Menu

logo

Mijenja(j)mo mjesto!

Intervju: Darko Rundek

Razgovarao: Dalibor Popović Pop
Foto: Dušan Mitić Car

darko rundekЈoš jedan veliki koncert u Atrijumu Univerziteta ostaje upisan u sećanja da stoji kao most iznad vremena. Deceniju unazad uvertira nastupu Cargo trija u Nišu tradicionalno bude poseta barem jedne autentične niške kafane. Običaj samom prirodom ne posebno uhvatljiv za elaboraciju iz krajnje razumljivih razloga za šaku boema. Dovoljno je reći da se dosad obišla većina onih manje poznatih uglednih birtija širom grada. Prapočelu te tradicije kumovao je Darko pitanjem upućenim piscu ovih redova: "Šta je to ovde domaće, niško?" Ogovor ostane uvek negde za kafanskim stolom.

Svađa se istok i zapad...

Ples između dve vatre
Piše: Ivana Božić Miljković

"Stoličice u polukrug!", začu se zvonki glas vaspitačice Živke, a mi, lepo vaspitana deca, odmah prionusmo na posao. Bila je 1980. godina prošlog veka, po više osnova, jedan sasvim drugačiji svet od ovoga u kome danas živimo. Negde u svetu, neki ljudi su promovisali prve modele računara i, inspirisani hladnim ratom, smišljali internet mrežu isključivo za vojne potrebe. To nas nije doticalo. Od tehnoloških dostignuća mi smo znali za fiksni telefon sa brojčanikom, od sredstava informisanja imali smo "Zeku" i, nešto kasnije, "Tik-Tak", a slobodno vreme ispunjavali druženjem, knjigama iz dečje biblioteke, loptama, vijačama i vožnjom rolšua i bicikla. Kao klinci željni svakojakog znanja, voleli smo te "stoličice u polukrug" jer smo znali da sledi neka zanimljiva priča ili vršnjački razgovor na zadatu temu koji će vaspitačica povesti i vešto usmeravati. Tog dana pričala nam je priču o dve kokoške koje su se svađale oko crva. U žaru njihove borbe, naišao je petao, iskoristio situaciju i smazao plen. Naravoučenije: dok se dvoje svađaju, treći ima koristi. Sa tom hipotezom, krenuli smo u školu, onu formalnu, koja pruža obrazovanje i onu životnu, u kojoj se ne uči iz knjiga. Što se mene tiče, ova hipoteza je dokazana, na oba nivoa kroz sijaset primera i situacija u kojima sam nekada bila učesnik, a nekada posmatrač. Međutim, stvari postaju bitno drugačije kada ih iz ličnog mikrokosmosa prebacimo u globalnu dimenziju i posmatramo dve velesile kako se svađaju i tog "trećeg" koji lebdi između njih i koji bi, eventualno, da je jači i stabilniji, mogao da od te svađe vidi neku korist. Međutim, njegova politička stabilnost i ekonomsko zdravlje mu nameću ulogu "crva" i on biva razvučen, čas na jednu, čas na drugu stranu, primoran da menja ritam svoje igre stereo-zvucima Istoka i Zapada. U ovoj našoj priči, sa istoka svoju pesmu peva Rusija, sa zapada hor EU, a između je izmrcvarena Srbija primorana da se, pored svega što je snašlo, uklapa u disonantnu melodiju i peva na način da niko ne bude uvređen. Nije lako!

Bonton za gradski prevoz

Piše: Milan Dojčinović

bonton za gpŽivimo u donekle civilizovanom društvu u kome vlada paradoks – što veća želja za privatnošću to manja privatnost. Govoreći o privatnosti i o samospoznaji, nezaobilazno je pomenuti i JGP. Čovekov lični prostor, svojevrsni personalni mehur, ili kako to psiholog Hol zove – personalna distanca (od 45 do 80 cm od druge persone) biva vidno narušen korišćenjem gradskog prevoza. Personalni mehur najbrže puca u letnjim danima, kada vam opor miris narušava intimnu distancu (15 cm od druge persone), u predelu lica, izazivajući oslobađanje agresije. U još ekstremnijem slučaju, kada vam opor miris nadražuje sluzokožu nosa, a pritom guranje i lakatanje nadražuje ganglije, dolazi do momentalne želje za ekvilibrijumom (osećaj psihičke i fizičke ravnoteže). U tom smislu JGP može biti izvanredan metod da testirate svoje mentalno zdravlje.

