Menu

logo

Greške kreatora ekonomske politike Srbije

Piše: Ivana Božić Miljković
UMETNOST UČENJA NA SOPSTVENIM GREŠKAMA

minBezbrižne trenutke jednog avgustovskog nedeljnog popodneva koje sam, naravno, provodila van grada, prekinuo je zvuk mog telefona koji se svom snagom probijao kroz cvrkut ptica, dečju graju, i pljuštanje vode iz gumenog bazena. S obzirom na to da mi je broj sa displeja bio nepoznat, veliko iskušenje da kažem „Halo? Tko smeta?" pobedilo je učtivo „Halo". Sa druge strane signala bila je dinamična i užurbana novinarka jedne niške televizije. Nakon uobičajenog predstavljanja u trajanju od tri sekunde, prešla je na stvar: „Pitala sam se da li biste prihvatili poziv za gostovanje u mojoj emisiji... sutra u pola dva?" „Na koju temu?" – pitala sam tonom koji je prikrivao moju nespremnost da tako brzo pređem sa pasivnog u aktivni režim. „Greške ekonomske politike koje su činjene prethodnih godina, a koje su srpsku ekonomiju dovele..." odgovorila je ona, a ja sam je prekinula: „Pa, ta tema je uvek aktuelna. A koliko traje emisija?" „Dvadeset pet minuta uključujući i priloge" – spremno je odgovorila. „Mislila sam da traje dva dana bez prestanka. Za dvadeset pet minuta nećemo ni načeti temu. Ali, ok, računajte na mene." I tako je i bilo. Site smo se ispričale efektivno 17 minuta, otvorile grdne teme, a ja sam ipak otišla zadovoljna jer započeto imam gde da nastavim.

Oskar Vajld je rekao: „Iskustvo je ime koje je čovek dao svojim greškama". Ako ćemo po tome, mi smo nacija bogatog iskustva. Ne možemo vratiti vreme i ispraviti greške koje su kreatori ekonomske politike činili u prethodne dve decenije. Ali imamo svu moć ovoga sveta da se starih grešaka podsetimo, da iz njih učimo i da ih ne ponavljamo.

Pogrešno izvedena privatizacija

Čim je ideja o privatizaciji preduzeća 2001. godine uobličena istoimenim zakonom, naša vlada se svojski potrudila da posao obavi u što kraćem vremenskom roku. Činjenica da kratak rok ne ostavlja mnogo vremena za procenu efekata donetih odluka videla se vrlo brzo. Ne znam koju reč da upotrebim da opišem stepen neinteligencije kojim je privatizacija sprovedena u periodu od 2000. do 2005. godine. U privatizacionom zanosu prvo smo žrtvovali domaći finansijski sistem. Rasprodali smo skoro sve banke koje su bile u većinskom državnom vlasništvu i bez mnogo razmišljanja predali kormilo domaćih finansija strancima u ruke. Ubrzo se ta greška uvidela, ali kakav bi političar bio onaj koji stane pred narod pa kaže „Znate, malo sam se preš'o"? Umesto priznanja, o ovom potezu se nije govorilo ili se, ako bi neko postavio pitanje, isti branio nekim siromašnim argumentima, ali ubedljivim onima koji slabo razumeju ekonomiju. Danas strancima pripada gotovo 80% vlasništva nad srpskim bankarskim sistemom, a udeo u kome mi imamo pravo odlučivanja je zanemarljiv baš kao i razvojni potencijali u odnosu na one koje smo imali pre privatizacije. Na stranu to što je ulazak u banku pre dve i tri decenije značio ulazak u instituciju gde stanuje ekonomija. Postojali su razni sektori fokusirani na obavljanje delatnosti na koje im je sam naziv sugerisao: sektor poslova sa stanovništvom, poslova sa privredom, sektor štednje, kreditiranja, deviznog poslovanja, sektor investicija, planiranja i razvoja i sl. Danas su (strane) banke smeštene u sto kvadrata, najčešće su svi u istoj prostoriji, u uglu čuči menadžer, a od pobrojanih sektora ostala je tek nekolicina najjednostavnijih, ali lepo raspoređenih na pet-šest radnih mesta po principu otvorenih šaltera. Finansijski sistem je podrška privredi, ali i ogledalo stanja u njoj. Drugim rečima, nekada smo imali jaka preduzeća koja su dobro poslovala kako u zemlji tako i u inostranstvu, pa je bilo potrebno da i banka kao njihova podrška bude jaka i razvijena – da garancijom podrži izvoz, da kreditom finansijski pomogne ukoliko je to potrebno, da podrži eventualne investicione projekte, da čuva novac na štednji, raspolaže njime i zarađuje za kamatu. Danas, izgleda da privredi banke nisu potrebne, osim za uplatu pazara i, eventualno, poneki kredit – na šta se uostalom i svelo savremeno bankarstvo.

