Menu

logo

I mi zapad za Balkan imamo

Piše: Ivana Božić Miljković
Ekonomija Zapadnog Balkana između mita i stvarnosti

balkanU njegovom sastavu nalazi se šest zemalja. Kao geografska celina ne postoji ni na jednoj karti. Teritorijalno, predstavlja deo širokog i dobro poznatog regiona Balkana. U literaturi se označava pojmom subregion. U političkom smislu predstavlja nestabilno područje. Ekonomski posmatrano, njegovi razvojni parametri su na donjoj granici ili u minusu. Za lošu ekonomiju i nizak životni standard krivi politiku, privatizaciju, vašingtonski konsenzus. Pokazuje znake zavisnosti od inostranih zajmova. Najviše voli da zajmi od MMF-a. Potencijala za unutrašnju saradnju ima - ali slabo ih koristi. Kao suncokret okreće se ka Evropskoj uniji, poslušno reagujući na svaki njen mig, čineći sve da sa margina Evrope konačno uskoči u njenu priču makar kao statista ili sporedni lik.

Dobro balansira između novih vrednosti i tradicije - ove prve prihvata, ovu drugu čuva, i ta fuzija religija, ritmova, boja, mirisa, dijalekata, običaja, čini ga posebnim, jedinstvenim i privlačnim za svetske putnike avanturističkog duha. Poštovani čitaoci, upoznajte Zapadni Balkan!
Upoznajmo Zapadni Balkan

Proces globalizacije i novi trendovi regionalnog povezivanja zemalja dodatno su iskomplikovali ionako složene svetske političke i ekonomske odnose. Kao posledica toga javila se potreba da se mnoge stvari i pojave oko nas identifikuju, definišu i objasne. Država kao suverena teritorijalna celina nije više bila interesantna za proučavanje. Umesto nje, epicentar pažnje je pomeren na jedan širi integracioni kontekst koji podrazumeva i konkretnu državu i njeno bliže (regionalno) okruženje. Ovaj vid savremenog grupisanja zemalja poslužio je kao osnova za kreiranje sasvim nove mape odnosa snaga u svetu. Negde na marginama te mape nalazi se i Zapadni Balkan. Ovaj lingvistički pojam sa političkom suštinom predstavlja sinonim za grupu zemalja jugoistočne Evrope koje još uvek nisu članice Evropske unije, a imaju snažnu ambiciju da to postanu. Tu spadaju: Albanija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Makedonija, Crna Gora i Srbija (sa Kosovom). Šira balkanska priča obuhvatila bi još i Sloveniju, Tursku, Grčku, Rumuniju i Bugarsku, ali o njima nekom drugom prilikom i na većem broju strana.

Zapadni Balkan je, dakle, grupa malih država, heterogenih u svakom mogućem smislu. Prostire se na površini od 295.492 km2 i ima oko 22 miliona stanovnika. Činjenica da su sve pomenute zemlje, osim Albanije, ne tako davno živele pod istim krovom, trebalo bi da znači da tu i te kako ima štofa za uvažavanje, dobrosusedske odnose i saradnju. Međutim, način na koji su se rastajali i sukobi kojima su punili stranice novije istorije obeležili su ih kao politički nestabilno područje na kome su dobrodošle mirovne misije i ostala pomagala u međusobnom dijalogu i razumevanju. Nesporno je da se odsustvo političke stabilnosti na ovom malom prostoru može veoma negativno odraziti na stabilnost čitavog Balkana, pa i Evrope. Imajući to u vidu, Evropska unija daje sve od sebe da raznim projektima, finansijskom pomoći i podsticanjem međusobne saradnje, animira zemlje ovog subregiona i skrene im pažnju sa uzajamne netrpeljivosti ka novim zajedničkim interesima, pre svega, članstvu u EU. U trenucima kada pod teretom zadataka koji su nam postavljeni i obećanja koja su nam data, ali nisu ispunjena, izgubimo strpljenje, odnos EU - Zapadni Balkan može ličiti na politiku štapa i šargarepe. Ma kako izgledalo, u suštini, EU ima dobre namere. Pored njih ima i debeo interes da se širi na ovaj deo Evrope, te ih treba pustiti da rade svoj posao. Zemlje Zapadnog Balkana će postati deo EU ako i kada EU donese takvu odluku. Ni pre ni kasnije.

