Menu

logo

Emocije i virtuoznost

Intervju: Mina Mendelson, violinistkinja
Razgovarao: Velibor Petković

mina

Mina Mendelson rođena je 1978. godine u Beogradu. Završila je Muzičku školu „Mokranjac" i Školu za muzičke talente u Ćupriji. Magistrirala je na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu u klasi redovnog prof. Fern Rašković. Specijalizirala na Univerzitetu Kristijansand u Norveškoj.

Dobitnica je brojnih nagrada na nacionalnim i međunarodnim takmičenjima, od kojih se izdvaja specijalna nagrada na Republičkom takmičenju 1998.godine u Beogradu. Učestvovala na međunarodnim festivalima, a kao solista nastupala sa Beogradskim gudačkim orkestrom „Dušan Skovran", kamernim orkestrom „Mokranjac" i „Gudačima Svetog Đorđa" u zemlji i inostranstvu. Predaje na Fakultetu umetnosti u Nišu i završava doktorske studije u Beogradu. Dostojno nosi slavno prezime.

Može li se s prezimenom Mendelson ne biti muzičar? Koliko je to bila prednost, a koliko opterećenje u godinama kada ste se opredelili da violina bude Vaša igračka?

Ja potičem iz porodice muzičara, moji roditelji su violinisti i muzika je uvek bila deo naše svakodnevice. Ne mogu da kažem da mi je muzika bila nametnuta, ali jednostavno bilo je neizbežno oprobati se i u tome. To smo želele i ja i moja mlađa sestra Nela i, naravno, obe smo želele da sviramo violinu. Već od prvih časova bilo mi je jasno čime ću se baviti u životu, tako da nikad kasnije nisam imala dilemu oko izbora zanimanja. Samim tim, nisam osećala ni teret mog čuvenog prezimena, mada sam se uvek trudila da ga na neki način opravdam, da uvek dajem maksimum od sebe.

Život umetnika zamišljamo s romantičnim oreolom. Kako on stvarno izgleda, od rane mladosti do građenja koncertne karijere?

Tako je, mi muzičari često imamo prilike da čujemo kako nam drugi zavide jer se mi bavimo tako divnim i romantičnim poslom. S obzirom na to da se naše profesionalno opredeljenje dešava u najranijem detinjstvu, već od tih godina počinju odricanja koja nisu nimalo naivna i laka. Da ne govorim o satima i satima vežbanja dok se vaše društvo provodi, a zatim i o svemu ostalom. Ogromno vreme i strpljenje potrebno je da bi se izgradio jedan muzičar-umetnik i potpuna, beskompromisna posvećenost instrumentu i uopšte muzici. O nekoj ozbiljnoj koncertnoj karijeri na našim prostorima teško da možemo da govorimo, pre svega zbog nedostatka ozbiljnijih finansijskih sredstava i zbog nepostojanja menadžera koji bi se posvetili određenom umetniku, na način kao što se to radi u svetu. Jedino što nam preostaje jeste da sami sebi organizujemo koncerte, često i bez ikakve finansijske nadoknade i da dajemo najbolje od sebe. Jedini romantični deo svega toga je zapravo sam koncert, na kome sve to što ste radili konačno dolazi do punog izražaja: uspostavljate kontakt sa publikom i trudite se da joj prenesete svoje emocije i dočarate taj čudesni svet koji se zove muzika. Kada se to desi, doživljavate punu satisfakciju, zadovoljstvo što se toliki trud ipak isplatio.

Šta Vas je dovelo u Niš na Fakultet umetnosti? Da li je pedagoški rad obostrano učenje i profesora i studenata?

Do Niša sam došla sasvim slučajno. Naime, bila sam na završnoj godini magistarskih studija violine na FMU u Beogradu, u klasi redovnog profesora Fern Rašković, i uveliko sam razmišljala šta dalje. Raspisan je konkurs na Fakultetu umetnosti u Nišu za mesto asistenta - javila sam se i dobila to mesto. Pedagoški rad postao je veoma značajan deo mog daljeg napredovanja: podučavajuci studente morala sam da osvestim svaki, i najmanji detalj violinizma, i da nađem način da iz svakog od njih izvučem njegove najveće kvalitete. To nije lak posao, potrebna je i velika odgovornost kada nekoga obučavate za posao kojim će se baviti celog života. Za uspešnost u pedagogiji veoma je važno da postoji uzajamno poverenje između profesora i studenta, važno je da se uloženi trud, kako moj, tako i studenta - isplati. Najveće zadovoljstvo nama profesorima predstavlja kada vidimo kako student napreduje, kako stiče i koristi nova znanja i obogaćuje svoju ličnost. Ne moraju svi biti genijalci, ali visoki profesionalizam odavno više nije nepoznanica, u današnje vreme on se jednostavno podrazumeva. Naš cilj i jeste da u određenom momentu postanemo nepotrebni studentu: tada je naš zadatak obavljen.