Propadanje finansijskog sistema i realnog sektora privrede kroz sistem privatizacije teklo je paralelno. Strani investitori su, vođeni visokom profitabilnošću naše industrije cementa, pivara i duvanske industrije, prvo pokazali interesovanje za takva preduzeća. Sa druge strane, i nama su ta preduzeća bila dragocena u smislu da su svojom proizvodnjom opsluživala veliki broj drugih domaćih privrednih subjekata i imala razgranatu mrežu poslovnih odnosa u čitavoj Srbiji. Odsustvo domaće racionalne ekonomske misli, odnosno nepromišljenost onih koji su bili izabrani i plaćeni da u ime nacije donose ekonomske odluke, dovela je do momentalnog prihvatanja ponude i zaključivanja „poslova decenije". Tako je „Duvanska industrija Niš" dobila novog vlasnika „Phillip Morris", „Duvanska industrija Vranje" – „British American Tobacco", pivare smo prodali Nemcima i Belgijancima, cementaru Grcima, a smederevsku „Železaru" SAD-u. O situaciji u ovim preduzećima danas ne treba raspravljati. Da se fokusiramo na Niš: „Duvanska industrija" treba da uđe u sve udžbenike ekonomije kao primer neuspešne privatizacije i nepromišljenog poteza, uz podacima potkrepljeno objašnjenje da je ta fabrika nekada zapošljavala 2.500 radnika, a danas je apsolutni lider po broju tehnoloških viškova i smanjenju proizvodnih potencijala; da je njena izvozna aktivnost bila impresivna i da se taj obim, uz primenu svih mogućih mera i automatizacije procesa proizvodnje, danas ne može dostići, da obim proizvodnje, prihodi od prodaje i ostvarena dobit iz godine u godinu beleže opadajući trend. A privatizacija je učinjena da bi se postojeći poslovni efekti multiplikovali u pozitivnom smeru. Pa šta se onda desilo?

