Menu

logo

Konfiguracija koja i dalje radi

16

20 godina OK Computera

Piše: Aleksandar Nikolić Coa

 

Fitter, happier
More productive
Comfortable
Not drinking too much
Regular exercise at the gym, three days a week ...

Ove godine navršava se 20 godina od izdanja epohalnog trećeg albuma benda Radiohead “OK Computer”. Povodom toga, bend je najavio luksuzna reizdanja u svim živim formatima sa neobjavljenim pesmama i slikama pod nazivom “OKNOTOK”. S obzirom na to da je u pitanju bend koji nimalo ne pati od nostalgije i čak pesmu koja ih je proslavila (“Creep”) svira jednom u 10 godina i to preko kurca, teško je ne zapitati se zašto su se odlučili na ovakav korak. Zbog čega je ovaj album bitan svetu ali i samom bendu?

Sredinom devedesetih Radiohead su bili osrednje uspešan bend. Njihov prvi album (“Pablo Honey”, 1993) obilato se oslanjao na aktuelni britpop sa jedne i light varijantu grandža sa druge strane. Iznedrio je pored pomenute “Creep” još par solidno uspelih pesmica ali su predviđanja bila da će bend iz Oksforda ostati ubogi one hit wonder, zauvek zaglavljen u stihovima “And I wish I was special/You're so fuckin' special". Padanje tih prognoza u vodu usledilo je već sa narednim “The Bends” (1995), kojim je bend otišao korak dalje u promišljanu svog gitarskog zvuka koji je dao širinu muzici ali i stidljivo uveo klavijature u koncept na uvodnoj “Planet Telex”. Pevač Thom Yorke nikada nije krio svoje simpatije prema R.E.M-u pa je i njegova lirika na ovom izdanju dobila kriptičnost i slojeve koji se nisu mogli naći na debiju. Iako su i dalje vukli nesrećnu etiketu britpopa bilo je jasno da ovaj bend može mnogo više od toga. Nasuprot testosteronskom sveprisustvu Liama Gallaghera i ostalih britpop frontmena, Yorke je sa sobom vukao oreol melanholije koji je levitirao iznad njega i tako postao svojevrsni idol onih, pomalo asocijalnih, čudaka zaronjenih u knjige. Kruna te novopatentirane anksioznosti došla je u vidu pesme “Street Spirit (Fade Out)” i posebno spota za istu. Temelj je bio postavljen...

Naredne 1996. godine sve je išlo po planu. Bend je dobio dobar budžet od izdavačke kuće za snimanje trećeg albuma, popularnost u Americi je rasla pa su ih poslali na turneju da sviraju kao predgrupa (pazite sad) Alanis Morissette koja je obožavala “The Bends”. Thom Yorke se nedavno prisetio tog iskustva: “Glavno sećanje na taj period mi je da sam svirao beskrajne deonice na orguljama očajnim tinejdžerkama. Zapravo sam poprilično uživao u tome”. Negde na toj turneji je novi album u stvari i dobio ime. Bend je u autobusu slušao radio adaptaciju “Autostoperskog vodiča kroz galaksiju” i u jednom trenutku Zaphod Beeblebrox kaže: “OK kompjuteru, želim punu manuelnu kontrolu”. Tako je izdanje prvobitno zvano “Ones And Zeroes” i “Your Home May Be at Risk If You Do Not Keep Up Payments” dobilo svoje konačno ime “OK Computer”. Radiohead su od starta znali da ne žele da snime “The Bends 2”, pa su se povukli u šumu i snimili album sa čudnim napravama: električnim klavirom, glokenšpilom, čelom, melotronom... Kuća u kojoj su snimali postala je, kako sami kažu, audio laboratorija a ne studio. Ipak, ekipa iz izdavačke kuće nije baš bila oduševljena novim zvukom. Procene prodaje su od milionskih brzo spale na ispod 500.000, a američki izdavač Capitol je album ocenio kao “samoubistvo karijere”.

Kada je album konačno objavljen 21. maja 1997, nastala je pometnja. Nijedan album još od ultra dosadnog “Sgt. Peppera” iz 1967. nije dobio toliko jednoglasne pohvale kritičara i publike. Nick Kent iz Mojo magazina napisao je: “Možda će neki prodati više primeraka, ali kladim se da će se za 20 godina na 'OK Computer' gledati kao na ključnu ploču godine”. I zaista, here we are. Vrlo brzo se odomaćilo uverenje da je reč o konceptualnom albumu. Ipak gitarista i multiinstrumentalista Jonny Greenwood iskreno je objasnio: “Mislim da naslov i kompjuterski glas u jednoj pesmi (“Fitter Happier”) ne čine konceptualni album”. Međutim, cela ta priča dovela je do toga da se album sluša od početka do kraja i da uprkos svojoj eklektičnosti funkcioniše sjajno kao celina isto koliko je svaka pesma ponaosob mikro univerzum za sebe.