Priča je kralj!

Dejan Stojiljković: "Kišni psi", 2015, Laguna

Piše: Pavle Zelić

Osporavajući inače apsolutnu dominaciju romana kao "kralja" književnosti u Srbiji, na ovdašnjoj literarnoj sceni lokalnih autora se u poslednjih nekoliko godina, a naročito aktuelnih meseci, pojavilo tušta i tma zbirki priča, ili pripovedaka, kako vam draže, koje pored nespornog kvaliteta osvajaju i vrhove top-lista prodaje. Iako je većina njih vezana za selebriti autore koji samim svojim imenom garantuju tiraž poput Kusturice ili Ristovskog, bez sumnje najistaknutiji primer od svih predstavljaju "Kišni psi" Dejana Stojiljkovića, samoizgrađenog bestseler autora, koji je pravio rejting svojim knjigama pre nego sebi samom.

Marsovac

Piše: Zoran Janković
Reditelj: Ridley Scott
Uloge: Matt Damon, Chiwetel Ejiofor, Jessica Chastain, Kate Mara

marsovacMože li se pričati, recimo, o neoliberalnom kapitalizmu a tom prilikom ne progovoriti i koju (besnu ili barem tiho srditu) o slomu Grčke? Nimalo u vezi sa tim ali analogno tome, može li se pričati o dometima Marsovca, najnovijeg filma i najnovijeg spektakla u režiji Ridleyja Scotta, a ne spomenuti i maestralnu Cuaronovu Gravitaciju od pre samo par leta? Ne može, neke analogije, neke usporedbe... neke refrence su naprosto veće od drugih. Ili barem neizbežnije.

Formalno gledano, Marsovac je filmska adaptacija istoimenog romana Andyja Weira, uz to i prilično verna ako ne i bezrezervno dosledna adaptacija tog štiva. Sam roman prati u neku ruku zanimljiva legenda – roman su odbile desetine i desetine viđenijih američkih izdavačkih kuća da bi Weir potom krenuo da ga objavljuje epizodično na za tu priliku sročenom blogu. U nekom trenutku krenula je tiha pa sve bučnija i vidljivija pomama, te je Weirov Marsovac za skupe pare reizdat u papirnom vidu a potom i otkupljen za prilično hitru filmsku adaptaciju. Sve ovo možda i ne bi bilo toliko važno da taj iznuđeni DIY (do it yourself - uradi sam) motiv u evoluciji priče o književnom Marsovcu ne koincidira sa suštinom njegove priče – astronaut greškom biva ostavljen živ na Marsu, gde u vlastitoj radinosti, a sa onim što mu je tu na raspolaganju mora da preživi do eventualne i potom i očekivane spasilačke misije.

Panama

Piše: Zoran Janković
Režija: Pavle Vučković
Uloge: Slaven Došlo, Jovana Stojilković, Miloš Pjevač, Tamara Dragićević, Nebojša Milovanović, Jelisaveta Orašanin
Trajanje: 105 minuta

panamaKrenimo od lakih zaključaka i očiglednih istina; za početak – nije sve u tradiciji, ima nešto i u... kontinuitetu! Sa druge strane, mladi reditelji ne moraju nužno da pokazuju izrazito ili upadljivo poštovanje prema tradiciji i prethodnicima, šta više, ne bi ni trebalo da se opterećuju takvom bagažom na tako ranom stepeniku svojih profesionalnih karijera. Ipak, ako je valjana tradicija u pitanju, ako je kolo u koje se može udenuti znalačko i privlačno, zašto da ne? U tom smislu, Panama, prvi celovečernji igrani film Pavla Vučkovića, svojevremeno u Kanu i na drugim cenjenim filmskim adresama nagrađivanog za kratke mu i studentske radove, možda i posve slučajno ali neupitno nastavlja nekim čudom kod nas opstalu tradiciju kvalitetnog, zanimljivog i uspešnog debitantskog dugometražnog filma.

