Menu

logo

Dužni kao...mi

Piše: Ivana Božić Miljković
Spoljni dug Srbije

duzni-kao-miAnalizirajući politiku i ekonomiju Srbije u poslednjih dvadesetak godina, stiče se utisak da tokovima našeg individualnog i društvenog života upravljaju „zapadni vetrovi" i da je naša aktuelna pozicija u Evropi i svetu jasno omeđena koordinatama izazova modernog doba. Ukoliko se govori o krizi, počinje se od 2008. godine, posledice sistemskih promena se pominju od 90-ih, a analiza stepena zaduženosti najčešće ide deceniju unazad sa posebnim osvrtom na podatke iz prethodnih nekoliko godina. Slično je sa praćenjem inflacije, nezaposlenosti i drugih makro-kategorija – mnogo je analiza koje su zasnovane na kratkovidim osvrtima u prošlost. Pri tome se gubi iz vida činjenica da se u Srbiji živelo i pre 90-ih godina prošlog veka. Iskustvo samostalnog življenja jeste proizvod novije istorije, ali i u daljoj prošlosti Srbija je postojala i kretala se u različitom društvu, vukla pametne poteze, a i one druge koji sve nas sada skupo koštaju.

Zaduživanje sa tradicijom

Spoljni dug o kome govorimo i nad čijim vrtoglavim ciframa se zgražavamo, nije nastao spontano, niti od tranzicije naovamo. Srbija se zaduživala i pre Prvog svetskog rata, i u periodu između dva rata i posle Drugog svetskog rata, a kao što znamo uveliko se zadužuje i danas. Da ne preteramo sa osvrtom na prošlost, ali čitav XX vek smo proveli pozajmljujući sredstva od međunarodnih kreditora i finansijskih institucija. U toj aktivnosti nema ničega lošeg niti nenormalnog, ako imamo u vidu da je Srbija do polovine XX veka bila agrarno orijentisana i siromašna, uz to i ratovima uništena zemlja, bez sopstvenih ekonomskih potencijala kojima bi obezbedila solidan nivo ekonomskog rasta i vođenje kvalitetnije razvojne politike. Inostrani krediti pomogli su da se aktuelna pozicija Srbije u okruženju i uopšte međunarodnim ekonomskim odnosima, promeni u smislu da izađemo iz „agrarnog miljea", ali siromaštvo nam je ostalo kao verni pratilac i nešto po čemu smo i danas među top deset u Evropi. O postojanju dužničke svesti i dužničkih običaja u Srba svedoči i član 119. Ustava Kraljevine Srbije iz 1888. godine u kome piše „Bez pristanka Skupštine ne može se država zadužiti", a zatim sledi par rečenica razrade na temu ugovora o zaduživanju i finansijskih izveštaja. U to vreme bili smo daleko od proizvodnje mikroprocesora, ali smo kao svoju veliku komparativnu prednost prepoznali izvoz stoke i mesa na tržišta Austrougarske i susednih zemalja. U istorijskim spisima koji se odnose na sam početak XX veka i Carinski rat sa Austrougarskom, pominje se kreditno zaduženje Srbije od 500.000 dinara „za iznalaženje novih tržišta za stoku i stočne proizvode". Dalji tekst u ovom istorijskom spisu zvuči kao bajka: kredit je uspešno utrošen za namene za koje je i planiran, izvoz je povećan, a sa njim i industrijska proizvodnja i trgovina, a i država je u svemu tome uzela svoj deo kolača. U originalu napisano: „...privredni život i razvitak dobio je izvanredan polet, što je dalo neobično veliki polet i nacionalnom duhu i nacionalnoj narodnoj misli."
Za razliku od vremena od pre jednog veka, danas niti imamo neke precizne ciljeve u zaduživanju, ako ih i imamo, često se sredstva na putu do njihovog ostvarenja spontano izgube, a polet nacionalnog duha i misli zamenjen je brigom za opstanak. Svet je od tada do sada promenio filozofiju življenja, a Srbija nije mogla ići mimo tih tokova. Ipak, nešto smo mogli poneti iz prošlosti. Bar domaćinsko poslovanje i tu odgovornost prema sebi samima i generacijama koje dolaze.

