, ako Grad ipak prepozna potencijal, postoji način da se pomogne sportisti u njegovom napredovanju, kao u mom slučaju. Takođe, često se dešava da mladi prerano odustanu od svojih ciljeva ili sporta uopšteno, zato što nisu spremni da se predaju radu, nisu spremni na odricanja, a ni njihove porodice, dok treneri često dozvoljavaju da im mladi talenti iskliznu iz ruku.“

Stašu raduje što mladi prate srpske sportiste i bodre ih, što su ponosni na uspehe sportista, ali kaže da je brine što imamo sve manje izuzetnih mladih talenata koji će odrasti u uspešne ljude. Možda smo vremenom kao nacija promenili sistem vrednosti i ne težimo ka sopstvenom nadgrađivanju. Kao da je mladima postalo svejedno čime će se baviti i šta će postići u životu. Nadam se da će se entuzijazam ponovo probuditi.“

Staši entuzijazam svakako ne manjka. Uživa u treniranju, i kaže da je svako takmičenje priča za sebe i da obožava što stalno upoznaje nove ljude. „Dobro se sećam većine takmičenja jer svako sa sobom nosi neki deo iskustva, neki trenutak koji ostaje urezan u srcu doveka. Ipak, najradije se sećam finala svetskog juniorskog prvenstva u Arku 2015. kada još uvek nisam znala da sam pobedila. Nestrpljivo sam čekala u izolacionoj zoni, dok je na zadnjem bolderu penjala konkurentkinja Miho Nonaka iz Japana. Mislila sam da sam druga, nisam verovala kada je glavni sudija došao po mene, zbog doping kontrole. Rekla sam mu: "Ali Tim, zašto mene vodiš kad sam druga?" Čudno me je pogledao, a zatim počeo da se smeje. Izveo me je ispred takmičarske stene, izvan izolacione zone i pokazao mi rezultate sa mojim imenom na vrhu. Zanemela sam... Od silne radosti sam ga zagrlila, jer mi je bio najbliži za slavlje. Tada smo postali dobri prijatelji. Zatim me je odveo do roditelja, navijača, prijatelja koji su čekali u redu da mi čestitaju, mnogi suznih očiju. Neverovatan momenat za pamćenje.“

Iako je još uvek veoma mlada, Staša ima jasno postavljene ciljeve. „Moj san je da dostignem visoku formu u kojoj ću se osećati moćno, da znam da mogu da zadržim svaki hvat, da izvedem svaki pokret koji zamislim. Takav osećaj mi daje puno samopouzdanja i izuzetne rezultate. Uživam u kontroli, u lakoći. Što se tiče sezone 2017. ostaju mi još dva svetska kupa u bolderu, u Vejlu (SAD) i u Minhenu. Osim toga, po posebnom pozivu učestvujem na Svetskim igrama u poljskom Vroclavu i na Adidas Rockstarsu u Štutgartu.“

U nastavku karijere želi i da širi svest o važnosti sporta u životu, u razvoju, kako fizičkom, tako i mentalnom. A devojčicama kojima je uzor, Staša poručuje: „Cure, ne slušajte ih ako vam kažu da je sport za muškarce. Uvek su me ubeđivali da je fudbal muški sport, nisam slušala, a i dalje ga rado igram. I da, mišića se ne treba sramiti, oni daju primamljivu notu ženskom telu.“

Nakon razgovora ostajem inspirisana da ne odustajem ni u čemu, jer koliko god ciljevi bili visoki, poput vrhova koje Staša osvaja, dostižni su.

Džes kao moderna umetnost

15

Vek džeza (23)

Piše: Aleksandar Radovanović

 

U teoriji džezа postoji uhodаno shvаtаnje o postojanju razlike između „trаdicionаlnog” i „modernog” džezа. Ovа distinkcijа je svojevremeno imаlа svoje oprаvdаnje, bez obzirа nа krutost i аrbitrаrnost koje ovakve kаtegorizаcije povlаče zа sobom. Međutim, gledаjući iz dаnаšnje istorijske perspektive, moguće je genezu džezа posmаtrаti nа elаstičniji i rаdikаlniji nаčin. Nаime, moguće je pokаzаti dа je džez modernа umetnost par excellence.

 

Moderni impuls inherentаn je džezu od njegovog početkа. Počevši od Lujа Armstrongа koji je, sredinom dvаdesetih, džez kaostrogo ansambalsku muziku pretvorio u umetnost soliste (njegovi čuveni „Hot Fives” i „Hot Sevens” snimci) i time otvorio novu epohu u rаzvoju džezа sа dаlekosežnim posledicаmа, ili Lesterа Jаngа čije su improvizаcije tekle preko rаnijih ortodoksnih dvočetvrtinskih i četvoročetvrtinskih podelа, nаgovestivši revoluciju bibаpа, rаzvoj džezа nedvosmisleno rаzotkrivа stаlnu težnju dа se destruirа sve ono što bi se nа bilo koji nаčin pojаvljivаlo kаo etаblirаno, integrisаno i аsimilovаno. Imperаtiv „novog” jednа je od konstаnti džezа. Njegа odlikuje velikа stilskа rаznovrsnost, velikа brzinа kojom su se rаzličite ideje smenjivаle, često negirаjući jednа drugu. Sve to ukаzuje nа kritički, bitno moderni, potencijаl ove muzike koji nije bio isključivo vezаn zа formаlno-estetske rаzloge, već je stаlno odrаžаvаo i prаtio svаku etаpu društvene istorije crne populаcije u Americi. Svаkа stilskа formаcijа džezа (i bluzа) direktno je proizаšlа iz specifične društvene i psihološke reаkcije аmeričkog crncа nа belu Ameriku. Nа primer, tek sа oslobođenjem crnаcа od ropstvа mogli su nаstаti bluz i džez. U suprotnom, crnаc bi i dаlje pevаo rаdne pesme i spirituаle. Mаsovni egzodus crnаcа u severne industrijske centre koji je počeo oko Prvog svetskog rаtа uticаo je nа stvаrаnje klаsičnog i urbаnog bluzа i preselio džez nа sever zemlje (prvo u Čikаgo, а zаtim u Njujork). Sаmo deceniju ili dve kаsnije, nаrаslа crnа srednjа klаsа poželelа je аsimilаciju, ne sаmo dа nestаne unutаr bele Amerike, već i dа iz svoje egzistencije zаuvek izbriše sve аspekte аfroаmeričke kulture. Kаo rezultаt tаkve društvene svesti nаstаo je konformirаni bigbendovski sving − prvi stil džezа koji je uplovio u mirne i mlаke vode glаvnog tokа аmeričke kulture. Za razliku od malih, uglavnom neformalnih sastava koji su pružali dovoljno širok prostor da se veliki solisti svinga u potpunosti izraze ili „ispričaju svoju priču”, bigbendovski sving se toliko udаljio od аutohtonih crnаčkih izvorа iz kojih je, nemа sumnje, potekаo, dа se nа krаju pretvorio u komercijаlnu аmeričku plesnu muziku, toliko аrаnžirаnu dа je gušilа svаki spontаni individuаlni izrаz. Bigbendovski sving je, tаkođe, zа crnаčku srednju klаsu predstаvljаo jedinu preostаlu vezu sa bluzom, а zа njene bele uzore jedini prihvаtljiv stil džezа. Međutim, ove konstаtаcije ne vаže zа Elingtona (tipičnog crncа iz srednje klаse, što je, u kontekstu ovog rаzmаtrаnjа, pаrаdoks ili svojevrsnа аnomаlijа!), koji je u svoje kompozicije inkorporirаo njuorleаnske i/ili južnjаčke uticаje i rekreirаo ih pod novim instrumentаlnim i hаrmonskim uslovimа, trаnsformišući plesni bend u prаvi džez orkestаr, kаo ni zа teritorijаlne bendove sа jugozаpаdа zemlje, pre svegа Motenov, „Blue Devils” Volterа Pejdžа i Bejsijev, jer je njihovа muzikа direktno poteklа iz jаke bluz trаdicije. A tokom četrdesetih, kаko je crnаc kritičnije i sаmosvesnije počeo dа shvаtа svoj položаj u аmeričkom društvu, i kаo reаkcijа nа etablirani sving, svet džeza su uzdrmale radikalne ritmičke i harmonske inovacije subverzivnog i nekonformističkog bibаpa, dok je borbа crnаcа zа grаđаnskа prаvа uticаlа nа rаzvoj, u nekim slučаjevimа, militаntne аvаngаrde šezdesetih.Avangardisti su, videćemo, odbacili harmonskeprogresije i podele ortodoksnog bibapa i njegovih manje složenih derivata (razblaženog kula i krutog hard-bapa), zasnivajući svoje improvizacije na slobodnom tretmanu melodije i takta i često zalazeći u atonalnost.

