Menu

logo

Ustanička ulica

Piše: Zoran Janković
Režija: Miroslav Terzić
Uloge: Gordan Kičić, Uliks Fehmiju, Rade Šerbedžija, Petar Božović

ustanicka-ulicaI mimo brojki koje ukazuju na sasvim pristojan odziv preostalih posetilaca bioskopa (u trenutku nastanka ovog teksta, Ustanička ulica je uknjižila posetu od oko 40 hiljada gledalaca u Srbiji), Ustanička ulica će, po svoj prilici, već u bliskoj budućnosti postati svojevrstan film-slučaj, i to u preovlađujuće pozitivnom smislu tog izraza.

Naime, Ustanička ulica je u krajnjem svom izdanju uspeo i kvalitetan film koji je do te dijagnoze došao uprkos nizu otežavajućih okolnosti. Na prvom mestu prepreka na putu ka srećnom ishodištu Ustaničke ulice stiže u vidu scenarija koji potpisuju ovdašnji udarnici Đorđe Milosavljević i Nikola Pejaković (uz novinara Vremena Filipa Švarma na poziciji stručnog konsultanta).

Scenario Ustaničke ulice je tipski primer stanja stvari u srpskoj dramaturgiji danas - sav satkan od proizvoljnosti, opštih mesta i brzopoteznih rešenja iz fundusa već viđenih i davnih dana izraubovanih zahvata u mikrokosmosu srpske dramturško-scenarističke branše. Tako već na toj prvoj koti priča o mladom tužiocu u Specijalnom sudu za ratne zločine kome dopadne da se zamajava starim i zaturenim slučajem ratnog zločina srpske paravojne formacije, nailazi na prvu krupnu prepreku. Srećom, reditelj (iskusni pomoćnik režije u dosta ovdašnjih filmova u minule dve decenije, a sada debitant u zrelim godinama) Miroslav Terzić pokazuje začuđujuću vrstu strpljenja, filmske pismenosti i umeća da se nosi sa projektom koji mu je dat na egzekuciju neposredno pred sam početak snimanja, te njegova Ustanička ulice već negde po isteku prve rolne ostavlja utisak dovoljno kvalitetnog i ozbiljnog filma.

A upravo ga ta ozbiljnost izdvaja u odnosu na dobar deo srpske filmske ponude od početka novog milenijuma pa sve do ovog leta gospodnjeg. Tezić uspeva da nejaku, ne baš nadanjujuću i nimalo osobenu i ne preterano dramaturški izbrušenu i promišljenu Ustaničku ulicu preinači u film koji pleni upravo u srpskom kontekstu ne preterano čestom serioznošću. Naravno, valja napomenuti da se pohvaljena ozbiljnost ovog ostvarenja ne odnosi prvenstveno i/ili isključivo na vizuelnu prirodu Ustaničke ulice, jer rad direktora fotografije Miladinova Čolakovića ostavlja utisak neporecivo artikulisanog pristupa više estetsko-izvođačke kategorije, ali ipak ne uspeva da u celosti isprati promene tona i ritma priče ovog dela. Terzićeva Ustanička ulica se odlikuje ozbiljnošću u manje pojavnom, ali svakako značajnijem aspektu ovog filma. Terziću, naime, polazi za rukom da priču o ozbiljnom potresu u svetu glavnih junaka (mladog tužioca i skrajnutog ratnog zločinca) zaodene u ruho filma koji se preporučuje potpuno prikladnom opštom uprizorenošću i dostojanstvenošću pristupa izabranoj priči i filmu kao mediju.

Treća tačka koju ovo ostvarenje uspeva da pobedi je glumački kapacitet Gordana Kičića, ovde angažovanog i kao producenta. Kičić je, premda još u mladim godinama, tipski glumac, negadljiv na kalup, autopilot i šmiru, te ne čudi da se iz tog stanja stvari izrodila frustracija da proširi polje vlastite borbe. Naum sasvim opravdan i legitiman, ali, sudeći po krajnjoj kreaciji u ovom filmu, Kičić još uvek nije kadar da se izbori sa zahtevnijim rolama i iole drugačijim od onih u kojima, uz tek ponešto varijacija, on vazda glumi velegradsko spadalo sa uvek spremnim i često rimovanim psovkama. Ovde imamo priliku da spoznamo novog Kičića ali, nažalost, u krajnjem zbiru, Kičić ne uspeva u potpunosti da se ratosilja vlastitog manirizma i iznađe pravi ton za interpretaciju lika koji je, praktično, jedan od nosećih stubova povesti predočene u Ustaničkoj ulici.

Četvrta bitna kota priče o dometima ovog ostvarenja jeste rešenost vodećih u kreativnom timu da Ustaničku ulicu iznesu u formi čistokrvnog trilera. Srpski film se sumanuto uporno opire žanrovskom profilisanju, uvek zgodno ugnežđen na razmeđi komedije i dramedije (holivudskom terminologijom rečeno - dramediji), komedije koja, u većini slučajeva, nije dovoljno smešna, i drame kojoj mahom manjka dramskog uznosa, a Ustanička ulica je triler i taj status je, sumnje nema, posledica potpuno svesnih težnji autora. Da je bilo malo više takta i vremena (pre svega po pitanju scenarističkog predloška), sada bismo ovde pričali o dinamičnijem, uzbudljivijem i napetijem trileru, ali, i ovakva kakva jeste, Ustanička ulice je zdrav doprinos nepostojećoj žanrovskoj svesti u srpskom filmu današnjice.

Kada se podvuče crta, Ustanička ulica Miroslava Terzića biva film čije su mane lako uočljive i koje se daju tolerisati, i koje, što je daleko važnije, pobuđuju na smislenu diskusiju, a čiji kvaliteti, sa druge strane, u dobroj meri doprinose reanimaciji srpskog filma i bogatijoj bioskopskoj ponudi. Daleko od savršenstva i dela za nezaborav, ali i dovoljno blizu visova rezervisanih za odlične i u širem smislu značajne ovdašnje filmove.

Add comment


Security code
Refresh