Javna preduzeća – balon od sapunice

Da je država Srbija najpoželjniji poslodavac na tržištu – to smo znali, ali da 700.000 ljudi deli to mišljenje i uživa blagodeti državne službe, to ni u snovima nismo mogli da pretpostavimo. Nekada je u bivšoj Jugoslaviji (šest republika i dve pokrajine) čitava administracija brojala 28.134 zaposlena, a danas samo u Srbiji broj onih koji se profesionalno bave administrativnim poslovima iznosi oko 30.000. Pa gde se to desio kratak spoj u talasu informaciono-tehnoloških promena koje su imale za cilj da u opštine i lokalne samouprave uvedu automatizaciju poslovanja, pa sada, umesto da opada, broj zaposlenih beleži suprotan trend? Jasno je kao dan, i to odavno nije tabu tema, da su opštine i javna preduzeća u Srbiji rodonačelnici partijskog kadriranja i da se, bez obzira na svu stručnost i znanje koje neko poseduje, na tamošnji platni spisak upada samo uz debelu političku lijanu. Takođe, nije tabu tema ni isplata bonusa, ni periodično povećanje plata, ni čuvanje socijalnog mira i glasačke mašine na sve moguće zakonske i one druge načine. Evo, na primer, direktor EPS-a, preduzeća koje inače posluje sa gubitkom, doneo je odluku da sebi i zaposlenima isplati bonus u visini od 15 miliona evra. Zbog ove nepodnošljive lakoće trošenja nezarađenih para, prozvan je u javnosti gde je dao prilično neubedljivo objašnjenje da nije reč o bonusu, već o pozajmici. Svejedno, bonus, pozajmica, poklon, naknada... 15 miliona naših para odoše. A šta bi bilo da sa 15 miliona evra pomognemo neko veliko preduzeće da stane na svoje noge i poveća konkurentnost svoje proizvodnje i izvoza? Ovim pitanjem počinje da se bavi i aktuelna vlada koja je, izgleda, uvidela da naša ekonomska sadašnjost, a i budućnost umnogome zavisi od odluka donetih u prošlosti. Pošto svi mi znamo gde su nas te odluke do sada dovele, a da donosioci tih odluka neće snositi skoro nikakvu odgovornost, možemo biti zadovoljni što je ova vlada u aktuelnom paketu reformi napravila milimetarski pomak u pogledu smanjenja zaposlenih i oporezivanja plata u javnom sektoru. Ostaje još samo da te svoje odluke dosledno sprovede, jer se do sada pokazalo da nije problem doneti odluku već je njeno dosledno sprovođenje često bilo kamen spoticanja koji je obezbeđivao poželjan, ali ne i održiv status quo.

Agencije i paradržavne institucije – da li cilj opravdava sredstva?

U Srbiji zvanično postoji, radi i plaća se iz budžeta preko 130 državnih agencija. Neki podaci novijeg datuma govore čak o cifri od 170 paradržavnih institucija. Koliko god da ih ima – toliki broj nije ekonomski opravdan. To zna svaka vlada i obično ih uredno pomene pri kreiranju svakog novog paketa ekonomskih mera. Međutim, ovo slovo na papiru obično ne ide u konkretnu realizaciju, odnosno njihov broj ostaje manje-više isti. Molim vas, koji je smisao i ekonomsko opravdanje za postojanje Agencije za zaštitu od jonizujućih zračenja? Ili, na primer, Agencije za pomorsku plovidbu? Kojim morem Srbija plovi? Da ne govorimo o Agenciji za rodnu ravnopravnost. Da li je zahvaljujući njenom postojanju emancipacija kod nas ušla na velika vrata? Ili na primer Agencija za socijalno stanovanje. Koja je njena uloga ili još bolje, koji su konkretni rezultati ostvareni zahvaljujući njenom postojanju? U Nemačkoj, koja trenutno važi za evropskog ekonomskog lidera, a tradicionalno važi za, u svakom pogledu, disciplinovanu naciju, postoji jedna jedina agencija u oblasti energetike – Agencija za energetiku i nuklearnu energiju. Kod nas oblast energetike pokrivaju: Agencija za energetiku, Agencija za energetsku efikasnost i Agencija za rudarstvo. I ona za zaštitu od jonizujućeg zračenja. Nemam ja ništa protiv brojnog stanja tih agencija, ali mi, kao ekonomisti, nije jasno da nešto što ne stvara nikakvu dodatu vrednost obilno finansiramo iz državne kase. U Uniji poslodavaca Srbije izračunali su da ovakve agencije državu godišnje koštaju oko 820 miliona evra. Šta bi bilo kada bi domaći privrednici, ili poljoprivrednici dobili finansijsku pomoć države u tom iznosu uz obavezu da se njihova poslovna aktivnost materijalizuje kroz osetno povećanje izvoznih prihoda? U svakom slučaju, bilo bi ekonomski opravdanije nego isplaćivati plate čelnim ljudima ovih agencija koje prosečno iznose oko 300.000 dinara mesečno!

