Menu

logo

Pišem svaki dan

Intervju: Željko Obrenović, pisac
Razgovarao: Marko Stojanović

zeljko-obrenovicŽeljko Obrenović došao je u žižu interesovanja srpskog književnog fandoma 2007. godine objavljivanjem svog prvog romana „Srpski psiho" za prestižnog beogradskog izdavača „Lagunu". Nakon pet godina ispunjenih svakodnevnim pisanjem, što proze što strip scenarija, objavio je nedavno svoj drugi roman, provokativni „Talog" u izdanju „Bookinga". To je bio povod da sednemo na čašicu razgovora s ovim anagažovanim Valjevcem...

„Srpski psiho", tvoj prvi roman, pisao si u paru s kolegom. Drugi roman si napisao sam. Je l' to znači da si se u međuvremenu ohrabrio, stekao više poverenja u svoje spisateljske sposobnosti?

Nisam preterano razmišljao o tome. Nekako je došlo spontano. „Srpski psiho" je bio eksperiment i čini se da je bio uspešan. Došlo je vreme da se krene dalje. Imao sam u glavi kompleksniju priču sa čvrstim zapletom, a nešto tog tipa je mnogo teže pisati u paru. Takođe, mislim da sam u međuvremenu stekao jasan spisateljski glas. Mislim da bi mi sad bio problem da pišem sa nekim, jer bi se videle razlike. To je lakše dok još nisi formiran autor.

Šta si konkretno naučio posle prvog romana, i kako ti je to saznanje koristilo u radu na drugom romanu?

Imao sam sreću da prvi roman objavi ozbiljni izdavač, samim tim prođe ozbiljno iščitavanje i nauči me kako na romanu mora da se radi i radi, kako roman nije gotov onda kad se ispriča priča, već je to tek početak. Takođe, roman je bio u žiži i mnogo ga je ljudi pročitalo. Dobio sam dosta komentara i sugestija. Sve u svemu, odrastao sam ubrzano. Odrastao sam u štampi. Što je super. Mnogima bi bile potrebne godine da shvate neke stvari koje sam ja naučio gotovo preko noći. Dokle god nisi zadovoljan, dokle god imaš i najmanju sumnju - roman nije gotov. Ljudi koji su pročitali „Talog" kažu da se to vidi.

Ako si, kao što kažeš, ubrzano odrastao, zašto je onda između prvog i drugog romana prošlo toliko vremena?

Pa upravo iz tog razloga - želeo sam da sve to što sam shvatio u teoriji primenim u praksi. Da dobijem roman kojim ću u svakom pogledu biti zadovoljan. Iznova i iznova sam pisao neke scene. Kad je bio gotov, vratio bih mu se i iz korena promenio neke stvari. A opet, gotovo da ništa nisam menjao na samoj priči. Menjao sam uglove gledanja, strukturu romana, motivaciju, tempo. Peglao sam i peglao. Želeo sam da svaka rečenica bude vredna čitanja, da ne bude tu samo da bi spojila prethodnu sa sledećom. Želeo sam da nijansiram likove, da im dam gomilu finesa, da budu od krvi i mesa. Da čak i oni najmanje bitni likovi budu živi. A sve to ne možeš da postigneš za kratko vreme.

Spadaš u poklonike devete umetnosti. Koliko je strip imao uticaja na pisanje ovog romana?

Jako. Hteo sam da napišem roman bez grama sala. Da bude kompresovan i da ne smara čitaoca, a da opet ne bude ni pretrčan. Tu mi je strip dosta pomogao. Mnogi ne znaju, ali Amerika danas nudi mnogo sjajnih strip scenarista koji su i prozni autori ili pišu i za TV. Dakle, kako kaže Voren Elis, oni su pisci. Šta god pisali. Strip je takav medij da iz njega može mnogo da se nauči. Na pola puta je od proze do filma. Vizuelan je kao film, ali ima prednost proze što možeš da pristisneš "stop" kad god želiš, da se zaustaviš, vratiš, pročitaš dvaput. Što se tiče konkretnih naslova, Bendisov „Alijas" je u neku ruku uticao jer ima autodestruktivnu protagonistkinju koja često sve radi na svoju štetu.

Tvoj roman dotiče, možda periferno ali neosporno, fantastiku. Bojiš li se da će biti svrtan u neki fah fanastike? Ima li smisla strahovati od takvih stvari posle uspeha „Konstantninovog rakršća" i „Čoveka koji je ubio Teslu" u poslednjih par godina?

„Talog" počiva na jednom jako jako realnom svetu koji svi dobro poznajemo. Ima jake likove. I jaku priču. Kad imaš to troje, može šta hoćeš. „Talog" ne počiva na fantastici, ona je više dekor i nema je puno. Najbitnija je junakinja Jovana i njena lična drama. Ona je važnija i od krimi elementa, koji je ipak najdominantniji što se tiče žanrova. Publika je poslednjih godina pokazala da joj fantastika nije strana. Serija kakva je „Game of Thrones" je savršen primer. Ili opet „The Walking Dead". Obaraju sve rekorde gledanosti, a imaju mnogo više fantastike od „Taloga". I niko zbog toga nije tražio da mu vrate pare.

Smatraš li da ima mesta pežorativnom ocenjivanju žanrovske na kome i dalje istrajavaju neki književni kritičari?

