Ovo nije izlaz

Breat Easton Ellis
Šta je zajedničko osamnaestogodišnjem sinu holivudskog producenta koji između dve žurke plače na terapijama da bi nervirao psihoanalitičara, gomili razuzdanih, večno pijanih i drogiranih kamdenskih studenata, uglađenom japiju koji povremeno, na posebno brutalan način, kasapi ljude...

Mogu to sebi da priušte. I, naravno, tvorevine su uma Breta Istona Elisa, jednog od najčitanijih i najosporavanijih američkih pripovedača današnjice.

Elis je autor koji ističe da piše isključivo o onome što zna – o svetu kojem je pripao rođenjem, ali u koji se nikada, srećom, nije uklopio, već je njegova uloga strogo posmatračka. Hroničarska i pripovedačka, takođe. Zanimljiva je činjenica da u tom svetu povlašćenih ovaj majstor groteske i apsurda (koji su jedina istina bivstva o kome piše) nije ni pokušao da se snađe iako su blještave, perverzne, bolesne i privlačne (paradoksalno) pojavnosti tog sveta isključiva tema svih Elisovih romana. Najpreciznije i najjasnije rečeno, Bret Iston Elis piše o najprivilegovanijem sloju u najbogatijem društvu sveta – mladim prelepim stanovnicima Los Anđelesa i Njujorka, potomcima bogatih porodica koje su im novac i moć, koja uz novac uvek ide, obezbedile pre rođenja. Tako da oni nemaju više o čemu da brinu. I ne brinu. Za brigu je potrebno gajiti bilo kakva osećanja, uspostaviti minimalne relacije sa okruženjem, a za to Elisovi junaci nisu sposobni. Sam autor insistira na njihovom nultom emotivnom stanju. Rekli bismo da je stanje duha, svesti i senzibiliteta ovih ljupkih ljuštura preciznije određeno, uprkos piscu samom, naslovom njegovog prvog romana- Manje od nule.

Čim je objavljen, roman Manje od nule skrenuo je na sebe punu pažnju američke javnosti, ali je, na veliko iznenađenje Breta Istona Elisa, postao izuzetno popularan širom sveta.

Kada sam ga pisao, mislio sam da uopšte neće interesovati nikoga van južne Kalifornije (...) Stvarno ne znam zašto i kako je naišao na tako širok odziv. Zašto je toliko ljudi odlučilo da ga kupi i čita. Stvarno nemam pojma (...) verovatno da ta knjiga govori nešto mladima celog sveta. Govori o tome kako su izgubljeni, kako ne znaju šta da počnu sa sobom.

U otuđenom, depresivnom, bledom Kleju koji besciljno i bezvoljno petonedeljni raspust provodi lutajući s jedne žurke na drugu, čitav niz osamnaestogodišnjaka pronašao je sliku one iste praznine koja njih ispunjava i bezizglednost koja im se jedina nudi. Odmah upoređen sa Lovcem u žitu, Manje od nule, olako je proglašen generacijskim romanom. Zaista, moguće je pronaći dosta analogija sa Selindžerovim delom, u prvom redu sa likom Holdena Kolfilda. Rasa, pol, godine, osećaj otuđenosti i udaljenosti od sveta u kome žive (svaki u svom, treba li reći) navode da brzopleto stavimo znak jednakosti između dva junaka. Zajednička im je i opsednutost nestajanjem.

A onda je, iz čista mira, počelo nešto vrlo sablasno da se dešava. Kad god bih stigao do kraja bloka i sišao s prokletog ivičnjaka, činilo mi se da nikad neću stići na drugu stranu ulice. Činilo mi se da samo tonem, tonem, tonem i da me više niko nikada neće videti. Ljudi moji, kako me to prepalo (...) Kad god bih stigao do kraja bloka, uobrazio bih da razgovaram s mojim bratom Elijem. Govorio sam mu: Eli, ne daj da nestanem. Eli, ne daj da nestanem. Eli, ne daj da nestanem. Molim te, Eli.

(Dž. D. Selindžer, Lovac u žitu)

Kako skrećem na Sanset prolazim pored reklame koju sam video ovog jutra; na njoj piše Nestani Ovde; odvraćam pogled od nje i pokušavam da je zaboravim.

