Menu

logo

Organik toy - Unfit

Piše: Aleksandar Nikolić Coa

organic-toyObično bih priču o bendu započeo njegovim svrstavanjem negde, bar približno. Sa Organic Toy to ide malo teže, mapirati njih u muzičkom koordinatnom sistemu konfuzije delikatna je rabota. Jeste to instrumentalni rok najsirovije rečeno, ali šta kada se krene dublje? Driblali su mi mozak žanrovi i izdriblali... Previše je ovo tvrdo za postrok a opet nekad previše "lako" za postmetal. Još kad dodate space sintove, onda pa tek...

Bilo kako bilo, ovde imamo devet numera intrigantnih naslova i intrigantne dinamike sa generalnom presudom da je ovo ipak "tvrd" album. Već u uvodnim numerama se da osetiti celokupan zvuk na izdanju, ali ipak ne znate kada će vas neki momenti iznenaditi. Tako recimo "XX" iseče uši jednim rifom koji kao da je ispao iz džepa Tool-u. A žene su navodno nežnija stvorenja... E pa, ne u ovoj pesmi. Njen nastavak u numeri "XY" dosta spušta tempo i pokazuje smireniju stranu muškog karaktera. Jedan od vrhunaca albuma je svakako numera "21" koja, iako najkraća, vrlo vešto oslikava dušu na pokretnim stepenicama ka nebu, odnosno poslednjoj pesmi "Brighter spot". Međutim, ne dajte da vas naziv poslednje pesme zavara. Duša je poprilično pokisla i skenjana. Spolja je kvasi kiša, a iznutra saznanje da je pad odozgo neminovan jer svi znamo da gore više ne stanuje niko. Zamislite Šon Penovu facu iz filma "21 gram" − to je tu negde.

Brigand - zaplešimo grešnici

Piše: Aleksandar Nikolić Coa

brigandNije sumanuto reći da je debi album Briganda bio jedno od najiščekivanijih izdanja u zemlji. Još od nesrećnog kraja Jewy Sabataya čekalo se šta će Velibor Nikolić učiniti u svom prirodnom okruženju, tj. u nekom bendu.

Popunio je on prazninu između JS-a i Briganda instrumentalnim EP-jevima i solo albumom. Taj album, iako stislki drugačiji od očekivanog, ispao je sasvim dobro dok mu dva instrumentalna EP-ja, ruku na srce, i nisu bila neophodna. Izvesno je da je na Brigand bila usmerena mnogo veća pažnja nego svojevremeno na Jewy Sabatay. Možda čudno zvuči, ali tako je. Ipak je Jewy bio bend ispred svog vremena, tačnije ispred svoje zemlje. Postao je popularan tek nakon prestanka sa radom ali je znatiželjnim ušima, koje su se rađale paralelno sa njegovim krajem, ostavio nekoliko bučnih albuma u zaveštanje.

The National – Trouble Will Find Me

Piše: Miloš Najdanović
The National – Trouble Will Find Me (2013)

the-nationalPlivamo nizvodno; hodamo pognutih glava; gledamo svoja posla... Bežimo od problema, muka, kavge... ali nas na kraju problemi sami pronađu. Bez ugovornih obaveza, rasterećeni od svega, spremni da naprave pauzu, The National ipak nalaze brzo inspiraciju i samo tri godine od „High Violet" objavljuju novi disk „Trouble Will Find Me".

Na tragovima post pank depresije bend nadograđuje svoju muziku i može se reći da su u poslednjim godinama uspeli da naprave autentičan zvuk, možda već savršen. Kako je u jednom stranom mediju napisano, oni sada samo „održavaju briljantnost". Nema mnogo pomaka, The National su se jednostavno prepustili i pravili muziku po već proverenom receptu.

Kings of Leon - Mechanical Bull

Piše: Miloš Najdanović
Kings of Leon – Mechanical Bull (RCA, 2013)

mechanical-bullMehanički bikovi po južnjačkim barovima širom Amerike jedna su od glavnih atrakcija. Ceo minut traje borba koja je zabavna i uzbudljiva, a Debra Vinger u filmu Urban Cowboy pokazala je da ova igra može biti i seksepilna. Uz dodatak rokenrola i ljubavi „Mechanical Bull" grupe Kings of Leon pruža sve što je potrebno jednom modernom kauboju.