Prvi džez muzičar

Piše: Aleksandar Radovanović
Vek Džeza (19)

buddy boldenBadi Bolden je kod ljubitelja džeza poznat kao "otac džeza". On je bio pokretač i vođa prvog njuorleanskog džez benda, prvi istaknuti džez muzičar, prvi koji je svirao bluz i afroameričku muziku na plesovima i prvi "kralj" džeza. Priče o Boldenu su legendarne. Mnogi su tvrdili da je Bolden toliko glasno svirao kornet da se mogao čuti kilometrima naokolo.

Veći deo Boldenovog života obavijen je velom tajne, jer više podataka o njemu dolazi iz usmenog predanja nego iz pisanih dokumenata. Njegovi savremenici, crni džez muzičari, kao što su Dželi Rol Morton, Bank Džonson, Kid Ori, Bad Skot i Mat Keri, sačuvali su u svojim sećanjima, pričama i anegdotama uspomenu na njega. Ipak, postoje brojna neslaganja u vezi sa relativno malobrojnim činjenicama o njegovom životu: da li je pohađao srednju školu, da li je bio berberin, da li je bio izdavač tračerskog lista "Zrikavac", da li je sniman na početku dvadesetog veka, da li je majku ili svekrvu povredio kad je zbog mentalnog sloma postao nasilan, da li je imao sina i ćerku iz dve vanbračne zajednice?

Rođen je kao Čarls Džozef Bolden 6. septembra 1877. u Nju Orleansu, od oca Vestmora Boldena i majke Alis Harison. Boldenovo detinjstvo ni u kom pogledu nije bilo posuto ružama. Imao je samo 6 godina kad mu je otac umro od žute groznice. Sa deset godina seli se sa sestrom i majkom u predgrađe. Njegova majka je morala da prihvata bedne poslove kako bi izdržavala porodicu. I mada nema konkretnih podataka o njegovom detinjstvu, moguće je da je pohađao obližnju školu za dečake "Fisk", instituciju čuvenu po rigoroznoj disciplini i izvanrednoj muzici. Prve lekcije korneta dobio je od Manuela Hola, svog suseda koji se zabavljao s njegovom majkom. Mladi Bolden je sa porodicom redovno prisustvovao službama u baptističkoj crkvi "Svetog Jovana" gde su vernici, poneti spiritualima i himnama, upadali u emotivne zanose i valjali se po podu prožeti "Svetim duhom". Pored bluza, afrohrišćanska muzika će duboko uticati i na njega i na njegovu muziku.
Od 1894. počinje profesionalno da svira kornet, dakle nikad nije bio ni berberin, ni izdavač tračerskog lista, kao što su mnogi džez kritičari i istoričari, prepisujući jedan od drugog, tvrdili, mada u ono vreme nije bilo neobično da se muzičari bave i "profanijim" poslovima kako bi se izdržavali.

