Menu

logo

Gastarbajteri srpskog stripa

Piše: Marko Stojanović
"Evo me opet u svom zavičaju
kerovi me zaboravili, pa na mene laju.
ZAPALIO BIH CELO SELO, Zoran Jovanović

sherlock-vampiresNiko nema šta Srbin imade, kaže stara, od citiranja u svakoj rodoljubivo-patriotskoj situaciji izlizana narodna pesma – pa je, shodno tome, navodimo kao prikladno otvaranje i u ovoj stripsko-rodoljubivo-patriotskoj prigodi: priči o pečalbarima srpskog stripa. Šalu na stranu, ali brojka od pedesetak strip crtača iz Srbije koji danas rade za strane izdavače na najjačim svetskim strip tržištima, od čega dosta njih na po dva ili više projekta paralelno, čini našu malu zemlju evropskom, pa i svetskom silom u devetoj umetnosti – srpski strip stvarno nije mačiji kašalj!

Mnogo je pozvanih, ali je malo odabranih, tako bar veli „Biblija". Sve je počelo sa Zoranom Janjetovim, ili kako francuski izdavači i publika vole i danas da ga zovu, Žanžetovim. Legenda kaže da su na izložbi savremenog jugoslovenskog stripa u Parizu poznih osamdesetih godina prošlog veka izdavači videli par izloženih tabli Berdnarda Panasonika, i Janjetov je dobio ekspresnu ponudu da počne da crta po scenarijima scenarističke zvezde francuskog stripa Aleksandra Žodorovskog, ili kako pojedini pisci domaćeg SF-a vole da ga danas zovu – Hodorovskog. Ta ponuda ga je dovela na dva koraka do njegovog stripovskog uzora – Moebijusa, budući da je pre crtačkog nastavljanja sage o Džonu Difulu zamoljen da koloriše strip svog idola, i na korak do ugledne karijere u Francuskoj koja traje, evo, već više od dvadeset godina. Tako je Zoran Janjetov postao prvi srpski strip crtač na privremenom radu u Francuskoj... A kako je Darko Perović postao prvi Srbin na privremenom stripovskom radu u Italiji? Začudo, ne mnogo drugačije, budući da je italijanski strip izdavač „Segio Bonelli Editore" čuven po tome što je kod njega nemoguće konkurisati ako te on sam ne pozove da to učiniš. Jedan takav poziv stigao je i Peroviću potkraj devedesetih, i tako je on od „Magičnog vetra" do „Adama Vajlda" sastavio dvocifreni broj godina rada za najvećeg italijanskog izdavača, ali je uradio i mnogo više od toga. Utabao je put i pripremio teren za još nekoliko sličnih poziva iz Italije, koji su prošle i ove godine došli Perovićevim zemljacima Vladimiru Krstiću Laciju, Banetu Kercu, Zoranu Tuciću i Stevanu Subiću, pa tako danas srpska kolonija u izdavačkoj kući „Bonelli" broji respektabilnih pet članova – više nego što broji kolonija bilo koje druge države kod najvećeg italijanskog izdavača...

Uvek je bilo ljudi koji su odlazili u tuđinu, uzdajući se u se i u svoje kljuse. U slučaju srpskog stripa, jedan od takvih predvodnika bio je Aleksa Gajić, koji se sa mapom koja je sadržavala njegov diplomski rad na fakultetu Primenjenih umetnosti u Beogradu – strip „Technotajz" zaputio pravo na najveći francuski, pa i evropski, strip festival Angulem i tamo izboksovao angažman na stripu koji je napravio hitom, pod nazivom „Bič Božiji". Gajić je ubeležio šest albuma ovog serijala, pre nego što je rekao dosta i krenuo da u Srbiji radi svoj projekat iz snova, dugometražni animirani film na bazi stripa koji mu je i doneo posao u Francuskoj, „Technotajz"... Put su drugima na francuskom tržištu utrli i Goran Skrobonja i Dražen Kovačević, osvojivši 2001. prvu nagradu na konkursu francuske izdavačke kuće „Glenat", što je rezultiralo sa tri albuma njihovog zajedničkog serijala „Točak", kao i Draženovom dvanaestogodišnjom karijerom u francuskom stripu koja i danas cveta... O tome da i danas funkcioniše ovaj i ovakav način rada u francuskom izdavaštvu, svedoči i skorašnji slučaj Novosađanina Saše Jovanovića, poznatijeg uredništvu kuće „Les Humanoides Associes" kao Maks fon Fafner, koji se bez ičije pomoći izborio za angažman u ovoj izdavačkoj kući...

