Menu

logo

Nismo komercijalni bend

Intervju: Aleksandar Stošić, frontmen grupe Nahty
Razgovarao: Aleksandar Nikolić Coa

nahty1. Iako bend Nahty postoji od 2003. tek je ove godine izašao album prvenac. Zašto se čekalo toliko? Da li je to bilo usled nedostatka materijala, poteškoća sa snimanjem i objavljivanjem, ili nešto skroz deseto?

Snimanje bubnja smo započeli davne 2008. a finalni miks je bio gotov sredinom 2011. godine. Samo snimanje se odvijalo na 4 različite lokacije i cela ta priča je bila jako zanimljiva, ali zbog određenih privatnih i tehničkih problema koji su se dešavali sam proces je potrajao jako dugo, ali smo zadovoljni finalnim produktom koji smo dobili uz pomoć Mladena Marjanovića.

U međuvremenu smo bili jako kreativni, sazrevali u svakom pogledu, tako da su neke pesme koje su prvobitno bile predviđene za snimanje bile zamenjene nekim drugim, ali opet nismo uspeli da snimimo sve što smo želeli. Potraga za izdavačem je trajala skoro šest meseci. Pored skoro svih domaćih, kontaktirali smo i sa nekim stranim nezavisnim izdavačima, dobili pohvale za poslati promo materijal, ali niko nije hteo ozbiljno da stane iza benda. Ovde kod nas su nas odbili prvenstveno zbog engleskog jezika ili navodno slabije odrađene produkcije, nepostojanja ciljne grupe za ovo što mi radimo i slično. Ja sam odlučio da prekinemo tu agoniju sa izdavačima i postavimo ceo album na sajt bandcamp i omogućimo ljudima da preslušavaju i skidaju pesme, jer jedino tako smo mogli da nastavimo dalje i bukvalno se oslobodimo tog "tereta".

Ne mogu da sviram ni sa kim ko mi nije prijatelj

Intervju: Milan Mumin - Love Hunters
Razgovarala: Ivana I. Božić

mumin„Love Hunters" su bili predvodnici novosadske muzičke scene tokom devedesetih godina i na početku ovog veka. Oduvek su bili prepoznatljivi po pesmama na engleskom i specifičnom hrapavom glasu frontmena Milana Mumina, koji već nekoliko godina živi i radi u Americi. Prlikom jednog kraćeg boravka u Srbiji iskoristili smo priliku da razgovaramo sa Muminom o "Huntersima", njegovoj karijeri ali i o njegovom autobiografskom filmu.

Fluid Underground

Piše: Aleksandar Nikolić Coa
Sumrak bogova

Fluid-UndergroundFluid Underground je vlasotinački stoner rock sastav koji iza sebe već ima nekoliko samostalnih izdanja. Nedavno se pod okriljem Nocturne magazina pojavio njihov novi EP koji možda ne donosi puno pesama, ali donosi dosta toga novog.

Kada kažem "stoner rock" ne mislim na reč u najužem smislu. U muzici Fluid Undergrounda nikad nećete naći gitarska psihodelična onanisanja koja se rastežu u nedogled ne bi li dočarala vrelinu pustinjskog peska. Njihov stil je dosta protkan alternativnim i grandž uticajima, što dovodi do toga da su pesme sažete a opet potpune i kompaktne. Ono što razlikuje ovo izdanje od prethodnih je blaga promena stila. Naviknut na dosadašnje, pomalo mutirane, fuzzed-out distorzije i određenu lenjost i ležernost u rifovima bio sam zatečen količinom energije koja se oslobodila već na prvoj numeri "Sumrak bogova". Gitare su postale drčnije i žešće, vokal je više grebao nego inače a bubnjar se verovatno više znojio. Ispostavilo se da je "Sumrak bogova" jedan šuter koji je smiksao neki kvalitetan barmen. Lopta se za nijansu spusta tek u poslednjoj numeri "Sazvežđe", koja svojom strukturom i slojevitošću odskače od ostatka. Na izdanju se nalazi pet numera s tim što je jedna od njih (Kad cirkus dođe u grad) dvominutni intermeco koji je oduzeo mesto nekoj potencijalno dobroj pesmi.