Da li je scena mrtva

Da li je scena mrtva i četiri razloga zašto nije
Piše: Aleksandar Nikolić Coa

da li je scena mrtvaKao što je politika omiljena verbalna zanimacija kafanskih moljaca negde tamo posle pete ture (što će reći oko 11 pre podne), tako je muzičarima, organizatorima koncerata, muzičkim novinarima, pa i publici, duševna hrana polemika o vitalnim funkcijama muzičke scene. E sad, ekipu koja sedi za kariranim stoljnjacima i odaziva se na nadimke dobijene po alatima i delovima automobila niko zaista ne pita za mišljenje tako da te, mahom genijalne, teorije zavere retko kad pređu prag kafane. Sa druge strane, muzički svet ima svoje određene kanale komuniciranja sa javnošću preko medija, muzičkih portala i tribina, te zato ceo taj začarani krug raspravljanja oko scene dalekosežnije odjekuje virtuelnim i realnim prostorom. Nedavno sam tako gledao tribinu koju organizuje RTS-ova emisija BUNT na čelu sa Brankom Glavonjić. Gosti su bili kritičar Aleksandar Žikić, pisac Muharem Bazdulj i Maja Cvetković (E-Play), a teme standardne za takav tip manifestacije. Međutim, bilo je pravo osveženje čuti realne odgovore lišene preteranog lamentiranja nad umetničkom kreativnošću. Ukratko: drugo vreme-druga muzika-druga pravila. I to je zaista tako. Dokle ćemo više biti zakačeni za stadionske rok dinosauruse koji su “u ono vreme” harali, ili za relevantnost novog talasa koja je neminovno bila ogromna ali je odavno okončana smrću pojedinih ljudi i zemalja. Dosta se zanemaruje recimo i muzička scena devedesetih (“Oči boje dugeˇ”, stop!) jer uopšte ne čudi da iz najvećeg sranja niču najbolje ideje. Ta scena je i dalje nepoznanica određenom broju domaće rok publike. Ekipa koja je nastupala pod imenom „Brzi bendovi Srbije“, i koju su činili Darkwood Dub, Plejboj, Presing, Kanda, Kodža i Nebojša, Kazna za uši, Deca loših muzičara i ostali, samo je vrh ledenog brega. Tu su i Džukele, Klinički mrtav, Braća Left, Kontrabanda, Ništa ali logopedi i mnogi, mnogi drugi...

Južnjačka uteha

Piše: Dejan Stojiljković
Rokenrol u gradu na Nišavi, danas, juče, sutra...

juznjacka 1Još od vremena Rubinsa i Daltona, igranki i prvih singl-ploča, Niš je važio za grad u kome rokenrol ima jaku bazu i jedan zanimljiv i turbulentan život. Prosto, nema muzičkog pravca koji nije bio makar na neko vreme zastupljen među niškim bendovima, od simfo-roka, preko gotika, sve do hip-hopa i ded-metala. Bendovi su se pojavljivali, albumi izdavali, organizovale svirke... Ali evo nas, mnogo godina kasnije, a Niš je nekako i dalje na muzičkoj mapi ove sada skraćene državice ostao široj publici ponajviše poznat po Galiji i Kerberu u čijoj senci su ostali mnogi sjajni bendovi. A tako je bilo i pre više od dvadeset godina, stvari se, naizgled, nisu pomerile sa mrtve tačke. Ponekad neko zasija i ima hit za koji su čule i prestoničke radio-stanice, kao što je to bio primer sa reperima D-Fence koji su napravili odličnu stvar "Pozorištance" ili post grandž bendom Gospodin Pinokio koji je u dva navrata imao hit-nedelje na dvestadvojci, ali sve su to sporadične stvari... Jedan od nedavnih uspeha niških rokera svakako je bio nastup grupe Plastic Sunday kao neke vrste predgrupe Depeche Mode na Ušću. A tu su i džezeri Eyot koji karijeru grade i van matičnog grada, pa i države, prvi album izdat u Americi, drugi u Nemačkoj, treći sniman u Bristolu pod producentskim nadzorom Džima Bara, basiste Portisheda. A četvrti − ni manje ni više nego u Čikagu, u studiju "Electrical audio" Stiva Albinija. Članovi Stereo banane su postali prave regionalne zvezde. I tako redom...

Harmonija za ljudsku dušu

Piše: Ivana I. Božić
Koliko danas zaista slušamo muziku?
“When I die, just keep playing the records.”
Jimi Hendrix

muzikarecord collectionMuzika je oduvek zauzimala posebno mesto u životima ljudi. Vekovima unazad ona prožima čovečanstvo, njegov je neraskidivi deo i sa njim zajedno evoluira. Prema shvatanju starih Kineza, muzika odražava harmoniju između neba i zemlje. U Palestini i na području drevne Mesopotamije muzika se smatrala sredstvom za dobijanje božje naklonosti, dok su Heleni zastupali stav da muzika utiče na slušaočevu dušu moralno i vaspitno. To je bilo vreme kada se muzika prenosila usmeno, s kolena na koleno i više bila u službi obavljanja nekog određenog obreda nego zabava tokom dokolice. Period hrišćanstva muziku je odredio kao čisto tonsku umetnost koja izražava osećanje, stavove, raspoloženje i predstave o događajima.