Zapadnobalkanski ekonomski lavirint

Nije bilo lako živeti u devedesetim godinama prošlog veka. I pored snažne volje za osamostaljivanjem, koja je iskazivana na mirne i one druge načine, sve zemlje istočne Evrope su se u to vreme našle u nezavidnoj poziciji. Sa jedne strane, trebalo je do temelja uništiti već razrađeni sistem i zameniti ga nečim što je samo teorijski poznato. Dakle, bilo je krajnje neizvesno da li će se pelcer tržišne ekonomije uopšte primiti na jednom centralno - planskom ekonomskom tlu. O eventualnim plodovima niko nije razmišljao.

I svi su se nekako snašli: Česi, Slovaci, Mađari, Poljaci, Slovenci, Rumuni, Bugari. Njihova velika prednost je u tome što im nije bilo potrebno dvadeset godina da skontaju kuda ide svet i gde je njihovo mesto. U startu su imali jasnu viziju pripadnosti Evropskoj uniji, po tom osnovu pokazali su spremnost na kompromise raznih vrsta i jaku želju da što pre spoznaju principe poslovanja tržišne privrede i uvedu ih u svoje privredne sisteme. Za razliku od njih, zemlje koje danas čine Zapadni Balkan nisu baš odmah bile načisto šta ih je snašlo i šta im valja činiti. Prvo im je trebalo deset godina da se ljudski rastanu, onda još pet da se oprave da svako krene svojim putem, pa još pet da shvate da je članstvo u EU moguće i izvodljivo, ali pod određenim uslovima koji se moraju ispuniti. I tako, godina za godinom i Zapadni Balkan je proslavio dve decenije od početka procesa tranzicije. Da ne pominjemo da će trebati još toliko da se oporavi od ratova, sankcija, bombardovanja i uobičajenih problema koji su sastavni deo sistemskih transformacija. Ovome treba dodati i dugačku listu onih problema za čije rešavanje nije izmišljena vremenska jedinica mere, a koji su prisutni i poput bukagija čine da Zapadni Balkan ostane prikovan tu gde jeste (problemi sa Kosovom, unutrašnji odnosi u Bosni i Hercegovini između tri konstitutivna naroda, veliki broj raseljenih lica čiji se povratak godinama ne rešava, pristupanje NATO paktu i sl). U svemu tome najviše posledica trpi ekonomija, a sa njom i narod čiji je životni standard srozan ispod granice dostojanstva.

Ni ta erozija životnog standarda nije došla preko noći, već je posledica procesa tranzicije, odnosno privatizacije državnih, odnosno društvenih preduzeća. Kako kapitalizam ne poznaje pojam društveno, a državi ne dozvoljava da priđe tržištu, bilo je jasno da institucijama tog tipa više nema mesta i da je imperativ jasno definisanje svojinskih prava. Put ka tržišnoj ekonomiji podrazumevao je kompletnu promenu svojinske strukture privrede u pravcu stvaranja uslova za dominaciju privatnih preduzeća. Zemlje Zapadnog Balkana su ovaj zadatak preozbiljno shvatile, i u taj projekat ušle sa priličnom euforijom, da bi kasnije (spoznavši kuda to vodi), bilo raznih poništavanja već učinjenog posla, pa i premišljanja, novih procena i ostavljanja dovršetka posla ad acta. Kada je taj točak privatizacije počeo da se okreće, sve zemlje Zapadnog Balkana su u kratkom roku donele zakone o svojinskoj transformaciji, pretvorile se u uvo da (po)slušaju preporuke iz Vašingtona, a danas se sve više može čuti kako je privatizacija bila „loša strategija stranih mentora i još lošija implementacija domaćih implementatora" (o tome više u prethodnim brojevima Pressing-a).