(Manje od nule)

Međutim, Holden nikako nije isto što i Klej. Holdena od ostalih ljudi deli tuga za bratom, u njemu je mnogo ljubavi za porodicu, opravdanja i razumevanja za osobe koje su mu krajnje antipatične. Kad više nisu tu, nedostaju mu. Ako ih nehotice uvredi, oseća krivicu. On proživljava, misli, oseća, tuguje nad ljudskim bićima i njihovom sudbinom. On se nestajanja boji. Beskrajnu nežnost, atipičnu za adolescenta, u njemu bude deca. Kreativan je, načitan, stvaralac u začetku... Holden Kolfild sve je što Klej nije, niti može da bude.

Dalje, problem alijenacije kao književna tema nije nov. Njime su se bavili gotovo svi književnici, svaki u svom vremenu. Alber Kami i Franc Kafka samo su najtipičniji primeri, najpoznatiji široj čitalačkoj publici. Sasvim je jasno da i Elis sam nije mislio da će njegovo delo predstavljati inovaciju u književnim tokovima. S druge strane, elisovska otuđenost jeste nova. I to je ono što izvaja njegove romane, pa i roman Manje od nule od dela koja u osnovi imaju isti motiv. Klej, poput ostalih Elisovih likova, pripada drugom društvenom miljeu. Taj milje u prvom redu obeležava prisustvo ogromnih količina novca, a odsustvo svake, pa i najmanje, zainteresovanosti za druge ljude. Nema ljubavi, čak ni naklonosti, ni prema kome i ni prema čemu. Nema čvrstih veza bilo koje vrste. Nema ni prave patnje. Postoji praznina i postoji nezadovoljstvo, bezvoljnost i usamljenost, ali sve to kao da podseća na one stare priče o ljudima koji imaju sve i mogu da dobiju sve, ne ulažući nikakav napor, pa su zatočeni u svojim zlatnim životima od kojih ne znaju šta da traže jer ih duhovni svet ne zanima i sasvim sigurno nisu ličnosti koje, ako već ne emotivno, a onda intelektualno prerađuju svoj unutrašnji svet ili se trude da pronađu uzroke nezadovoljstva, ukoliko to nezadovoljstvo nije, u stvari, dosada i zasićenost.

U tom smislu nijedan od Elisovih romana, pa ni već tako etiketiran, prvi, ne mogu biti nazvani generacijskim. Oni prate određene predstavnike jedne generacije. Isključivo prebogate, prelepe belce koji žive u najprivlačnijim gradovima Sjedinjenih Američkih Država, pohađaju najbolje škole jer mogu da ih plate ili rade u ogromnim korporacijama čiji su vlasnici njihove porodice. Tj. ako im se hoće. Priznaćete, nismo svi te sreće. Zato oni ne mogu da predstavljaju svoju generaciju niti deo čovečanstava, jedino svoj mali, strogo omeđani svet privilegovanih, te je i otuđenost specifična, samo njihova i moguća isključivo u granicama elisovskog sveta. A to je i bio njegov cilj. Nema kod ovog autora nikakve želje da nam se njegovi junaci dopadnu, da se saživimo sa njima i pronađemo ih u sebi. Strašno bi bilo kada bi se to desilo. Ali ti likovi jesu središte svih Elisovih romana. Naime, njegovi romani nemaju razvijene fabule (sem Glamurame), već su studije karaktera i ponašanja. U tom smislu jako je važno propratiti ko su i kakvi ti ljudi, kao i šta ih određuje.

U prvom romanu pratimo raspad jedne ličnosti. Tačnije bi bilo reći da roman počinje rasapom, nestajanjem junaka (neonski znak Nestani ovde) a tako se i završava. Razvoj lika ne postoji. Jedan kamndenski student, sin holivudskog producenta, dolazi kući na raspust i provodi nekoliko nedelja posećujući, bez velikog interesovanja, zabave svojih prebogatih, prelepih, plavih i preplanulih poznanika (nikako prijatelja), gledajući MTV i kupujući drogu. On ima majku, oca i dve sestre, ali sa njima ne razmenjuje ni par smislovenih rečenica tokom čitavog romana.

Nesposobnost svake komunikacije, sem one najbanalnije, biće karakteristika svih Elisovih romana. Sve počinje i završava se ispisivanjem čekova, inače su jedni za druge nezainteresovani do granice koja prelazi u apsurd.

(Manje od nule)

Na žalost, taj prividni apsurd jeste puka realnost. Klej, dakle, ima dve sestre o kojima ne govori ništa i koje su za njega slučajni prolaznici, majku sa kojom ne razgovara (u stvari, ta žena kao da nema glasa. Nemoguće je ne videti je kao do savršenstva doteranu plavokosu damu čije se bivstvovanje svodi na zurenje u čašu šampanjca, uvek šampanjca), oca koji potpisuje blanko - čekove za Božić.