Na „Mechanical Bull" braća Falovil vraćaju se korenima i svojim prvim diskovima. Na „Come Around Sundown" i „Only by the Night" više su se okretali alternativnom roku i evropskom tržištu, dok su u svojoj rodnoj zemlji bili potcenjivani. Već sa prvom pesmom „Supersoaker" i stihovima Cause I'm the super soaker, red white and blew 'em all away, žele da se predstave kao Amerikanci koji nisu zaboravili svoje početke inspirisane južnjačkim rokenrolom i bluzom. Na to sve dodaju garažni zvuk i otkrivena je šema iza albuma. Upravo mešavina ovih žanrova, pogotovo sa bržim pesmama, podseća na prva dva albuma „Youth & Young Manhood" i „Aha Shake Heartbreak".

QOTSA...Like Clockworks

Piše: Miloš Najdanović
Matador, 2013
Mračno, misteriozno, zastrašujuće...

qotsa"Ono što krasi pustinju, reče mali princ, to je što se u njoj negde krije bunar"... Pustinja je nekako muzički uvek povezivana sa psihodeličnim rokom i Kraljem guštera. Ta ista pustara, zvana Kalifornija izrodila je i žanr stoner rok. Prvenstveno sa bendom Kyess koji je prerastao u nešto mnogo veće -Queens of the Stone Age.

„...Like Clockworks" je pratila serija animiranih klipova koji su najavljivali novu noćnu moru ovog sablasnog benda. Nikako neće nadmašiti sjajni „Rated R", ali ozbiljno pretenduje da komercijalno i kvalitativno dostigne „Songs for the Deaf" iz 2002. godine. Na to ukazuje i slična postava koja je radila na albumu. U proces snimanja ponovo su uključeni Dejv Grol, Mark Lanegan i Nik Oliveri.

Nostalgija ili dobra reklama

Piše: Miloš Najdanović
Rockumentarnica: Sound City
Režiser i producent: Dave Grohl
Scenario: Mark Monroe

nostalgijaGodine 1991. grupa Nirvana sa producentom Bučom Vigom uputila se iz Sijetla ka Los Anđelesu i čuvenom studiju Sound City da snime kultnu ploču „Nevermind". Deceniju kasnije, bubnjar Dejv Grol ponovo kuca na vrata sada zatvorenog studija i u svom rediteljskom debiju prepričava njegovu istoriju.

Sound City studio je sa radom počeo 1969. godine i u njemu su snimali Nil Jang, Tom Peti, Roni Džejms Dio, Fleetwood Mac, Nirvana, Rage Against The Machine, Džoni Keš, Queens of the Stone Age, Metallica, Nine Inch Nails, Slipknot, i mnogi, mnogi drugi, a najsvežije, pred samo zatvaranje, Mastodon i Arctic Monkeys. Osim odlične opreme za snimanje, Sound City je zahvaljujući osnivačima Džou Gotfridu i Tomu Skiteru otkrio i probio Rika Springfilda, delimično je zaslužan za pripajanje paru Linzi Bakingem/Stivi Niks bendu Fleetwood Mac, i izrodio je neke od najpoznatijih producenata poput Nika Raskulineca.

Živeti večno

Piše: Aleksandar Nikolić Coa
Oasis - Definitivno možda veliki bend

oasis-definitely-maybeToni Parsons je jednom prilikom izjavio da su Oasis primer kako uspeti bez talenta. I u neku ruku bio je potpuno upravu. Kada bi me neko pitao da li volim i slušam Oasis rekao bih "naravno". Sa druge strane na pitanje da li mislim da imaju izuzetne tekstove i vanserijsku muziku morao bih da odgovorim sa "ni najmanje". Pa šta je onda to što čini ovaj bend velikim?

