Menu

logo

Koliko smo, u stvari, informisani?

Piše: Ivana I. Božić

novineModerne tehnologije i ubrzani razvoj multimedijske sfere stvorili su nepregledni okean informacija kojima nas obasipaju sa svih strana, stvarajući u našim glavama osećaj da u svakom trenutku znamo sve. Ali, da li je zaista tako?

Tekovine modernog društva, vrtoglavi razvoj tehnike i tehnologije, kao i jačanje pozicija online sveta nauštrb onog u kome, u poslednje vreme, sve manje obitavamo, rezultirale su pojavom da svako može biti kreator nekog sadržaja, odnosno da može objavljivati različite informacije sa manje ili više cenzure. Informacije se smenjuju iz minuta u minut, kao na pokretnoj traci, a mi od svega uspemo da upijemo tek mrvicu. No, gomila tih „mrvica" kasnije utiče na naše stavove o nekoj pojavi ili temi.

Univerzalne neznalice

Često se zaboravlja da o ogromnom broju pojava i situacija prema kojima zauzimamo stav, nemamo dovoljno podataka tako da je najčešče taj stav objektivno neopravdan jer parcijalni podaci, koji su sami za sebe tačni, mogu da dovedu do formiranja stava koji nije u skladu sa činjenicama. U formiranju naših stavova važnu ulogu imaju činjenice i saznanja. Njihov uticaj ograničavaju različiti faktori poput: ograničenosti naših znanja, delovanja autoriteta i ličnih interesa i motiva.

U mnogim svojim mišljenjima i stavovima, ljudi se oslanjaju na autoritete, pre svega na one naučne. Razlog oslanjanja na autoritete leži u činjenici da je nemoguće da o svim pojavama našeg složenog života imamo mišljenja i stavove čiju smo opravdanost sami utvrdili ili proverili. No, često se kao autoriteti preuzimaju osobe koje to zapravo nisu, ili nisu autoriteti u toj određenoj oblasti.

U modernim demokratskim društvima (čemu pretenduje i naša zemlja), jedini cilj medija je da zadovolje radoznalost i zahteve svojih korisnika, čitalaca, slušalaca ili gledalaca. Zato mediji šire vesti, podstiču protok ideja, omogućavaju upoznavanje sa najvećim brojem različitih dela ljudskog uma. Poneti tržišnom logikom, mediji su počeli da ruše ono što su gradili gotovo jedan vek jer previše informacija ubija informaciju.

Otkako je javno mnjenje postalo podložno ispitivanjima, ono se sve više udaljava od onoga što bi trebalo da bude. Fransis Bal je dobro primetio u „Moći medija" da je tržište u medije uvelo vladavinu mnoštva mišljenja čija je logična posledica relativizam u kojem sve postaje vredno, što znači da, naposletku, više ništa ne vredi. Svako ima svoju istinu, svoj ukus, svako svoju nagodbu s Bogom ili sopstvenom savešću.

Informisani ili izmanipulisani?

Jedan od najuticajnijih svetskih intelektualaca, američki lingvista Noam Čomski izdvojio je kroz svoj rad glavne metode/strategije manipulacije putem medija: preusmeravanje pažnje, stvaranje problema, postupnost promena, odlaganje, upotreba „dečjeg" jezika, buđenje emocija, neznanje, veličanje gluposti, stvaranje osećaja krivice i zloupotreba znanja. Preusmeravanje se vrši tako što se pažnja javnosti preusmerava sa važnih problema na nevažne. Pod poplavom nebitnih informacija ljudi ne razmišljaju i ne stiču osnovna saznanja u razumevanju sveta.