Porodična situacija svih Elisovih junaka ista je – razorena. Klej je dete razvedenih roditelja. U mnogoglasju, sazvučju i disharmoniji Pravila privlačnosti razabiremo, prateći Šona, Pola i Loren da ni oni nisu u dobrim odnosima sa članovima svojih porodica. Ponovo, roditelji su razdvojeni. Patrik Bejtmen, čuveni serijski ubica Američkog psiha kainovski mrzi svog brata Šona; otac je mrtav ali je ostavio čitav Vol Strit u nasledstvo, a majka je trajno smeštena u azilu za umobolne. Viktor iz Glamurame promenio je prezime u Vord da ne bi blatio prezime Džejson. Prezime svog oca, američkog senatora. Njegova majka odavno je mrtva. Neočekivano i na prvi pogled paradoksalno, odnos između roditelja i dece u svim navedenim romanima tipično je šekspirovski. Teško da o bilo kakvom ljudskom odnosu i možemo govoriti, ali ako prihvatimo načela pripovedačevog sveta, to je isključivo odnos izmedju očeva i dece. Majki nema. One su ili neme ili uklonjene ili mrtve. Odsustvo majki jeste obeležje ovih romana, ali i činjenica koja bitno definiše karakter i ponašanje glavnih protagonista.

Ko je majka? Osoba koja stvara najčvršću vezu sa detetom noseći ga u svom telu i donoseći ga na svet; na nju je novo biće u prvim godinama svog života najupućenije. Bez obzira kako će se odnosi dalje razvijati, majčinska figura jedna je od najvažnijih u čovekovom životu, bila ona negativna ili pozitivna. Ovde ta primarna povezanost kao da nije postojala. O njoj, uostalom, ne znamo ništa. Komunikacija između Kleja i njegove majke ne postoji. Nulti nivo. U Pravilima privlačnsti i Polova i Lorenina majka, u ono malo reči koje razmenjuju sa decom, govore o svojim neuspelim brakovima, što nas vraća na pitanje nije li Klejeva majka prestala da govori onda kada se razvela. Ako u izbledeloj svesti ovih žena nešto i postoji to svakako nije zabrinutost zbog narkomanije, seksualne devijantnosti ili izgubljenosti potomstva, o čemu one ništa ne naslućuju, već sve znaju, ali nemaju ni snage ni volje da se takvim vrstama problema bave. To zahteva puno strpljenja, angažovanja, ljubavi, zainteresovanosti, a ono malo što je u njihovim dušama preostalo, okupirano je njima samima. Kada su muževi izašli iz njihovih života, i deca su prestala da budu njegov deo. Nigde se Bret Iston Elis neće baviti uzrocima raspada brakova, ali je iz podteksta više nego jasno da se radi o ostavljenim ženama na izdisaju mladosti i lepote, koje će poput Medeja bez karaktera, ličnosti i strasti (ako je takvu Medeju, uopšte, moguće zamisliti) žrtvovati decu onih koji su ih izneverili. Bez ikakve akcije pustiće ih da tonu u ponor u kome su i same. Do nule. Patrikova i Šonova majka, skrivena iza tamnih naočara, u duševnoj je bolnici. Šta je ona uradila ili šta je život uradio njoj, samo je je još jedno od pitanja o kome nas pripovedač nagoni da razmišljamo, ali u jedno možemo biti savršeno sigurni. Ona je morala da bude zatvorena u saglasnost porodice, tj. muža.

Dakle, nesumnjivo su očevi Elisovog sveta oni koji su bitni. Oni nisu ništa više od nesrećnih majki zainteresovani za život, interesovanja ili dobrobit svog potomstva. Ali su oni ti koji obezbeđuju novac, moć i položaj – karte za raj društva u kome opstaju. A ono što daju, sasvim božanski, mogu da oduzmu. Kao Džulijenu, jednoj od senki romana Manje od nule ili Viktoru, jednom od glasova sa Kamdena i junaku Glamurame. Izgleda apsurdno, ali nisu ljubav, pažnja ili nežnost potrebni Kleju, Partiku, Šonu ili Viktoru, već uklopljenost, a ona je nemoguća bez izuzetnog fizičkog izgleda i mnogo novca.