Uludo potrošen novac

einisZvanični i nezvanični podaci govore o činjenici da je od 2001. godine do danas, u Srbiju, po osnovu raznih privatizacija, investicija i donacija ušlo mnogo novca. Zvanična statistika vrednost priliva procenjuje na oko 40 milijardi evra (od čega 33 milijarde od priliva stranih direktnih investicija), a nezvanična kaže da je bilo oko 70 milijardi evra. U oba slučaja, lepi iznosi koje smo mogli da potrošimo na pametan način – ulažući u aktivnosti koje bi nam garantovale stabilniji makroekonomski ambijent i malo sigurniju ekonomsku budućnost od ove koju danas imamo. Umesto toga, novac je iskorišćen za finansiranje javne potrošnje, dok su projekti za razvoj privrede i infrastrukture ostali da čekaju bolja vremena. Finansiranje javne potrošnje sredstvima od investicija, donacija i privatizacije jeste posledica političkih odluka i kratkovide ekonomske politike. Da su uzimani u obzir dugoročni efekti, sigurno bi neko došao na ideju da ta sredstva plasira u realni sektor privrede i da podrži mala i srednja izvozno orijentisana preduzeća od kojih bi čitava privreda na dugi rok imala koristi. Povećanjem izvoza, odnosno povećanjem prihoda po tom osnovu, lakše bi pokrivali obaveze koje imamo po osnovu uvoza. Ovde ne mislim na uvoz robe široke potrošnje, već uvoz neophodnih repromaterijala i opreme za modernizaciju proizvodnih kapaciteta. Dalje, novac ostvaren izvozom je zdrav izvor za pokriće obaveza koje su nam nametnute intenzivnom aktivnošću zaduživanja (vidi „Pressing" broj 67). I ono što je sa aspekta građana najvažnije, povećanje izvoza bi, na duži rok, obezbedilo stabilnost domaće valute, a to bi svakako pozitivno uticalo na životni standard. Međutim, pobrojani efekti koji bi nastali angažovanjem sredstava u privrednu aktivnost, videli bi se tek za nekoliko godina i političkog strpljenja za to, očigledno, nije bilo. Umesto toga, prednost je data instant rešenjima, odnosno novac je utrošen na kupovinu iluzije o rastućem životnom standardu. Pozamašan priliv sredstava potrošen je na plate i bonuse u javnim preduzećima i na penzije. Zatim, njima je finansiran opstanak preduzeća u restrukturiranju. Pootvarane su i grdne agencije i paradržavne institucije. Delom tih para smo lepili pokidane veze sa Hrvatima i Slovencima otvarajući njihove trgovinske lance u kojima će naši građani trošiti novac i uz to se obučavati za članstvo u potrošačkom društvu. Za kratko vreme potrošili smo skoro sve što smo prikupili u ime ekonomskog prosperiteta, a ništa konkretno nismo uradili. Tako se došlo do paradoksa da smo imali novac, ali ne i vajde od njega, odnosno, da danas nemamo nijednu kapitalnu investiciju koja bi mogla da okrene i uveća uloženi kapital i, nekada u budućnosti, nekim narednim generacijama posluži kao primer domaćinskog poslovanja njihovih predaka.