Elem, subregion Zapadnog Balkana je danas ekonomski najnerazvijenije područje Evrope. Sa razvojnim performansama koje iznose oko 30% prosečne vrednosti pokazatelja razvoja EU i sa ozbiljnim zaostajanjem u reformi ekonomskog i političkog sistema, ne može računati na lak i brz pristup EU. Makroekonomske performanse Zapadnog Balkana, u odnosu na iste u Evropskoj uniji, pokazuju sasvim suprotne trendove. Dok kod njih BDP apsolutni i per capita raste, kod nas beleži smanjenje; dok je u EU nezaposlenost u nekim razumnim granicama (5-7%), na našem zapadu se meri dvocifrenim brojkama; dok je kod njih inflacija na nivou latentne, kod nas samo što ne krene u galop. Primera je mnogo, a objašnjenje velikog broja odgovornih zapadnobalkanskih ekonomista je samo jedno: kriza. Običan narod više ne gubi vreme na slušanje ovako suludih opravdanja jer i amebi je jasno da je kriza počela 2008. i da nikako ne možemo biti pogođeni više nego što to mogu oni u čijem je sistemu nastala. Posebno je pitanje u kakvoj smo krizi bili pre ove najnovije? Kad se sve sabere i oduzme, mi smo stalno u krizi i pravo je čudo što do sada vlade država Zapadnog Balkana nisu stekle nekakav imunitet (ne poslanički, već krizni). A najjače je kad nam neko spomene spoljni dug, koji je takođe rastuća kategorija i skrene pažnju na činjenicu da je druženje sa MMF-om jako skupo. Odmah iz rukava izvlačimo Grčku, Italiju, Španiju, prave se analize koliko su oni dužni, a gubi se iz vida da nismo uporedive kategorije. Za razliku od nas, oni imaju bogate rođake koji će im priteći u finansijsku pomoć, imaju mehanizme da pomognu sebi i da im drugi pomognu. Nas šest zapadnih Balkanaca nemamo ništa. Imamo jedni druge i zovemo se susedima - ono rođaci ne koristimo, valjda zato što nismo bogati a te dve reči idu zajedno. I zato je za nas kriza luksuz koji ne smemo sebi dopustiti - posebno ne u vidu opravdanja za mutne radnje i promašaje.

Omnes viae EU ducunt

Logično je da između zemalja određenog regiona postoji neka veza. Mali je broj onih zemalja koje se mogu pohvaliti neisflekanom istorijom i apsolutno korektnim međusobnim odnosima uvek i svuda. Mnogo je veći broj onih koji pristaju da u ime zajedničkih interesa operu fleke i angažuju se da iskoriste sve šanse koje im mogu biti od pomoći u ostvarivanju ciljeva. Nažalost, postoje i oni koji ne pristaju na kompromise, kod kojih loši istorijski momenti preovladaju nad potencijalnim šansama za budućnost i koji žive jedni pored drugih ignorišući se ili opšteći službeno kad ih neko treći na to podstakne. Zemlje Zapadnog Balkana spadaju u tu treću grupu. Novija istorija je ostavila traga i biće potrebno dosta vremena da se usiljeni dijalog pretvori u kakvu-takvu saradnju. Same države Zapadnog Balkana pokazuju veoma skromno interesovanje za međusobnu saradnju, obično sarađuju onda kada se institucije EU pobrinu za to i ta saradnja se obično shvata kao jedan od uslova za ulazak u EU.

Polazeći od više puta dokazane pretpostavke da trgovina između dve ili više zemalja može biti onaj prstić za „mir, mir, mir, niko nije kriv", EU je sugerisala zemljama Zapadnog Balkana da nastave dobar običaj i oprobano efikasan recept CEFTA sporazuma. Pri tome su zastupali tezu „ako budete umeli da trgujete međusobno, znaćete da trgujete i sa zemljama EU". Saradnja u okviru CEFTA sporazuma je dala dobre rezultate u celoj istočnoj Evropi, pa se isto očekivalo i na Zapadnom Balkanu. Međutim, prva negativna reakcija na tu ideju stigla je iz Hrvatske. Prvo su negde sredinom devedesetih izjavili da je oko CEFTE „okupljena sirotinja nemerljiva sa Hrvatskom", da bi kasnije zatražili garancije da „budući da sve zemlje koje čine CEFTA sporazum nisu članice WTO, Hrvatska se želi zaštititi od uvoza roba loše kvalitete na svom tržištu..." Snažna sugestija od strane EU da pristupi CEFTI rezultirala je time da Hrvatska potpiše ovaj sporazum, ali opet pod svojom parolom „zapadni Balkan NE - CEFTA DA". Kada se pogleda sastav CEFTE, možda se i može opravdati bojazan Hrvata da će se time stvoriti nova Jugoslavija, ali se takođe vidi da su slabi iz povjesti jer Albanija i Moldavija (koje su takođe pored zemalja Zapadnog Balkana članice CEFTE), niti su bile u sastavu Jugoslavije niti bi pristale na takav aranžman sada, kada svet ide u totalno drugom pravcu.