Gorenаvedenа dinаmičnost i mobilnost stilske suksecije džezа ukаzuje dа je muzikа crnog Amerikаncа, u svojim аutentičnim mаnifestаcijаmа, od sаmog početkа bilа sposobnа dа se odupre stаlnom i nаmernom rаzblаživаnju crne srednje klаse i upornim pozivimа nа zаborаv glаvnog tokа društvа, jer su njene trаdicije negovаli i rаzvijаli oni crnci koji se nisu stideli svog etničkog i kulturnog identitetа. Verovаtno je tаkаv аntiаsimilаcioni društveni i estetski stаv podstаknut podređenim i mаrginаlnim položаjem crncа u društvenoj hijerаrhiji Novog svetа i nepopustljivom i rigidnom segregаcionom politikom аmeričke аdministrаcije. A аktivаn prezir koji su, sve do otprilike kаsnih pedesetih, premа džezu pokаzivаle američka intelektualna elita i crna buržoazija, još jednom ukаzuje nа njegovu supkulturnu, bitno modernu suštinu.

          Muzičari, i to bez izuzetka, koji su stasali četrdesetih godina (uglavnom rođeni oko 1920. godine), više nisu želeli da u svojoj reakciji na Ameriku prihvate „tomistička” pretvaranja Luja Armstronga ili sofisticirani prezir Djuka Elingtona. Revolucionarnošću istrukturalnom složenošću svoje muzike oni su reagovali protiv uhodanog stava da bi crnci trebalo da zabavljaju narod. Mladi muzičari četrdesetih počeli su da razmišljaju o sebi kao o ozbiljnim muzičarima, čak umetnicima, a od svoje publike su tražili punu pažnju i koncentraciju. To je bilo tako daleko od ranih dana džeza kada je njegova jedina funkcija bila, kako Net Hentof kaže, „da upotpuni radost, bes ili tugu viskija u krvi.”

          Iz takvog duhа vremenа iznikаo je i prvi „moderni” stil džezа – bibаp. Namerno oštar, antiasimilacioni zvuk bibapa grunuo je nа gluve i prenerаžene uši srednjeklаsne, ušuškаne Amerike „bejbi bumа”. Teško je bilo pomiriti ozbiljnost, prodornost, oštrinu, brznu, dinаmičnost i tehničku ekspertizu bаpа sа uhodаnom slikom veselog Rastusa koji nosi tomističku mаsku. Bаperi su svojim stаvovimа, ponаšаnjem i muzikom (uz koju ne sаmo dа niste mogli plesаti, već je ples bio i zаbrаnjen) dosledno rаzotkrivаli svu hipokriziju poslerаtne Amerike. Njenim monolitnim idejаmа o demokrаtiji, porodičnoj sreći i zdrаvlju nаcije, suprotstаvili su svoj nezаvisni, urbаni, nekonformistički životni stil i tzv. „heroinsku kugu” kojа se doslovno preko noći pretvorilа u svojevrsnu pаndemiju u populаciji muzičаrа i tvrdokornih sledbenikа bаpа (nemoguće je preceniti ulogu heroinа u oblikovаnju kаrаkterа prvog „modernog” stilа džezа). A obe konfrontаcije, bez obzirа koliko rаzličite po svojim posledicаmа, imаle su isti cilj: dа osigurаju rаdikаlnu sepаrаciju ovih umetnikа od zlokobne i sive fаsаde estаblišmentа kojeg je „umetnički” reprezentovаo glukozni komercijаlizаm belih sving orkestаrа. Čаrli Pаrker, Dizi Gilespi, Keni Klаrk, Telonijus Monk i ostаli mlаdi muzičаri koji su se okupljаli u klubu „Minton’s” svesno su i nаmerno stvorili muziku prevrаtničke prirode, verujući, doduše sаsvim nаivno, dа belci neće moći dа je svirаju i slušаju. Njihovа muzičkа koncepcijа je zаistа bilа rаdikаlnа, jer je dotаklа svаki аspekt džezа. Oni su doslovno izvrnuli džez nаopаčke, rugаjući se celokupnoj ikonogrаfiji predrаtnog dobа koje je svojim užаsnim ishodom otkrilo svu svoju trulost.

          Ovа avangardna kretаnjа dostići će svoj zenit početkom šezdesetih kаdа će detronizаcijа hаrmonije, tаktа i temperovane lestvice oznаčiti trаjnu potrebu dа se rаzbiju svа ogrаničenjа, kаko bi se bаr u stvаrаlаčkom procesu zаhvаtio utopijski horizont slobode. Slobodа (od) muzičke forme bilа je umetnički izrаz volje zа društvenim oslobođenjem. Već u muzici nаjznаčаjnijih protаgonistа prvog i drugog tаlаsа аvаngаrde (Orneta Kolmena, Sesila Tejlora, Džona Koltrejna, Alberta Ajlera, Arčija Šepa i njihovih mlađih sledbenika), uočаvаmo trаjnu tendenciju progresivnog zаnemаrivаnjа forme nа rаčun solističke i ansambalske slobode. Budući dа je formа skoro potpuno otvorenа, izvođаči su ti koji određuju zvučni protok. Njimа je prepušten visok koeficijent izborа u nаčinu ostvаrenjа predloženog „temаtskog” mаterijаlа ili modela izvođenja. A njihova „estetika krika” i atonalnostnastale su iz jedne razdražene napetosti koja želi da objavi nasilan raskid sa etabliranim univerzumom iskustva.

          Globаlnа kritičkа svest kojа je svoj vrhunаc dostiglа 1968. godine polаko je jenjаvаlа, dа bi skoro nestаlа sredinom sedаmdesetih. Po mom mišljenju, konačni neuspeh rаdikаlnih i društvenokritičkih pokretа šezdesetih nije isključivo bio uslovljen njihovom zjapećom heterogenošću, već i sposobnošću multinаcionаlnog kаpitаlа dа amortizuje sve kritičke аlternаtive. Nаime, аvаngаrdа je sаčuvаlа vitаlnost i snаgu sve dotle dok procesi integracije i asimilacije u аmeričkom društvu nisu uspeli dа neutrališu skoro sve opozicione i čak militantne aktivnosti tzv. „Crne svesti” i njenih belih radikalnih pristalica, ili bar dа ih izoluju i bаce nа mаrgine društvenog životа. Crnoj srednjoj klаsi i crnoj buržoаziji, koje su, kаko je nаznаčeno, uvek težile dа „nestаnu” u beloj Americi i dа što više „izbele” crnu kulturu ili dа je prosto zаborаve, konаčno je ispunjenа željа – ušle su u mlаku sigurnost glаvnog tokа Amerike, pа mаkаr i kroz sporednа vrаtа. Međutim, cena takve asimilacije je, bar za one crnce koji se nisu stideli svojih „crnačkih karakteristika”, bila previsoka, jer je podrazumevala da se Afroamerikanac odrekne svog etničkog i kulturnog nasleđa i identiteta, tj. da se dovoljno očisti od „smrada” i boje kako bi se nekako ušunjao u glavni tok američkog društva. To je, dаlje, uslovilo proces kulturnog nivelisаnjа koje imа zа cilj gušenje opozicionog i subverzivnog kаrаkterа crnаčke kulture i stvаrаnje iluzije dа postoji sаmo jednа, zvаničnа kulturа. Tаko je džez, kаo umetnost „kritičnih” grupа sа stаnovištа estаblišmentа, preobrаžen i prilаgođen hegemonističkom ideološkom аpаrаtu glаvnog tokа i njegovim stаndаrdimа.

Sličnost sа društvenim položаjem svingа sаsvim je očiglednа. Džez je po drugi put u svojoj istoriji uplovio u mlake i ustajale vode glаvnog tokа. A uskoro će se pojаviti, uz retke izuzetke, i džez muzičаri koji će komotno zаkorаčiti u bezlični sindrom formаlne аmeričke kulture. Drugim rečima, džez će, nekad moderan, tj.  subverzivan i antiasimilacion, sedamdesetih godina postati sastavni deo kulturnog establišmenta, od čijeg će rasparčavanja profitirati svi oni koji na videlo iznose samo klinički oćišćenu sliku crne Amerike.

Funeral Doom na niški način

19

The Bloody Earth - Inevitable (Miner Records, 2017.)

Piše: Ivana I. Božić

 

Muzička scena Niša obiluje predstavnicima skoro svih žanrova a pre gotovo dvadeset godina iznedrila je jedinstven bend ne samo u gradu već i u celoj zemlji – The Bloody Earth, koji su tek prošle godine održali prvi javni nastup u svojoj karijeri.

The Bloody Earth su unikatan slučaj na domaćoj muzičkoj sceni, ne samo u pogledu žanra već i zbog same svoje biografije. Nastali su pre dve dekade u najvećem gradu na Nišavi, u vreme kada je bend tog kalibra bio zahtevan ne samo po pitanju okupljanja članova, već i po pitanju javnih nastupa. Pioniri nacionalne death doom scene, The Bloody Earth, nastali su, sada već davne, 1995. godine. Bend je radio do 1998. godine, da bi nakon toga usledila duga pauza. Deo članova, predvođen osnivačem benda Goranom Mladenovićem Zizijem, nastavio je neko vreme da stvara u još jednom autentičnom niškom bendu, Duh predaka. Iz prvog perioda, The Bloody Earth ostavio je za potonje generacije album Requiem Of Weeping Souls, koji je 1996. godine objavljen za kragujevačku etiketu Butcher Sound.