Čovek peva posle rata

Piše: Aleksandar Nikolić Coa
Velibor Nikolić - "Čovek peva posle rata" (2012.)

covek-peva-posle-rata-webFrontmen nekadašnjeg „Jewy Sabataya" a sadašnjeg „Briganda" višak inspiracije odlučio je da pretoči u jedno samostalno izdanje. Nije redak slučaj da solo albumi pevača nekih bendova kreativno i stilski ne mrdnu dalje od matičnog benda što ih automatski čini poprilično nepotrebnim. Sa ovim izdanjem, na sreću, to nije slučaj.

Na "Čovek peva posle rata" Velibor je uneo sve ono što krasi i njegov matični bend ali provučeno kroz drugačiji tip filtera. Ovog puta on se odlučio da svede distorzije na minimum pa tako imamo prilike da slušamo zanimljiv miks nois-a (odličan primer je uvodna "Vendrfolnir) i psihodeličnog folka. Pošto je "folk" postala pogrdna reč u Srba nije na odmet reći da se ovde ne misli na splavarski tip folka već na ono što ameri smatraju folkom, a to je obilna upotreba akustičnih gitara. Što se tiče psihodeličnog dela tog folka on proizilazi iz činjenice da te akustične gitare zvuče kao da su im žice zarđale i provučene kroz neku zlokobnu kiselinu. Imajući u vidu da je Velibor uz minimalnu pomoć sam snimio ceo album ne čudi što on odiše određenim lo-fi duhom koji se sere na obilatu šminku od produkcije. Ogoljenost ovde samo dodatno ide u prilog iskrenosti emocija koju nose muzika i tekstovi.

Biffy Clyro – Opposites

Piše: Miloš Najdanović
Biffy Clyro – Opposites (2013)

biffy-clyro-webNismo navikli da škotski rokeri „Biffy Clyro" prave pauzu dužu od dve godine između albuma. Nije ni čudo što je vremenski razmak od prethodnika „Only Revolutions" izrodio gomilu pesama koje je bend na kraju odlučio da upakuje u format duplog albuma „Opposites".

Problem sa kojim se „Biffy Clyro" suočava od starta karijere je kako da postanu mainstream a da ne zvuče kao „Green Day". Konstantno su kenjali žanrove i omekšavali zvuk, krećući se sve više ka power popu, doduše uvek sa određenom dozom eksperimentisanja u svakom od žanrova. A najveći problem je što im to nikako ne uspeva, a koliko god simpatično zvučali, kada-tad će i fanovima prekipeti ta neodlučnost i dodvoravanje potrebama tržišta. Taj njihov pokušaj se primećuje i na novom albumu. Čujemo, prepoznajemo i dalje „Biffy Clyro", ali ima dosta nepotrebnih, komercijalnih momenata.

Muse – The 2nd Law

Piše: Miloš Najdanović
Uspešan dubstep eksperiment

muse-webŠarenolika mapa nervnih puteva kroz ljudski mozak na omotu albuma „The 2nd Law" britanske grupe „Muse" nagoveštava jedno izdanje sa dosta elektronike i novina koje, da bi prihvatili, treba imati otvoren um.

Kada se pojavio tizer za album, i prvi zvuci nečeg što bi ličilo na Skrillexov dubstep, izazavalo je pravi šok. Ubrzo je i najavljeno da će i te kako biti dubstepa na novom albumu, što je, ako ništa drugo, jedan deo publike sigurno zaintrigiralo da čuju o čemu se tu radi. „The 2nd law" je stigao i da, ima dubstepa, jako umerenog i pažljivo uklopljenog u određenim pesmama. Veliki plus je što je taj dubstep koliko, toliko izvođen na instrumentima, umesto kompjuterski.