Reč „Džez“

S engleskog prevela: Mimica Petrović Radovanović
Vek džeza (14)
Bil Krou - Džez anegdote

Bill Crow1Bil Krou je nezavistan džez muzičar (kontrabasista) koji živi u Njujorku. Piše humorističku kolumnu za mesečni internet časopis „Allegro". U svojoj knjizi „Jazz Anecdotes" uradio je izvanredan posao uhvativši neizrecivo: osećaj samog džeza, duševnost i ludi humor koji koegzistira sa melanholijom i nemirom. U ovoj knjizi smeh čini često brutalan i tegoban život džez umetnika podnošljivim, čak i zabavnim, a iskričavi dijalozi će oduševiti svakog ko voli dobru priču.

U knjizi „Anegdote o džez muzičarima" čini se prikladnim da se jedno poglavlje pozabavi samom reči „džez". Bilo je mnogo pokušaja da se ustanovi poreklo reči, ali nijedan nije bio potpuno uspešan. Neki lingvisti su otkrili poreklo u Africi i Arabiji, dok se drugi, sa verovatno više dokaza, drže toga da potiče od francuske reči jaser, što znači „ćaskati, brbljati". Postoje nagađanja da je reč nastala prepravljanjem skraćenica ličnih imena prvih muzičara: „Čarls" (Čez) ili „Džejms" (Džes). Po jednom drugom izvoru, poreklo reči potiče od imena čikaškog muzičara Džezba Brauna.

Odumiranje

Piše: Zoran Janković
Režija: Miloš Pušić
Uloge: Branislav Trifunović, Dara Džokić, Boris Isaković, Emir Hadžihafizbegović, Jasna Đuričić, Milica Janevska, Novak Bilbija, Miodrag-Miki Krstović, Lidija Stevanović

odumiranjeLako se može ispostaviti da je (mereno na uzorku srpske filmske 2012. godine) upravo Odumiranje, drugi dugometražni igrani film Miloša Pušića, zapravo najefektnija/najrečitija filmska ilustracija narodske izreke koja nas podseća da upravo tiha voda breg roni. Jer Odumiranje jeste ta tiha voda, i to po nekoliko značajnih osnova – film je nastajao uglavnom mimo neizostavno neprimerene medijske pažnje, izbegao je gotovo poslovični srpski postprodukcijski pakao u trajanju od nekoliko godina a katkad i čitave decenije, te je završen za samo nepunu godinu dana, uz to, premijeru doživeo u jednom od takmičarskih programa još uvek viđenog festivala u Karlovim Varima, a sve to bez teške medijske artiljerije, koja je ionako ponajčešće tek pokrivalica za stvarnu autorsku nemoć i mitomaniju kojoj pomoći naprosto nema i ne može da bude.

Ali sve navedeno ne bi bilo toliko značajno, i mirne duše bi se moglo podvesti pod širu, pa i parafilmsku priču o sudbini i razvojnom putu jednog ovdašnjeg ostvarenja, da Odumiranje nije, a što je i daleko najvažnije i za ovaj prikaz i za sam film i sve uključene u njegov nastanak, valjan film. A Pušićevo Odumiranje je vrlo dobar film, film čije se i manjkavosti mogu razumeti i pojasniti u okviru zdravorazumskog, bez imalo navijačke relativizacije. Odumiranje, inače, filmska adaptacija dugovečnog pozorišnog komada autora Dušana Spasojevića sa repertoara beogradskog Ateljea 212 ne donosi ništa prevratnički niti inovativno, ali sugestivno podseća na ono što je srpski film nekada bio i što bi možda nanovo mogao da postane. Odumiranje je u tom smislu retka pojava u ovdašnjoj kinematografiji – film koji, pored zanatske kompetencije, koja bi ionako u srećnijim okolnostima trebalo da bude tek osnova svih osnova, pleni na prvom mestu sveopštom ozbiljnošću, koja, srećom, nijednog trenutka ne pređe onu pipavu granicu koja je razdvaja od uvek bliske pretencioznosti. Naprosto, ovo je film koji sebe shvata ozbiljno i koji u svakom aspektu jasno reflektuje ozbiljnost onih koji (u kreativnom smislu) iza njega stoje.