Dakle, trgovinske mogućnosti ne koristimo u onoj meri u kojoj bi to bilo poželjno i potrebno. Administracija na graničnim prelazima nam je i dalje komplikovana, ne priznajemo međusobno sertifikate o poreklu roba, ne verujemo jedni drugima, a istini za volju nemamo mnogo toga ni da razmenimo. Sve zemlje Zapadnog Balkana uglavnom proizvode i izvoze primarne proizvode i industrijske proizvode nižeg stepena obrade. Malo tu ima zajedničkih interesa. Oni retki srećnici što imaju izlaz na more mogu računati i na prihode od izvoza usluga, ali opet Evropskoj uniji, s obzirom na to da Srbi, Makedonci (pa i Bosanci) preferiraju Grčku: Hrvati nam još uvek nisu pouzdani, a Crnogorci su još iz doba ex-Yu upamćeni kao ne baš reprezentativni domaćini. Stiče se opravdani utisak da smo (kao subregion) svi okrenuti ka Evropskoj uniji, da nam je to mnogo interesantnije područje za plasman roba i usluga i da nam ta komunikacija više prija od ove koju možemo međusobno ostvariti. Svaka od zemalja Zapadnog Balkana preko 60% izvoza plasira upravo na tržište zemalja EU, oko 10% otpada na izvoz u susedne zemlje subregiona, a ostatak ide na treća tržišta (Turska, Kina, Rusija, neke afričke zemlje i sl.).

Signale za intenzivniju međusobnu saradnju zemalja Zapadnog Balkana u velikoj meri ometa i činjenica da su razlike u nivou ekonomske razvijenosti među njima velike. U dostignutom stepenu ekonomskog razvoja prednjači Hrvatska i (ne samo) zato će već sledeće godine biti nagrađena odlaskom sa imaginarnog Zapadnog Balkana u stvarnu Evropsku uniju. Na začelju te grupe su Albanija, Bosna i Hercegovina i Makedonija, dok su Srbija i Crna Gora nekakva zlatna sredina. Za ovaj region, njegovih svih šest zemalja, pridruživanje i članstvo u Evropskoj uniji prioritetni su ciljevi. Sa svojim ekonomskim potencijalima, posebno unutrašnjim tržištem koje broji nešto više od 20 miliona stanovnika i relativno niskom kupovnom moći stanovništva, za EU ove zemlje ne predstavljaju neki veći ekonomski izazov i interes. Interesovanje EU za ovaj subregion je, pre svega, političke prirode (obezbeđenje političke stabilnosti na jugoistoku Evrope), zatim geostrategijski ciljevi (ekonomska i politička kontrola Balkana), pa tek onda ekonomski interesi. Prema tome, jasno je da u nastojanju da što pre uđemo u EU ekonomija nije od presudnog značaja - oni bi više cenili da obezbedimo vladavinu prava, poboljšamo efikasnost sudova, iskorenimo korupciju, kriminal, povedemo računa o bezbednosti i dobrosusedskim odnosima, nego što ih zanima koliki je naš spoljnotrgovinski deficit. Da je tako, čari života u nekoj tvorevini tipa Zapadni Balkan iskusili bi i Grci, Španci, Portugalci... i mnogi drugi koji misle da im status članice EU obezbeđuje da budu bolji od onih koji takav status sebi još uvek nisu obezbedili.

Hej Balkanci, još (s)te živi...

Biti zapadni Balkanac u XXI veku jednako je nepopularno kao biti Balkanac u svim istorijskim razdobljima. Zato se Hrvati nalaze uvređenima kada ih neko teritorijalno svrsta u Zapadni Balkan i ograđuju se čeličnim šipkama ističući neprestano svoju tradicionalnu "pro europsku orijentaciju". Na isti način su se i Slovenci prilikom otcepljenja bunili protiv očigledne istorijske i geografske istine koja ih je jasno ucrtala na veliku mapu Balkanskog poluostrva. Tada je njihov političar Dimitrije Rupel izjavljivao (ili izvaljivao prim. aut.) da „Slovenci moraju etablirati u zajednici civilizovanih naroda, jer Balkan nije samo geografski pojam već mnogo više od toga - oznaka za korumpirano i primitivno društvo kojeg se nezavisna Slovenija mora osloboditi". Za razliku od Slovenaca i Hrvata, mi ostali kao da nemamo ništa protiv svog (zapadno) balkanskog porekla. Od one grupe koja je nekada zajedno stajala „ponosito sred Balkana", neki su pobegli, a neko je morao ostati, napraviti sopstveni Zapad i uprkos svemu ostati ponosan.

Add comment


Security code
Refresh