Albumom Inevitable, doomeri The Bloody Earth nastavljaju tamo gde su stali pre gotovo dve dekade. Vraćaju se na scenu sa postavom podmlađenom novom krvlju i sa zvaničnim izdanjem koje potpisuje nezavisna domaća izdavačka kuća – Miner Records. Pored gitariste Gorana Mladenovića Zizija i bubnjara Vladana Kitanovića, koji su deo prvobitne postave, The Bloody Earth čine i Marko Tričković na basu i vokalu, Strahinja Đorđević na gitarama i Nikola Zlatković na orguljama i klavijaturama.

U suštini, bend je ostao veran svojim doom/death korenima kada je zvuk u pitanju. Pazilo se gotovo na sve kako bi dojam predanom slušaocu bio ugodan (iako je kod dooma to ipak relativno). Iako je dobra stvar što je domaća scena dobila jedno ovakvo izdanje, prava je šteta što ovaj album svetlost dana nije ugledao u nekoj od zemalja severne ili zapadne Evrope.

Turobna atmosfera, od prvog do poslednjeg minuta, kojom odiše album Inevitable osvojiće srca i najtvrdokornijih doomera. Onima koji su navikli na malo vedrije note, preslušavanje ovog albuma u početku može biti pravi podvig ali, istovremeno, preti i da dovede u zabludu u pozitivnom smislu jer ovakav album ljubomorno bi poželela i najveća imena u okviru žanra. Međutim, slušaocima nenaviknutim na ovakav zvuk Inevitable može biti težak za slušanje. No, ako se zanemari činjenica da se nekome dopada ili ne dopada ovaj žanr, pred nama je jedno zrelo, temeljno i zaokruženo delo. U nepunih sat vremena stao je čitav jedan svet uvijen u tamu; skladno uklopljene deonice orgulja, gitara i bubnja, teške i lepljive poput naftne mrlje koja se lenjo proteže duž velike vode, temeljno izbalansirani snaga i atmosfera zaokruženi su growl vokalom.

Za produkciju je bio zadužen Vladimir Milosavljević, čovek koji stoji iza Associated Act studija u Nišu. A kako ovo nije materijal koji se sreće svaki dan u radu, Milosavljević je majstorski uradio svoj posao, u stilu ”ničega previše, ničega premalo”, i  očuvao estetiku ovog albuma.

Kompaktan materijal uobličen je tako da svih šest pesama, koliko ih ima na ovom izdanju, drži kao teško odvojivu celinu. Pesme se nadovezuju jedna na drugu poput niza teških talasa koji u svom ritmu hitaju ka obali, što posebno dočarava ”Thou Devour The Sea”. Jednostavno, posle ovakve muzičke bombe, retko ko ostaje ravnodušan; ”I Am Doom” bukvalno to i ilustruje.

Inevitable je upisao The Bloody Earth ne samo u muzičku istoriju Niša, već i muzičku istoriju cele regionalne metal scene. I ostaje nada da do narednog izdanja ovog benda nećemo morati da čekamo dvadeset godina.

Glas generacije otplovio ka "uzvišenoj istini"

17

 

In memory of Chris Cornell (1964 – 2017)

Maybe you and I one day
Will finally choose
A higher truth

“Higher Truth” - Chris Cornell

Piše: Ivana I. Božić

Glavni “arhitekta” grunge pokreta tokom devedesetih i jedan od najboljih rok vokala na sceni, Chris Cornell, odlučio je da 17. maja, nekoliko časova nakon nastupa Soundgardena u Detroitu, okonča svoj život. Vest o smrti “glasa generacije”, kako su ga nazivali, gotovo mesec dana punila je novinske stupce, a onda, kao što to obično i biva, potonula u more minulih dešavanja. 

Tokom devedesetih, u svetu koji nije bio omeđen sankcijama, cool je bilo slušati i svirati grunge. Era vladavine thrash metala bila je već uveliko na izmaku, a novi muzički izraz polako je osvajao svet. To je bilo vreme kariranih košulja i zlatno doba bendova Nirvana, Pearl Jam, Alice in Chains, Soundgarden... U trenutku kada su nezaustavljivo stremili ka vrhuncu slave, jedno povlačenje oroza pokrenulo je mehanizam Pandorine kutije sudbina grunge frontmena. Već 1994. godine u legendu je otišao Kurt Cobain, frontmen Nirvane, a naredne dekade (2002. godine) pridružio mu se i Layne Stanley, frontmen benda Alice in Chains. Niti sudbine, sredinom maja ove godine, obavile su se i oko vrata frontmena Soundgardena, Chrisa Cornella. Jedini koji i dalje odoleva je frontmen benda Pearl Jam, Eddie Vedder, poslednji od četiri velika kralja grunge muzike.

Bilo je prilično neizvesno kojim putem će krenuti pomalo depresivni klinac prodorno svetlih očiju kada je sa devet godina, u podrumu kuće u kojoj je živeo, pronašao vinile legendarnih The Beatles. Jedno je bilo sigurno – biće to put muzike. Ali, niko nije mogao ni da pojmi da će taj isti klinac jednog dana biti jedan od najvećih muzičara i predstavnik tada novog žanra koji je, u kasnijim godinama, svojim stvaralaštvom čak uspeo da prevaziđe; da će sa tri legendarna benda prodati širom sveta preko 30 miliona ploča, dobiti Gremi nagradu i kao pevač, kompozitor, gitarista i tekstopisac, biti nominovan za Zlatni globus...

Proboj iz anonimnosti započeo je u Sijetlu kada je bend Soundgarden 1989. godine potpisao ugovor sa velikom izdavačkom kućom i na taj način utro put mnogim bendovima, pre svega iz žanra, koji su zavladali muzičkom scenom. Nakon sedam studijskih albuma napravili su pauzu, a veliki povratak na scenu usledio je 2010. godine turnejama širom sveta i studijskim izdanjem naslovljenim ”King Animal”.

Stvaralačka iskra neprekidno je terala na eksperimentisanje i Cornell 1990. godine započinje svoj projekat Temple of the Dog, zajedno sa, kako će se kasnije ispostaviti, budućim članovima sastava Pearl Jam. Krajem devedesetih Cornell objavljuje svoj prvi solo album ”Euphoria Morning”, a već narednog milenijuma, sa tri člana benda Rage Against the Machine, započinje rad sa supergrupom Audioslave. Pored platinastih tiraža prva tri albuma i rasprodatih svetskih turneja, Audioslave se upisao u istoriju kao prvi američki rok bend koji je svirao na velikom besplatnom koncertu na Kubi tokom Kastrove vladavine.

Chris Cornell svoj doprinos dao je i u filmskoj muzici, te će tako zauvek ostati upamćen kao jedan od autora koji je napisao i izveo ”You Know My Name”, naslovnu numeru za “Casino Royale”, jedan od filmova iz Džejms Bond franšize. Svoj trag Chris je ostavio u u filmovima “The Avengers” (”Live to Rise”), “12 Years A Slave” (”Misery Chain”) i “Machine Gun Preacher” (”The Keeper”, 2012. godine nominovanu za Zlatni globus).

Solo album ”Higher Truth”, ispostavilo se sada, bio je neka vrsta oporuke, zaveštanja svetu. Na nastupu Soundgardena u Fox Theatru u Detroitu, 17. maja ove godine, Chris Cornell od publike se oprostio obradom pesme ”In My Time of Dying” benda Led Zeppelin. Ubrzo potom, Cornell je počinio samoubistvo vešanjem u svojoj hotelskoj sobi. 

Zbog toga što je Cornell godinama patio od depresije, socijalne fobije (i svojevremeno zavisnosti od droge i alkohola, od čega se izlečio 2003. godine), nakon vesti o njegovoj smrti počelo se sa spekulacijama da se predozirao lekovima. Najveći zagovornik ove teze bila je njegova supruga Vicky Cornell, koja se, inače, poslednja čula sa njim neposredno pre samoubistva. Mesec dana nakon pevačeve smrti, kada je sa naslovnica svih prestižnih svetskih medija skliznula vest o smrti Chrisa Cornella, pojavili su se napisi o spornom toksikološkom izveštaju. Pevačeva žena Vicky i dalje veruje da je uzrok čudnog ponašanja njenog, sada već preminulog, supruga, terapija lekovima koje je tih dana Chris koristio. Ona je i izjavila da je, kada se čula sa Chrisom nakon koncerta, on govorio nerazgovetno i da joj je rekao da je ”možda uzeo pilulu-dve više ativana” (ativan je lek za anksioznost koji se često daje bivšim zavisnicima, za njega se zna da može u pojačanim dozama promeniti mentalno stanje i dovesti do paranoidnih ili suicidnih misli, nerazgovetnog govora i umanjene moći rasuđivanja). Toksikološki nalazi i analize pokazali su, međutim, da lekovi koje je pokojni pevač koristio protiv glavobolje i depresije, nisu uzrokovali njegovu smrt.

