Menu

logo

Skoro pa trojka

Piše: Pavle Zelić
(Dva i po muškarca - Two and a half men, CBS 2003-...) Tvorac i producent: Čak Lori; Originalni kanal: CBS

dva-i-po-muskarcaSada, kada se stišala halabuka oko sukoba Čarlija Šina i američke televizijske kuće CBS, kada je "ekscentrični" glumac, u seriji koja je po mnogo čemu predstavljala vrhunac za obe zaraćene strane, zamenjen mlađom verzijom u vidu Eštona Kučera i oslobođen da svoje fascinantno ludilo prosipa gde god hoće po realnom i virtuelnom svetu, pokušajmo da se na kratko vratimo na početak cele epopeje, na zaista jedinstvenu tvorevinu kakva nije viđena na malim ekranima, i fenomen koji ju je pratio, nevezano za ponašanje njenog glavnog glumca. Ovo je priča o "Dva i po muškarca".

Dobar povod za ovaj tekst je i nedavno emitovanje čak dvestote epizode serije. Već ta brojka zaslužuje respekt, ali i analizu kako je jedan šou koji je pretpreo nekoliko teških kriza, uključujući i onu najtežu zamislivu, gubitak nosećeg glumca, dostigao vrhunsku slavu i gledanost i zadržao je sve ove godine.

Do 2003. godine veteran u TV produkciji Čak Lori je i dalje tražio onaj tajni sastojak formule koja od obične serije čini hit. Iako su njegove prethodne serije, kao "Darma i Greg" i "Sibil", imale pristojnu gledanost, nešto je nedostajalo... To nešto je bio Čarli Šin. Skrojivši ulogu za kontroverznog glumca koji se upravo oslobodio obaveza na seriji "Spin city" (Svi gradonačelnikovi ljudi), koju je nasledio od Majkl Dž. Foksa, Lori je pronašao recept za komediju za novi milenijum. Zaplet je bio dovoljno jednostavan kako bi mogao da da prostora glumcima da iskažu svoje talente, što je u Šinovom slučaju značilo da glumi najfascinantniju moguću osobu - samog sebe. I pored očigledne i verovatno namerne asocijacije u naslovu, ovo nikako nije bilo nešto poput "Tri muškarca i bebe". A ipak, na samom početku je delovalo da će biti upravo to. Koncept u kojem se malerozni Alan Harper (Džon Krajer) posle mučnog razvoda seli zajedno sa malim sinom u kuću starijeg brata Čarlija, uspešnog pisca TV džinglova, delovao je već viđeno. Stariji Harper bi da zadrži svoj neobavezni stil života koji uključuje spavanje do kasno, svakodnevno opijanje i mnogo - mnogo žena, dok je pedantni Alan njegova sušta suprotnost. Ono što naizgled sprečava Čarlija da Alana izbaci naglavce iz kuće je Alanov sin Džejk, simpatičan klinac, makar dok ne otvori usta. Ubacite još nekoliko pitoresknih likova kao što su Evelin, samoživa majka braće Harper, Alanova histerična bivša žena Džudit, sarkastična kućepaziteljka Berta i prva komšinica Rouz, ludača koja progoni Čarlija, i imate sasvim dovoljno poremećenih međuljudskih odnosa kao bazu za veoma uvrnut situacioni humor.

Iako je od početka imala dobru gledanost, kreativno je serija prodisala tek od pete sezone. Do tada, šou je pokazao zavidnu kohezivnost - sve je takoreći leglo na svoje mesto, i što je najvažnije, doneta je svesna odluka da se ne pokušava nikakav razvoj po pitanju likova. Naravno, ovo nije nelogičan i nov pristup, jer za čistu komediju to jeste put kojim treba ići. U trenutku kada likovi postanu karikature samih sebe, često su takođe i najsmešniji. Čak i kada u šestoj sezoni Čarli odluči da se skrasi i veri sa zaista ljupkom, ali i za potrebe serije sasvim dovoljno drčnom i za šegu (i ševu) uvek ornom Čelsi (Dženifer Bini Tejlor), on ostaje isti stari muvator.

A Alan, ako ponekad i uspe da prevaziđe svoje neuroze da bi uspostavio kakvu-takvu stabilnu vezu, to nikada ne traje. Ljubavni brodolomi koje ovaj čovečuljak doživljava ga iznova i iznova bacaju nazad na dno očaja u kojem se paradoksalno najbolje snalazi i najzabavnije ga je gledati. Ono što pomalo ruši luzerski koncept ovog junaka je količina i kvalitet mački sa kojima uspeva da obiđe sve baze do houmrana, ali uzimajući u obzir broj lepotica koje paradiraju kroz kuću njegovog brata, nije nelogično da poneka zbunjena i dezorijentisana ribica zaluta i u njegovu malu i bušnu mrežu.

Govoreći o Krajeru, bilo bi lako otpisati njegov doprinos i obeležiti ga, čak i pored Emija kojeg je osvojio pre koju godinu, kao čoveka koji ima najnezahvalniji posao na američkoj televiziji, tj. da pravi od sebe kompletnu budalu svake nedelje.

A što se tiče Džejka, one "polovine" muškarca iz naslova, kada je postao tinejdžer, i on je dobio priliku da bude junak nekih priča primerenih njegovom uzrastu, što u kontekstu glavne tematike serije znači da je počeo da odvaja ribe. Čak je u kontrastu sa generalnom blentavošću koju je do tada pokazivao momčićev talenat za muvanje cura, koje bi inače trebalo da budu premijer liga u odnosu na njegovu "ligu bez briga", ukazao da su geni koji su od njegovog strica napravili Kazanovu u bermudama, jaki i u sledećoj generaciji muških Harpera. Zahvaljujući ovom, jedinom objektivnom i neizbežnom razvoju makar jednog lika, kreatori serije su mogli da izvedu konačno usmeravanje ka opštem nepriličnom humoru u kojem čak više ne mora da ima ni dotadašnjeg kakvog-takvog obzira prema detetu u kući.

