Menu

logo

Pop-kultura zauvek!

Intervju: Zoran Janjetov
Razgovarao: Zlatibor Stanković

zoran-janjetovZoran Janjetov je najzvučnije ime srpskog stripa. Svoj rad za francuske izdavače otpočeo je sredinom 80-tih godina, nedugo nakon što je svojim stripom „Bernard Panasonik" zadobio kultni status kod domaće publike. Četvrt veka od trenutka kada je započeo „francusku avanturu" i saradnju sa Alehandrom Hodorovskim, jednim od najveći strip-scenarista svih vremena, i nedugo nakon što je preminuo njegov prvi i jedini pravi uzor, Žan Žiro Mebijus, Zoran Janjetov govori o svojim stvaralačkim počecima, trenutku u kojem stvara, i svemu ostalom što se umetnulo između, a podvodi se pod sintagmu- fenomenalna karijera!

Jedno pitanje, ili bolje reći ime, nameće se na početku razgovora - Žan Žiro Mebijus, nedavno preminuli velikan svetskog stripa, jedan od najvećih francuskih umetnika XX veka. Četvrt veka od kako ste nastavili rad na „Džonu Difulu", serijalu koji je on započeo, kako posmatrate činjenicu da je upravo vas odabrao za taj posao?

Nije on odabrao mene, već ja njega, i to mnogo ranije. (smeh) Nije on previše učestvovao u svemu tome, mene su odabrali njegovi izdavači kada sam im odneo neke table "Bernarda Panasonika". Jedan od njih je video moje radove na izložbi jugoslovenskog stripa u Parizu. Poziv su dobili i Igor Kordej, Bora Pavlović, a interesovanje su pokazali i za tada već pokojnog Andriju Maurovića, čije su stripove nešto kasnije u izdavačkoj kući "Dargo" i objavili. Dakle, skupio sam neku lovu, seo na avion, pravac Pariz. Odmah su mi rekli da su zainteresovani za to što radim, ali da ne bi rizikovali sa nekim koga čitaoci ne poznaju. Umesto toga, predložili su mi saradnju sa Alehandrom Hodorovskim. Od tog trenutka nadalje sve mi se činilo nestvarnim. Nedelju dana kasnije, u kući Hodorovskog, od njega samog čujem ocene mojih radova slične onim koje su dali i urednici, kao i predlog da zajedno radimo na nastavku avantura Džona Difula, u stvari nečemu što bi predstavljalo njihovu predistoriju. Kažem ja - ok! Mada je bilo mnogo više od toga. U tom trenutku sam već desetak godina bio pretplaćen na čuveni časopis „Metal Hurlant" i sve ono što su Žan Žiro Mebijus i Hodorovski stvarali u njemu. Između ostalog tu je izlazila i „Hermetična garaža", strip odgovoran za nastanak "Bernarda Panasonika". Mislim da sam taj posao prihvatio ne shvatajući količinu odgovornosti i pritiska. Ceo svet je bio spreman da posmatra svaki moj potez, spreman da me osudi za nešto što nisam uradio onako kako bi to uradio njihov najomiljeniji autor. Verovatno je onaj klinac u meni samo rekao - „Super! Hoću, daj mi to da radim!"

Stvarali ste u vreme „zlatne generacije" ex-YU strip-autora i bili prvi autor koji se otisnuo u vode jedne od najuticajniih škola stripa- francuske. Da li ima nečega što biste uradili drugačije, sačekali sa nečim, nečemu posvetili više pažnje?

Hteo bih da napomenem da premda se autori iz 80-tih godina svrstavaju u „zlatnu generaciju", za mene je „zlatno doba" stripa bilo ono koje je prethodilo ovom talasu stvaraoca. Bar sam ga ja tako doživeo. To je ono što mi je značilo. Imena kao što su Franken, Erže, Mašero, Pejo, Gošini, Žiže... celo to društvo francusko-belgijske škole, to su bili autori za koje sam bio vezan tokom 70-tih godina. Imao sam 13 godina kada je izašao prvi broj „Metal Hurlanta", od petog broja sam već bio pretplaćen na njega, i totalno izdrogiran time zauvek. Taj časopis je promenio ne samo svet stripa, već i svet izdavaštva, umetničkog stvaranja, obaveštavanja, on je u ono vreme bio naš Gugl. Donosio je fenomenalne članke koji su pogađali upravo ono što smo svi želeli da znamo o filmovima, slikarima, ilustratorima, stripovima, muzici. Sličan efekat je izazavao širom sveta. U centru svega toga bio je jedan od suosnivača časopisa - Mebijus. Ono što mi je određivalo kvalitet svakog broja bio je broj Mebijusovih strana u njemu.

Posle svih ovih godina rada za francuske izdavače šta možete reći o tretmanu koji strip ima u Francuskoj i onom koji ima ovde u Srbiji?