Genije iz Nju Orleansa

Piše: Aleksandar Radovanović
Vek Džeza (13)

Louis-ArmstrongU drugoj i trećoj deceniji prošlog veka u Nju Orleansu su se pojavili muzičari koji su promenili obrasce, oživeli akorde, produžili melodijske linije i pojačali centralni ritmički zamah džeza. Bar je jedan od njih – Luj Armstrong pokazao individualnu veličinu svojstvenu genijalnim umetnicima.

Luj Armstrong je bio genijalni umetnik. Genije je onaj umetnik čija se dostignuća odupiru racionalnoj analizi i često nismo u stanju da utvrdimo i objasnimo na koji način on stvara svoje zapanjujuće i inovativno delo. Genije, po pravilu, uspostavlja novu epohu u svojoj umetnosti i za sobom generiše falange frustriranih imitatora i epigona. Takav je upravo bio Luj Armstrong.

Led

Piše: Đorđe Bajić
Režija: Jelena Bajić Jočić
Scenario: Radoš Bajić (po sopstvenoj monodrami)
Uloge: Momčilo Otašević, Nela Mihailović, Velimir Bata Živojinović, Olga Odanović, Nenad Jezdić, Biljana Mišić, Radoslav Milenković, Nedeljko Bajić, Emir Hadžihafizbegović
Trajanje: 118 min
Proizvodnja: Srbija, 2012.

ledNepotizam se odavno pustio korenje u srpskoj kulturi, mnogi ga čak doživljavaju kao nešto sasvim normalno (ko će kome, ako neće svoj svome). Uostalom, situacija u kulturi je samo odraz onoga što se dešava u društvu u celini... Elem, u poslednje vreme u okviru domaće kinematografije nastaje sve više filmova u porodičnoj manufakturi. Najesktremniji primer ovog usmerenja je ostvarenje Kao rani mraz u kome je „panonski mornar" Đorđe Balašević uposlio sve članove svoje uže porodice (suprugu, dve kćerke i sina). Nije Balašević jedini, daleko od toga! Slični momenti mogu se uočiti u filmografijama Siniše Kovačevića, Gordana Mihića... Dobro, konstatovaće neki, pa šta je tu loše? Normalno je da članovi umetničkih porodica sarađuju, međusobno se pomažu, to je sasvim prirodna stvar. Zar nije čak i čuveni Hičkok obezbeđivao svojoj kćerci Patriši glumačke angažmane? Naravno, želja roditelja da pomogne detetu nije sporna. Problem nastaje kada se familija favorizuje nekritički, na štetu talentovanijih. I tako smo stigli do priče o Ledu.

Kad svane dan

Piše: Dejan Dabić
Režija: Goran Paskaljević
Uloge: Mustafa Nadarević, Nebojša Glogovac, Predrag Ejdus, Zafir Hadžimanov, Meto Jovanovski, Toma Jovanović, Rade Kojadinović, Olga Odanović, Mira Banjac, Nada Šargin, Aron Balaž

kad-svane-danNajnovije filmsko ostvarenje Gorana Paskaljevića – jednog od retkih reditelja sa ovih prostora koji u vremenskom intervalu dužem od trideset godina poseduje evropski relevantan opus (potvrđen nagradama i učešćem u glavnom programu najznačajnijih svetskih filmskih festivala) u stvaralačkom kontinuitetu (pauza ne duža od tri godine između filmova) netipičnom za srpsku (i nekada jugoslovensku) kinematografiju – došlo je u žižu javnosti mnogo pre svoje beogradske i srpske premijere koja je usledila tek krajem prošle godine, uoči Božića po gregorijanskom kalendaru. Naime, AFUN (Akademija filmske umetnosti i nauke) koji je zadužen za izbor kandidata za nagradu Oskar u kategoriji filma na neengleskom govornom području, izabrao je „Kad svane dan" kao predstavnika Srbije odmah posle njegove kragujevačke pretpremijere (u multipleksu „Plaza") i nakon što je Paskaljević dao ostavku na svoje rukovodeće mesto u AFUN-u, čime je otvorena žestoka polemika u javnosti u koju su se uključili i neki od protivkandidata u ovoj izbornoj trci (Srđan Dragojević, reditelj filma „Parada").