Krugovi

Piše: Dejan Dabić
Režija: Srdan Golubović
Uloge: Nebojša Glogovac, Aleksandar Berček, Hristina Popović, Leon Lučev, Boris Isaković, Vuk Kostić, Nikola Rakočević, Marko Janketić

krugoviFilm "Krugovi" Srdana Golubovića („Apsolutnih sto", „Klopka"), po rečima samih autora, „preispituje posledice jednog herojskog čina" (ilustrativno deluje dilema junakovog oca o efektu sinovljeve žrtve: „kamen kad baciš u vodu, nešto se desi – pojave se oni krugovi"). Scenaristi Srđan Koljević i Melina Pota Koljević pošli su od istinite priče o Trebinjcu Srđanu Aleksiću koji je u januaru 1993. godine, dok je rat u BiH uveliko trajao, štitio svog poznanika Bošnjaka, zbog čega ga je na smrt pretukla grupa pripadnika Vojske Republike Srpske (Srđan je posle nekoliko dana od posledica povreda preminuo u bolnici) i dramaturški je nadgradili, ne bi li ispričali univerzalnu priču o ljudskom stradanju i potrebi da se i u najtežim vremenima ne izgubi elementarna ljudskost. Priča filma „Krugovi" ispričana je modernim korišćenjem stepenastog fleš beka (flashback). Fabula se račva u tri rukavca: početak je u Trebinju, pre više od deset godina, kada Marko za vreme rata strada od ruku svojih sunarodnika, ali tu sekvencu ne vidimo do kraja (ne vidimo kako se ona završava – to ćemo saznati tek na kraju filma), već se ona prekida montažnim prelazima u sadašnjosti − i to kako u samom Trebinju, gde vidimo kako je taj događaj iz prošlosti posebno uticao na Markovog oca Ranka i na Bogdana, sina jednog od Markovih ubica (po mnogo čemu, Rankov i Bogdanov odnos je ključan u filmu, jer se preko njega prelama smisao žrtvovanja i praštanja), tako i u Nemačkoj, gde živi Haris kojem je Marko spasao život i koji će na kocku staviti sve što ima (sređen porodični život i sreću u novoj domovini), ne bi li na neki način odužio dug i zaštitio Nadu, nekadašnju Markovu devojku – i na kraju, poslednji rukavac vezan je za Beograd u kojem kao hirirg radi Markov drug, Nebojša koji se suočava sa dilemom da li da operiše teško povređenog Todora, jednog od učesnika u Markovom ubistvu.

Trka života

Piše: Zoran Janković
Režija: Ron Howard
Uloge: Daniel Bruhl, Chris Hemsworth, Alexandra Maria Lara, Olivia Wilde, Pierfrancesco Favino

rush1Za one koji u svakom filmu, kao i u ostalim vidovima narativa, traže naravoučenije, Trka života, novi film Petera Morgana i Romna Howarda, prava je riznica kristalno jasnih nauka; iz ovog filma se nanovo može naučiti da je zavist gadna rabota, a da se upornost katkad i zbilja isplati. Obratimo li više pažnju na čisto filmsku (i filmofilmsku) vrednost ovog ostvarenja, u par koraka dolazimo do ubedljivog zaključka, poput onog koji veli da pravi majstori pre ili kasnije ponovo zasijaju punim sjajem, a da je možda kucnuo čas da se savremeni repertoarski film napokon vrati izvorištu u vidu tradicionalno ustrojene i ispričane priče.

A Trka života, ta majstorski u delo sprovedena priča o rivalitetu Nickija Laude i Jamesa Hunta, neustrašivih vedeta automobilističkog sporta tokom sedamdesetih godina prošlog veka, upravo je to – sugestivna i upečatljiva biografska, tradicionalno postavljena priča o nizu uzbudljivih i filmičnih epizoda iz života intrigantnih junaka i ikoničnih pojava jedne ere i pomenutog sporta. Iako iza nje stoje imena Morgana i Howarda, potvrđenih majstora kojima bi mnogo i posve hitro oprostili i eksperimentisanje formom i sadržajem na ovu samozadatu temu, u Trci života ne zatičemo mnogo dramaturške/pripovedne akrobatike. Uz tek poneku sinkopu i par ritmički usklađenih elipsi, koje znalački dodatno potcrtavaju ciljanu poentu, ovo je film koji je vešto sveden na svoju bit, bez upadljivih viškova i poigravanja motivima i tonom.