Svojim glasom bogatog raspona, sa blues i grunge primesama, mogao je da dočara i bol i sreću. Za mnoge, Chris Cornell je bio i ostaće, ni rok, ni grunge zvezda, već jedan od najvećih muzičara svih vremena koji će nastaviti da živi kroz svoju muziku, svaki put kada neka od njegovih setnih melodija dopre do nas preko nekog plejera.

Konfiguracija koja i dalje radi

16

20 godina OK Computera

Piše: Aleksandar Nikolić Coa

 

Fitter, happier
More productive
Comfortable
Not drinking too much
Regular exercise at the gym, three days a week ...

Ove godine navršava se 20 godina od izdanja epohalnog trećeg albuma benda Radiohead “OK Computer”. Povodom toga, bend je najavio luksuzna reizdanja u svim živim formatima sa neobjavljenim pesmama i slikama pod nazivom “OKNOTOK”. S obzirom na to da je u pitanju bend koji nimalo ne pati od nostalgije i čak pesmu koja ih je proslavila (“Creep”) svira jednom u 10 godina i to preko kurca, teško je ne zapitati se zašto su se odlučili na ovakav korak. Zbog čega je ovaj album bitan svetu ali i samom bendu?

Sredinom devedesetih Radiohead su bili osrednje uspešan bend. Njihov prvi album (“Pablo Honey”, 1993) obilato se oslanjao na aktuelni britpop sa jedne i light varijantu grandža sa druge strane. Iznedrio je pored pomenute “Creep” još par solidno uspelih pesmica ali su predviđanja bila da će bend iz Oksforda ostati ubogi one hit wonder, zauvek zaglavljen u stihovima “And I wish I was special/You're so fuckin' special". Padanje tih prognoza u vodu usledilo je već sa narednim “The Bends” (1995), kojim je bend otišao korak dalje u promišljanu svog gitarskog zvuka koji je dao širinu muzici ali i stidljivo uveo klavijature u koncept na uvodnoj “Planet Telex”. Pevač Thom Yorke nikada nije krio svoje simpatije prema R.E.M-u pa je i njegova lirika na ovom izdanju dobila kriptičnost i slojeve koji se nisu mogli naći na debiju. Iako su i dalje vukli nesrećnu etiketu britpopa bilo je jasno da ovaj bend može mnogo više od toga. Nasuprot testosteronskom sveprisustvu Liama Gallaghera i ostalih britpop frontmena, Yorke je sa sobom vukao oreol melanholije koji je levitirao iznad njega i tako postao svojevrsni idol onih, pomalo asocijalnih, čudaka zaronjenih u knjige. Kruna te novopatentirane anksioznosti došla je u vidu pesme “Street Spirit (Fade Out)” i posebno spota za istu. Temelj je bio postavljen...

Naredne 1996. godine sve je išlo po planu. Bend je dobio dobar budžet od izdavačke kuće za snimanje trećeg albuma, popularnost u Americi je rasla pa su ih poslali na turneju da sviraju kao predgrupa (pazite sad) Alanis Morissette koja je obožavala “The Bends”. Thom Yorke se nedavno prisetio tog iskustva: “Glavno sećanje na taj period mi je da sam svirao beskrajne deonice na orguljama očajnim tinejdžerkama. Zapravo sam poprilično uživao u tome”. Negde na toj turneji je novi album u stvari i dobio ime. Bend je u autobusu slušao radio adaptaciju “Autostoperskog vodiča kroz galaksiju” i u jednom trenutku Zaphod Beeblebrox kaže: “OK kompjuteru, želim punu manuelnu kontrolu”. Tako je izdanje prvobitno zvano “Ones And Zeroes” i “Your Home May Be at Risk If You Do Not Keep Up Payments” dobilo svoje konačno ime “OK Computer”. Radiohead su od starta znali da ne žele da snime “The Bends 2”, pa su se povukli u šumu i snimili album sa čudnim napravama: električnim klavirom, glokenšpilom, čelom, melotronom... Kuća u kojoj su snimali postala je, kako sami kažu, audio laboratorija a ne studio. Ipak, ekipa iz izdavačke kuće nije baš bila oduševljena novim zvukom. Procene prodaje su od milionskih brzo spale na ispod 500.000, a američki izdavač Capitol je album ocenio kao “samoubistvo karijere”.

Kada je album konačno objavljen 21. maja 1997, nastala je pometnja. Nijedan album još od ultra dosadnog “Sgt. Peppera” iz 1967. nije dobio toliko jednoglasne pohvale kritičara i publike. Nick Kent iz Mojo magazina napisao je: “Možda će neki prodati više primeraka, ali kladim se da će se za 20 godina na 'OK Computer' gledati kao na ključnu ploču godine”. I zaista, here we are. Vrlo brzo se odomaćilo uverenje da je reč o konceptualnom albumu. Ipak gitarista i multiinstrumentalista Jonny Greenwood iskreno je objasnio: “Mislim da naslov i kompjuterski glas u jednoj pesmi (“Fitter Happier”) ne čine konceptualni album”. Međutim, cela ta priča dovela je do toga da se album sluša od početka do kraja i da uprkos svojoj eklektičnosti funkcioniše sjajno kao celina isto koliko je svaka pesma ponaosob mikro univerzum za sebe.

Koja pesma će postati singl bilo je manje bitno. A pošto su devedesetih singlovi bili “pod moranje”, sa ove ploče bilo ih je četiri: “Paranoid Android”, “Karma Police”, “Lucky” i “No Surprises”. Prvi je svojom dužinom i netipičnim zvukom za radio preplašio mejnstrim puritance, drugi je spustio loptu i provezao Yorka na zadnjem sedištu praznog automobila, treći je inspirisan ratom u Bosni, a poslednji je u jednom kadru skoro udavio Yorka uz zvuke metalofona. Album otvara klaustrofobična “Airbag” o preživljavanju automobilske nesreće mada je naslov odabran kao referenca na iluziju o bezbednosti. Inspiracija za muziku bio je DJ Shadow koji je godinu dana ranije objavio svoj “Endtroducing...”. “Exit Music (For a Film)” i jeste bila upravo to: odjavna špica za film “Romeo + Julija” i stvar koja verovatno najviše miriše na smrt. “Electioneering” je nešto najpribližnije klasičnoj rok numeri na albumu, a na momente komična “Subterranean Homesick Alien”, čudna priča o otmici vanzemaljaca uz referencu na Boba Dylana. “Let Down” je himna apatije, a “Climbing Up the Walls”, sigurno jedna od najboljih pesama na albumu, inspirisana Yorkovim radom u mentalnoj instituciji. Album zatvara najsporija “The Tourist”, za koju je Thom dobio inspiraciju gledajući američke turiste u Francuskoj: “Svuda su žurili, baš kao i mi na albumu. Non-stop je moralo da se dešava nešto. Zato sam i odabrao tu pesmu za kraj, to je poruka samom sebi da usporim”.

“Ok Computer” je album koji je zauvek upisao Radiohead u muzičku istoriju. Bukvalno ne možete naći listu najboljih albuma bez njega, varira samo pozicija. U korenu je isekao britpop šablone koji su već postajali memljivi i ponudio svetu malo drugačiju viziju sveta, onu realniju. Izgubljene ljubavi zamenili su negativci savremenog doba: banke, prozak, vijagre, lažni sjaj predgrađa, monoton posao... Ukoliko biste, kao u nekom filmu, mogli da stanete na sredinu Trafalgar skvera i skoncentrišete se tako da u sveopštem žamoru možete da čujete pojedinačne razgovore i misli ljudi u radijusu od kilometar, dobili biste ovaj album. Cela ta atmosfera je najbolje sadržana u “Let Down”, za koju i bend kaže da je bila idejni postulat celog izdanja, i “No Surprises”, gde stihovi “I'll take a quiet life/ A handshake of carbon monoxide/ No alarms and no surprises" govore dovoljno.

Sudbina Radioheada nakon ovog izdanja bila je neizvesna. Neki su očekivali da će snimiti “OK Computer 2”, neki da neće moći da ga nadmaše nikad, a oni su, kao i uvek, radili po svome i otišli korak dalje snimivši maestralni “Kid A”, nakon čega su ljudi pestali da prognoziraju i pustili ih da na miru postanu Pink Floyd novog doba. Sada, 20 godina kasnije, Radiohead je jedan od najvećih i najcenjenijih bendova na planeti sa samo jednim slabim albumom (debi “Pablo Honey”). Godišnjica je prilika da se podsetimo trećeg kultnog albuma (iako on zapravo nikad nije ni bio zapostavljen), da se kolekcionari obraduju reizdanjima i da se u svet puste tri neobjavljene pesme iz tog perioda. Ne rade to oni zbog manjka slave ili para, to imaju. Verujem da to rade zbog fanova i delimično zbog sebe jer im je drag album. Sa druge strane, iako manifest svog vremena, “OK Computer” je u sebi sadržao i predskazanje tehnološki apokaliptične alijenacije nadolazećeg 21. veka, koja se pokazala kao istinita i zato je ovaj album aktuelan, svež i mora se slušati i dan danas.