Ili se bar njima tako čini.

Uniformnost junaka svih romana Breta Istona Elisa dobro je poznata. Pisac menja njihova zanimanja, sredinu (u strogo geografskom smislu), boju kose, ali ne i njihov način života, razmišljanja ili oskudnog govora. Roman Manje od nule vodi nas u sunčani Los Anđeles gde se ponovo sreću novopečeni studenti, poznanici iz srednjoškolskih dana. Svi preplanuli, prelepi, prebogati, sa mnogo vremena na raspolaganju sa kojim ne znaju šta bi, pošto ne čitaju knjige, novine, ne gledaju filmove, nemaju izgrađen muzički ukus, nesvesni su postojanja sporta. Toliko liče jedni na druge da nikada nisu sigurni da li gledaju neku osobu ili svoj odraz u ogledalu. Iako su odrasli zajedno, nisu bliski. Oni su samo upućeni jedni na druge jer pripadaju istom društvenom sloju i idu na iste žurke koje su, opet, toliko istovetne, da ni oni sami, a ni mi sa njima, nismo sigurni da li dolaze ili odlaze sa njih jer su tamo da bi kupili kokain i beskrajno otvarali flaše šampanjca (eventualno upoređivali stepene preplanulosti). Welcome to the Hotel California, such a lovely place, such a lovely face...

Pravila privlačnosti svojim foknerovskim mnogoglasjem u prvi mah odaje utisak da ćemo pratiti različite priče studenata. Međutim, u pitanju je jedna te ista priča. Kada je žurka, ko koga u tom trenutku privlači (jer trajna naklonost u Elisovim romanima ne postoji), ko s kim spava. Kako je sam Bret Iston Elis istakao, kada ne bi bilo naznačeno ime govornika, teško bismo znali koji glas kome pripada. Na Kamdenu su ljudi iz različitih delova zemlje, ali je društveni milje isti. To je privatni koledž i na njemu studira onaj ko može da ga plati, a ne osoba koja se ističe posebnim talentima i znanjem. Ne znamo ko šta studira, to bi nam, ipak, otkrilo neka interesovanja likova, ali ne znaju ni oni sami. Kada oskudno i retko progovore o tome, uglavnom menjaju glavne predmete ili uzimaju slobodne semestre da bi putovali po Evropi. Ako stupaju u bilo kakvu vrstu odnosa, ostaju krajnje površni, bez pravog vezivanja za drugo ljudsko biće, a još manje mogu da pronađu u sebi ono što nazivamo odanošću ili lojalnošću.

Roman Američki psiho koji je bez sumnje najviše pažnje američke kritike privukao, oznaćavajući Elisa kao mračnog i kontroverznog autora, seli nas u japijevski svet Njujorka, među mlade vukove koji vladaju Vol Stritom. Samo što to nije trust mozgova finansijskog sveta, već elita koja je svoje mesto u najvećim korporacijama imala još u prenatalnoj fazi. Oni se, naime, igraju poslovnih ljudi. Izgledaju tako. Nose odela skuplja od automobila, imaju vizit – karte, kose su im uredno začešljane (ovoga puta svi su tamnokosi), dozu ozbiljnosti njihovim lepim licima daju naočari bez dijoptrije. Oni odlaze u svoje divno opremljene kancelarije da ne bi radili ništa ako izuzmemo beskrajna zakazivanja manikiru, pedikiru, frizeru, neprestana rezervisanja i otkazivanja mesta u najizvikanijim restoranima za ručkove ili večere... U suštini, ne moraju da rade bilo šta ili preuzmu bilo kakvu odgovornost. Ali čime bi se bavili po čitave dane i noći ako ne bi razglabali kako se nosi prsluk uz sako i da li bi kaiš trebalo uklapati uz cipele ili pantalone? Kada se i oni ne bi kretali u strogo zatvorenim krugovima, ipak ne nalazeći razloga da upamte ime jedan drugome? Kako bi ispunili vreme kad ne bi posećivali klubove, teretane i kozmetičke salone?

Recimo, ubijajući ljude na najbrutalnije načine koji ljudski um (ne) može da zamisli. A upravo to radi uglađeni gospodin Volstrit – Patrik Bejtmen, glavni junak ovog romana.