U pečalbu se ide trbuhom za kruhom, ali i bežeći od kakve nevolje. Budući da u ovoj zemlji nevolja nikada nije nedostajalo, već pomenuti Darko Perović te Rajko Milošević Gera početkom su devedesetih blatnjava stratišta Slavonije zamenili za svetla Barselone... Što ne znači da ih tamo nije čekala rovovska borba sa rokovima i uslovima rada za špansko strip izdavaštvo, koje je tada bilo ljutu bitku za goli opstanak, baš poput njih samih. Perović se ubrzo vratio u Srbiju pa ovde preko decenijskog rada na animaciji konačno, na gore pomenuti način, došao do angažmana u Italiji, da bi u poslednjih par godina paralelno s tim upisao i nekoliko albuma za francuskog izdavača „Soleil". Gera je ostao u Španiji, gde se i sam bavio animacijom nekoliko godina, sve do početka rada za francuske izdavače na sopstvenom serijalu „Hauard Blejk". Par godina nakon toga počeo je da radi za jednog od najvećih američkih izdavača, „DC" na sjajnom serijalu „Scalpirani", nakon čega je za istog izdavača uradio adaptaciju filma „Đangova osveta" po scenariju Kventina Tarantina – da bi danas radio na „Sudiji Dredu" za britanski „2000AD", naslovnicama za „Tora" za američki „Marvel" i serijalu „Dan D" za francuski „Delcourt". Što se ostatka domaće ispostave u Barseloni tiče, Toni Fejzula je, živeći i radeći u Barseloni, upisao masu stripova za španske izdavače, između ostalog radeći i na licencnom liku „Konana", kao i nekoliko albuma za francuske izdavače. „Pressing" ekluzivno saznaje da je za „Dark Horse" najavljen i njegov američki debi „Veo", i to sa scenarističkom i spisateljskom zvezdom Grekom Rakom (Greg Rucka).

sherlock-necroGde ima mesta za jednog ima i za dvojicu, pravilo je na kome počiva pečalba, s tim što ta geometrijska progresija, bar kad se radi o pečalbarima devete umetnosti, ne staje na dvojici. U slučaju srpskog stripa, taj jedan je gotovo uvek bivao Čaba Kopecki, nekadašnji urednik u francuskoj izdavačkoj kući „Glenat" a današnji glavni menadžer srpskih strip autora na francuskom tržištu. On je lično na francusko tržište doveo tridesetak strip crtača, među kojima su među prvima bili Miroljub Milutinović Brada, Milan Jovanović, Leonid Pilipović, Bojan Kovačević, Boban Savić Geto, Siniša Radović, Živorad Radivojević, Mirko Čolak, Jovan Ukropina, Tihomir Čelanović, Bojan Vukić... S druge strane, Vladimir Aleksić iz Šapca je prvi uspostavio saradnju sa scenaristom Mišelom Difranom iz Belgije na serijalu „Suveniri Velike Armije" za francuski „Delcourt", što je bio samo uvod u Difranovu saradnju sa Vujadinom Radovanovićem na adaptaciji Volterovog „Kandida", rad sa Srđanom Nikolićem Pekom na serijalu „Odesa", kooperaciju sa Miloradom Vicanovićem Mazom na „Ružičastom trouglu", kao i zajednički uradak u vidu „Novog Zaveta" sa Dušanom Božićem. Kad se radi o saradnji sa francuskom izdavačkom kućom „Septieme Choc", taj koji je napravio mesta bio je Milisav Banković, za kojim su uleteli Denis Dupanović, Tihomir Čelanović, Siniša Banović, Uroš Begović i moja malenkost, ubeleživši zajedno kojih desetak albuma...