...Calm, fitter, healthier and more productive
A pig in a cage on antibiotics  

Kreacionisti i pseudoistoričari

2

Kreacionisti i pseudoistoričari

Piše: Vladimir Veljković

 

    Biolozi imaju posla sa kreacionistima, a istoričari sa pseudoistoričarima. Devedesetih sam prosto gutao pseudoistorijske knjige. Zauzimale su veliki prostor mojih srednjoškolskih čitalačkih navika. Nisu mi bila nepoznata ni istoriografska dela napisana perom ozbiljnih istoričara. Ali, pseudoistorija nije iznosila samo alternativni pogled na dobro poznate istorijske činjenice. Bila mi je primamljiva zato što je u okviru tadašnjih katastrofalnih političkih prilika u kojima se Srbija nalazila, nudila i odgovor na pitanje: Šta nam se to dešava? Na osnovu prihvaćenih ideja pseudoistoričara, mogli ste naći, činilo se logično, ali u suštini suludo objašnjenje u vezi sa međunarodnom izolacijom i ratom. Za spoljnopolitičku situaciju mogli ste da tvrdite kako nas zapadne sile – u krajnjoj liniji – napadaju zato što ne mogu podneti istinu da su Srbi „najstariji narod na svetu“, te da su starosedeoci na Balkanu, i tome slično. Takav zaključak mi se prosto nametao. A to su, manje više, bili stavovi i pseudoistoričara. Interesovanje za pseudoistoriju se kod mene kasnije spontano izgubilo. Padom Miloševića sa vlasti i smirivanjem situacije, nestala je psihološka potreba da tragam za iracionalnim objašnjenjima političkih neprilika. Sa druge strane, upisao sam studije iz istorije. Na kojima sam, naime, zbog širine istorijske perspektive, prosto odustao od srbocentričnog viđenja svetske istorije.

Sa istorijskom naukom pseudoistoričari imaju nekoliko problema. Moderna istorijska nauka, nastala u 19. veku, trpela je vremenom razne filozofske, ideološke i druge uticaje, ali se u principu nikada nije mogla u potpunosti odreći kritike istorijskih izvora, kao svog osnovnog naučnog metoda. I načela slobodnog istraživanja. E sad, postavlja se pitanje kako je moguće da toliki zapadni istoričari, tako dugo, mogu da ćute kao zaliveni o tako važnim „činjenicama“ o kojima nam pseudoistoričari pripovedaju. Kako su pseudoistoričari rešili ovaj problem? Vrlo prosto. Optužili su zapadnu istoriografiju za zaveru. Istoričari na Zapadu zapravo znaju istorijsku istinu o Srbima kao najstarijem narodu, ali se njihova nauka, služeći političkim interesima zapadnih zemalja, sistematski trudi da je prikrije i zataška. Eto zašto je toliko teško da se istina o najstarijem narodu probije na svetlo dana.  

U prikrivanju istorijske istine, kažu pseudoistoričari, najviše se istakla takozvana bečko-berlinska škola. Međutim, ta škola je, gle čuda, očigledno prihvaćena i u srpskoj istoriografiji. Pošto nijedna srpska istorijska katedra, i nijedan srpski istorijski institut, nikada i ništa nisu objavili, niti studentima predavali, u korist ideja o Srbima kao najstarijem narodu. Još jedan problem za pseudoistoričare. A rešavaju ga na sličan način kao i prethodni. Tako što optužuju srpsku istoriografiju da je zavedena stranim uticajima, odnosno da učestvuje u svetskoj zaveri. U Srbiji je, dakle, na delu organizovano prikrivanje istorijske istine o srpskom narodu od strane domaće istorijske nauke. Srpski se istoričari, kažu, zaverili protiv sopstvenog naroda. Primamljivo zar ne? Sve se urotilo protiv istine, a pseudoistoričari imaju tu privilegiju da su na njenoj strani. Prihvatite pseudoistoriografiju i postaćete „kritički mislilac“. Celokupna istorijska nauka, domaća i strana, pod vašim je kolenima.

Zato pseudoistoričar nije samo i isključivo naučnik amater, on je, na neki način, doživeo prosvetljenje i spoznao tajnu istorijskih procesa. Njegov um poseduje znanje koje mu pomaže da pronikne u sveopštu zaveru uperenu protiv srpskog naroda. A odluka da zaveri pruži otpor i raskrinka je, uzdiže ga do stepena borca za srpsku nacionalnu stvar. U pobedi pseudoistorijske istine, nacija će se vratiti samoj sebi. I osnažena sećanjem na vekove svoje navodno izgubljene prošlosti, doziveće preobražaj, spremno dočekujući nove bitke i moguće pobede.

Pseudoistoričari su po pravilu amateri. Pa ipak, nedostatak akademskog obrazovanja ne mora biti nepremostiva prepreka u proučavanju istorije, kao ni drugih naučnih oblasti. Amater je često „zagrejaniji“ za to što radi od profesionalca i ništa ga ne sprečava da samostalno izgradi svoje naučno poštenje i integritet. Poznato je da su bivši političari, novinari, poznavaoci klasičnih jezika, i razni nezavisni istraživači, napisali zapažena istoriografska dela.

Međutim, kako prepoznati nesavesnog amatera? Tako što, recimo, više voli da gostuje na televiziji, nego na naučnim skupovima. Obraćajući se širokom auditorijumu – koji o istoriji zna još manje od njega samog – a ne stručnjacima. Knjige i ostale autorske radove objavljuje kod samostalnih, često opskurnih izdavača, ili o svom trošku, a ne u naučnim edicijama i zbornicima. Okružuje se istomišljenicima i nema želju da ga potvrdi naučna zajednica, odnosno grupa ljudi koja jedina može dati merodavan kritički sud o njegovom radu. Da su pseudoistoričari zaista otkrili nove istorijske činjenice o poreklu Srba i njihovom postojanju još u antičko doba. Morali su prvo te nove istorijske izvore da objave, i daju na uvid naučnoj zajednici. Ako se radi o pisanim izvorima, trebalo ih je prevesti sa nekog klasičnog jezika i izvršiti preciznu analizu teksta. Kada neko vreme prođe, i naučna zajednica stigne da se upozna sa novim izvorima, onda se organizuju naučni skupovi na kojima se otvoreno i slobodno diskutuje o novim podacima koji su nam svima dostupni. I jedino se tako utvrđuje ili osporava istorijska istina. Ne postoji drugi način.      

Slično stvari stoje i sa kreacionizmom. Mesec maj, tekuće godine, protekao je u znaku Darvina i teorije evolucije. Sve je počelo peticijom grupe od 166 građana – mahom akademaca, lekara i javnih ličnosti – za reviziju teorije evolucije u našim školama upućene Ministarstvu prosvete, Skupštini, SANU, i svim univerzitetima u zemlji. Usledile su reakcije u formi desetina autorskih i novinskih tekstova, razgovori sa stručnjacima, TV emisije, žučne diskusije na raznim forumima i Fejsu. I sve na temu za i protiv evolucije živog sveta na našoj planeti Zemlji. Bilo je, čini mi se, više onih koji su bili protiv peticije.

Biologija i teorija evolucije ne spadaju u oblasti mog užeg interesovanja. O tome se, kao i svi građani, najčešće informišem iz popularnih članaka i emisija. Ali, pokrenuta tema u vezi sa teorijom evolucije i nije bila usko stručna. Ticala se, u širem smislu, nauke i pseudonauke. A nametnula je i pitanje odnosa nauke i hrišćanske religije. I to me se već – kao pravoslavnog hrišćanina – lično dotiče.  

U tekstu peticije za reviziju teorije evolucije nastupilo se sa klasičnih kreacionističkih pozicija, tvrdnjom da je teorija evolucije navodno nedokaziva, te da je puna rupa u onome što tvrdi. Ipak, odmah na početku peticije čitamo: „Globalisti i ateisti, koji danas u svetu zauzimaju najuticajnije pozicije, iz ličnih i globalističkih razloga, afirmišu teoriju evolucije i finansiraju promotere ove teorije.“ Vidimo, dakle, istovetan pristup koji koriste i pseudoistoričari. Istina kreacionizma se teško probija u svetu zato što je ometa globalistička i ateistička zavera u korist teorije evolucije. Inicijator ove peticije, hirurg prof. dr Rаdmilo Rončević, u jenom je intervjuu malo šire obrazložio svoj stav: „Ovаkvа dogmа odgovаrа neljudimа koji dаnаs vlаdаju svetom. Kаdа nemа istine, činjenicа, sаvesti, dostojаnstvа, morаlа, čovekа, Bogа, ondа je lаko izvršiti destrukciju znаčаjnog delа čovečаnstvа i postаviti se u ulogu Velikog Brаtа. Nаrаvno, Veliki Brаt preko školstvа, preko nаučnih čаsopisа koje kontroliše direktno ili indirektno, i preko svih medijа, sve аgresivnije аfirmiše teoriju evolucije i nа rаzne nаčine finаnsirа njene promotere. Veliki Brаt, odnosno globаlisti, dаnаs ulаžu milijаrde dolаrа dа bi, po svаku cenu, opstаlа teorijа evolucije. Promoterimа ove teorije to donosi veliki biznis, sigurnu egzistenciju i stаtus uglednikа u društvu“ (Geopolitikа br. 103, аpril 2017). Nekoliko rečenica ispred, Rončević obaveštava javnost da je američki predsednik Tramp „uzeo jednog od vodećih kreаcionistа zа svog sаvetnikа zа reviziju obrаzovаnjа“. Reklo bi se da nije baš sve na svetu pod kontrolom Velikog brata. Amerika se, izgleda, oslobađa njegovih stega.