Svet Glamurame svet je slavnih ličnosti, vrhunskih modela i osrednjih glumaca, beskrajnih modnih revija, svet izvanredne fizičke lepote i potpunog duhovnog siromaštva. Bogovi Glamurame Lepota su i Slava. Nema cene koju Viktor Vord ne bi platio da bude u njihovoj milosti. Ovaj roman obuhvata i odnosi se na najširi krug ljudi jer novac ne mogu da imaju svi, ali veliki deo čovečanstva žudi, ako ne za slavom, onda za savršenim fizičkim izgledom, svakako. To znači da Elis nije odstupio od načela uniformnosti jer težnje, želje, misli i jezik junaka ostaju isti.

Minimalizam u govoru junaka posebno je važan u ovim delima. Svim Elisovim junacima jako je teško da se verbalno izraze. Jezik im je vrlo oskudan, koriste poštapalice u govoru i ako ne pričaju o odeći i novcu, kada su iznenađujuće rečiti, nisu u stanju da izgovore potpunu rečenicu. Ova nesposobnost izražavanja, posebno kada su u pitanju emocije ili preživljavanje, jesu odraz njihovog duhovnog stanja i unutrašnjeg haosa. S obzirom na činjenicu da svoju prazninu i nezadovoljstvo nisu u stanju ni emocionalno ni intelektualno da prerade, ne mogu ni da je izraze. To u najvećoj meri važi za romane Američki psiho i Glamuramu:

Pa, iako znam da je trebalo to da uradim, meni je dvadeset sedam godina, pobogu, a ovo je način na koji se život predstavlja u jednom baru ili klubu u Njujorku ili možda bilo gde, na kraju veka i način na koji se, znate, ljudi kao ja ponašaju i eto šta za mene znači biti Patrik, pretpostavljam, tako da, ehm, ovaj, da...

(Američki psiho)

Ali samo mi reci koje Moi, maco - vičem. Pošto me već, kao, probija znoj.

Moi je, hmm, francuska reč(...)Ali in je aut.
Šta to pričaš, Viktore?
Aut je in, kapiraš?
In više... nije in?
Ne, in je aut. Aut je in.

(Glamurama)

U suštini, iz romana u roman junacima je sve teže da iskažu svoje misli. Ta svojevrsna gradacija prisutna je na svim nivoima romana Breta Istona Elisa. U prvom romanu pratimo jednog junaka, jednu ispraznost, koja jeste odraz mnogih sličnih, ali sa tim duhovnim pustošima ne dolazimo u bliži kontakt. Rasap ostalih likova pratimo isključivo preko Klejevih doživljaja. Možemo da pretpostavimo da se i u njima (ne) dešava što i u Kleju. Ali samo da pretpostavimo. Drugi roman, Pravila privlačnosti, podiže se na viši nivo u smislu da slušamo glasove znatno većeg broja junaka. Iako su njihovi stavovi uniformni, sada se nivo pretpostavke gubi, i govorimo o nivou zaključivanja. Da, određeni sloj mladih ljudi na jednom skupom koledžu u Americi potpuno se besciljno i mamurno dosađuje. Nemaju želje ni vizije, sigurni su u svojoj nelepoj budućnosti. Američki psiho će iz gomile bogatih naslednika - japija snažnim svetlom razobličiti lik Patrika Bejtmena. Lepog, mladog, uglađenog serijskog ubicu. Zašto Patrik Bejtmen ubija ili radi bilo šta drugo, posebno je pitanje. Ne mora da odlazi na posao, ali to čini da bi se uklopio. Na smrt muči i ubija ljude jer je njegov bol toliko veliki da mora da ga vidi na drugima. Prvoj žrtvi odsekao je glavu još kao student. Pod pretpostavkom, naravno, da je to prva žrtva. Kako je ovaj potomak ugledne porodice izrastao u monstruma, ostavljeno je čitaocu da zaključi. Da li je nekada bio žrtva koja je (suviše tipično) postala nasilnik najgore vrste ili je to nesrećno duševno nasleđe obolele majke koje ga nagoni da stihijski uništava ljudska bića koja su, sa retkim izuzecima, van njegovog društvenog miljea? Prostitutke i prosjaci najčešće su mete njegovog ubilačkog besa. Baš oni koji nemaju ništa. Kao da ih kažnjava zbog toga jer on ima sve. I sve može. Jer ja sam bogat, a milioni njih nisu. Zašto ovaj Džek Trbosek s kraja dvadesetog veka nije ni uhapšen, ni kažnjen zbog svojih zlodela - niko se nije potrudio da posumnja u njega, jer ga je štitila moć, kao i Džeka Trboseka uostalom (ili bar tako kaže nezvanična legenda). Dakle, Američki psiho prati ličnost serijskog ubice, što je već društveni fenomen, te u tom smislu dalje širi pogled na američko društvo u odnosu na prethodna dva romana.