Pijev život

Piše: Dejan Dabić
Režija: Ang Li
Uloge: Suraj Šarma, Irfan Kan, Adil Husein, Rafe Spal, Žerar Depardje

PiNovosti u filmskoj tehnici i tehnologiji na najbolji način testiraju nova filmska ostvarenja priznatih reditelja, autora, koji dostignuća moderne tehnologije stavljaju u kontekst filmske priče i funkcionalnosti filmskog jezika. Prvi primeri uspešne primene 3D tehnologije u umetničke svrhe potekli su od evropskih autora, nekadašnjih perjanica nemačkog novog filma, - Vima Vendersa i Vernera Hercoga, da bi im se nedugo nakon toga pridružili i prekookeanski autori – oskarovci Martin Skorseze i Ang Li. U svom najnovijem filmu „Pijev život" („Life of Pi") Ang Li ekranizuje istoimeni hvaljeni roman kanadskog pisca Jana Martela, koji je postigao sve što se za jedno književno delo može poželeti – postao je bestseler, a istovremeno je i dobitnik nekih značajnih književnih nagrada (Man Booker). Ono što je karakterisalo dosadašnji rad Anga Lija bila je neverovatna studioznost sa kojom je ulazio u svaki novi projekat – od ekranizacija superherojskog stripa, istorijske priče iz Građanskog rata, delikatne homoseksualne drame o prijateljstvu i ljubavi, pa sve do koreografisanja akcionih scena na granici realnosti i mašte.

Ja sam zakon

Piše: Dejan Dabić
Multimedijski superheroji: Sudija Dred

dreddNajmanje dva razloga nas opredeljuju da u ovom trenutku govorimo o Sudiji Džozefu Dredu, beskompromisnom borcu za poštovanje zakona u ne tako dalekoj budućnosti; jedan je aktuelna filmska ekranizacija Pita Trevisa „Sudija Dred 3D" (Dredd 3D, 2012) sa Karlom Urbanom u naslovnoj ulozi, a drugi je luksuzno Komikovo izdanje iz septembra prošle godine koje obuhvata izbor najboljih epizoda „Sudije Dreda", scenarista Džona Vagnera i Alana Granta sa crtačem Brajanom Bolandom i u prevodu Vuka Markovića (u sećanju stripofila osamdesetih godina prošlog veka ostale su epizode koje su objavljivane u strip-reviji „Laser").

Sudija Dred prvi put se pojavio 1977. godine u kultnoj britanskoj SF strip antologiji „2000 AD". Jedan od njegovih autora, Džon Vagner, ovako je sublimirao popularnog junaka: „Dred je kombinacija dobrog i lošeg momka. Kad vidite šta radi, morate da pomislite da je sreća što takav tip ne postoji.

Đangova osveta

Piše: Đorđe Bajić
Režija: Quentin Taratino
Uloge: Jamie Foxx, Christoph Waltz, Leonardo DiCaprio...