Koja pesma će postati singl bilo je manje bitno. A pošto su devedesetih singlovi bili “pod moranje”, sa ove ploče bilo ih je četiri: “Paranoid Android”, “Karma Police”, “Lucky” i “No Surprises”. Prvi je svojom dužinom i netipičnim zvukom za radio preplašio mejnstrim puritance, drugi je spustio loptu i provezao Yorka na zadnjem sedištu praznog automobila, treći je inspirisan ratom u Bosni, a poslednji je u jednom kadru skoro udavio Yorka uz zvuke metalofona. Album otvara klaustrofobična “Airbag” o preživljavanju automobilske nesreće mada je naslov odabran kao referenca na iluziju o bezbednosti. Inspiracija za muziku bio je DJ Shadow koji je godinu dana ranije objavio svoj “Endtroducing...”. “Exit Music (For a Film)” i jeste bila upravo to: odjavna špica za film “Romeo + Julija” i stvar koja verovatno najviše miriše na smrt. “Electioneering” je nešto najpribližnije klasičnoj rok numeri na albumu, a na momente komična “Subterranean Homesick Alien”, čudna priča o otmici vanzemaljaca uz referencu na Boba Dylana. “Let Down” je himna apatije, a “Climbing Up the Walls”, sigurno jedna od najboljih pesama na albumu, inspirisana Yorkovim radom u mentalnoj instituciji. Album zatvara najsporija “The Tourist”, za koju je Thom dobio inspiraciju gledajući američke turiste u Francuskoj: “Svuda su žurili, baš kao i mi na albumu. Non-stop je moralo da se dešava nešto. Zato sam i odabrao tu pesmu za kraj, to je poruka samom sebi da usporim”.

“Ok Computer” je album koji je zauvek upisao Radiohead u muzičku istoriju. Bukvalno ne možete naći listu najboljih albuma bez njega, varira samo pozicija. U korenu je isekao britpop šablone koji su već postajali memljivi i ponudio svetu malo drugačiju viziju sveta, onu realniju. Izgubljene ljubavi zamenili su negativci savremenog doba: banke, prozak, vijagre, lažni sjaj predgrađa, monoton posao... Ukoliko biste, kao u nekom filmu, mogli da stanete na sredinu Trafalgar skvera i skoncentrišete se tako da u sveopštem žamoru možete da čujete pojedinačne razgovore i misli ljudi u radijusu od kilometar, dobili biste ovaj album. Cela ta atmosfera je najbolje sadržana u “Let Down”, za koju i bend kaže da je bila idejni postulat celog izdanja, i “No Surprises”, gde stihovi “I'll take a quiet life/ A handshake of carbon monoxide/ No alarms and no surprises" govore dovoljno.

Sudbina Radioheada nakon ovog izdanja bila je neizvesna. Neki su očekivali da će snimiti “OK Computer 2”, neki da neće moći da ga nadmaše nikad, a oni su, kao i uvek, radili po svome i otišli korak dalje snimivši maestralni “Kid A”, nakon čega su ljudi pestali da prognoziraju i pustili ih da na miru postanu Pink Floyd novog doba. Sada, 20 godina kasnije, Radiohead je jedan od najvećih i najcenjenijih bendova na planeti sa samo jednim slabim albumom (debi “Pablo Honey”). Godišnjica je prilika da se podsetimo trećeg kultnog albuma (iako on zapravo nikad nije ni bio zapostavljen), da se kolekcionari obraduju reizdanjima i da se u svet puste tri neobjavljene pesme iz tog perioda. Ne rade to oni zbog manjka slave ili para, to imaju. Verujem da to rade zbog fanova i delimično zbog sebe jer im je drag album. Sa druge strane, iako manifest svog vremena, “OK Computer” je u sebi sadržao i predskazanje tehnološki apokaliptične alijenacije nadolazećeg 21. veka, koja se pokazala kao istinita i zato je ovaj album aktuelan, svež i mora se slušati i dan danas.

...Calm, fitter, healthier and more productive
A pig in a cage on antibiotics  

Add comment


Security code
Refresh