Gravitacija

Piše: Đorđe Bajić
Režija: Alfonso Kuaron
Uloge: Sandra Bulok. Džordž Kluni

gravity1Gravitacija je retka zverka. U pitanju je film koji je osvojio duplu krunu: simpatije kritike i naklonost publike. Retko, veoma retko se desi da jedan finansijski izuzetno uspešan film (a Gravitacija sa dosadašnjom zaradom od 300 miliona dolara to svakako jeste) doživi gotovo jednoglasne hvalospeve filmskih kritičara. O nominacijama za Oskara se već uveliko priča, a pohod na blagajne još uvek traje – i to gotovo nesmanjenim intenzitetom, bez obzira što se film prikazuje već mesec dana u svetskim bioskopima. U čemu je tajna planetarnog uspeha Gravitacije? Kao prvo, neosporno je da je Alfonso Kuaron talentovan reditelj. Kuaron je 1991. godine u rodnom Meksiku režirao svoj prvi dugometražni film, romantičnu komediju Sólo con tu pareja, da bi se zatim otisnuo put Holivuda. Nakon solidnih, ali ne i sjajnih ostvarenja Mala princeza (1995) i Velika očekivanja (1998), Kuaron se vratio u Meksiko i režiro I ja tebi kevu (2001), gorku dramu koja danas uživa kultni status. A onda – ponovo Holivud. Hari Poter i zatvorenik iz Aksabana (2004) imao je svoje trenutke, bez obzira na brojne hendikepe nametnute činjenicom da je u pitanju treći deo blokbaster serijala. Najvažnije – ovaj film je zaradio brdo para i učvrstio Karonove holivudske pozicije.

Trijumf malih sivih ćelija

Piše: Dejan Dabić
Multimedijski superheroji: Herkul Poaro (Hercule Poirot)

poaroPosle nešto manje od četiri decenije od poslednjeg romana Agate Kristi (Agatha Christie) − „Zavesa" (Curtain – Poirot's Last Case, 1975), čiji je glavni junak bio nenadmašni belgijski detektiv Herkul Poaro (Hercule Poirot), britanska štampa prenela je informaciju da su naslednici slavne književnice dozvolili nastavak njegovih avantura iz pera Sofi Hane (Sophie Hannah) koja je, do sada, bila poznata po psihološkim trilerima, a u stvari je istinski fan literature Agate Kristi i, posebno, lika Herkula Poaroa. Zaplet i ime knjige biće držani u tajnosti do septembra 2014. godine, ali sasvim sigurno neće biti „vaskrsavanja" popularnog junaka, čija je smrt opisana u „Zavesi" (a za nju saznajemo preko naratora, Poaroovog prijatelja, kapetana Hejstingsa), nego će radnja biti smeštena u periodu koji obuhvataju romani „Misterije Plavog voza" (The Mystery of the Blue Train) i „Opasnosti u End hausu" (Peril at End House).

Abcd avioni

Piše: Marko Stojanović
Stripovanje (31)
"Sve je prošlo nema veze
tu gde vičem lepe stvari
Neuništiv čvrsto stojim
nebo noćas mirno plovi
ABCD AVIONI, Obojeni program"

triangle-roseKo je Milorad Vicanović Maza? Pitanje je koje danas više nego ikad ranije sebi postavljaju brojni francuski čitaoci, urednici i izdavači. Strip serijali koje je Maza realizovao za francusko-belgijsko, verovatno najsnažnije strip tržište Evrope, osvojili su zahtevnu kritiku, ali, što je trenutno mnogo bitnije, i prevrtljivu publiku. Svi bi oni želeli da znaju ko se to krije iza nadimka Maza koji krasi naslovnice brojnih albuma, ali odgovor na to pitanje nije lako dobiti, danas više nego ikad ranije, tim pre što vlasnik nadimka sasvim skromno smatra da se tu nema šta mnogo pričati... Kad sve ionako lepo može da se nacrta!