Muzički afterlife

Piše: Ivana I. Božić
”Nevermind”, “Black Album” & “Ten” 25 godina posle
“The best revenge is to live on and prove yourself.
Be stronger than those people. And then you can come back.”
Eddie Vedder (Pearl Jam)

25 god posle nirvana nevermindGodina 2016. sigurno neće toliko ostati u sećanju po nekim sjajnim muzičkim albumima koliko po tome što su neki od najvećih muzičkih stvaralaca zauvek otišli u muzičku Valhalu. No, ove godine neki od albuma koji su napravili prekretnicu u muzici, poput Nirvaninog “Nevermind”, “Metallica (Black album)” benda Metallica ili Pearl Jamovog “Ten”, obeležavaju svoje male jubileje od četvrt veka.
Čitav svet, pa tako i muzički, odavno je na nekoj vrsti retro-reciklaže i u raljama konzumentskog vrlog novog XXI veka gde je čak i muzika pretvorena u proizvod za jednokratnu upotrebu. U prilog tome da reciklaža nije uvek loša pojava, ide povampirenje i popularizacija vinilnih izdanja. U muzičkom svetu, danas žanrovski bogatijem no ikad, i dalje se blaga prednost daje ostvarenjima koja su nastajala pre dvadeset ili trideset godina. Na pitanje zašto je to tako, većina domaćih muzičara saglasila se oko stava da je razvoj tehnologije snimanja i manipulacije zvuka (produkcija i postprodukcija) s jedne strane olakšala proizvodnju albuma ali s druge strane dovela do neke vrste hiperprodukcije. Album je moguće snimiti i u kućnoj varijanti, u nekoj vrsti improvizovanog studija, dok je nekad prava sreća bila dokopati se profesionalnog studija i nedeljama snimati.

Oduvek sam samo želeo da sviram

Vek džeza (22)
Prevela: Mimica Petrović Radovanović
Intervju: Vinton Marsalis

dzezwynton grayNemerljivi su doprinosi Vintona Marsalisa džez muzici. Rođen je u Nju Orleansu 18. 10. 1961, a sada živi u Njujorku gde radi kao umetnički direktor programa „Džez u Centru Linkoln“. Marsalis je već u svojim srednjim tridesetim godinama postao jedna od najprepoznatljivijih ličnosti u celokupnoj umetnosti. Počeo je ozbiljno da se bavi trubom sa dvanaest godina. Sa sedamnaest godina preselio se u Njujork kako bi pohađao prestižnu školu „Džulijard“. Međutim, ubrzo po dolasku prihvatio je ponudu da se pridruži bendu Arta Blejkija „Jazz Messengers“ i počeo je sa njima da odlazi na svetske turneje. Nekoliko godina kasnije, formirao je svoje grupe i od tada uspeva da ispuni nemilosrdni raspored snimanja i turneja. Dobitnik je mnogih uglednih nagrada: „Gremi“, „Pulicerove nagrade“, „Pibodi“ i drugih.

Ovaj intervju je napravljen 22. februara 1997. godine i objavljen je u knjizi „Jazz Profiles (The Spirit of the Nineties)“ Redžinalda Karvera i Lenija Bernstina.

Brooklyn Nine-Nine

Smešna strana policije
Piše: Pavle Zelić
Tvorci serije: Dan Goor, Michael Schur
Uloge: Andy Samberg, Stephanie Beatriz, Terry Crews, Andre Braugher, Melissa Fumero