Ovog proleća smo imali priliku da Vas slušamo na koncertu u Nišu. Koliko često nastupate, kako birate program (imate li omiljene kompozitore?) i naravno, kako pronalazite muzičare s kojima volite da nastupate?

Da, 22. marta moj divni kolega, pijanista Bojan Mladenović koji je takođe angažovan na FU u Nišu kao klavirski saradnik i ja, održali smo koncert u Velikoj sali Fakulteta na obostrano zadovoljstvo. Naime, naša saradnja počela je 2009. godine, prvim koncertom u Pančevu i odmah nakon toga u Nišu, i shvatili smo da su nam način muzičkog mišljenja, muzičke ideje i zamisli veoma slični i da smo jedno drugom kao umetnici veoma inspirativni. Rešili smo da naši zajednički nastupi postanu tradicionalni, bar na godišnjem nivou i nadam se da ćemo sarađivati dugo vremena. Retkost je sresti umetnika koji vam je po idejama blizak i koji je pogodan za saradnju. Ja sam imala tu sreću da sarađujem sa nekoliko izvrsnih pijanista, pored Bojana spomenula bih Nataliju Mladenović koja je umetnički saradnik na FMU u Beogradu, sa kojom sam nastupala na brojnim koncertima u Beogradu, i Milicu Videnović, koja je takođe angažovana kao umetnički saradnik na FILUM-u u Kragujevcu i sa kojom osim u Beogradu nastupam i u drugim gradovima Srbije.

Programe biram pre svega u dogovoru sa pijanistom, uglavnom se trudim da oni budu raznovrsni, da se za svakoga nađe ponešto. Jedan od omiljenih kompozitora mi je Sergej Prokofjev, čiju smo 2. sonatu u D-duru izveli Bojan i ja na poslednjem koncertu u Nišu. S tim u vezi sam izabrala i temu mog završnog projekta na doktorskim studijama violine na FMU u Beogradu u klasi red.prof. Fern Rašković. Pored solističkih nastupa, kojih tokom godine bude između pet i deset, član sam i BGO "Dušan Skovran" sa kojim redovno nastupam u zemlji i inostranstvu, na mestu zamenika koncertmajstora.

Porodični život zahteva dobar balans između posla i posvećenosti deci. Da li je umetniku teže ili lakše da pronađe i zadrži tu ravnotežu?

Jedna divna devojčica Isidora postala je glavna ličnost u mom životu pre 19 meseci. Od tog momenta sve obaveze i sva interesovanja potpuno su podređeni njoj, zna se ko je glavni komandant parade. Zahvaljujuci ogromnoj pomoći mojih roditelja uspevam da koliko-toliko ne zapostavim svoj profesionalni život. Trudim se da sve preostalo vreme koje nije posvećeno Isidori bude usmereno ka profesiji koja me ispunjava. Mislim da je uz dobru organizaciju sasvim moguće održati dobar balans između porodičnog i profesionalnog života jednog umetnika.

Osim muzike, šta Vas još okupira, bilo neka druga umetnost ili možda hobi?

Nažalost, trenutno nemam preterano mnogo vremena za bavljenje nekim drugim stvarima, ali uvek se pronađe luft za dobru knjigu ili film. Jedno vreme sam, posle završene magistrature, čak želela da upišem dramski fakultet. Smatram da bi svaki dobar muzičar trebalo da može da bude i dobar glumac, da prenosi svoje emocije i dočarava raznovrsne likove, karaktere. Suština obe umetnosti je zapravo ista, samo su sredstva izražavanja različita.

Šta biste poručili mladim muzičarima, a šta onima kojima je muzika terra incognita?

Muziku jednostavno ili živite i u njoj ste svakim delićem svog bića, ili niste, ne postoji kompromis. Mladima mogu da poručim da ako odluče da se posvete i bave muzikom moraju da budu vredni, uporni i istrajni, to je jedini ključ za uspeh. Naravno, talenat jeste veoma važan i glavni preduslov za bavljenje muzikom, ali svakako ne i jedini. Svi oni kojima muzika nije profesija, a imaju afiniteta i vole da je slušaju, uvek su dobrodošli na koncertima klasične muzike i nama izvođačima predstavljaju izuzetno važan deo publike. Smatram da je muzika blagotvorna, i da duhovno obogaćuje čoveka. Zato dragi ljubitelji, mi umetnici i postojimo zbog vas!

Add comment


Security code
Refresh