Menu

logo

Krugovi

Piše: Dejan Dabić
Režija: Srdan Golubović
Uloge: Nebojša Glogovac, Aleksandar Berček, Hristina Popović, Leon Lučev, Boris Isaković, Vuk Kostić, Nikola Rakočević, Marko Janketić

krugoviFilm "Krugovi" Srdana Golubovića („Apsolutnih sto", „Klopka"), po rečima samih autora, „preispituje posledice jednog herojskog čina" (ilustrativno deluje dilema junakovog oca o efektu sinovljeve žrtve: „kamen kad baciš u vodu, nešto se desi – pojave se oni krugovi"). Scenaristi Srđan Koljević i Melina Pota Koljević pošli su od istinite priče o Trebinjcu Srđanu Aleksiću koji je u januaru 1993. godine, dok je rat u BiH uveliko trajao, štitio svog poznanika Bošnjaka, zbog čega ga je na smrt pretukla grupa pripadnika Vojske Republike Srpske (Srđan je posle nekoliko dana od posledica povreda preminuo u bolnici) i dramaturški je nadgradili, ne bi li ispričali univerzalnu priču o ljudskom stradanju i potrebi da se i u najtežim vremenima ne izgubi elementarna ljudskost. Priča filma „Krugovi" ispričana je modernim korišćenjem stepenastog fleš beka (flashback). Fabula se račva u tri rukavca: početak je u Trebinju, pre više od deset godina, kada Marko za vreme rata strada od ruku svojih sunarodnika, ali tu sekvencu ne vidimo do kraja (ne vidimo kako se ona završava – to ćemo saznati tek na kraju filma), već se ona prekida montažnim prelazima u sadašnjosti − i to kako u samom Trebinju, gde vidimo kako je taj događaj iz prošlosti posebno uticao na Markovog oca Ranka i na Bogdana, sina jednog od Markovih ubica (po mnogo čemu, Rankov i Bogdanov odnos je ključan u filmu, jer se preko njega prelama smisao žrtvovanja i praštanja), tako i u Nemačkoj, gde živi Haris kojem je Marko spasao život i koji će na kocku staviti sve što ima (sređen porodični život i sreću u novoj domovini), ne bi li na neki način odužio dug i zaštitio Nadu, nekadašnju Markovu devojku – i na kraju, poslednji rukavac vezan je za Beograd u kojem kao hirirg radi Markov drug, Nebojša koji se suočava sa dilemom da li da operiše teško povređenog Todora, jednog od učesnika u Markovom ubistvu.

Srdan Golubović izborom montažnih pravaca – posebno prilikom kretanja Marka, Harisa i Bogdana – efektnim korišćenjem jednog od sredstava filmskog jezika uspostavlja korelaciju između njih (jer oni sadrže izuzetne karakterne osobine, a istovremeno su, svaki na svoj način − i stradalnici), a kod gledalaca izaziva poseban psihološki efekat koji nije samo jednostavna identifikacija sa njima, već mnogo više od toga (gledaocima se na ovaj način sugeriše da će se nešto dogoditi u smislu dramske radnje i da od tih junaka očekuje da na nju utiču). Kao i u filmu „Klopka", i u „Krugovima" Srdan Golubović pokazao je izuzetan rafinman u režiranju psiholoških scena, a za njihov poseban kvalitet zaslužni su i sjajni glumci, pre svih Aleksandar Berček (Ranko), hrvatski glumac Leon Lučev (Haris) i jedan od naših najtalentovanijih mladih glumaca, Nikola Rakočević (Bogdan). Nijednog trenutka u filmu „Krugovi" ne oseća se ostrašćenost ni prema jednoj strani, niti autori žele bilo šta drugo da potenciraju što bi ukazivalo na bilo koga u našem „balkanskom karakazanu"; u tom smislu, autori stoje u odnosu na svoje likove – kako je to nekada govorio Flober (Flaubert) − „kao Bog u odnosu na zbivanja na Zemlji". Činjenica da je tako, prepoznata je i širom sveta – od Sjedinjenih Američkih Država, gde je na Sandens festivalu (Sundance) prvi put prikazan i nagrađen (kao do sada jedini film u takmičarskom programu iz našeg regiona), pa sve do naših prostora – domaće premijere na Festu, projekcije u Trebinju ili učešća na Sarajevo film festivalu, gde je, što je posebno zanimljivo, film dobio nagradu gledalaca. Izbalansiranim režijskim postupkom Srdan Golubović je uspeo da izbegne patetiku (čak i gledalačku mržnju kod „negativaca", jer i oni pokazuju, makar na kraju, da su slabi i da se na neki, samo njima znani način − kaju) i u najbrutalnijim i najmučnijim scenama (a takva je, pored Markovog ubistva i ona u kojoj Nadin muž pokušava da sazna od Harisa gde mu je sin).

Gledaoci kraj filma dočekuju potreseni i sa puno emocija (možda je najuzbudljivija premijera, u tom smislu, ipak bila ona u Sava centru, na Festu, pred više od tri hiljade gledalaca kojoj je prisustvovao i otac Srđana Aleksića, Rade), ali sa ubeđenjem da plemenitost i ljudskost nisu uzaludni. Od jednog filma, pogotovo u vreme kakvo je naše, više se i ne može očekivati.

Add comment


Security code
Refresh