Iako se misli suprotno, tretman stripa u Francuskoj nije toliko drugačiji od onog u Srbiji. I oni tamo razdvajaju strip od klasične kulture, sama pop-umetnost je odvojena od klasične kulture. To je glupost. Ja odbijam da se deklarišem a, ako bi trebalo da se deklarišem, radije se okrećem pop-strani, jer je manje pretenciozna, i manje krvava, i manje odvratna. I manje đubreta ima u pop-kulturi, nego u zvaničnoj kulturi. Zvanična kulutra je izborila sebi način da izbegne zanat, znanje, smislila je načine da izbegne pravi rad, pravu estetiku, samo zato što su se finansijski krugovi uključivali u umetničke pokrete da bi ih učinili isplativim. U pop-kulturi stvaraju detinjasti ljudi, kojima je primarna zabava, a ne neko, veoma često, lažno duhovno zadovoljstvo. Granice ne bi smele da postoje. Kao što si rekao - Žan Žiro je ne samo jedan od najvažnijih strip-crtača, već jedan od najvažnijih crtača koji su ikada živeli. U "Liberasionu" je nakon njegove smrti napisano: „Žiro je bio u rangu sa Angrijem i Direrom". Ima i onih, a i ja sam među njima, koji ga stavljaju ispred ovih imena. Mebijus je bio jedan, jedan kao Pikaso, Mone, Majls Dejvis. Umetnici poput Njega, ili Huga Prata, nemaju naslednika.

Najveći broj srpskih strip crtača radi za francuske izdavače. Koliko poznajete njihove radove? Koliko pratite domaću stri-scenu?

Domaća strip-scena? Ne znam da li tako nešto postoji, jer svi upravo i crtaju za strane izdavače. Mislim da poznajem skoro sve naše crtače, ako ne sve, ono 99 posto. I hvala Bogu što su se pojavili ti dragi Francuzi, ili u slučaju hrvatskih autora Amerikanci i Italijani, pa je celo to društvo konačno našlo način da živi od stripa. Nesrećan sam što se radovi srpskih crtača u Srbiji pojavljuju preko licenci, što ne postoji dovoljno volje, para, uopšte uslova da se stvori produkcija, jer stripovi su skupa igrarija. Da bi se organizovala produkcija, izdavač mora da ima iza sebe ogroman kapital.

Nije za poređenje, ali kako strip-tržište funkcioniše u Francuskoj?

U Francuskoj, srećom, sve to radi kao ogromna uhodana mašina. Izmenili su se sadržaji, broj naslova, opao je kvalitet, ali sve zajedno - scena je živa. U industriji stripa nema krize. Nema priče poput „Jao, sad su nam podigli PDV, šta ćemo da radimo". U takvom slučaju, svi autori dobijaju pismo u kojem čelnici kuće kažu da nema bojazni i da će cene albuma ostati u psihološkim okvirima koji garantuju dobru prodaju. Država dobija malo više, izdavači ostaju na istom, ali sve nastavlja da funkcioniše. Veliki izdavači se udružuju u još veće. "Delkur" je, recimo, kupio "Solej", i postali su najveći monstrum sa 520 naslova godišnje, u planu je preko hiljadu naslova godišnje, što je, otprilike, dvadeset albuma nedeljno. Nama je teško da zamislimo to tržište. Kod nas izađe dvadeset albuma za pet godina i ne mogu da ih prodaju deset godina! U Francuskoj cena albuma odgovara jednom satu rada, u Srbiji je reč o dva dana rada. Razlika je i ta što u Francuskoj internet nije ubio stripove, ovde je ubio ne samo stripove, već i sve ostalo: kinematografiju, književnost, televiziju.

Na čemu radite prethodnih meseci?

Nedavno sam završio album serije "Ogregod", koju radim sa Hodorovskim, i moram reći da malo kasnim sa tim. Pre svega zbog mog neobičnog sistema motivacije. (smeh) Valjda će kvalitet pokriti kašnjenje.

Kako je sarađivati sa Hodorovskim?

Sjajno! Što bi se reklo - kao pesma! On je umetnik koji ima tu sreću da može od toga da živi i da dozvoli sebi da ima jake umetničke stavove i ne žrtvuje komade svog integriteta zbog glupog biznisa. S druge strane, svestan je da je sve biznis, i ume da pronađe balans između te dve stvari. Brine o svojim crtačima, pošto ih on sam bira. Da rade ono što vole, da se ne muče dok crtaju. Kod mene je to bio slučaj sa „Metabaronom". Stalno mi je ponavljao: "Izdrži, da završimo ovaj glupi album, pa ćemo raditi nešto što ti se sviđa."

Da li imate vremena da razmišljate o nestripskim projektima? Bavili ste se muzikom, filmom...

Razmišljam o tome stalno. Voleo bih da budem muzičar, da se bavim filmom. Ne da budem režiser, jer verujem u ono da prvo treba ovladati sredstvima da bi se čovek izrazio. Sanjam i da radim slikovnice, serije ilustracija, koncept art... Ali, sve je to na dugačkom štapu. Crtanje stripova zna da izmori, tako da van toga uglavnom gledam televiziju. (smeh) Istražujem, naravno, pop-kulturu, tu je malo stvari koje me ne zanimaju. Bob Solanović je opravdano u jednom svom tekstu moj stan nazvao katedralom pop-kulture.

Add comment


Security code
Refresh