Subvencije – sinonim za rasipništvo

Jedan od načina neefikasnog trošenja budžetskih sredstava jeste i subvencioniranje neefikasnih i nerentabilnih javnih preduzeća. To ukazuje na činjenicu da još uvek nismo „sa obe noge" u tržišnoj ekonomiji i da je država u srpskoj privredi još uvek značajno prisutna. Kako to sve država daje veštačko disanje velikim javnim preduzećima i preduzećima koja su nekada bila proizvodni i izvozni giganti, a danas se nalaze u restrukturiranju? Pre svega, daje direktne subvencije – da bi se radnicima isplatile plate koje nisu zaradili. Objektivno, oni su žrtve, ne direktno procesa tranzicije, već nečijih pogrešnih odluka verifikovanih i sprovedenih u opštem interesu i nisu krivi što ne proizvode dovoljno i što ta proizvodnja nije ni za nas, a kamoli za svet. Da su se radnici pitali bilo bi drugačije. Druga vrsta subvencija su indirektne koje podrazumevaju da nekadašnja državna preduzeća mogu računati da će država preuzeti njihove neizmirene obaveze prema drugim privrednim subjektima. Država je u ovom slučaju tutor koji će u njihovo ime i za njihov račun platiti neplaćene račune, porez, doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, a pojaviće se i u ulozi garanta u slučaju da menadžment preduzeća u restrukturiranju donese odluku da je vreme za zaduživanje. Da ilustrujemo brojkama: dug javnih preduzeća i preduzeća u restrukturiranju, po osnovu poreza i doprinosa 2012. godine je iznosio 120 miliona evra. Procenjuje se da ukupan dug svih preduzeća u restrukturiranju iznosi oko 5 milijardi evra. Država Srbija je 2012. godine, na ime subvencija izdvojila 87 milijardi dinara (odnosno 778 miliona evra), a za prvih osam meseci ove godine „svega" 48 milijardi dinara (odnosno 417 miliona evra). Za ovo neznatno smanjenje možda bi mogli zahvaliti Etihadu koji je sa svojih 49% učešća u kapitalu bitno smanjio turbulencije JAT-a, da nije država bila velikodušna te otpisala pozamašni dug ovog giganta. Ali naša budžetska stvarnost ostali su delovi Elektronske i Mašinske industrije, „Sartid", „Petrohemija", „Putevi Srbije", Železnica... Šalu na stranu, niko u Evropi i svetu ne baca novac ovako kao mi. Smeje nam se i ovaj iz MMF-a što volontira na poziciji savetnika. Procene kažu da bi eventualno smanjenje subvencija donelo uštedu od 300 miliona evra na godišnjem nivou, odnosno 1% BDP-a, što ne zvuči loše. Razume se da je takvu odluku teško doneti kada se ima u vidu oko 10.500 prekobrojnih radnika, ali nešto se mora učiniti. Očuvanje zdravih delova preduzeća u restrukturiranju uz podršku strateških partnera mora biti imperativ, a ne unapred proglašena nemoguća misija. Činjenica je da je kapital skup i da je kriza, ali zar nemamo 28 ekonomskih diplomata koje iz budžeta plaćamo da promovišu potencijale naše privrede? Pronalaženje strateških partnera domaćim preduzećima u restrukturiranju je u opisu njihovog posla, a ako nije, može biti ako im se tako naloži. Čin osposobljavanja ovih preduzeća da žive od sopstvenih prihoda, odnosno da tim prihodima pokrivaju rashode, uticao bi u kratkom roku na rasterećenje budžeta čiji deficit, by the way, danas iznosi 150,6 milijardi dinara. Ujedno, time bi i kreatori ekonomske politike dobili šansu da pokažu da li je moguća rentabilnija upotreba sredstava od ove koju smo poznavali do sada.

Subvencije za zapošljavanje – da li postoji drugi način?