brooklyn nineJedna od (retkih) prednosti dugih interkontinentalnih letova jeste iz godine u godinu sve bogatiji program na ekrančićima koji vas navodi da pogledate filmove i serije koji inačne nikako da stignu na red od prevelike ponude i opterećenja praćenja „važnih“ programa o kojima svi pričaju. Tako sam nedavno tuce sati stešnjenih u sedištu sa radošću (i mnogo kikotanja koje je budilo moje saputnike) posvetio seriji koja mi je bila dobro poznata, ali nikako da dođe na vrh „to watch“ liste – „Brooklyn 99“. Dobar uvod je ipak predstavljao film „Popstar – never stop never stopping“, „Spinal Tap“ ovog doba, sa zvezdom Endijem Sambergom, komičarskim draguljem sa kojim svinje uvaljane u holivudsku kreativnu kaljugu očigledno ne znaju šta će. Ipak, kao i u slučaju nebrojenih drugih vrhunskih glumačkih talenata, TV mreže itekako znaju da ih udome, i Sambergov, ali i talenat ostatka ekipe procvetava u ovoj fantastičnoj parodiji krimi serija. Iako etiketiran kao „Office“ u policijskoj stanici, posle par epizoda će vam biti jasno da „Brooklyn 99“ u stvari ima pravi balans pravih, neretko jako ozbiljnih slučajeva, propuštenih kroz prizmu vrhunskog sitkoma, sa dobrom dozom autentičnih međuljudskih odnosa i gegova dostojnih najboljih stend-up nastupa.

Santa Maria Della Salute

Režija: Zdravko Šotra
Uloge: Vojin Ćetković, Tamra Aleksić, Sloboda Mićalović,
Piše: Đorđe Bajić

santa marijaZdravko Šotra nepogrešivo ume da pogodi ukus domaće publike. Među deset najgledanijih srpskih filmova u XXI veku, nalaze se čak tri ostvarenja ovog reditelja – praktično njegov kompletan ovomilenijumski bioskopski opus (a ako listu proširimo na 15 naslova – na njoj su sva četiri Šotrina filma prikazana u periodu 2002−2012). Zna se: uvek je tu plejada poznatih domaćih glumaca u kostimima, te liciderski prizori srpske „bolje“ prošlosti. Tako je i u slučaju filma Santa Maria della Salute. Prvi minuti ovog dvosatnog ostvarenja nedvosmisleno ukazuju na televizijsko poreklo projekta i činjenicu da je film proistekao iz istoimene serije. Montažna sekvenca od desetak minuta u koju je, uz naraciju Nebojše Ilića, „uguran“ život Laze Kostića pre sudbonosnog susreta sa zadevojčenom Lenkom Dunđerski više podseća na neki produženi foršpan nego na film. Uostalom, ti početni minuti to i jesu − najava onog što ćemo moći da gledamo u seriji koja će biti emitovana na RTS-u tokom 2017. godine.

Stado

Režija: Nikola Kojo
Scenario: Nebojša Romčević
Uloge: Nikola Kojo, Zoran Cvijanović, Vesna Trivalić,
Piše: Zoran Janković

stadoPun svet loših filmova, a, na koncu priče, pri svakom svođenju godišnjih i inih računa, ispostavi se da je ipak podosta i dobrih ili barem zadovoljavajućih. A neku su filmovi naprosto ponajpre podatni za analizu, i taj njihov potencijal počesto ume i da natkrili priču o sveukupnom kvalitetu u kinestetičkom smislu. To bi mogao da bude prvi stepenik u priči o Stadu, i zvanično najgledanijem srpskom filmu u ovdašnjim bioskopima u 2016. godini.

Odmetnik - 1: Star Wars priča

ODMETNIK-1: STAR WARS PRIČA
Režija: Garet Edvards
Uloge: Felisiti Džons, Diego Luna, Ben Mendelson, Forest Vitaker
Piše: Đorđe Bajić

rogue one 1 star wars storyNakon što je kompanija Dizni od Džordža Lukasa otkupila prava na franšizu Star Wars, kod poklonika ovog voljenog serijala javila se skepsa ili, još preciznije, strah da će pod „novom upravom“ ova svemirska saga biti pretvorena u komercijalni projekat bez duše. Nakon premijere Buđenja sile (2015), dugoočekivane sedme epizode, postalo je jasno da čelnici Diznija znaju šta rade i da imaju plan za povratak na stare staze slave. Možda Buđenje sile nije bio previše originalan film, ali pasioniranim ljubiteljima ponudio je upravo ono što im je bilo potrebno, te Džej-Džej Ejbramsova režija predstavlja značajan napredak u odnosu na Lukasove ozloglašene epizode I-III. U tom kontekstu, popkulturna zaostavština Zvezdanih ratova je danas življa i aktuelnija nego decenijama unazad. Studio Dizni planira da nas svake godine, oko Božića, „počasti“ sa po jednim novim filmom. Nakon Buđenja sile s kraja 2015, u bioskope je u decembru 2016. stigao Odmetnik-1: Star Wars priča, film koji nije direktan nastavak sage, kako je u podnaslovu signalizirano, već priča iz iste galaksije. Isprva se činilo da će novi film biti samo još jedan projekat sklepan na brzinu kako bi se unovčila popularnost glavnog serijala, nešto slično poput televizijskih filmova o Evoksima iz 1980-ih, ali se ispostavilo da to nije bio slučaj. Naprotiv. Odmetnik-1 je začuđujuće zadovoljavajući SF spektakl koji uspeva da parira prošlogodišnjoj epizodi VII, pa čak da je u pojedinim aspektima i prevaziđe.