Iako je malo verovatno da će Angus T. Džouns koji tumači ulogu Džejka imati neku značajnu karijeru posle ove serije, on je uspevao sve vreme da bude savršen posrednik između svog netrpeljivog strica i patetičnog oca. U ranijim sezonama, kada su još uvek igrali na kartu sažaljenja, pa čak i nametali Čarliju određenu naklonost prema večito gladnom i punom gasova malom debeljku, ovaj odnos je imao karakter porodičnog dok je u kasnijim epizodama pojednostavljen do nivoa slučajnih partnera u zločinu prema ženskom rodu.

Gledajući pozne sezone serije "Dva i po muškarca" skoro se može biti zbunjen kako je polovina ovih šala uspela da prođe cenzore. U odnosu na sam početak, serija je neko vreme meandrirala od jednog do drugog pristupa, da bi se počev od pete sezone čvrsto ušančila na poziciji najbezobraznijeg šoua na američkoj televiziji. Uspevajući da budu pametni čak i kada rovare u kaljuzi najprizemnijeg humora, tvorci serije i njene zvezde postigli su da, bez potrebe da se emotivno vezujete za ove vrlo moralno diskutabilne karaktere, jednostavno uživate u čistoj komediji koju vam serviraju. I da se vraćate po repete.

Nasuprot nepisanim pravilima, serija "Dva i po muškarca" odbija sve porive da postane značajna i smislena. Iz sezone u sezonu ne postoje "veoma posebne epizode", koje bi bile obligatorne da se ovakav uspeh ostvario pre kojih dvadesetak godina. Umesto toga, šou se raskomotio u sopstvenoj politički nekorektnoj dekadenciji, bez težnji da nam išta poruči. Takođe, i scenaristički gledano, maltene sve epizode su varijacije na iste teme. Ako vam se svidi jedna, verovatno ćete prihvatiti i ostale, i obrnuto. I Alan i Čarli su ženskaroši, svaki na svoj način, i pri tome pokazuju u stvarnom svetu nemoguće odsustvo odgovornosti za svoje postupke. I što je najvažnije, nijedan od njih ne pokazuje ikakav napor da prevaziđe te osobine... i to čini dobru televiziju.

Ipak, ne može se reći da serija nije donosila i neka neočekivana rešenja, ali ne na način koji bi se ikako mogao pretpostaviti. Na primer, u petoj sezoni je jednu epizodu odradio tim scenarista iz "CSI: Las Vegas" što je rezultiralo jednim od najbizarnijih zapleta ikada. Druga još bitnija, mada konvencionalnija metoda održavanja svežine jesu gostujuće zvezde, a ovaj serija je u tome prednjačila, makar što se tiče najseksipilnijih glumica Holivuda i šire, od Šinovog prilepka Deniz Ričards, koja ga inače prati po svim TV ulogama, preko Megan Foks, Dženi Mekarti, Teri Hačer, Heder Loklir...

Ipak, najveći preokret, kao što to već i vrapci znaju, bio je neizbežan raskid sa Čarlijevim likom na početku devete sezone. Kako je to rešeno, ne vredi prepričavati - mora se pogledati. Recimo samo da Lorijeva osveta nije mogla biti eksplicitnija, a da način Čarlijeve smrti ne ostavlja nikakvu sumnju da se ovaj lik, čak ni na čudesnim oživljavanjima sklonoj televiziji, nikako neće vratiti u život. U najnovijoj sezoni koja je na iznenađenje mnogih uspela da nastavi da privlači preko 15 miliona gledalaca (kao u najboljim danima dok je Čarli bio tu), u prethodnim ulogama ne preterano ubedljiv Ešton Kučer pokazuje zavidnu snagu u glavnoj ulozi. Iako on nikako nije novi Čarli, uspeo je da se sasvim pristojno uklopi u kuću greha Harperovih i bude izvor nekih sasvim novih komičnih situacija, čak i kad ne paradira kao od majke rođen.

Podatak da su u Americi "Dva i po muškarca" donedavno bila najpopularniji sitkom na TV-u govori mnogo o ovoj zemlji. To je prljav, mizogeni, neumorno nemoralan program. Takođe je, pritom i vrlo, vrlo smešan. Svi oni koji kukaju i čeznu za drugačijim, nevinijim dobom, moraju da priznaju činjenicu da je Amerika obožavala ovu seriju devet godina i pored svih lomova koji su je snašli, a ne deluje da će se to stanje promeniti. Čak i kada je njen glavni glumac bio hapšen na osnovu optužbi za nasilje u porodici, zaglavljivao na rehabilitaciji zbog čega je morao da se prilagođava ritam snimanja, pa čak i skraćuju sezone, i konačno, kada je pukla tikva između dve najodgovornije osobe za uspeh serije, njenog tvorca i prve zvezde, ipak je ona osnovna dopadljivost prevazilazila sva tabloidska prepucavanja i sablažnjavanja, i iz nedelje u nedelju prikivala milione za ekrane. Hoće li "Dva i po muškarca" potrajati do nekog novog jubileja veliko je pitanje, ali šta god da se desi, uvek ćemo je pamtiti kao onu seriju koja nas je sablažnjavala tolike godine i apsolutno nas ništa pametno nije naučila. I tako i treba da bude.

Add comment


Security code
Refresh