Menu

logo

Genije iz Nju Orleansa

Piše: Aleksandar Radovanović
Vek Džeza (13)

Louis-ArmstrongU drugoj i trećoj deceniji prošlog veka u Nju Orleansu su se pojavili muzičari koji su promenili obrasce, oživeli akorde, produžili melodijske linije i pojačali centralni ritmički zamah džeza. Bar je jedan od njih – Luj Armstrong pokazao individualnu veličinu svojstvenu genijalnim umetnicima.

Luj Armstrong je bio genijalni umetnik. Genije je onaj umetnik čija se dostignuća odupiru racionalnoj analizi i često nismo u stanju da utvrdimo i objasnimo na koji način on stvara svoje zapanjujuće i inovativno delo. Genije, po pravilu, uspostavlja novu epohu u svojoj umetnosti i za sobom generiše falange frustriranih imitatora i epigona. Takav je upravo bio Luj Armstrong.

Armstrong se rodio u siromaštvu, životu se učio uz težak fizički rad i odrastao je bez pristojnog obrazovanja. Rođen je – kao da je sudbina zbijala jednu od svojih šala – u Nju Orleansu 4. jula 1900. godine. Neki pisci o džezu sumnjaju u ovaj datum (Dž. L. Kolijer iznosi pretpostavku da je Armstrong rođen 1898). Roditelji Armstrongovih roditelja bili su robovi. Kako Luj piše u svojoj autobiografiji „Sačmo: moj život u Nju Orleansu", njegov otac, Vili Armstrong, bio je nadničar, a njegova majka, Meri En ili Majen, kako su je zvali, uglavnom je radila kao služavka kod belih poslodavaca i moguće je da je nešto novca zarađivala baveći se, uzgred, prostitucijom. Luj o tome kaže: „Da li se moja majka bavila kurvanjem, ne mogu da tvrdim. Ako i jeste, to je sigurno krila od mene. Jedno je izvesno: počevši od vernika koji su redovno odlazili u crkvu do onih najprostijih siledžija, svi su se prema njoj ophodili sa najvećim poštovanjem."

Vili i Majen razišli su se ubrzo pošto je Luj rođen i očuvala ga je baba po ocu. Nije stalno počeo da živi s majkom sve dok nije pošao u školu, a taj život bio je tipičan za geto – surov prema svačijim merilima. Moramo imati na umu da Armstrong nije bio prosto siromašan, već je u materijalnom i emotivnom smislu bio lišen svega što podrazumeva normalno odrastanje. Dakle, nije čudesno to što je postao slavan i bogat, već to što se uopšte održao u životu.

Poput ostalih pionira džeza, Armstrong je rastao okružen muzikom sa svih strana. Do prekretnice u njegovom životu i jednog od najvažnijih događaja u istoriji džeza došlo je uoči nove 1913. godine. Kao što beleži u već pomenutoj knjizi: „Nju Orleans je ushićeno proslavljao period od Božića do Nove godine, sa povorkama baklji i uz ispaljivanje vatrometa. Tih dana smo pucali iz pušaka, pištolja i bilo čega glasnog s namerom da napravimo što veću buku." Luj je došao u posed revolvera kalibra 38 koji je pripadao aktuelnom „očuhu" (tako je zvao majčine ljubavnike) i ispalio je nekoliko metaka na ulici. Ugledao ga je policajac, uhapsio ga i poslao u Dom za obojenu siročad.

Dom je imao limeni orkestar i vokalnu grupu. Armstrong se pridružio horu, a ubrzo potom ga je dirigent Piter Dejvis, s kojim se u početku Luj nije najbolje slagao („Gospodin Dejvis je mislio da sam i ja, s obzirom na to da sam odgajan u tako lošem društvu, sigurno bio bezvredan. Od samog početka me je šikanirao...") prebacio u orkestar. Njegova obdarenost je uočena na samom početku. Piter Dejvis, kao i mnogi drugi ljudi u Armstrongovom životu, zavoleo je dečaka i od njega načinio zvaničnog trubača institucije kada se to mesto upraznilo.

Dom je napustio posle tri godine. Imao je oko 16 godina i smatrao se odraslim. Počeo je da zarađuje raznoseći ugalj i svirajući kornet u krčmama. Armstrong u svojoj knjizi sa velikim simpatijama i bez neizbežnog moralisanja govori o potkulturi Nju Orleansa. On je svakodnevno bio svedok prostitucije (Lujeva prva žena bila je i sama prostitutka), teških pijanstava, tuča, a povremeno i ubistava. Iako je po karakteru bio drugačiji od svih njih, Armstrong ne osuđuje kockare, pijanice, prevarante, jeftine kurve i njihove makroe, s kojima je delio život u getu. Iako je brzo nadrastao svoje prirodno okruženje, prema njemu je zadržao jaku empatiju. Doduše, jedini porok koji je pokupio iz starog kraja bila je marihuana – pušio ju je do kraja života; čak je jednom, u Kaliforniji, bio i uhapšen zbog nje.