Neki bi pomislili da se sa priličnom sigurnošću može reći je taj Maza ljudsko biće. Pogrešili bi. Ne da je Maza nečovek, daleko od toga, pre je stvar u tome da je on mnogo više – u pitanju je jedan pravi pravcati natčovek. Sasvim sličan Ničeovoj definiciji ubermensch-a, Mazu sve što ne ubije čini jačim. Godine dvokratnog radnog vremena, (po'so-kuća, kuća-pos'o) gde je kao suvlasnik i upošljenik dizejnerske firme "ABC Dizajna" često znao da puno radno vreme krivi leđa oslikavajući zidove i plafone kafića, pa da potom još jedno puno radno vreme kod kuće ta ista leđa izlaže pogledima svoje porodice radeći strip nagnut nad svojim radnim stolom, nisu mu došle glave. Naprotiv, samo su ga učvrstile u nameri da se u potpunosti posveti stripu, te da, uprkos početnom nedostatku volje da mu se pruži prilika da uopšte pokuša da osvoji svoje mesto pod suncem u prvoj ligi evropskog stripa, devetoj umetnosti posveti dva puna radna vremena, pravilno rezonujući da to ona, kao i on sam, zaslužuje.

Gastarbajteri srpskog stripa

Piše: Marko Stojanović
"Evo me opet u svom zavičaju
kerovi me zaboravili, pa na mene laju.
ZAPALIO BIH CELO SELO, Zoran Jovanović

sherlock-vampiresNiko nema šta Srbin imade, kaže stara, od citiranja u svakoj rodoljubivo-patriotskoj situaciji izlizana narodna pesma – pa je, shodno tome, navodimo kao prikladno otvaranje i u ovoj stripsko-rodoljubivo-patriotskoj prigodi: priči o pečalbarima srpskog stripa. Šalu na stranu, ali brojka od pedesetak strip crtača iz Srbije koji danas rade za strane izdavače na najjačim svetskim strip tržištima, od čega dosta njih na po dva ili više projekta paralelno, čini našu malu zemlju evropskom, pa i svetskom silom u devetoj umetnosti – srpski strip stvarno nije mačiji kašalj!

Mnogo je pozvanih, ali je malo odabranih, tako bar veli „Biblija". Sve je počelo sa Zoranom Janjetovim, ili kako francuski izdavači i publika vole i danas da ga zovu, Žanžetovim. Legenda kaže da su na izložbi savremenog jugoslovenskog stripa u Parizu poznih osamdesetih godina prošlog veka izdavači videli par izloženih tabli Berdnarda Panasonika, i Janjetov je dobio ekspresnu ponudu da počne da crta po scenarijima scenarističke zvezde francuskog stripa Aleksandra Žodorovskog, ili kako pojedini pisci domaćeg SF-a vole da ga danas zovu – Hodorovskog. Ta ponuda ga je dovela na dva koraka do njegovog stripovskog uzora – Moebijusa, budući da je pre crtačkog nastavljanja sage o Džonu Difulu zamoljen da koloriše strip svog idola, i na korak do ugledne karijere u Francuskoj koja traje, evo, već više od dvadeset godina. Tako je Zoran Janjetov postao prvi srpski strip crtač na privremenom radu u Francuskoj... A kako je Darko Perović postao prvi Srbin na privremenom stripovskom radu u Italiji? Začudo, ne mnogo drugačije, budući da je italijanski strip izdavač „Segio Bonelli Editore" čuven po tome što je kod njega nemoguće konkurisati ako te on sam ne pozove da to učiniš. Jedan takav poziv stigao je i Peroviću potkraj devedesetih, i tako je on od „Magičnog vetra" do „Adama Vajlda" sastavio dvocifreni broj godina rada za najvećeg italijanskog izdavača, ali je uradio i mnogo više od toga. Utabao je put i pripremio teren za još nekoliko sličnih poziva iz Italije, koji su prošle i ove godine došli Perovićevim zemljacima Vladimiru Krstiću Laciju, Banetu Kercu, Zoranu Tuciću i Stevanu Subiću, pa tako danas srpska kolonija u izdavačkoj kući „Bonelli" broji respektabilnih pet članova – više nego što broji kolonija bilo koje druge države kod najvećeg italijanskog izdavača...

