Menu

logo

Što je čovek veći, klišei postaju smešniji

Razgovarala: Aleksandra Gojković
Vladimir Kecmanović, pisac

kult-kecmanovicVladimir Kecmanović spada u one pisce čije knjige uspevaju da ustalasaju javnost, a istu moć imaju i njegove britke novinske kolumne u kojima se bavi aktuelnim društvenim fenomenima.

Rođen je 1972. u Sarajevu gde je završio srednju školu. Opštu književnost sa teorijom diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Godine 1990. njegova „Histerija" dobila je Andrićevu nagradu na jugoslovenskom konkursu lista Oslobođenje za najbolju kratku priču. Objavio je romane Poslednja šansa, Sadržaj šupljine, Feliks (uži krug za NIN-ovu nagradu), Top je bio vreo (nagrada Meša Selimović) i Sibir, kao i zbirku pripovedaka Zidovi koji se ruše, čiji je izdavač Zavod za udžbenike.
U planu je da naredne godine bude objavljen roman o Andriću na kome zajedno rade Kecmanović i Dejan Stojiljković.

U kom su vremenskom rasponu nastale priče iz knjige Zidovi koji se ruše?

Ne mogu da kažem precizno ali, raspon sigurno nije manji od petnaestak godina. Znam da je najstarija Iz praha, posvećena Milošu Crnjanskom, a najnovija, Grada Surla, koju je, kao i Ko u sobi s ogledalima, prvi put objavljena u Zidovima koji se ruše.

Šta je netačno od uobičajenih klišea o Andriću, o kome pišete u jednoj od priča?

Pitanje je šta je uopšte tačno, a šta nije... Problem sa klišeima nije u tome što su netačni, nego što su banalni. Ne postoji čovek koji nije mnogo komplikovaniji od klišea u koje okolina pokušava da ga ugura. A što je čovek veći, klišei postaju smešniji...

Koju ćete liniju slediti u najavljenom romanu o Andrićevim berlinskim godinama?

Da ostanemo dosledni šablonima, hajde da kažemo kako će to biti linija psihološkog trilera sa za triler neuobičajeno snažnim intertekstualnim i metapoetičkim potencijalom. Tako vole da govore kritičari. Poetičnije rečeno, biće to priča o inkarnaciji Karađoza, kog je Andrić sreo u Hitlerovom Berlinu. Igraćemo se pitanjem koliko je taj izmaštani lik uticao na transformaciju svog, takođe izmaštanog dvojnika iz Proklete avlije, na kojoj je u vreme u koje je smeštena radnja našeg romana, krajem tridesetih godina prošlog veka, dakle, Andrić već uveliko radio. Po njegovom svedočenju, do tada je bila napisana prva verzija koja je imala šest stotina strana, da bi, dve decenije kasnije, Avlija ugledala svetlo dana kao šest puta kraća knjiga... Niko sem Andrića, koji, nažalost, baš kao u priči Iz praha, više ne može da nam odgovori, ne zna kako su izgledale prethodne, duže verzije tog romana, pa tako ni kakav je mogao da bude Karađoz pre nego što se pisac u Berlinu, možda, sreo sa njegovim alteregom. To je optimalna situacija za literarnu igru...

Učestvovali ste u polemici o posledicama Principovog čina. Šta je razlog za akutuelnu reviziju istorije, čak i u domaćoj javnosti?

Istoriju Prvog svetskog rata su, kao i svaku istoriju, napisali pobednici. Pošto se deo pobednika iz Prvog i Drugog svetskog rata, u Hladnom ratu udružio sa delom poraženih, sada bi poraženi, kao deo nove pobedničke koalicije, hteli da postojeću istoriju prilagode svom ukusu. U domaćoj javnosti, opet, postoje ljudi koji bi da se ušlihtaju novim svetskim gospodarima, čak i po cenu da se sami sebi pokenjaju na glavu. U osnovnim crtama – to bi bilo to.

Spadate u one koji otvoreno i hvale. Posebno ističete poeziju Milene Marković koja uspeva da komunicira sa publikom...

Milena Marković je velika pesnikinja, moje pohvale joj nisu neophodne. Između ostalog i zato što publika prepoznaje njenu veličinu.

Kojim piscima se vraćate?

Klasicima antičke drame, Šekspiru, Crnjanskom, Andriću, Selimoviću, Dragoslavu Mihailoviću, Markesu...

Šta se dešava sa filmom koji je sniman po romanu Top je bio vreo?

To je pitanje za Tihomira Stanića i Zorana Šimšića, producenta tog filma... Koliko znam, odavno je snimljen, u toku je postprodukcija, koja je pri kraju...

Da li ste se nekad pokajali zbog oštrog tona u polemikama?

Kada čovek kaže da se ne kaje, ne govori baš najbolje o sopstvenoj inteligenciji. Dakle: bilo je slučajeva kada sam se pokajao. Ali, pre sam se kajao iz emotivnih, nego iz principijelnih razloga... Opet, ponekad se desi da se pokajem što sam, iz ljudskih razloga, nekome nešto prećutao. Kada sam, na primer, terao sprdnju sa onim kretenskim saturnalijama koje su Krleži u čast organizovali ljudi koji Krležu nisu čitali, javila se izvršna organizatorka te gluposti, i počela da po novinama protiv mene nešto frflja. Pošto sam se s tom osobom nekada družio, osećao sam grižu savesti što je ispala kolateralna šteta sprdnje koju sam terao, pa na njene gluposti nisam odgovarao. Kad, vidi vraga – gospoja nije shvatila da je štedim jer mi je žao, nego, biće, misli kako me je pobedila u polemici koju je vodila sama sa sobom. Pa se mnogo uzoholila.Tako da ću u skorijoj budućnosti morati da je malo opaučim, čisto iz pedagoških razloga...

Add comment


Security code
Refresh