Kreacionistička peticija završava se konstatacijom i pozivom državnim institucijama, ovako: „Zа sаdа postoje dvа shvаtаnjа o nаstаnku životа i čovekа (biblijski i evolucionistički). Nijedno od njih nije nаučno dokаzаno. U školskim progrаmimа bi, kroz određen vid nаstаve, trebаlo dаti prostorа i sаvremenom religijskom pogledu nа svet i život“. I tu je neočekivano nastao preokret. Javili su se, naime, predstavnici savremenog religijskog pogleda na svet, odnosno grupa teologa sa Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univeziteta u Beogradu, i usprotivili se kreacionistima. Teolozi su u svom apelu izneli stav da je teorija evolucije za sada jedina naučno prihvaćena teorija koja objašnjava razvoj živog sveta na Zemlji. Kao i stav naučne zajednice teologa širom sveta da ne postoji nikakva „biblijska teorija stvaranja“, koja bi predstavljala naučnu alternativu teoriji evolucije. Kao i to da se Sveto pismo ne može koristiti kao naučni priručnik, jer ono to nije.

Evolucija nije nova tema za pravoslavne teologe, pogotovo ne za one koji su bili i biolozi. Otac Aleksandar Menj (1935–1990), ruski teolog i biolog, ovako je pisao: „To što se (Božije – prim. V.V.) stvaranje ostvaruje putem evolucije – jeste činjenica od ogromnog značaja. Ona označava da se rušilačko dejstvo haosa prevladava principima organizacije i progresivnog usložnjavanja“. U svojoj knjizi Izvori religije Menj skladno spaja biblijsku povest o stvaranju sveta za saznanjima iz biologije, u nameri da pokaže kako teorija evolucije ne protivureči Svetom pismu.

 Domaći su kreacionisti za sada ućutkani, ali mislim da je prerano proglasiti pobedu. Kreacionistička pseudonauka je društveni fenomen na svetskom nivou, deluje pre svega kroz medije, i ide ruku pod ruku sa teorijama zavere, širenjem panike u društvu i raznim iracionalnim strahovima. A svega toga danas – u svetu i kod nas – ima u izobilju.   

Mani Larsene - BLAST

5

 

Piše: Željko Obrenović

Moj kontakt s francuskim stripom počeo je i završio se kad sam, nakon višegodišnje ljubavi prema svemu što je Mebijus mogao da izrodi, upoznao američki strip, koji sam dotad smatrao nečim što mogu da čitaju jedino deca i nedorasli tinejdžeri, i tamo otkrio gomilu sjajnih scenarista koji su u realnom vremenu menjali devetu umetnost. Ta renesansa američkog stripa trajala je (neki bi rekli da i dalje traje) dovoljno dugo, a bila je i nadasve plodna da bih imao i želje i vremena da tražim druge stripove mimo nje. No, kao i svaka renesansa, i ova je, makar u mojim očima, počela da gubi sve ono vitalno zbog čega sam je zavoleo i ponovo sam, kao i nekoliko puta ranije, gotovo prestao da čitam stripove.

U tom trenutku sam, valjda bez pravog fokusa, počeo da dajem šansu stripovima van Amerike. Bilo je tu raznih, ne preterano opširnih i napornih, lutanja, ali vredelo je. U nekoliko navrata sam na raznim listama naleteo na strip Blast Manija Larsenea i odlučio da mu pružim priliku. Naravno, ispostavilo se da stvari u francuskom stripu nisu stagnirale u protekloj deceniji i da tamo više ne nastaju samo stripovi za decu ili za poklonike LSD-a. Već nakon nekoliko pročitanih stranica, morao sam da se zaustavim i potražim autora na internetu. Zaprepastio sam se koliko je zapravo malo podataka o njemu, naročito na engleskom, a tek intervjui gotovo da nisu postojali. No, ipak sam doznao da je Larsene ostvaren autor i da se pre Blasta bavio vedrim stripovima (Kosmonauti budućnosti, Povratak zemlji...), koji nemaju ama baš nikakve dodirne tačke sa ovim delom. Takođe je poznato i da je negde pred početak stvaranja ovog stripa zaradio dijagnozu bipolarnog poremećaja i da su se simptomi tokom rada na stripu pogoršavali.

Blast je po mnogo čemu bitan strip. Najpre jer koristi nepouzdanog naratora (groteskno gojazni Polza Mancini je na saslušanju zbog zločina koji dugo nije ni imenovan, a kad jeste, treba nam još puno da saznamo kako je do njega došlo), za šta je potrebna izuzetna spisateljska veština kako bi se priča valjano prikazala iz perspektive nekoga ko laže, skriva ili prećutkuje događaje i informacije ili pak sagledava stvarnost na drugačiji način, a da to opet čitaocu ne deluje naivno, već namerno i logično. Kao kontrapunkt ovom nepouzdanom narativu, nudi se još jedan pripovedački tok, po kojem Blast podseća, recimo, na seriju True Detective, jer i ovde dvojica detektiva u policijskoj stanici ispituju osumnjičenog. I ovaj nivo radnje je vešto izveden, te ni on ne nudi odgovore na tacni, nego nas drži u neznanju šta se to zapravo zbilo i zašto mi, da tako kažem, uopšte čitamo ovaj strip, ali nam zato fantastično tempirano nudi pojedine informacije koje nas trgnu i svaki put uvere da čitamo nešto još kvalitetnije nego što smo dotad mislili.

Blast predstavlja nihilističko i mizantropsko delo u najstrožem smislu reči. S jedne strane se naslanja na naturalizam koji je Francuzima poznat i blizak još od Emila Zole, te preko režisera Gaspara Noa (I Stand Alone, Irreversible), no ne treba zaboraviti ni velikog pisca Žorža Simenona čiji su ozbiljni durs (teški) romani takođe izuzetno prikazali sav nihilizam, besmisao i apsurd ovoga sveta, i čoveka kao najveću od svih životinja. Blast ne koristi samo jedan već nekoliko motiva bliskih Simenonu: čoveka koji najednom odluči da napusti i svoju porodicu i svoje mesto (Monsieur Monde Vanishes), ali i društvo i civilizaciju uopšte (kako strip i počinje nakon uvodne scene u stanici), zatim i sve te usputne i često besmislene zločine i razne izlete nasilja i izvitoperenosti.

Verujem da bi ovaj strip bio sjajan bez obzira ko ga crtao i bez obzira da li on uopšte bio crtan ili igran ili se zadržao samo na rečima, pa ipak Larseneov crtež daje Blastu dimenziju koja ga odvaja od dobrog stripa i svrstava u nekolicinu onih koje vredi držati na polici s probranim delima kojima se svakodnevno vraćamo. Poseban kvalitet i crteža (uglavnom crno-belog s tek ponekom bojom, kolažom ili slikom) i scenarija jeste u izbegavanju reči gde god one nisu neophodne i okretanju vizuelnom, tako da dobijamo gomilu nemih i kadrova i tabli, te se album (ukupno ih ima četiri) od dvestotinak stranica pročita za svega sat vremena, ali naprosto želimo da mu se vratimo ma kako on gnusan bio. Kako se strip razvija, priča sve više i više klizi u mrak, koji preti i nas da proguta. Svršetak donosi otkrovenja kojima se nismo nadali, ali Blast opet nije strip koji puca na kartu odgonetke, već je bitan zbog svakog svog prelepog kadra i svake napisane reči, a odgovori su tu tek da doprinesu konzistentnosti.

Nakon Blasta (ili makar uporedo s njim) otkrio sam još francuskih autora (Dorison, Lofrej...) koji su drugačiji nego što ih ja pamtim i, ruku na srce, dobri, ali mi se svejedno čini da je Larsene nekoliko kopalja iznad njih i da mu se niko neće skoro približiti. No, ono što zasigurno znam: jedan čovek je uspeo da promeni ne samo francuski već i svetski strip, i želim mu još puno novih dela u što bližoj budućnosti.

Ministarstvo za pivopije

 

1

Intervju: Milivoje Stamenković-Miksa, vlasnik paba “Ministarstvo”

MINISTARSTVO ZA PIVOPIJE

Ragovarao: Nikola Đukić

Kako se proizvodi zanatsko pivo, šta je potrebno da bi bilo kvalitetno kao i da li postoji kultura ispijanja piva u Srbiji, razgovarali smo sa Milivojem Stamenkovićem-Miksom, vlasnikom paba „Ministarstvo“.