Ako je Američki psiho studija karaktera ubice koji kao pojedinac razara društvo, onda Glamurama prikazuje razaranje čitavih društvenih sistema. Kroz prividni apsurd Glamurame promiču vrhunski modeli, slavne i poluslavne ličnosti, glumci i manekeni. Sve što čine i govore prazno je i besmisleno. Ali će najlepši od najlepših, okupljeni u naizgled fiktivnoj terorističkoj organizaciji, širom sveta, a pre svega Evrope, širiti teror i užas sa nebrojeno mnogo žrtava. Toliko liče jedni na druge da su zbog te sličnosti neuhvatljivi. Nikada niko od njih ne može da bude optužen ni za šta jer im savršeni alibi pruža novinska fotografija neke osobe koja je njihov dvojnik - klon. I zavladaće svetom. Pod njihovom kontrolom je osoba koja u ovom trenutku određuje sudbine čitavih naroda - predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Zaista fikcija i groteska, reklo bi se. Ali Elis sve fantastično i nemoguće kroz nekoliko veštih poteza pretače u realnost. Terorizam jeste pošast koja je zavladala svetom čineći ga nesigurnim i haotičnim. Idealno je da pripadnici bilo koje terorističke organizacije budu baš manekeni jer su navikli da po čitave dane stoje i rade ono što im se kaže. Disciplina i poslušnost kojoj je čak i Hitler samo težio. S druge strane gledano, bauk fizičkog izgleda više nego bilo koji drugi fenomen oduvek, a posebno poslednjih godina, nemilice teroriše i uništava čitav svet. Ko nije dovoljno lep, vitak i doteran po standardima nametnutim od strane modne industrije i nazovi elite koje je čine, jednostavno ne može da se nada bilo kom uspehu. Višak kilograma tretira se opasnije od malignih oboljenja. Kroz sve vrste medija bombardovani smo (u Glamurami i bukvalno) dijetam, kalorijama, savetima kako da budemo lepši jer nekako ispada da nikada nismo dovoljno lepi. Hteli to ili ne, svi smo u manjoj ili većoj meri pogodno tle za ove uticaje ili bar nismo dovoljno imuni na njih. Svi žele da budu lepi ili bar dopadljivi. Na to jednostavnoj i svima poznatoj činjenici, svojevrsnoj ljudskom rodu, Elis zasniva čitave romane. Posebno što se direktno i agresivno atakuje na našu svest i kroz popularne štiva kao što su Seks i grad, Đavo nosi Pradu, Elegancija, Visoke potpetice... Glamurama je njihovo naličje i još agresivnije pokušava da ukloni sjaj reflektora sa sveopšte ispraznosti i prikaže njene stravične posledice.

...mrzela sam svoje telo... svoj izgled... uzimala sam tablete, posećivala psihijatre, odlazila u teretanu... čak sam i pomišljala na plastičnu hirurgiju... želela sam da budem lepa... želela sam da budem bogata, želela sam da budem poznata... Nikad se nisam osećala dovoljno lepom, a on me je... rekao mi je da sam fizički savršena... I tada sam rešila da ću biti uz njega... da ću svuda poći za njim... svi su hteli da budu u našoj blizini, svi su hteli da budu filmske zvezde... ja sam bila odgovorna za povišenu stopu samoubistava među tinejdžerkama i devojkama koje su shvatile da nikad neće izgledati kao ja... rečeno mi je da uništavam živote...

(Glamurama)

Ne, Elisovi junaci nikako nisu dopadljivi. Ali on i ne želi da ih volimo i opravdamo. U većini ljudi izazivaju bes i gađenje. Nedoumicu kako je takva egzistencija uopšte moguća. Sem činjenice da mogu kupiti i platiti sve i svakoga i saznanja na kojim bi mestima trebalo da budu viđeni, oni ni u šta nisu sigurni. Čak ni u svoju seksualnu orijentaciju. Ne bismo mogli da ih nazovemo ni heteroseksualcima, ni homoseksualcima, čak ni biseksualcima. Teško da oni uopšte o tome i razmišljaju. Ti ljudi jednostavno spavaju sa osobama oba pola ne pokazujući posebnu naklonost (setimo se, za nju nisu sposobni) ni prema jednom.Iskamčeni su trenuci zadovoljstva i nema potrebe opterećivati se detaljima.