Subcategories

  • PRESSING br. 65
  • PRESSING br. 66
  • PRESSING br. 67
  • PRESSING br. 68
  • PRESSING br. 69
  • PRESSING br. 70
  • PRESSING br. 71
  • PRESSING br. 72
  • PRESSING br. 73
  • PRESSING br. 74
  • PRESSING br. 75
  • PRESSING br. 76
  • Naslovna
  • istorijat
  • redakcija
  • desetka
  • izdavaštvo
  • promocije
  • linkovi
  • prijatelji
  • izdanja
  • brojevi
  • Erotska strana
    Erotska stranaNajdugovečnija rubrika u Pressingu EROTSKA STRANA doživela je svoje knjiško izdanje u ediciji "Tragači" Niškog kulturnog centra čiji je urednik Zoran Ćirić Magični.

    U knjizi se nalaze svi prevodi rok pesama objavljivani od prvih brojeva Pressinga pa do danas, dakle, punih 17 godina. Autori ove rubrike su Aleksandar Blagojević (0-36) i Dejan Kostić (37- ).

    U knjizi se nalaze prepevi pesama FRENKA ZAPE, TOMA VEJTSA, EVERLASTA, NIKA KEJVA, FRENKA SINATRE, DŽ.L. HUKERA, ALIS KUPERA, REJA ČARLSA, DŽENIS DŽOPLIN, 50 CENT-a... kao i bendova THE POGUES, AC/DC, ZZ TOP, THE ROLLING STONES, PULP, THE KINKS, SOD, THE ANIMALS...

    PREDGOVOR

    Kada smo, početkom devedesetih, u niškom časopisu “Pressing” počeli da objavljujemo erotsku stranu, nismo ni slutili da će se taj jednostavni koncept (prevod teksta odabrane rokenrol pesme + fotografija odabrane dame bez odeće) održati do dana današnjeg, zajedno sa časopisom, naravno. Sledeći pozitivne reakcije čitalaca tokom godina, svi prevodi su prikupljeni i nalaze se pred vama. Ne radi se o bukvalnim, doslovnim prevodima već o slobodnijoj adaptaciji, što celu stvar i čini zabavnom. A ako se čitalac upola bude zabavljao koliko mi dok smo prevodili, smatraćemo da smo uradili dobar posao. 
  • Pressing Intervju
    pressing60
  • PRESSING br. 57
  • PRESSING br. 58
  • PRESSING br. 59
  • PRESSING br. 61
    velika61U novom, 61. broju lista Pressing možete pročitati kod nas do sada neprevedenu priču Dž. D. Selindžera, tekst Magičnog Ćire o Mančester Junajtedu, sećanje Velje Petkovića na dva naša velika književnika, kao i intervju sa Mijom Raičevićem, dobitnikom nagrade „Branko Miljković“. Dejan Dabić se, u delu posvećenom filmu, osvrće na poslednju bioskopsku predstavu u našem gradu a Severin Franić na niški kritičarski krug. Tu su i recenzije filmova „Medeni mesec“, „Neka ostane među nama“, „Besa“ i „Katanac za bol“. Od redovnih rubrika, kao i obično, očekuju vas Apsolutnih sto, Stripovanje, Multimedijski superheroji, Vek džeza i Erotska strana...
  • PRESSING br. 62
  • PRESSING br. 63
  • PRESSING br. 64