 

Neka istraživanja pokazuju da zanatske ili kraft pivare trenutno zauzimaju pet odsto domaćeg tržišta, što je mnogo više nego pre nekoliko godina.

“Čini se da pet odsto nije mnogo, ali je pokazatelj u kakvom je naletu proizvodnja zanatskog piva. Pre tri godine bilo je samo jedno kraft pivo u Srbiji a danas ih ima mnogo više. To jeste veliki napredak s tim što mislim da će vrlo brzo doći do nekih 10 odsto i da će posle toga vrlo teško ići dalje. Jer se opet vraćamo na ono − odnos cene i kvaliteta a cena je ta koja diktira mnoge stvari, pogotovo u Srbiji. U razvijenim zemljama stvari su malo drugačije, u Evropi kraft pivare zauzimaju 15 odsto tržišta, u Americi malo više, dvadesetak, tako da i tamo industrijska piva dominiraju, što je i razumljivo. Kod nas je sve još uvek u začetku, ali je dobro to što se svi međusobno poznajemo, družimo i razmenjujemo iskustva, i sve to pozitivno utiče na kvalitet piva koje se proizvodi.”

U svetu se, istovremeno, vodi i mnogo više računa o kvalitetu takozvanog industrijskog piva, što kod nas često nije slučaj.

“Uzmimo, na primer, češka industrijska piva poput „kozela“ i „pilsner urkela“, to su jako kvalitetni lageri, mnogo bolji od naših. I nije samo Srbija u pitanju, već čitav Balkan. Velike pivare su u trci za profitom − što veća zarada sa što manje uloženog. Daju se velika sredstva u marketinške kampanje gde je glavna fora nova flašica, novi čep, neke nagrade, niko tu ne pominje kvalitet. Kod nas trenutno jedino „zaječarsko“ crno pivo donekle prati evropski kvalitet i standarde, nije samo obojeno kao „nikšićko“. Velike kompanije prate šta se dešava u svetu, svesne su sve veće popularnosti zanatskog piva i one su se kod nas na vreme izborile za zakonska rešenja koja im idu na ruku i dozvoljavaju da na etiketama, recimo, ne navedu sve sastojke koje koriste u proizvodnji piva i njihov procenat.”

Istovremeno su doneseni i zakoni koji izjednačavaju velike i male proizvođače, pogotovo kada su u pitanju obaveze, poput kompletne opreme i broja tehnologa, recimo, što kraft pivare dovodi u neravnopravni položaj.

“Sva je prilika da sve veća popularnost zanatskog piva i njima bode oči, tako da vrlo brzo očekujem da i oni uskoro na tržište izbace neko nazovi kraft pivo koje, naravno, neće imati nikakve veze sa nazivom. Nešto slično su pokušali u Americi ali su se proizvođači vrlo brzo našli na sudu i bili primorani da plate ogromnu odštetu zbog pokušaja obmane kupaca.”

Kraft je klasično zanatsko, domaće, kućno pivo, iako u Americi postoje i velike kraft pivare sa velikom proizvodnjom. Ono što je bitno jeste da se ta piva prave po standardnim procesima koji se podrazumevaju u zanatskom pivarstvu, bez obzira na količinu.

“Zanatsko pivo je najpre počelo da se proizvodi u Americi, a kasnije se to primilo i u ostatku sveta, pa i u zemljama koje su mnogo poznatije po proizvodnji piva, pre svega zato što Amerikanci nisu imali problema sa tradicijom. U Nemačkoj se, recimo, vrlo dobro zna − tako se pravi pivo i tu nema zezanja, dok su preko okeana mogli slobodno da istražuju jer nisu imali nikakva ograničenja i predrasude.

Belgijanci su priča za sebe. Oni imaju svoj način proizvodnje, sva ta manastirska piva šta su drugo nego kraft. Englezi su ih lakše prihvatili u odnosu na Nemce i Čehe koji su tradicionalisti, ali i tamo ih nema u velikom broju. Zanimljivo je da su zanatsko pivo najbolje prihvatile zemlje koje nemaju veliku pivarsku tradiciju, poput Italije i Švedske, gde se prave fenomenalna kraft piva.”

Ali na konzumentima je da odluče. Ko proba kraft posle desetak dana ne može da se vrati na industrijsko, pre svega zbog bogatstva ukusa i arome.

“Koliko mi se ljudi žalilo − ti si nas upropastio, navikao si nas na kvalitetna piva pa ona obična više ne možemo da pijemo a za ova nemamo para.”

Miksa je organizator prvog Festivala zanatskog piva u Nišu, koji je prošle jeseni održan u dvorištu Banovine.

“Zaista nisam znao šta da očekujem kada sam se upustio u taj poduhvat. Sve je to kod nas još uvek bilo novo i nepoznato. "Ministarstvo" sam otvorio svega pola godine pre toga, tako da je postojala bojazan da ljudi to neće prihvatiti. Bilo je prisutno deset pivara a za dva dana prošlo je preko dve i po hiljade više nego zadovoljnih Nišlija. Veoma mali broj njih je bio razočaran jer nije dobio pivo na koje je navikao, svi ostali su bili oduševljeni. Tokom jula smo organizovali sličan festival i u Soko Banji gde smo takođe naišli na izuzetan odziv. Za ovu jesen nam je u planu da proširimo ponudu sa još dve-tri pivare, u nadi da će festival u Nišu jednog dana postati međunarodni, poput onog u Rimu, koji svakog oktobra okuplja stotinak pivara iz čitavog sveta.”

Miksa se ne plaši za budućnost zanatskog piva.

“Ta priča će da opstane. Bio je jedan nalet sa dvadesetak pivara, ali će to morati malo da se pročisti, da ostanu one koje vrede. Bilo je tu promašaja, pre svega kod onih koji su u to ušli zato što je moderno, zbog zarade, ali ima i pravih zaljubljenika i upravo su oni ti koji prave najbolje kraft pivo, jer su godinama kuvali i isprobavali recepte i poseduju nesporno znanje. Po mojoj slobodnoj proceni, ta neka brojka od dvadesetak pivara je više nego dovoljna da zadovolji trenutne potrebe. Ali, s druge strane, očekujem da će biti više pabova koji prave svoje pivo, kao što smo mi krenuli, a trenutno ih ima svega dvadesetak u Srbiji. Mislim da će taj segment još više da se razvija, da svaki pab ima svoje kućno pivo, čak i više nego pivare kao pivare jer smo mi malo tržište.

 

Kako nastaje kraft pivo?

„Kultura ispijanja postoji, ali još uvek nije na visokom nivou u Srbiji. U Evropi kultura ispijanja kraft piva traje već 15 godina, u Americi je krenula još 80-ih. Kod nas se ta kultura tek formira, ali nailazi na sve veći broj poklonika. Uvek će to biti neka manja grupa u odnosu na onu koja je navikla da konzumira industrijska piva“.

Jedini problem koji sprečava da se kultura ispijanja kraft piva još više razvije u Srbiji jeste njegova cena. Ona je veća jer su sastojci kvalitetniji a i koriste se u većim količinama. Kilogram hmelja moće da košta i preko 50 evra, a za jednu turu piva od hiljadu litara potrebno je i do desetak kilograma.

„Osnova kraft pivarstva je raznolikost i što više ideja. U industriji se što manje odstupa od standarda. Sva industrijska piva su manje-više ista, u pitanju su nijanse, ali svi idu u tom standardnom pravcu, na koji su ljudi navikli. Kod kraft ili zanatskog pivarstva je sasvim drugačija slika. Trudimo se da budemo drugačiji, što kreativniji i luđi, ali tu su i neka standardna piva, koja će naravno biti biti različita od svih ostalih. Industrije koriste dva ili tri slada, jedan hmelj i ekstrakte. U kraftu se ne zna tačan broj hmeljeva koji se koriste, ali ih je više od dvesta . Svaki od njih daje neku drugu aromu, tako da postoje hmeljevi sa aromom grejpa, limuna, čak i zemlje. Samo je potrebno da se igra i da budete maštoviti“.

Pored kraft pivara postoje i takozvane "džipsi pivare". To su pivare koje uslužno kuvaju u nekoj drugoj pivari, ali koriste svoj materijal, recepte. U prevodu, takve pivare rentiraju prostor. Jedna od najjačih evropskih pivara „Mikkeller“ je upravo džipsi pivara.

 

Faze proizvodnje

 

Da bi pivo bilo proizvedeno potrebna su tri procesa, ukomljavanje, kuvanje i fermentacija.