Metod stvaranja problema naziva se još i „problem-reagovanje-rešenje". Potrebno je stvoriti problem kako bi deo javnosti reagovao na njega (npr. izazvati i prenositi nasilje sa namerom da javnost lakše prihvati ograničavanje slobode, ekonomsku krizu ili da bi se opravdalo rušenje socijalne države). Kod primene strategije postupnih promena (koja se zasniva na principu „kuvane žabe"), da bi javnost pristala na neku neprihvatljivu meru, ona se uvodi postepeno, "na kašičicu", mesecima i godinama. Promene, koje bi mogle da izazovu otpor, ako bi bile izvedene naglo i u kratkom vremenskom roku, biće sprovedene politikom malih koraka. Svet se tako vremenom menja, a da to ne budi svest o promenama.

Još jedan način za pripremanje javnosti na nepopularne promene je da se one najavljuju mnogo ranije, unapred. Ljudi tako ne osete odjednom svu težinu promena, jer se prethodno privikavaju na same ideje o promeni. Sem toga i "zajednička nada u bolju budućnost" olakšava njihovo prihvatanje. Kada se odraslima obraćate kao kad se govori deci, postižu se dva korisna učinka: javnost potiskuje svoju kritičku svest i poruka ima snažnije dejstvo na ljude. Taj sugestivni mehanizam ove metode u velikoj meri se koristi i prilikom reklamiranja.

Zloupotreba emocija je klasična tehnika, koja se koristi u izazivanju kratkog spoja prilikom razumnog prosuđivanja. Kritičku svest zamenjuju emotivni impulsi (bes, strah, itd.). Upotreba emotivnog registra omogućava pristup nesvesnom, pa je kasnije moguće na tom nivou sprovesti ideje, želje, brige, bojazni ili prinudu, ili isprovocirati određena ponašanja. Siromašnijim slojevima treba onemogućiti pristup mehanizmima razumevanja manipulacije njihovim pristankom. Kvalitet obrazovanja nižih društvenih slojeva treba da bude što slabiji ili ispod proseka, da bi ponor između obrazovanja viših i nižih slojeva ostao nepremostiv.

Posebno je interesantan metod veličanja gluposti. Ovim metodom javnost se podstiče u prihvatanju prosečnosti. Potrebno je ubediti ljude da je (in, u modi), poželjno biti glup, vulgaran i neuk. Istovremeno treba izazivati otpor prema kulturi i nauci.

Kod metoda stvaranja osećaja krivice, treba ubediti svakog pojedinca da je samo i isključivo on odgovoran za sopstvenu nesreću, zbog oskudnog znanja, ograničenih sposobnosti, ili nedovoljnog truda. Tako nesiguran i potcenjen pojedinac, opterećen osećajem krivice, odustaće od traženja pravih uzroka svog položaja i pobune protiv ekonomskog sistema. Brz razvoj nauke u poslednjih 50 godina stvara rastuću provaliju između znanja javnosti i onih koji znanje poseduju i koriste, vladajuće elite. "Sistem", zaslugom biologije, neurobiologije i praktične psihologije, ima pristup naprednom znanju o čoveku i na fizičkom i na psihičkom planu.

Gde je izlaz iz Matriksa?

Ono što je započela televizija tokom sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka, internet je nastavio i, na neki način, unapredio. Krajem sedamdesetih godina, brojna istraživanja o uticaju sredstava masovnih komunikacija ukazivala su na intenzitet snage i stepen socijalizacije kod pojedinaca. Zapaženo je da se zbog gledanja televizije smanjuje vreme za socijalne kontakte, kao i za druge aktivnosti kao što su čitanje, šetanje, bavljenje sportom...

Gubeći svoj identitet, čovek se sve češće pita ko je on uopšte i sve više oseća potrebu da opet nađe sebe. Ono što nam zaista nedostaje jeste informisanost o našim stvarnim potrebama, pravima i njihovoj realizaciji. Svest o tome gubi se u moru nebitnih informacija kojima smo svakodnevno bombardovani tako da smo zaboravili jedno od fundamentalnih ljudskih prava − pravo na izbor.

Add comment


Security code
Refresh