Šta je s Klifom? Zar ne izlaziš s Klifom, pita je Bler.

Ja furam s Klifom, kaže Kim.

Ja sam mislila da ti izlaziš s Vorenom, kaže Kim Bleri.

Vi niste izlazili. Samo ste se tucali, kaže Alana.

Štabilo, štabilo, kaže Bler.

Da li si spavala s Vorenom, pita Kim Alanu.

Nisam, a ti?

Ne, ali mislim da je Klif spavao s Vorenom.

Shvatam da sam, verovatno, spavao s Vorenom.

Ako je Klif spavao s Didi, onda mora da je spavao i s Raulom.

Ko je Raul, pitaju Alana i Kim istovremeno.

Otvaram jelovnik, pravim se da ga čitam pitajući se da li sam ja spavao s Raulom. Ime mi se čini poznato.

(Manje od nule)

Oni su i tu privilegovani. Takva vrsta ponašanja svojstvena je samo njihovom svetu, a u njemu očekivana i normalna. Van tih granica je tabu, osuđuje se i apsolutno je neprihvatljiva.

Iz te šeme naizgled izlazi Patrik Bejtmen koji je heteroseksualan, čak izrazito homofobičan. Ali i on luta, ma kako to jezivo zvučalo, u orijentaciji uloge serijkog ubice. Dobro je poznato da serijske ubice u svom duboko poremećenom umu imaju tačno određene tipove ljudi koji postaju njihove žrtve. Često ubijaju u strogo određenim vremenskim razmacima. U njihovom ludilu ima sistema što ih čini posebno zastrašujućim. Patrik ubija stihijski, na različite načine, različite ljude. To jesu češće plavokose prostitutke od osoba muškog pola, recimo, ali kako roman odmiče, a on sve više tone u mrak, pravila više ne postoje. Ubijaće bogate i siromašne, žene i muškarce, prosjake i poznanike, mučiće životinje - bolestan, nesrećan i bezbedan gospodin Volstrit.

Čitajući sva Elisova dela, ove likove upoznajemo koliko nam je to dozvoljeno, jer ih autor ponavlja iz romana u roman. Jedan od glasova u Pravilima privlačnosti pripada Kleju. Patrika nakratko vidimo u istom romanu kao Šonovog brata. A i sam Šon će prošetati kroz Dorsiju u Američkom psihu. Gotovo sve junake Pravila privlačnosti, uključujući i neuhvatljivog Viktora, ponovo srećemo u Glamurami u kojoj, sem glasa, dobijaju obličje i jasno definisanu ulogu. Međutim, ovakav autorov potez nema za cilj da razvija likove pošto razvoj ne postoji. Oni su uvek isti, samo par godina stariji ili mlađi. Ta njihova nemogućnost iskoraka iz pozicija za koje su se odlučili još je više pojačana postojanjem autsajdera koji su im direktno suprotstavljeni, praktično njihovi antipodi. U prvom romanu Džulijen je udaljen iz holivudske idile jer su mu roditelji ukinuli novčana sredstva. Prinuđen je da se prostituiše da bi otplatio dug dileru, a to ga čini jako nesrećnim, nesigurnim, usamljenim, duboko postiđenim, dakle, čovečnijim. On se još uvek kreće po obodima svog bivšeg sveta, ali je očigledno da se u njega neće vratiti, već sigurno klizi u propast - ljudsku.

U Pravilima privlačnosti, nepoznata devojka sa Kamdena, zbog ljubavi prema Šonu izvršava samoubistvo. O njoj ne saznajemo ništa, ali je dve činjenice bitno određuju. Čim je na Kamdenu, mora da potiče iz istog društvenog miljea kao i ostali studenti jer Kamden košta, a u isto vreme u njihov se sistem uopšte ne uklapa. Sposobna je za strasnu i snažnu ljubav, razarajuću tugu zbog koje se i ubija. Tragičan čin nesrećnog ljudskog bića.

Timoti Prajs, ciničan i zgađen svetom oko sebe, nestaće već sa prvih stranica Američkog psiha, ali ne kao Patrikova žrtva, već svojom voljom, hodajući po šinama ka mraku tunela u suludoj igri, po odluci koju je doneo, ne nalazeći razloga da je ikome obrazloži. Teško da bi je njegovi (bivši) poznanici japiji shvatili.