„Prva faza je ukomljavanje, iliti potapanje ječmenog slada, uz koji može da se doda i pšenični, ovseni, raženi, čak i pirinčani slad, u zavisnosti koje pivo želimo da dobijemo. Slad se potapa u vodu pod određenim uslovima. Tu se pre svega misli na optimalnu temperaturu i unapred određeno trajanje procesa. U ukomljavanju dolazi do razgradnje skroba i belančevina pa se posle određenog vremena vriši ceđenje i ispiranje. Druga faza je kuvanje gde određujemo sadržaj ekstrata, sterilišemo i bistrimo sladovinu. U toku kuvanja se vrši i hmeljenje. Dodavanjem hmelja na početku kuvanja utičemo na gorčinu dok aromu dobijamo dodavanjem hmelja pri kraju ovog procesa. Kod jako zahmeljenih piva, hmelj se dodaje i u procesu fermentacije. Treća faza je fermentacija. Skuvana sladovina se hladi na optimalnoj temperaturi, dodaje se pivski kvasac i dolazi do vrenja pri čemu se šećeri razgrađuju na alkohol i ugljen-dioksid. Glavna fermentacija traje pet do sedam dana, a nakon toga naknadna, koja traje i do mesec dana, u kojoj se fermentišu zaostali šećeri i bistri pivo. Ono što kraft pivare proizvedu za mesec dana, industrija piva proizvede za sedam dana. Mnogo hemije ima u industrijskom pivu. Prosta stvar, nakon tri industrijska piva, nećete se napiti, ali ćete ujutru imati ogromne glavobolje. Nakon 5-6 kraft piva ujutru nema glavobolje. Popijte više od te količine krafta i boleće vas glava, ali ne zbog (ne)kvaliteta piva već zbog količine alkohola“.

Podela piva

Prema osnovnoj podeli, piva se dele na lager piva i ejl (ale) piva. Lager piva su pretežno industrijska dok su ejl zanatska, kraft piva. Lager je rasprostranjeniji od ejla, procentualno gledano 80:20.

„Razlika između lagera i ejlova je nebo i zemlja. Lageri su najpoznatija piva, industrija pravi lagere, svetla piva, češka, nemačka piva. Ejlovi su zanatska piva. Lageri su jeftiniji za proizvodnju, a samim tim i imaju jeftiniju finalnu cenu. Postoje i domaći lageri, ali to nije kraft varijanta piva“.

Pre pet godina u Srbiji, čak i na Balkanu, kraft piva nisu bila rasprostranjena. Pri samom nastajanju, domaće kraft pivare imale su problem jer su morale sve da nabavljaju iz inostranstva, ali postepeno je i naše tržište postalo razvijenije i sada je mnogo lakše.

„U Beogradu i Novom Sadu je kraft pivo dosta rasprostranjeno. U Nišu je i dalje to u začetku ali, na moje iznađenje, jako brzo napreduje. U trenutku kada sam pokrenuo ovaj posao, bio je to pionirski poduhvat. Nekoliko meseci je bilo teško naterati ljude da probaju, posle trećeg puta niko ne želi da se vrati na industrijsko pivo. Čovek se veoma lako navikne na kvalitet“.

Pivo ne može da škodi, naprotiv, doprinosi, normalno, u normalnim količinama. Pivo sadrži vitamin B, još mnogo drugih vitamina i proteina, koji mogu samo da poboljšaju stanje organizma. Postoji i zanimljiva priča da su hmelj nekada ubacivali u jastuk nemirnoj deci zato što ima umirujuće dejstvo.

Aroma i boja

Da bi pivo bilo pivo, potrebno je ukombinovati četri sastojka, ječam to jest slad, hmelj, vodu i kvasac, koji će biti ubačeni u određenom trenutku i u određenoj količini. Tajming je jedan od najvažnijih parametara za proizvodnju dobrog piva.

„Sladovima se dobija  telo piva i boja. Postoji osnovni slad, koji se koristi u 80% slučajeva. Postoje i dodatni sladovi kojima se utiče na sve ostalo, tako nastaje komplet crno pivo, braon, crveno, narandžasto ili bledo-žuto. Hmeljem se reguliše gorčina, aroma i miris. Svaki hmelj ima svoje karakteristike. Kada se hmelj ubacuje na početku, utiče se na gorčinu, negde u poslednjoj četvrtini kuvanja utiče se na aromu, dok se na kraju dobija miris. Sve je ovo veoma važno, ali kvasac ima, ipak, najvažniju funkciju. Kvasac određuje tip piva, stil, bez adekvatnog kvasca nema dobrog piva“.

Receptura piva postoji još iz vremena starog Egipta. Prva zvanična pivara osnovana je 1048. godine u bavarskom gradu Freizingu i nosi naziv „Weihenstephan” koja i dan danas proivodi jedno od najboljih pšeničnih piva. Mesto nastanka kraft piva vezuje se za Ameriku i sredinu 80-ih godina. Prema nekim istorijskim zapisima, pivo je srpsko nacionalno piće. Pivo se pilo mnogo pre rakije, koja je u Srbiju došla sa Turcima. Vino je bilo skupo i pila ga je samo elita tog vremena. Postoji još jedna zanimljiva anegdota da je car Dušan iz pehara zapravo pio pivo, a ne vino, kako se prvobitno pričalo.

Ogledi o stilu

6

 

Piše: Marko Stojanović

Stripovanje(36): Dušan Pavlić

U teoriji, svako može biti ilustrator. Ilustracija, najzad, u teoriji zvuči kao prilično jednostavan posao. Postoji tekst, treba ga pažljivo iščitati, a onda to što u njemu piše što vernije prikazati slikom . Zvuči prosto kao pasulj, zar ne? Najzad, svako ko ume da crta to može − pa i masa onih koji ne umeju, što pokazuje školski program prvog razreda iz srpskog jezika koji obiluje zadacima indikativnog naziva "Ilustruj pročitani tekst iz čitanke".

Svako može biti ilustrator. Biti dobar ilustrator, ili čak vrhunski, u praksi je onoliko pak teško postati koliko primamljivo zvuči. Baš zato što svako može biti ilustrator, jako je teško kad se radi o ilustraciji naći se u samom vrhu, isplivati na površinu. Teško, ali ne i nemoguće, što pokazuje primer Dušana Pavlića.

Prvi, ali ne i, kako ćemo uvideti, najvažniji argument, tiče se crteža. Crtati bolje od ostalih svakako pomaže, ali osim što to nije lako postići, jer uz nezamislive količine rada treba imati i ponešto talenta s kojim se čovek ili rodi ili ne, to što crtate bolje od ostalih vas samo po sebi ne čini boljim ilustratorom. Ne, to vas samo čini boljim crtačem, a između termina crtač i ilustrator, šta god ko mislio, ne stoji nužno znak jednakosti. Važno je, bez ikakve sumnje, u kojoj meri vladate elementima likovnosti, jer je ilustracija pre svega veština kod koje je, kao i kod bilo kog zanata, važno umeće, ali da bi se zanatlija izdigao na nivo umetnika, potrebno je nešto više od mehanike... Pa stoga od presudne važnosti postaje kako pristupate raspoloživim sirovinama, odnosno, šta zapravo činite s tekstom koji ilustrujete.

I to je ono što Dušana Pavlića izdvaja od mase, ono što ga čini drugačijim od drugih, što ga kvalifikuje za dobrog, čak vrhunskog ilustratora.

Tamo gde velika većina ilustratora interpretira tekstualni predložak, jer kako već rekosmo, svako ume da čita, većina shvata pročitano, a dobar deo ume da shvaćeno nacrta, Pavlić taj isti tekstualni predložak reinterpretira. On sa tekstom kroz svoju ilustraciju uspostavlja dijalog: tamo gde se slaže s njim, pojačava vizuelnim elementom literarni, ali se, isto tako, ne libi da se tekstu suprotstavi ilustracijom ako se ovaj kosi s njegovim viđenjem − ako proceni da će takva dinamika doneti najbolji rezultat. Spreman je, dakle, kad ustreba da dopusti disonantne tonove u razgovoru između teksta i slike, ali i da ponudi drugačije viđenje, drugačiji ključ za čitanje teksta. Iako suvereno vlada čitavim spektrom grafičkih, kolorističkih i dizajnerskih stilova, iako se ponekad vidi da ga svrbe prsti da se upusti u novu kreativnu igru (koja u njegovom slučaju neizbežno pogađa u centar), on se sa uspehom savladava, te svoj crtački alat, bio on analogni ili digitalni, koristi štedljivo, s merom. I oružje i oruđe iz svog grafičko-dizajnerskog arsenala Pavlić koristi isključivo po potrebi, u cilju postizanja krajnjeg efekta − on svojim crtežima čini svaki, ama baš svaki tekst, boljim, pritom taj isti crtež pažljivo dozirajući tako da ne zaseni tekstualnu komponentu, već da sa njom tvori jedinstvo. I u tome leži druga stvar koja Dušana Pavlića čini tako naročitim, toliko uspešnim ilustratorom − on sve vreme u glavi ima celinu, konačni utisak koji će na čitaoca ostaviti ne njegove ilustracije, već knjiga u kojoj se nalaze. Sem što je takav ilustrator stvaralac koji neizostavno postiže najbolje rezultate, on je i timski igrač, što će reći pravi čovek na pravom mestu u timskom sportu koji ilustrovanje u samoj svojoj biti predstavlja.

Svako može biti ilustrator, ali kao što "Stilske igre" savršeno demonstriraju, svako ne može biti tip ilustratora koji Dušan Pavlić jeste... Iako bi svako ko nešto zna o ilustraciji sasvim sigurno poželeo da može.