Subvencije za zapošljavanje ili podrška investitorima kako to zamenik predsednika Komiteta za saradnju sa Emiratima popularno naziva su, po svemu sudeći, ključna stvar u privlačenju investitora. Slušam ga danas kako na nekom skupu čita tri uslova koja su potrebna za privlačenje stranih investitora. Prvi je, kaže, politička stabilnost; drugi, stabilan devizni kurs i treći, podrška investitorima u vidu subvencija za nova radna mesta. Kao profesor međunarodnih ekonomskih odnosa, u sklopu kojih se izučava i međunarodno kretanje kapitala, znam da investitori, za plasman svog kapitala, pred zemlju domaćina postavljaju mnogo više od tri uslova. To su: makroekonomska stabilnost, geografski položaj (koji može biti prednost), mreža bilateralnih i multilateralnih sporazuma (koja služi za procenu veličine potencijalnog tržišta), fleksibilna poreska politika, mogućnost repatrijacije profita, funkcionisanje pravne države, i dr. Subvencije (ili ako vam je draže podsticaji) nisu na spisku, i pored činjenice da je njih mnogo lakše obezbediti nego neke od pobrojanih uslova. To što plaćamo investitorima da otvaraju fabrike kod nas, proizvod je očaja tranzicije u kojoj se vrtimo kao hrčak u točku. Tačno je da to rade skoro sve zemlje iz okruženja, da je konkurencija u pogledu privlačenja stranog kapitala ogromna i da nama kapital treba. Privlačenjem stranog kapitala na ovaj način, mi statistički smanjujemo broj nezaposlenih. Međutim, ostaje pitanje da li čovek za čije je radno mesto iz budžeta izdvojeno od 5.000 do 7.000 evra može da živi od tih par desetina hiljada dinara mesečno? Da li su ti novci kojima smo kupili radna mesta, možda mogli biti utrošeni na podršku nekom većem domaćem investitoru ili „malim izvoznicima"? Prema raspoloživim podacima, od početka primene ove filozofije poslovanja, država je dodelila 42,8 miliona evra za projekte vredne 626,4 miliona evra i pomogla otvaranje 17.832 nova radna mesta. Pa zašto se onda u Srbiji ne živi bolje? Valjda je smisao akcija koje preduzima vlada, između ostalog, i veći životni standard građana. A mi, ne samo da nemamo bolji životni standard, već smo konstantno u minusu. Očigledno je da ekonomska politika vođena od 2000. godine naovamo, nije dala pozitivne rezultate (inače ne bi bilo ovog teksta) i da mnogo toga treba da se menja. U redu je dati materijalnu podršku nekom zvučnom investitoru tipa „Bosh", ali sasvim je neopravdano novcem poreskih obveznika podsticati dolazak nekih od stranih preduzeća čija će izvozna aktivnost biti nedovoljna da nam popravi taj poljuljani rejting i dopuni izvozni tas na vagi spoljnotrgovinskog bilansa. S obzirom na to da od ove strategije nismo videli neke bombastične efekte, da pokušamo nešto drugo: na primer, da sredimo malo poslovni ambijent, da stavimo akcenat na obrazovanu (i još uvek jeftinu) radnu snagu, obnovljive izvore energije, da potenciramo da u čitavoj Evropi mi imamo najnižu stopu poreza na dobit, da istaknemo prednosti bescarinskog izvoza u EU, zemlje Jugoistočne Evrope, Rusiju, Kazahstan i Belorusiju i Tursku, da smanjimo administrativne procedure za pokretanje posla, a da sredstva iz budžeta ostavimo po strani. Put oslanjanja na sopstvene komparativne prednosti zna da bude prilično džombast, ali pokazalo se da nas ovaj uglačan i ravan vodi, što bi rekao Džoni, ravno do dna.

Devizni kurs – mnogo smo jaki!!!