Džo Hil: Lokot i ključ

Piše: Željko Obrenović
Darkwood, 2013

lokot-kljucVerovatno bismo svi mi voleli da imamo ključ koji bismo udenuli u bravu na vratu Kingovog juniora, zatim mu otključali glavu, podigli poklopac, pa zavirili u taj ponor fantazma i pokrali sve te sjajne ideje kojih očigledno ima i više nego što mu treba.

Odmah da kažem: ideja nije moja, Hilova je. I to je samo jedna od mnogih ideja koje se u Locke & Key nižu kako jedan pisac, a i čitalac, samo poželeti može.

No, put do uspeha nije lak čak ni za sina čuvenog bestselerovca kakav je Stiven King. Džo je u startu odlučio da zaobiđe breme nepotizma: i u pozitivnom smislu (smatrao je da bi mu očevo prezime kao reklama bilo od koristi samo na kratke staze) i u negativnom smislu (još jedno dete zvezde) i počeo je da piše pod pseudonimom. Čak prva tri romana nije želeo da mu objavi niko u Americi, Engleskoj i Kanadi.

Dama je živela džez!

Piše: Branislav Dejanović
Definitivna biografija Bili Holidej
Donald Klark: "Poželeti od meseca − Život i doba Bili Holidej",
prevod: Mimica Petrović Radovanović,
stručni konsultant: Aleksandar Radovanović, Utopija, Beograd 2013.

bili-holidayBeogradska "Utopija" objavila je nedavno knjigu britanskog novinara i džez publiciste Donalda Klarka "Poželeti od meseca" − najbolju i definitivnu biografiju verovatno najznačajnije pevačice u istoriji džeza − Bili Holidej. Uz to, ova knjiga je i svojevrsna istorija ere svinga jer je Bili Holidej nastupala ili snimala sa skoro svim najvažnijim predstavnicima ovog pravca, uključujući i Benija Gudmena, Kaunta Bejzija, Artija Šoa, Tedija Vilijamsa, Lestera Janga... Neko će se verovatno setiti knjige "Lejdi peva bluz", reklamirane kao autobiografija Bili Holidej (objavljene kod nas sedmadesetih u ediciji FEST romani), i istoimenog filma sa Dajanom Ros u glavnoj ulozi. Uzgred, i sama Bili Holidej, koja je uz novinara Viljema Daftija potpisana kao koautor, javno je izjavljivala da knjigu ne samo da nije napisala već je nije ni pročitala, a prijatelji Lejdi Dej (jedan od nadimaka Bili Holidej) su, i inače, isticali njenu sklonost ka " preslobodnoj interpretaciji nekih događaja", tako da i ne čudi što je ta "beznadežno neprecizna" autobiografija sve samo ne dokument. Moto autora "Poželeti od meseca" Donalda Klarka bila je, pak, Volterova sentenca: "Moramo poštovati žive, ali ništa osim istine nije dovoljno dobro za mrtve."

„Divirgentni“ – Veronika Rot

Piše: Dragana Stojiljović
Urban Reads, 2013. godina
(Naslov originala: Divergent – Veronica Roth, Katherine Tegen Books, 2011)

divergentni-koricaU dalekoj budućnosti, grad Čikago je podelio društvo na pet odvojenih frakcija, od kojih svaka predstavlja određene vrline čovečanstva: Nesebični, Miroljubivi, Čestiti, Neustrašivi i Učeni. Na Dan odabira, svi šesnaestogodišnjaci u gradu polažu test sklonosti kojim se određuje kojoj frakciji zaista svako od njih pripada. Nakon testa, oni ipak imaju slobodu da sami odluče da li će se prebaciti u frakciju koju im je test sklonosti sugerisao ili će ostati u onoj u kojoj su rođeni. Šesnaestogodišnja Beatris Prajor je rođena u porodici Nesebičnih, ali tamo se nikada nije osećala prijatno – uprkos ljudima oko sebe, bila je usamljena i osećala je da je život među Nesebičnima sputava, kao da tamo istinski ne pripada. Kada je došlo vreme za test sklonosti, ispostavilo se da su njeni rezultati nejasni: da ne pripada samo jednoj frakciji već da poseduje sklonosti ka trima – Nesebičnima, Učenima i Neustrašivima. U najvećnoj tajnosti je saznala istinu o sebi i upozorena ja da tu informaciju nikada, ni pod kojim uslovima, ne deli ni sa kim. Na Dan odabira, kada svi šesnaestogodišnjaci biraju u kojoj frakciji će nastaviti svoje živote, Beatris konačno donosi odluku da napusti svoju rodnu frakciju i pridruži se Neustrašivima. Beatris i ostali transferi prolaze kroz komplikovanu inicijaciju koja ima za cilj da, na osnovu rezultata tri stupnja obuke, odluči o tome ko će od njih postati pripadnik i nastaviti život u Neustrašivima.