SFRJ – zlatno doba zaduživanja

Kada bi se danas sprovela neka anketa među stanovništvom Srbije starijim od 40 godina, za mnoge od njih bi prva asocijacija na udoban i kvalitetan život bila period od 60-ih do 80-ih godina prošlog veka. Napredak tehnike i životni standard u usponu učinili su da EI televizori (made in Niš) zauzmu centralno mesto u svakom domu, pa su se, između ostalih tema mogle pratiti i one vezane za zaduživanje. Tadašnji predsednici Saveznog izvršnog veća (što je pandan današnjoj funkciji premijera), voleli su da se slikaju za TV i objašnjavaju odakle smo i koliko kredita uzeli i kako ćemo to usmeriti u izgradnju stanova, fabrika, vrtića, saobraćajnica i ostalih infrastrukturnih zdanja. Zaduživali smo se bezbrižno i lako, a za razliku od ovoga što danas radimo na tu temu, tadašnje zaduživanje je imalo nekog smisla. Čak i da je deo kredita odlazio u nečije džepove, ili bio nekako nenamenski trošen, to nas nije pogađalo, jer smo dobro živeli – investiralo se na sve strane i punom parom. Deo kredita dobijenih iz inostranstva se kroz bankarski sektor usmeravao privredi. U to vreme su banke bile krvotok privrede, a danas je bankarstvo svedeno na profitno orijentisan biznis. Dobijeni krediti trošeni su namenski, uglavnom za izgradnju infrastrukture i razvoj i modernizovanje preduzeća. Poslovi izgradnje bili su povereni domaćim preduzećima, preduzeća koja su nastajala imala su sve uslove da na domaćem (i inostranom) tržištu ostvare zavidnu konkurentnost i iznedre poznate i respektabilne robne marke (što bi se danas reklo: brendove). Inostranim i domaćim kreditima, podignut je SIMPO, Lesnina, Kluz, Beko, Zastava i slični giganti od Vardara do Triglava, koji će početkom procesa tranzicije dobiti sufiks „na staklenim nogama", a kako tranzicija odmiče biti prodati ili predati privrednoj istoriji. Ekonomska politika u to vreme nije poznavala pojam liberalizam – skoro ništa nismo uvozili, ništa naše nismo prodavali i imali smo neku izvoznu aktivnost, koliko nam je naša pozicija između Istoka i Zapada to dozvoljavala. Životni standard bio nam je skrojen od ino-kredita ali i sopstvenih zasluga. Nezaposlenost se merila malim brojkama, a država je finansirala zdravstvo, obrazovanje, kulturu i sve što je bilo pod njenim okriljem i ingerencijama.
Bilo je to vreme u kome smo imali neuporedivo manje mogućnosti nego što je to danas slučaj, ali je umetnost življenja bila na zavidnom nivou. Odsustvo sekiracije i opuštenost koja se svuda osećala (na ulici podjednako kao i na radnom mestu) bila je proizvod neudubljivanja u probleme tekuće ekonomske politike jer se podrazumevalo da istu vode učeni ljudi kojima se a priori veruje. Kad predsednik SIV-a izađe pred TV gledaoce (kod kojih je uživao veliki autoritet) i kaže da smo „uspešno reprogramirali postojeći dug" i da ćemo nastaviti da radimo, gradimo i uživamo u životu, u vazduhu ostane trag nekog optimizma. Mali je bio broj onih koji razumeju suštinu reči „reprogramirati", a za sve ostale radnike, seljake i dobar deo inteligencije neekonomske struke, to je bila samo još jedna u nizu reči koje dobro zvuče i asociraju na dobro urađen posao. Domaćinska atmosfera u raspolaganju sredstvima od uzetih kredita trajala je do kraja 70-ih godina. Nakon Titove smrti zaduživanje uzima maha, a sa njim i „bezobrazluk" neproizvodnog trošenja tih sredstava i sve većeg usmeravanja u finansiranje potrošnje, podizanje životnog standarda, plata, penzija i socijalnih davanja. Ušli smo u neki dužnički galop, a pameti u raspodeli i trošenju dobijenog novca je bilo sve manje. Kolektivno prosvetljenje došlo je tek krajem 80-ih godina, kada su šavovi SFRJ počeli da popuštaju i kada je došlo vreme da se svedu računi zajedničkog ušuškanog života. Bivša Jugoslavija u trenutku raspada dugovala je oko 16 milijardi dolara ili, preračunato na bazi odnosa evra prema dolaru, 2012. godine, oko 12,1 milijardi evra. Raspodela tog duga na društvo od šest republika nije se odvijala prema radu i rezultatima rada već po ključu MMF-a. Tako je novoformirana SR Jugoslavija nasledila (preračunato sa 2012. godinom): 36,5% (4,433 milijarde evra), Hrvatska je preuzela 28,5% (3,461 milijardu evra), Slovenija 16,4% (1,992 milijarde evra), Bosna i Hercegovina 13,2% (1,603 milijarde evra) i Makedonija 5,4% (656 miliona evra).