django-unchainedSvaki novi Tarantinov film je događaj od velikog medijskog i popkulturnog značaja. Interesovanje, kako kritike tako i publike, za njegove nove filmove je ogromno. To potvrđuje i najnovije ostvarenje: omaž špageti vesternima Đangova osveta (ili, preciznije prevedeno: Đango oslobođen okova). Kventin Tarantino, mada neosporno još uvek jedan od najikoničnijih američkih reditelja, dugo je u kreativnoj krizi. Naravno, Ulični psi i Petparačke priče su važni filmovi koji su pomogli da se preoblikuje lice savremene sedme umetnosti – njihov kvalitet i značaj danas niko ne dovodi u pitanje. Džeki Braun je već doneo tapkanje u mestu, ali je i to bilo sasvim solidno ostvarenje koje je potvrdilo i učvrstilo Tarantinov status među značajnim rediteljima. Ekstravagantni Ubiti Bila (zbog dužine podeljen u dva dela) predstavlja Tarantinov omaž osvetničkim/kung-fu filmovima njegove mladosti. Tarantino je oduvek bio pozajmljivač i kompilator, sa svakim novim filmom mimetička priroda njegovog kreativnog procesa postaje sve naglašenija. Tarantino ne stvara u klasičnom smislu te reči – on kompilira. Koristeći se bogatim znanjem o širim masma slabo poznatim ostvarenjima 60-tih, 70-tih i 80-tih, Tarantino istovremeno pravi omaž, ali takođe produbljava i poboljšava elemente koje preuzima. Bar je tako bilo u slučaju Ubiti Bila, čiji dometi su svakako prevazišli B uzore. To su u potpunosti ne može reći za sledeća tri Tarantinova ostvarenja – eksploatacijski horor-triler Otporan na smrt (drugi, slabiji segment Grajndhausa), Prokletnike i, konačno, Đangovu osvetu.

Tarantino je svestan da o stripu znam više od njega

Intervju: Rajko Milošević Gera
Razgovarao: Marko Stojanović

geraRajko Milošević Gera je srpski strip crtač koji se svojim kvalitetom izborio za mesto u samom vrhu svetskog stripa. Ne iznenađuje onda posebno što ga je američki scenarista i reditelj Kventin Tarantino lično odabrao da njegov prvobitni, neskraćeni filmski scenario za hit „Django Unchained" adaptira u stripovsku formu. Čitaoci "Pressinga" imaju ekskluzivnu priliku da iz prve ruke čuju o iskustvima rada sa Tarantinom, ali i o drugim, podjednako spektakularnim, Gerinim crtačkim angažmanima...

Ko nastavlja nadzirače

Piše: Marko Stojanović
Stripovanje (30): Before Watchmen

"You better call the police, call the coroner,
Call up your priest, have it for you.
Walk in no peace when I find that fool, Who did that to you, yeah,
Who did that to you, my baby. John Legend, WHO DID THAT TO YOU"

before-watchmenKo nastavlja Nadzirače je dobro pitanje, ali postoji jedno koje mu po hronologiji stvari i hijararhiji prethodi, i što ga, jelte, čini prečim. Dotično pitanje, naime, glasi: „Zašto se (uopšte) „Nadzirači" (pred)nastavljaju?" I došlo je u vidu zaglušujućeg vapaja gigantskog hora miliona čitalaca originalnih „Nadzirača" („Watchmen" u daljem tekstu) kada je početkom 2012. obnarodovana vest koja je retko koga obradovala – da je američki strip gigant DC nameran da objavi seriju stripova koji će poslužiti kao (pred)nastavak legendarnog stripa „Watchmen". Da odmah izbegnemo dalje nesporazume, neosporna je činjenica da je „Watchmen" (objavljeni 1986-1987. godine) ostvarenje nesumnjive vrednosti – toliko nesumnjive, zapravo, da se mirne duše može tvrditi da su remek-delo svakolike, ne isključivo devete umetnosti. I zaista, vizionarska dekonstrukcija mita o superheroju scenariste Alana Mura i crtača Dejva Gibonsa u vidu neverovatno kompleksnog i inovativnog stripa, uz „Maus"-a Arta Spigelmana i „Dark Knight Returns" Frenka Milera smatra se, nezvanično, za ostvarenje koje nam je donelo formu (format) grafičke novele. Na taj način je strip se konačno, jednom za svagda, otarasio etikete šunda i kiča, te zabave za decu, kojom su ga decenijama častili nabeđeni teoretičari umetnosti i iskompleksirani vlasnici raznoraznih diploma, i konačno dospeo na stranice enciklopedija i police biblioteka, otklonivši svaku sumnju da se zaista radi o sasvim legitimnoj umetničkoj disciplini...