Mislim da je danas smešno baviti se tim stvarima. Istina je da su neki ljudi ostali u devetnaestom veku što se tiče informisanosti. Ali to samo govori o njhovoj kompetenciji. U svetu to odavno nikome više nije zanimljivo. A dokaz je i to što sve više takozvanih mejnstrim pisaca prelazi u žanr ili se barem služi njegovim matricama. Jer žanr je u stvari priča, a ljudi vole priču. A kad imaš priču, ništa te ne sprečava da je izdigneš na bilo koji nivo, da uneseš poetičnost, neke ideje koje zastupaš ili šta god već.

Pored pisanja proze, pišeš i scenarija za stripove. Da li primenjuješ različite pristupe u pisanju?

Unekoliko da, jer su to ipak različiti mediji. U stripu razmišljaš o izgledu svake strane, o tome da iznenađenja čuvaš za novu stranu i slično. U prozi možeš da kažeš: Odneo je njeno telo niz stepenice, gde ga je ubacio u gepek automobila. U stripu - i filmu - moraš to jasno da pokažeš: da li može sam da ponese telo, da li ju je prebacio preko ramena ili ju je vukao za noge, da li ju je umotao u ćebe ili tepih... U stripu pokazuješ, u prozi nagoveštavaš - to je osnovna razlika. Ali priča je glavna. Ako ona valja, ostalo ide.

„Talog" si pisao, i to prilično uspešno, iz perspektive ženskog protagoniste. Koliki ti je to izazov predstavljalo?

Nije lako, moram da priznam. Pogotovo što moraš da budeš dvostruko ubedljiviji jer i čitalac zna da nisam žensko i ulazi u čitanje sumnjičav. Ali ako dobro postaviš lik, nije problem. Potrebno je izbeći stereotipe i gledati na to kao na izazov. Važno mi je da uvek pomeram granice, da probam nešto novo. Kod nas je malo literature koja se uopšte bavi ovim tipom žanra, a kamoli protagonistkinjama. Malo je jakih ženskih likova. Čim sam toga postao svestan, počeli su da me svrbe prsti. Ali ipak, nije to bio osnovni pokretač. Imao sam tu priču u glavi, a nju nije mogao da ispriča muškarac. Sve se poklopilo i dalje nisam puno razmišljao. Probao sam i bilo je to zanimljivo iskustvo.

Koga si konsultovao oko toga da l' taj ženski glas zvuči kako treba? Kome uopšte veruješ kad je tvoje pisanje u pitanju - odnosno, veruješ li ikom?

Moja žena je prva čitala rukopis, a njoj i inače verujem što se tiče mog pisanja jer je brutalno iskrena i jako kritična. Volim da poslušam savete i komentare, pogotovo ako su argumentovani. Čak i kad komentari dolaze od ljudi koje ne poznajem, razmotrim ih. Neki saveti koje dobijem su na mestu, drugi nisu. Važno mi je samo da ne mislim da sam bezgrešan. Što više očiju, to bolje. Ali sa tim treba biti oprezan, jer svako uvek ima nešto što bi promenio ili izbacio. Tome nema kraja. Ipak moraš da imaš čvrst stav prema svom delu.

Čitaš li svoje knjige kad izađu? Da li si tada ponosan na njih, ili vidiš u njima propuste koje je nemoguće ispraviti?

„Srpskog psiha" nisam pročitao otkad je izašao, a to je bilo 2007. Ne znači da ga neću pročitati, nego jednostavno do trenutka izlaska toliko puta pročitam rukopis, da ga gotovo znam napamet. I onda ne vidim svrhu u ponovnom čitanju. Ali je zato lepo kad prođe neko vreme - što više - kad možeš dovoljno da se odvojiš i posmatraš to kao nešto što je napisao neko drugi. Koliko je to uopšte moguće. Važno mi je da sam ispričao priču koju sam u tom trenutku nameravao da ispričam i da svakim novim delom pravim korak napred. A da uvek može bolje, može. Ali u novom romanu.

Koji su ti planovi? Šta nas čeka u bližoj budućnosti iz pera Željka Obrenovića, i što se tiče proze, i tvoje druge ljubavi, stripa?

Svaki dan pišem, ako ništa drugo, barem blog. Radim na novom romanu, imam i gomilu priča. Radim na nekoliko strip albuma sa sjajnim crtačima. Nešto od toga ste mogli da vidite u trejleru za „Talog". Bitno mi je da neprestano radim više različitih stvari. Da ne upadnem u kolotečinu i da nemam prazan hod. Sve to će se pojaviti onda kad bude suđeno da se pojavi. Nadam se da će to biti neki strip, jer bih voleo da me ljudi upoznaju i u tom mediju, pošto ga mnogo volim i iz njega sam mnogo naučio. Red je da se na ovaj način odužim.

Radiš u prosveti i baviš se pisanjem u slobodno vreme. Kako miriš ta dva posla - pošto oba dosta traže od čoveka?

Sva sreća pa mi posao nije da po čitav dan sedim za kompjuterom, na šta se danas svode mnogi poslovi. Nije isključeno da će to stići i nas, ali za sada je olakšavajuća okolnost. Važno je da se rade različite stvari. Inače se mozak buni. Ponekad kad dobijem nešto za prevod samo se zapitam kako li je onim piscima koji žive od prevođenja? Kako uopšte imaju želju da pišu, kad su pre toga satima sedeli za kompjuterom? Opet, kako rekoše pametni ljudi, ako svaki dan napišeš po jednu stranu, za godinu dana imaš roman. Pa, hajde, sad reci da ni onog najgoreg dana ne možeš da napišeš jednu bednu stranu? Onda nisi za pisca. Nađi drugi posao.

Add comment


Security code
Refresh