Šta to čini srpske strip crtače toliko zanimljivim francuskim (zadržimo se na tom tržištu, budući da je francusko-belgijska kolonija srpskih autora daleko najbrojnija) izdavačima da ih u poslednjih desetak godina masovno zapošljavaju? Postoji nekoliko bitnih faktora. Crtači iz centralne Evrope, kako sam imao prilike da čujem da se o autorima s Balkana izražavaju francuski urednici, jeftiniji su od svojih francuskih kolega – što im i nije teško da budu, budući da 200 evra po tabli zarađenih u Francuskoj i proživljenih u Srbiji nije isto što i 200 evra zarađenih i spiskanih u Francuskoj. Živeti ovde a raditi tamo jeste ideal ka kome svaki srpski strip autor glavnog toka manje ili više otvoreno stremi – budući da ga je nekoliko desetina ljudi i dostiglo, očigledno da nije neostvariv. Drugo, za razliku od francuskih autora koje bije glas da su danas poprilično razmaženi, njihovi srpski parnjaci uživaju reputaciju pravih profesionalaca. To u modernom jeziku stripovske pečalbe znači da poštuju zadate rokove i održavaju dogovoreni nivo kvaliteta, ali i da su spremni da menjaju i koriguju u nedogled, ili barem dokle seže mašta francuskih scenarista i urednika – a recimo još samo to, bez namere da u ovu tematiku dublje ulazimo, da je mašta pomenutih poprilično neobuzdana... Što nas dovodi do trećeg razloga. Naime, srpski će strip crtač preći preko dosta onoga preko čega francuski crtač nikada ne bi prešao, sve u cilju očuvanja gastarbajterske gaže do koje se teškom mukom domogao. Menjaće, dorađivati, glancati do besvesti i trpeti mentalnu torturu do iznemoglosti – ćutaće i gutati. Preskakaće grešnik kroz zapaljene obruče francuskih urednika, ali i scenarista, samo da sačuva (dobro) plaćeni posao do kakvog u Srbiji ne može ni pod razno da dođe, preskakaće i još reći hvala tamo gde bi njegov francuski kolega počastio prezahtevnog izdavača ili scenaristu masnim psovkama i demonstrativno otišao kod drugog izdavača... Na kraju, sve druge benefite na stranu, srpski strip crtači su, u zemlji u kojoj većina crtača, prema rečima brojnih francuskih urednika ili scenarista, više neće ili ne ume da nacrta konja, u proseku jednostavno bolji od onog što se nudi na domaćem tržištu...

A šta je sa srpskim strip scenaristima? Kako to da danas za Francuske izdavače radi masa strip crtača, ali nijedan scenarista, da li to znači da su francuski scenaristi kvalitetniji od francuskih crtača? Ne znači, ali znači da, budući da jedan francuski stip scenarista praktikuje da u proseku piše za desetak crtača istovremeno i da francuski urednici još uvek veruju da samo francuski scenaristi znaju šta francuski čitaoci vole da čitaju, izdavačima iz zemlje galskih petlova još uvek nije dogorelo do noktiju kad se radi o scenarijima stripova koje objavljuju... Barem ne onoliko koliko im je dogovorelo kad se radi o crtačkoj radnoj snazi.

Ukratko, srpski strip crtač danas bez ikakve sumnje ima prođu na francuskom strip tržištu. Takođe je neosporno da je on još uvek tek najamnik, radna snaga koja nije unajmljena da misli već da radi šta joj se kaže. Ono malo nasušne duše, kao što je to slikovito ilustrovao Aleksa Gajić, izgleda ipak mora da potraži ne u zemlji u kojoj arbajtuje, već u onoj u kojoj živi... Što je, u neku ruku, i dobro, jer ga inače ništa ne bi ni vuklo ovamo.

Add comment


Security code
Refresh