Vekovnici Unchained

Piše: Zlatibor Stanković

vekovniciSrpska strip scena, bar kada je reč o licencnom, uvoznom stripu, pokazuje sve očiglednije znake života. Za ostvarenja domaćih autora kod izdavača je i dalje, iz objektivnih razloga, rezervisano najmanje rizika, a kod čitalaca najmanje para. Situacija je bila umnogome drugačija pre nekoliko godina – o oporavku izdavaštva pričali su najhrabiji i najodvažniji izdavači, kao i najvatreniji poštovaoci i kolekcionari stripa. I kako to obično, ničim izazvano, biva, upravo u tim danima, kada je tržište bilo bombardovano skoro i isključivo „špageti" avanturama, na mala vrata istorije srpskog stripa međ' fanove se uvukla bulumenta oštrozubih, oštrodlakih i svakojakih srodnih egzotičnih likova. Pet godina i šest albuma kasnije (plus jedan album Spin off-a „Beskrvni") jasno je da su čvrsto rešeni da dokažu da nisu bez razloga prozvani „Vekovnici".

Imperial bedrooms

IMPERIAL BEDROOMS Bret Easton Ellis (Bret Iston Elis)
Piše: Željko Obrenović

imperial-bedroomsLos Anđeles, noar, Meksikanci sa ski-maskama, snaf i odlično pisanje. Molim lepo, meni za dobru knjigu više ne treba. Moram da priznam da sam poslednjih godina znatno izgubio interesovanje za Elisa. Nisam mislio da ću nastaviti da pratim šta piše. Nisam znao ni da li je u međuvremenu nešto pisao. Onda sam na Fejsbuku video da ima novi roman i da ga dovode u vezu sa Čendlerom. Dovoljno da se zainteresujem? Nego šta. Nisam preterani fan Elisovog ranog pisanja, tako da "Less Than Zero" nisam ni pročitao, iako negde na polici spremno čeka. Pošto je glavni lik "Imperial Bedrooms" Klej, protagonista LTZ, opet sam oklevao.

Zašto?
Elis je u ranijoj fazi pisao romane o nezainteresovanim, besnim, bogatim tinejdžerima: seks, droga, izlasci i tako ukrug. Epizodični romani bez zapleta, a ponekad i priče. I koliko god mi kritika savremenog potrošačkog društva i otuđenosti bila zanimljiva (što je čitaocima redovno promicalo od sveg tog seksa i opijanja, kao i kritika kod "Scarfacea", "Vidimo se u čitulji", i kod pesama "Beogradskog sindikata"), jednostavno, više mi to nije bilo dovoljno.

Ne živi se po savetima

Intervju: Zvonko Karanović, književnik
Razgovarala: Aleksandra Gojković

Intervju-zvonko-karanovic"Karijera, status u društvu, materijalna sigurnost dolaze na vrh prioriteta mladih ljudi. Problem nalaženja partnera u takvim izmenjenim pravilima igre stvara nove anksioznosti, frustracije, pa i degeneracije. Polako dolazimo na teren gde su nekadašnje utopijske knjige postale realnost."

Posle prozne trilogije o devedesetim, koju čine romani „Više od nule", „Četiri zida i grad" i „Tri slike pobede" (Laguna) Zvonko Karanović se knjigom „Mesečari na izletu" (LOM), ponovo vratio svojoj prvoj ljubavi − poeziji. Za "Mesečare" je nedavno dobio književnu nagradu "Laza Kostić".
Karanović je objavio i zbirke Blitzkrieg (1990), Srebrni Surfer (1991), Mama melanholija (1996), Extravaganza (1997), Tamna magistrala (2001), Neonski psi (2001) i Svlačenje (2004), kao i knjigu sabranih pesama Box set (2009).