Po definiciji devizni kurs je cena inostrane valute izražena u domaćem novcu. On se formira pod uticajem tržišta, pre svega ponude i tražnje inostranih valuta na domaćem tržištu, ali i pod uticajem mera ekonomske politike. To znači da država aktivno deluje na odnose ponude i tražnje deviza, koristeći devizno tržište i devizni kurs kao instrumente ekonomske politike, preko kojih utiče na brojne oblasti ekonomskog života. Formiranje deviznog kursa preko deviznog tržišta odvija se pod budnim okom i uz aktivno učešće centralne banke. Ona snosi odgovornost za stabilnost i kretanje deviznog kursa od čega zavise kretanja u brojnim oblastima ekonomskog života, kao što su: izvoz i uvoz roba i usluga, stanje platnog bilansa, stabilnost cena na domaćem tržištu, zaposlenost, postojanje sive ekonomije i privredni rast. U Srbiji, politika deviznog kursa u velikoj meri zavisi od političke situacije. Svaki nagoveštaj političke ili ekonomske nestabilnosti izaziva fluktuacije na deviznom tržištu dovodeći do nagle devalvacije, nakon koje sledi postepeno jačanje. Ekonomski gledano, devizno tržište je „plitko". To znači da i najmanji poremećaji na tom tržištu na strani ponude ili tražnje narušavaju stabilnost deviznog kursa. Takođe, stiče se utisak da su kretanje deviznog kursa i kretanje privrednih aktivnosti u Srbiji dva odvojena i nezavisna procesa. Na primer, potpuni je apsurd (jedan od mnogih) da je dinar u odnosu na evro, tokom 2011. godine, ojačao za oko 5%, a rast privrede iste godine je bio svega 1,6%. To govori o precenjenoj vrednosti dinara, odnosno situaciji kada devizni kurs ne prati rast produktivnosti i privredne aktivnosti, već pokazuje značajnija odstupanja naviše. Posledica toga je da su proizvodi proizvedeni u Srbiji postali skupi (a time i cenovno nekonkurentni) i na domaćem i na inostranom tržištu. Takva situacija je uslovila značajno smanjenje izvoza i pravi „bum" uvoza robe široke potrošnje koja se, objektivno, mogla proizvoditi i kod nas, međutim zbog precenjenog kursa dinara bila bi skuplja od uvozne robe. Dakle, precenjen dinar vrši pritisak na rast cena, a direktne posledice ostavlja na građane i privredu koji su, zavedeni jakim dinarom, jedno vreme olako posezali za kreditima indeksiranim u evrima. Da zaključimo: dinar je precenjen. Ovakav kurs dinara se može braniti povećanjem deviznog priliva (u prvom redu izvoznih prihoda) i povećanjem stranih investicija. A za to je potrebna jaka privreda sastavljena od velikog broja domaćih i stranih privrednih subjekata koji proizvode, raspodeljuju, razmenjuju i troše i naravno, zarađuju – za sebe i državu. Da li kod nas tako nešto, nakon svih ovih grešaka, postoji?

Da zaključimo

Želja da ispoštujem prostor u Pressing-u koji mi je dat, uslovila je da spisak grešaka iz naše ekonomske prošlosti svedem na neki neophodan minimum i osvrnem se samo na one veće. Pre neki dan je našem premijeru svečano uručen izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije na putu ka EU i evo šta nam oni zameraju, a tiče se ekonomije i u prethodnom periodu načinjenih promašaja:

  1. Prisustvo države u ekonomiji i dalje je veliko, a privatni sektor je slab i pravno nezaštićen;
  2. Državna pomoć privredi ne ide na istraživanje i razvoj, već na subvencije i olakšice za poreze;
  3. U 2012. godini, budžetska potrošnja otišla je van kontrole i dostigla najviši nivo u poređenju sa prethodnim godinama;
  4. Samo jedna od tri osobe starije od 15 godina ima posao;
  5. Javnim preduzećima se loše upravlja;
  6. Delovanje tržišnih mehanizama je ozbiljno narušeno zakonskim nejasnoćama i korupcijom, a siva ekonomija je veliki izazov.

Greške su napravljene. Njihove efekte oseća Srbija, a vidi Evropa. Vreme je da nova vlada pokaže šta je naučila iz ovih grešaka i da dosadašnje iskustvo stavi u službu ekonomskog prosperiteta svojih građana. Promene zahtevaju vreme i strpljenje. I jedno i drugo je u Srbiji deficitarna roba. I zato treba početi odmah, bez odlaganja i ideja da za promene postoji bolji trenutak od ovoga u kome se upravo nalazimo.

Add comment


Security code
Refresh