Sami, dužni i depresivni

Ekonomski doživljaj Srbije 90-ih godina XX veka je tmuran i depresivan. Odrednice kojima se opisuje taj period su: ratovi, sankcije, nezaposlenost, siromaštvo, bombardovanje, Milošević... Ipak, u svemu tome bilo je i nečeg dobrog. Na primer, te sankcije su znatno smanjile našu mogućnost zaduživanja u inostranstvu. Možda bi se i zadužili, ali zidovi sankcija bili su previsoki za takvu akciju. Servisiranje obaveza prema inostranim poveriocima je takođe nailazilo na otpor visokog zida sankcija, pa smo u otplati tih obaveza bili u priličnoj docnji, glavni kreditori su nam bili Kina i Kuvajt, a Milošević, kakav-takav bio, nije mogao da nas u tom periodu zaduži više od 400 miliona evra, što je sitno u poređenju sa pređašnjim brojkama. Pošto je čitav taj period u srpskoj ekonomskoj istoriji opisan kao mutna bara, period sive ekonomije i lova u mutnom, i tih 400 miliona pojela je mutna Marica, privreda nije od toga videla ništa, a šanse za preporod i procvat bile su miljama daleko.

Biti dužan to je IN

Oktobra 2000. godine, demokratija je ušetala na velika vrata, a sa njom i kolektivni, ničim izazvani optimizam i vera u bolju i bogatiju sutrašnjicu. O sankcijama više nije bilo reči, ekspresno smo obnavljali odnose sa MMF-om i Svetskom bankom, pravili smo planove svojinske transformacije imovine i šišali travu za nove (greenfield) investicije. Te godine, spoljni dug Srbije iznosio je 11.658,60 miliona evra. Međutim, to nas nije brinulo jer se na priliv novca moglo računati sa više strana: malo finansijske pomoći iz EU u ime tranzicije, malo deviznih doznaka iz inostranstva, nešto od onih istorijskih giganata ćemo prodati, pa ćemo skupiti za početak nečega što bi se moglo nazvati pristojan život. A ako bude dovoljno za nas, biće i za otplatu zajmova. Viziju savršenog novog starta kvarila je činjenica o neusklađenosti javne potrošnje i prihoda i planovi da se iz nadirućih priliva finansira deo potrošnje. I tako, deo po deo, preteralo se u finansiranju javne potrošnje, dok je investiciono angažovanje sredstava bilo ili nedovoljno ili je, jednostavno, izostajalo.
U to vreme sveopšte svojinske transformacije, nametnula se potreba ubrzanog razvoja malih i srednjih preduzeća. Njihov razvoj podrazumevao je ulaganje finansijskih sredstava, pa smo tako od Evropske agencije za rekonstrukciju i Evropske investicione banke dobili neku sitnu kreditnu podršku da taj posao izvedemo kako treba. Evropska unija kojoj smo težili bila je dobar primer da sektor malih i srednjih preduzeća predstavlja motor privrednog razvoja. Kako je naša kasa bila prazna da podrži taj obiman projekat, sa zadovoljstvom smo zaronili u nove dugove, a cilj je po ko zna koji put opravdao sredstva. To što je krajem 2001. godine spoljni dug narastao na 12.608,80 miliona evra, pripisali smo oporavku od starog režima i još uvek nejakoj ekonomiji koju će demokratija dovesti u red.
Početak novog veka u Srbiji značio je početak privatizacije društvene imovine. Za kratko vreme, u privredu Srbije se, po osnovu prodaje preduzeća, slilo dosta novca. Sa druge strane, raspad domaćeg finansijskog sistema otvorio je vrata prvim greenfield investicijama iz ove oblasti, te su na našem tlu nikle prve strane banke za koje smo u momentu poverovali da će biti podrška privredi i servis građanima. Kasnije će se ispostaviti da su to obična profitno orijentisana preduzeća koja podršku daju samo matičnoj banci u inostranstvu, ali to je neka druga (već ispričana) priča. Investiralo se i u privredu – doduše, veći broj investicija bio je proizvod kupovine postojećih preduzeća, a manji broj je poticao od greenfield projekata. Kako god da je bilo, Srbija je u prvim godinama XXI veka dobila neku novu finansijsku snagu. Pristigla sredstva mogla su biti usmerena u privredni razvoj, a ostajalo je dovoljno i za otplatu dugova. Pariski i Londonski klub poverilaca su izašli u susret ovom ekonomskom usponu i sa svoje strane pomogli otpisom taksativno 66%, odnosno 62% duga. Vlada je donela i sprovela u delo odluku o vraćanju oko 1,3 milijarde evra duga po osnovu stare devizne štednje i počela da vraća domaće i strane dugove. Budžetski deficit je finansiran prihodima od privatizacije, nije se preterivalo sa novim zaduživanjima, tako da je 2004. godine spoljni dug sveden na 10.354,50 miliona evra. Međutim, uskoro će prihodi od privatizacija presušiti, investitori će tokove svog kapitala okrenuti prema drugim delovima sveta, a proces deindustrijalizacije urušiti domaću privredu i korigovati naviše brojke koje opisuju nezaposlenost i siromaštvo. U periodu posle 2004. godine javlja se potreba za novim kreditnim aranžmanima. Zadužuje se i država i građani kojima strane banke nude u evrima indeksiranu iluziju pristojnog života. I tu nastaje haos. Grade se tržni centri, uvozi se roba široke potrošnje, finansira se razvoj potrošačkog društva, javna preduzeća i administrativni državni aparat se pune novom radnom snagom koju treba platiti, dok fabrike stoje i čekaju bolja vremena da upoznaju svetsko tržište sa svojom skromnom proizvodnjom.