„Vampirska akademija" – Rišel Mid

Piše: Dragana Stojiljković
„Vampirska akademija" – Rišel Mid (Laguna, 2010.)
(Naslov originala: Vampire Academy – Richelle Mead, Razorbill, 2007)

vampirska-akademijaPosle dve godine slobode, Rouz i Lisa uhvaćene su i odvučene natrag na Akademiju svetog Vladimira, školu za vampirsko plemstvo i njihove buduće čuvare, skrivenu u gustim šumama Montane. Ali unutar gvozdenih kapija, život je još opasniji..., a strigoji su uvek u blizini. Rouz i Lisa snalaze se učeći kako da opstanu u ovom opasnom svetu, da se suoče sa iskušenjima zabranjene ljubavi i da pri tom uvek budu na oprezu, kako zli nemrtvi ne bi zauvek pretvorili Lisu u jednu od njih...

Ukoliko vam se dopao serijal „Sumrak" Stefani Mejer, verujem da ste se bacili u potragu za nečim sličnim. „Vampirska akademija" to NIJE. Jedina sličnost između ova dva dela je što su o vampirima, a i oni su poprilično različiti (nema svetlucanja, ura!). Rišel Mid ume da piše i ispriča priču, a sama radnja je mnogo više od ljubavne drame i priče o tinejdžerskoj neprilagođenosti. „Vampirska akademija" je prvi od šest romana u istoimenom serijalu i svi su objavljeni kod nas u izdanju Lagune.

Buđenje zlih duhova srpske prošlosti

Piše: Marko Tanasković
Pavle Zelić - Peščana hronika (Laguna, 2013.)

pescana-hronikaIako se radi o jednom od nosećih i sveprisutnih motiva eks-Ju mitologije, tema radnih akcija i posleratne obnove i izgradnje bivše nam države bila je poprilično zapostavljena i skrajnuta u našoj literaturi sve do pojave romana Pavla Zelića Peščana hronika. Ovaj romaneskni debi mladog autora, dosad pre svega u široj javnosti poznatog po kratkim pričama i scenarijima za stripove, hrabro se hvata u koštac sa mračnim nasleđem posleratne izgradnje Novog Beograda, novog grada za nove ljude komunističkog doba koji je „snoviđenje niklo iz močvare i peska", a u čije su temelje, pored ogromnog truda, entuzijazma i graditeljske energije udarnika, ugrađene i brojne ljudske žrtve i neupokojeni duhovi totalitarnih ideologija XX veka, koji se periodično bude iz smrtnog košmara, zahtevajući svoj danak u krvi nedužnih.

Glavni junak Zelićevog romana je Ilija Orlović, bivši DB-ovac i sveži udovac, koji se sa svojim šestogodišnjim sinom Lazarom sklanja u novobeogradske solitere kako bi umakao potencijalnom progonu svojih bivših kolega, ali i kako bi pregrmeo NATO bombardovanje koje se zlokobno nadvilo nad Srbijom. Tamo, u samoj utrobi zapuštenih, socrealističkih blokova, on neočekivano nailazi na nepojmljivo Zlo staro više od pola veka, koje vreba ispod površine lokalnog dečijeg igrališta na kome se, u društvu svojih vršnjaka, bezbrižno igra i njegov Laki. U očajničkoj želji da spasi svog sina ali i ostalu ugroženu decu iz komšiluka, Orlović će, uz pomoć nekih novostečenih i neočekivanih prijatelja, pokušati da se suprotstavi natprirodnim i okultnim silama i da odgonetne jezivu tajnu koja je dugo ležala potisnuta i zakopana u savesti jednog zaboravu sklonog društva.