Ipak, muzika je bila na prvom mestu. Armstrong sa velikim poštovanjem govori o muzičarima s kojima je svirao ili koje je slušao. Tu su, pre svega, njegova ljubav i poštovanje prema Džou Kingu Oliveru, svom mentoru i večitom idolu. Kako piše: „Kralj svih muzičara bio je Džo Oliver, najbolji trubač koji je ikad u Nju Orleansu svirao. ...Niko nije stvorio toliko muzike kao on. Skoro sve bitno u današnjoj muzici poteklo je od njega. Zbog toga su ga zvali 'Kralj' i on je zaslužio tu titulu. Muzičari iz celog sveta dolazili su da ga slušaju kada je svirao u 'Linkoln gardensu' u Čikagu, a on nikad nije propustio da ih oduševi."

Međutim, Armstrong zaista nikome ništa ne duguje. Kao kornetista razvijao se veoma brzo, stvarajući sasvim osoben ton i jedinstvenu melodijsku koncepciju. Pošto je u bendu Kida Orija došao na Oliverovo mesto kada je ovaj otišao u Čikago i svirao u bendu Fejta Marabla na izletničkim parobrodima, godine 1922. Oliver ga poziva u Čikago da se pridruži njegovom bendu kao drugi kornetista. Lujevo sviranje u lokalu „Linkoln gardens" predstavljalo je pravi početak jedne blistave karijere koja će trajati sve do Armstrongove smrti 1971. godine.

Armstrong objašnjava kako su on i Džo funkcionisali u bendu: „Kada smo odsvirali prvu notu te noći u 'Linkoln gardensu', znao sam da će stvari dobro ići. Kada je Papa Džo počeo da svira kornet, ličilo je na dobra stara vremena. Prva numera je tako dobro prošla da smo morali da je ponovimo. Tada smo ja i Džo razvili mali sistem za soliranje u duetu. Nismo morali da zapisujemo sola. Toliko sam bio obuzet njime i živeo toliko dugo blizu njegove muzike, da sam odmah mogao da pratim njegovo vođstvo. Niko nije mogao da shvati kako smo to radili, ali je nama bilo lako i držali smo se toga cele večeri."

Posle dve godine Armstrong napušta Oliverov „Creole Jazz Band" i odlazi u Njujork da se pridruži orkestru Flečera Hendersona. To je bio više nego istorijski događaj, jer Armstrong, sa stalnim mestom u Hendersonovom bendu, nije samo bio u velikoj meri odgovoran za davanje podsticaja prvom velikom džez bendu, već je svojim kapacitetom soliste pomerio džez u drugu eru: počela je dominacija solista. Pojava ove individualne, solističke izražajnosti u džezu impresivno je označena snimcima koje je Armstrong napravio sa sastavima „Hot Fives" i „Hot Sevens" između 1925 i 1928. Na ovim snimcima kornetista očigledno dominira grupom. Muzika koju su svirale ove grupe imala je malo toga sa kolektivnom improvizacijom karakterističnom za njuorleanski džez. Ono što je Armstrong učinio bilo je da od džeza, koji je do tada bio kolektivna muzika, stvori solističku umetnost – i to sa dalekosežnim posledicama.

Već tridesetih godina, a naročito posle Drugog svetskog rata, Armstrong postaje, što pod pritiskom svog menadžera Džoa Glejzera, što zbog navale novih, modernih stilova džeza, pop muzičar. Njegova izvođenja sadržavala su sve više pevanja – koje je inače bilo sjajno – i grimasa. Ovo mirno spuštanje na nivo obične zabavne muzike razočaralo je mnoge ortodoksne poklonike džeza i, uz to, na pleća mu srušilo gnev mladih, ratobornih crnaca, koji su ga optuživali za otvoreni tomizam. Međutim, sve te optužbe ne uzimaju u obzir ko je Luj Armstrong bio i odakle je potekao. On je bio plod kulture u kojoj „pretvaranja" i slaganje sa belcima nisu bili samo stvar mudre politike, već i stvar hrane (a glad je u Armstrongovom detinjstvu bila ključna reč), krova nad glavom, pa čak i života. (Na primer, on u svojoj autobiografiji neprestano govori o jelu i detaljno opisuje obede kojima je prisustvovao). Uostalom, Armstrong je uvek na sebe gledao više kao na zabavljača nego umetnika.

Bilo kako bilo, Armstrong je, nema sumnje, obezbedio počasno mesto u nekom imaginarnom muzeju besmrtnika XX veka pored takvih veličina kao što su Hemingvej, Čaplin ili Pikaso.

Add comment


Security code
Refresh