Menu

logo

Odumiranje

Piše: Zoran Janković
Režija: Miloš Pušić
Uloge: Branislav Trifunović, Dara Džokić, Boris Isaković, Emir Hadžihafizbegović, Jasna Đuričić, Milica Janevska, Novak Bilbija, Miodrag-Miki Krstović, Lidija Stevanović

odumiranjeLako se može ispostaviti da je (mereno na uzorku srpske filmske 2012. godine) upravo Odumiranje, drugi dugometražni igrani film Miloša Pušića, zapravo najefektnija/najrečitija filmska ilustracija narodske izreke koja nas podseća da upravo tiha voda breg roni. Jer Odumiranje jeste ta tiha voda, i to po nekoliko značajnih osnova – film je nastajao uglavnom mimo neizostavno neprimerene medijske pažnje, izbegao je gotovo poslovični srpski postprodukcijski pakao u trajanju od nekoliko godina a katkad i čitave decenije, te je završen za samo nepunu godinu dana, uz to, premijeru doživeo u jednom od takmičarskih programa još uvek viđenog festivala u Karlovim Varima, a sve to bez teške medijske artiljerije, koja je ionako ponajčešće tek pokrivalica za stvarnu autorsku nemoć i mitomaniju kojoj pomoći naprosto nema i ne može da bude.

Ali sve navedeno ne bi bilo toliko značajno, i mirne duše bi se moglo podvesti pod širu, pa i parafilmsku priču o sudbini i razvojnom putu jednog ovdašnjeg ostvarenja, da Odumiranje nije, a što je i daleko najvažnije i za ovaj prikaz i za sam film i sve uključene u njegov nastanak, valjan film. A Pušićevo Odumiranje je vrlo dobar film, film čije se i manjkavosti mogu razumeti i pojasniti u okviru zdravorazumskog, bez imalo navijačke relativizacije. Odumiranje, inače, filmska adaptacija dugovečnog pozorišnog komada autora Dušana Spasojevića sa repertoara beogradskog Ateljea 212 ne donosi ništa prevratnički niti inovativno, ali sugestivno podseća na ono što je srpski film nekada bio i što bi možda nanovo mogao da postane. Odumiranje je u tom smislu retka pojava u ovdašnjoj kinematografiji – film koji, pored zanatske kompetencije, koja bi ionako u srećnijim okolnostima trebalo da bude tek osnova svih osnova, pleni na prvom mestu sveopštom ozbiljnošću, koja, srećom, nijednog trenutka ne pređe onu pipavu granicu koja je razdvaja od uvek bliske pretencioznosti. Naprosto, ovo je film koji sebe shvata ozbiljno i koji u svakom aspektu jasno reflektuje ozbiljnost onih koji (u kreativnom smislu) iza njega stoje.

Nakon neosporno zadovoljavajućeg i zanimljivog dugometražnog debija filma Jesen u mojoj ulici od pre nekoliko leta, smeštenog u mikrokosmos novosadskih predgrađa, Pušić se u Odumiranju našao na potencijalno skliskom tlu – adaptaciji dobro poznatog pozorišnog komada, uz to, na temu tihe i neumitne propasti srpskog sela, zabata koji su dobrano kompromitovali i izraubovali Radoš Bajić i svita mu. Spas ovde dolazi iz dva pravca – Spasojević i Pušić, sa izuzetkom par scena i rešenja u kojima lik koji tumači u srpskom filmu naprosto neizbežni Emir Hadžihafizbegović donosi nešto vedrine posred opšte tame i sveprožimajućeg nespokoja, Odumiranje svesno lišavaju koketiranja sa ionako varljivim očekivanjima publike, te ovde nema posprdnog tona i lako kvarljivog humora; pored toga, scenaristički dvojac oodlučno naglašava da se odumiranje iz naslova ovde odnosi u prvoj meri na nestanak topline u odnosima među bližnjima, a uz to i bližnjima koji su za takvu prisnost nekada bili i kadri i voljni.

Pored toga, ključni motiv Odumiranja, a to je jasno potencirano na dovoljno punktova same priče, jeste tiha osuda samodovoljnosti, ovde mahom predstavljene kroz usredsređenost na vlastiti bol gotovo svih aktera ove priče. Spas koji možda tamo negde čeka ljude spremnije na promenu i iskorak put oslobođenja od (samo)nametnutih stega ostaće, nažalost, tek sanak pusti; iako jasno postavljen, ovaj emotivni okvir bio bi praktično nemoguć bez nadahnute glumačke igre ovde okupljenih glumaca. Po pitanju zrelosti i višeslojnosti prednjači Boris Isaković, Dara Džokić hrabro podseća na nekadašnju tradiciju upečatljivih nosećih ženskih likova iz jugoslovensko-srpskog filma iz boljih mu dana, dok Milica Janevski i Jasna Đuričić svedoče o mogućnostima i prednostima minimalističkog pristupa zanimljivim filmskim epizodama.

Ovde negde se stiže i do glavnog nedostatka filma, a to je uloga Branislava Trifunovića, koji se, nažalost, zadržava na tački upotrebljivog, ali ne i nadahnjujućeg. U odbranu ovog glumca (a ovde i producenta) može se navesti da je lik koji on u Odumiranju tumači, mimo prvobitnih obrisa, ipak ostavljen na koti pasiviziranog lika kome je dopalo da mu se veći deo radnje (pa i životnih ishoda) tek tako događa. Ali i mimo toga, i uprkos na (doduše, blage i bleđe) mahove prenaglašene folklorizacije, Odumiranje se, uz mnogohvaljene Golubovićeve Krugove nameće kao najpotpuniji srpski film godine. To ni ne bi trebalo da čudi, imajući u vidu da Odumiranje nekom tamo potencijalnom, strpljivom, dobronamernom i fokusiranom gledaocu nudi dovoljno toga – iskrenu emociju, ubedljivu dramu, likove čije patnje i posrtanja deluju uverljivo, pa i poznato, nekoliko prizora za pamćenje, pominjanu serioznost, sveopštu kultivisanost i jasnu poentu. Pametnome dosta.

Add comment


Security code
Refresh