Šest stepeni razdvajanja

Kako je mali ovaj svet ili teorija "Šest stepeni razdvajanja"
Piše: Marijan Milanov

small-worldKoliko ste samo puta bili u prilici da kažete: „Kako je mali ovaj svet?! " Slučajno, na potpuno neočekivanom mestu upoznate nekog ko se zna sa nekim koga znate vi! Ili već neka od sličnih varijanti. Teorija kaže da bilo koje dve osobe na svetu mogu da stupe međusobno u kontakt preko najviše pet poznanika. Vi znate nekog ko zna nekog, ko zna nekog, ko zna nekog, ko zna nekog, ko zna... recimo Baraka Obamu, Stinga ili Moniku Beluči! Pogotovu Kevina Bejkona, ali o njemu malo kasnije! Ova teorija se zove teorija „šest stepeni razdvajanja" ili „teorija malog sveta". Za ovaj koncept sam prvi put čuo pre nekoliko godina čitajući dramu američkog pisca Džona Gvera (John Guare) koja se zove upravo „Šest stepeni razdvajanja" (Six degrees of separation). Bazirana na ideji da su bilo koja dva pojedinca na svetu međusobno povezana preko najviše pet drugih osoba, ova drama je napisana 1990, a tri godine kasnije je po motivima drame snimljen i istoimeni film sa Vil Smitom i Donaldom Saterlendom. Ovaj koncept, pun mogućnosti, naravno nije promakao ni Dž. Dž. Abramsu koji je umešao svoje prste u seriju "Šest stepeni" (Six Degrees) koja istražuje ovu ideju. Nažalost, snimljena je samo jedna sezona od trinaest epizoda koje su emitovane 2006. godine.

Dužni kao...mi

Piše: Ivana Božić Miljković
Spoljni dug Srbije

duzni-kao-miAnalizirajući politiku i ekonomiju Srbije u poslednjih dvadesetak godina, stiče se utisak da tokovima našeg individualnog i društvenog života upravljaju „zapadni vetrovi" i da je naša aktuelna pozicija u Evropi i svetu jasno omeđena koordinatama izazova modernog doba. Ukoliko se govori o krizi, počinje se od 2008. godine, posledice sistemskih promena se pominju od 90-ih, a analiza stepena zaduženosti najčešće ide deceniju unazad sa posebnim osvrtom na podatke iz prethodnih nekoliko godina. Slično je sa praćenjem inflacije, nezaposlenosti i drugih makro-kategorija – mnogo je analiza koje su zasnovane na kratkovidim osvrtima u prošlost. Pri tome se gubi iz vida činjenica da se u Srbiji živelo i pre 90-ih godina prošlog veka. Iskustvo samostalnog življenja jeste proizvod novije istorije, ali i u daljoj prošlosti Srbija je postojala i kretala se u različitom društvu, vukla pametne poteze, a i one druge koji sve nas sada skupo koštaju.

Med i jed

Medijska scena Niša
Piše: Velibor Petković
med-i-jedBio jednom jedan američki Maršal kome je to bilo pravo ime. Kažu da je bio opčinjen elektrikom i po tome je mnogo bliži našem rođenom Nikoli Tesli negoli usvojenom Josipu Brozu. Ovaj drugi je u mladosti maštao da postane konobar, a posrećilo mu se da postane maršal. Uniforma je mnogo lepša, a i ovlašćenja daleko prevazilaze moć oberkelnera iliti šefa sale. Doduše, dobijena je u krvi, „to je zato što je bio prvi", ali ostavimo Brozomoru da čami u zaboravljenim pesmama. Vratimo se Maršalu Makluanu koji je pradavne 1964. godine objavio knjigu „Razumevanje medija" (Understanding Media). Prvo poglavlje tog, sada kultnog dela, nosi neobičan naslov „Medij je poruka".