Očekivanja međunarodnih finansijskih institucija da Srbija ekonomski „staje na svoje noge" i da će od 2005. godine naovamo iznos otplata sve više prevazilaziti iznos novih zaduženja, te da će se stepen spoljne zaduženosti bitno smanjiti, preko noći su splasnula. U periodu od 2005. do 2011. godine, spoljni dug Srbije je povećan sa 13,1 milijardi evra do oko 25 milijardi evra. Prema kriterijumu OECD-a, dostignuti iznosi dugovanja svrstavaju Srbiju u red prezaduženih zemalja. Svetska banka je nešto blaža u ocenama predzaduženosti. Po njihovom kriterijumu, prezadužena je ona zemlja kod koje učešće spoljnog duga prevazilazi 80% bruto domaćeg proizvoda. U Srbiji, učešće spoljnog duga u BDP-u iznosi 75,4%, što znači da smo neznatno ispod donje granice prezaduženosti. A tu granicu biće veoma lako preskočiti ukoliko nastavimo da se zadužujemo ovim tempom, odnosno, ukoliko dobijene kredite pod hitno ne usmerimo u proizvodnju i napore ka osvajanju inostranih tržišta – baš kao što smo to činili pre sto i pre pedeset godina. Tada je postojala jedna interesantna izreka: Odelo ne čini čoveka. Danas se ubismo otvarajući outlete i šoping molove sa zvučnim robnim markama, podstičući tražnju koja nema čvrst finansijski oslonac u domaćoj proizvodnji i izvoznim prihodima. Kuća se gradi od temelja, a mi smo počeli od drugog sprata koji stoji na drvenim nogama.