Kada Viktor Vord u Glamurami konačno shvati svu besmislenost svog života, postaće prvo prognanik, a onda i žrtva sveta za koji je smatrao da ga ni po koju cenu ne sme izgubiti nikada.

...tog popodneva u kući na Okeanskom drumu trebalo je doneti nekoliko odluka, od kojih je najprioritetnija bila: nikad mi na pamet neće pasti da se ovoga odreknem. Isprva me je zbunjivalo ono što se u tom svetu smatralo ljubavlju: ljudi su odbacivani zato što su prestari ili predebeli ili presiromašni ili zato što imaju previše ili premalo kose, što su izborani, što nisu mišićavi, nisu definisani, nisu zategnuti, nisu moderni, nisu čak ni iz daleka poznati. Tako su se birali ljubavnici. Tako su se birali prijatelji. I to sam morao da prihvatim ako sam hteo da uspem.

(Glamurama)

Ovi likovi, suprotstavljeni tipičnim Elisovim junacima, sem što još u većoj meri naglašavaju odsustvo ljudskosti iz njihovih karaktera i postupaka, približavaju nam i poziciju samog autora. Bret Iston Elis je rođen i odrastao u svetu bogatih i moćnih, ali mu nikada nije pripadao. On se sam iz tog okruženja u kome, po njegovim rečima, ljudi čitaju samo izvode iz banaka, a pišu jedino kad potpisuju čekove, distancirao. Bez obzira što dosledno poštuje ja - formu u pripovedanju, istovremeno sve o tom svetu zna i sa sigurne pozicije upućenog svedoka vodi nas poput Vergilije Dantea kroz krugove pakla za koje nismo ni znali da postoje. Kao i Vergilije Danteu, čitaocima pokazuje stazu kojom će se kretati, upozorava na ono što će na tom putu videti, ali nama prepušta komunikaciju sa prikazama koje na tom mučnom putovanju srećemo. Kroz nekoliko kratkih rezova, veoma efektno, upućuje na činjenicu da su te prazne ljušture nekada imale obličje ljudsko. A to nekada uvek je detinjstvo.

Klej koji se igra sa svojom bakom na letovanju okružen porodicom pored bazena u dragoj, sada napuštenoj kući u Palm Springsu. Patrik i Šon, braća koju vezuje samo biblijska mržnja, tajno izlaze iz kuće da bi se igrali na snegu. Mali Viktor na baštenskoj zabavi pre smrti majke. Pre svega. I nikada nam pripovedač neće reći šta se to, tako strašno, u međuvremenu desilo. Informacije dobijamo parcijalno, minimalno, nikada u nizu. Rasute su po stranicama ne jednog, već više romana. Dok ih čitamo nizovi asocijacija stvaraju sliku, ali našu sliku, našu predstavu, naše tumačenje. Mi stalno dopisujemo Elisove priče, a to je najviši stepen komunikacije koji autor može da ostvari sa čitaocima. Prošlost je poput tamnog filmskog platna, a pošto bez prošlosti sadašnjost ni na koji način ne možemo da dokučimo, prinuđeni smo da tragamo za njom, da maksimalno pratimo svaku nedovršenu rečenicu i maglovitu misao junaka, a onda pokušamo da kolažu dodamo delove koji nedostaju. I za svakog od nas oni će biti jedinstveni. Nemoguće je ostati ravnodušan ili nezainteresovan kada, recimo, Patrik grubo prekida svakog ko primeti da on uopšte ne mora da ide na posao jer... Kada Viktor suviše nonšalantno skreće razgovor svaki put kada neko pomene njegovu majku ili sestru, ostavljajući najbanalnija pitanja bez odgovora. Sin moćnog američkog senatora je nekada, u nekom trenutku, odlučio da postane polupoznati maneken, grebator i potrčko zato što... Nepoznati automobil koji je često parkiran u Klejevom dvorištu pripada... A gospođa Bejtmen je konačno smeštene u azil za umobolne pošto je...

Dovršavanje ovih rečenica je ono što, pored večne i sasvim ljudske opčinjenosti bogatstvom i moći, trajno vezuje za romane Breta Istona Elisa. Njega zaista nije lako a ni prijatno čitati. Postaćete zbunjeni, začuđeni, zgroženi, imaćete mučninu u stomaku, uplašićete se i bićete fascinirani.

Vi koji ulazite, ostavite svaku nadu...

Marija Đurović