Nismo mi jedini primer neinteligentnog zaduživanja u svetu. Eto kako je 2008. godine dužnička spirala u jednoj jakoj i stabilnoj ekonomiji povukla čitavu planetu i dovela je do praga monetarnog kolapsa. Srbija tom prilikom nije mogla ostati na marginama svetske ekonomske krize, već je nužno osetila određene posledice. Međutim, tom prilikom učinjeno je i nešto dobro – smanjena je mogućnost olakog zaduživanja. Međutim, stari dugovi su ostali zajedno sa kamatama. Nije prošlo mnogo, kad eto opet misije MMF-a u Beogradu, pregovara se o novim kreditima, pišu se pisma o namerama, prihvataju se uslovi i dodaje se još jedna cigla na postojeći dužnički stub. Česta gostovanja MMF-a u Srbiji ocenjuju se kao nešto pozitivno jer, opšte je verovanje, da bi odlazak MMF-a iz Srbije bio jasan signal Evropi i svetu da ova institucija ne podržava politiku koju vlada vodi, da je Srbija nesigurno mesto za ulaganja i da je kreditni rejting Srbije značajno opao. Nije mi poznato da li smo u mogućnosti da sa MMF-om vodimo prijateljske razgovore bez obaveze da kupimo nešto iz najnovije kreditne ponude. Ovaj kreditni rejting nam je ionako snižen i to sa „BB" na „BB-„. Za to se pobrinula američka agencija za kreditne rejtinge Standard end Poors (S&P). Zahvaljujući njima, možda ćemo malo odahnuti od novih zaduživanja.

Ima li života bez kredita?

Uoči raspada SFRJ, 1990. godine, Vlada čiji je predsednik bio Ante Marković zatražila je od MMF-a nov kreditni aranžman. Valjda su želeli da upumpaju još malo vazduha u ogroman balon visokog životnog standarda ko zna? Elem, MMF ih je glat odbio sa obrazloženjem da SFRJ sa cifrom od 16 milijardi dolara duga spada u kategoriju prezaduženih zemalja. Zatim su pokucali na vrata Svetske banke i dobili isti odgovor. I odbijanje je nekada usluga, te se ne bih bavila time šta bi bilo da je bilo, međutim, prilično mi bode oči to što smo tada svi ukupno dugovali 16 milijardi dolara i bili smo prezaduženi, a danas, samo Srbija duguje oko 25 milijardi evra i taj dug premašuje 70% BDP-a, a MMF ne izbija iz Nemanjine. Novi aranžmani pljušte sa svih strana. Ako nam MMF odobri novi aranžman u pripravnosti, Svetska banka odmah daje 400 miliona dolara, potom stiže 800 miliona evra od Rusije (uz razmatranje da se u skorije vreme malo zadužimo i u rubljama), 640 miliona evra od kineske Eksim banke... Ljudi, to nije poklon, već moramo da vratimo! Onaj ko kroji takvu politiku zaduživanja bez ulaganja u proizvodnju i izvoz, i pokrića u izvoznim prihodima, ili ne zna da je dug nasledan, ili nema decu i osećaj odgovornosti za njihovu budućnost ili ima decu ali ih je poslao negde u svet i solidno distancirao od budućih dužničkih obaveza. Sasvim je u redu zadužiti se pa ta sredstva investirati u proizvodnju i povećanje konkurentnosti na ino-tržištu, međutim, kod nas se tim parama vrši rekonstrukcija infrastrukture i izgradnja novih mostova u glavnom gradu, povećavaju se plate u javnom sektoru, čuva se neki socijalni mir, vrlo malo se usmerava u revitalizaciju privrede, a dug se nagomilava. Pri tome, Srbi, nezavisno od stepena obrazovanja, važe za inteligentan i pronicljiv narod i zaista ne znam kome je namenjen široki osmeh i veseli ton voditelja vesti dok govore o novim kreditnim aranžmanima Vlade Srbije ili glasne i optimistične debate kojima se svako novo zaduživanje predstavlja kao do tada neviđen uspeh naše političke elite. Zaduživanje je, kratkoročno gledano, linija manjeg otpora da se nešto postigne. A kako bi bilo da promenimo pravac i pođemo nekim drugim putem - makar bio i onaj kojim se ređe ide? Možda će nam oslanjanje na sopstvene snage pomoći da probudimo neke davno zaboravljene veštine domaćinskog odnosa prema sebi i drugima. Promena sopstvenog doživljaja nas samih, promeniće i viziju okruženja i sveta o Srbiji, a to je ono što nam je u ovom trenutku potrebnije od novih kratkoročnih iluzija i dugoročnih glavobolja.

Add comment


Security code
Refresh