Menu

logo

Svi smo jedna Srbija

Piše: Velibor Petković
voting

U proleće ovog leta gospodnjeg 2012. baš na Đurđevdan (kako li neznabošci računaju vreme, od kog događaja, možda od onog kad im je medved prvi put uterao niz padinu strah u kosti?), održani su parlamentarni i predsednički izbori u Srbiji. Premudri i odlično obavešteni građani Srbije, pošto su dobro i temeljno promislili, izašli su na glasanje svečano obučeni „u crkveno i mrtveno" - najbolje što imaju ruho, a onda, poput Svetog Đorđa, olovkom nalik na koplje, zaokružili izabranike svoga uma i srca, da ih tim krugom zaštite od aždaja drugih opredeljenja.

Zatim su izborne komisije, specijalizovane za infinitezimalni račun, uzele u obzir sve veličine, od beskrajno malih do beskrajno beskrajnih, da bi nestrpljivo biračko telo uveli u prostore gde algebra i geometrija postiđeno ćute. A telo i duša Srbije se raduju, jer smo i ovaj put, kao i svagda, izabrali stvarno najbolje partije i najboljeg predsednika i time pokazali celom svetu i sebi da nismo beslovesno krdo već dubokomisleći i odgovorni građani. Narod koji ima ovakvog sebe, ne može da se zajebe! Odnosno, nimalo ne brine za budućnost, jebe mu se! Ima da bude kako je zapisano u zvezdama i partijskim programima, sve bolje i bolje, dok ne dostignemo tačku da od toga ne može više, jer se svemir raširio do krajnosti sopstvenih mogućnosti. Kosmos je tačno onoliko veliki koliko doseže svaki pojedinačni um. Nekima je, antihamletovcima, vasiona stala u orahovu ljusku. A granice našeg opštenarodnog srpskog svemira poklapaju se sa granicama Evropske Unije, uključujući BRIK - Brazil, Rusiju, Indiju i Kinu - svi smo jedna Srbija! Ali put do savršenstva nije bio lak, ni za kosu, ni za nokte. Najveći umovi radili su vekovima da bi baš nas lupilo prosvetljenje po tintari, kao mokra čarapa istorijskog nadahnuća koje prevazilazi podelu na levicu, desnicu i pesnicu.

Ovako je to bilo:

Sredinom XVII veka u Lajpcigu je rođen nepopravljivi optimista (a i šta tu ima da se popravlja kad mu je sve potaman?), baron Gotfrid Vilhelm Frajher fon Lajbnic. Svašta je taj znao i umeo, možda i zato što mu je otac Fridrih bio poreklom Lužički Srbin. Uglavnom, Lajbnic se smatra poslednjim čovekom enciklopedijskog znanja zapadne civilizacije - u pravu, religiji, diplomatiji, filozofiji i matematici plivao je kao današnji Srbi u plehanom koritu - bez po muke, svim stilovima, od kučećeg i delfin, do kraul i leđnog. Ipak, ono po čemu je ostao zapamćen jeste tvrdnja da je „Bog stvorio najbolji od svih mogućih svetova". Za razliku od mene i drugih priprostih ljudi, koji iz toga izvlače zaključak da ni sam Bog nije baš savršen stvaralac, Lajbnic je postojanje zla u svetu obrazložio učenjem o monadama. Samo je Bog savršen, on je ta najviša monada, a koga bliže zanima cela ta monadologija, najbolje je da pročita „Teodiceju" napisanu 1710. godine. A zatim i Volterov „Kandid", objavljen 1759. u Ženevi, komični roman koji nema veze sa fabrikom čokolade u Osijeku, čije jubileje povremeno uveličava Severina. (Dok ona peva, recimo na Dan zaljubljenih, publika uživa sladostrasno gutajući rum-pločice. Izazivajući efekat loptice-skočice kod potencijalnih kandidata za bravure svih vrsta, pa i političke.)

Taj Parižanin, Fransoa Mari Arue (Volter je latinski anagram njegovog imena), rođen 1694. godine, boreći se protiv religijskog fanatizma izvrgao je ruglu Lajbnicov optimizam, a naročito shvatanje o „najboljem od svih mogućih svetova". Bio je dovoljno mudar da ne prizna autorstvo, jer što je roman bio čitaniji - 40 izdanja za života pisca, to su i zabrane i napadi na Voltera bili žešći. Delo je objavio pod pseudonimom, tobože kao prevod s nemačkog „od gospodina doktora Ralfa, sa dodacima koji su nađeni u doktorovom džepu kada je umro u Minhenu leta gospodnjeg 1759. godine". Volter je tada imao već 65 godina i više nije gajio iluzije o svetu u kojem je živeo. Drugim rečima, bio bi loš kandidat na našim izborima, jer je za političko delanje neophodna doza (kofa) narcizma potopljena u bure naivnog optimizma.

Ako posle ovog uvoda niste izgubili strpljenje, kosu i živce, prelazimo na našu srpsku političku „prestabiliranu harmoniju". Drugim rečima, sav ovaj naš prefinjeni sklad unapred je određen i nama samo ostaje da uživamo batrgajući se u zajednici duše i tela, agregatu monada koji činimo svim svojim kvalitetima i kvantitetima. Onoliko koliko smo daleko od Apsoluta, toliko smo dobri i kvarni, a ako smo političari, sada slavimo ili kukumavčimo, u zavisnosti od izbornih rezultata na Đurđevdan. U oba slučaja, ne razlikujemo muda od monada, a za vođenje države uvereni smo da nam to nije ni potrebno. E, kvaka je u tome što je to itekako važno, ali budale kontaju da ako je sve unapred predodređeno, zašto bismo se zamarali da bilo šta ispravljamo? Šekspir bi rekao da „u ovom ludilu ima sistema", jer u Lajbnicovom filozofskom shvatanju sveta postoji i jaka teološka crta na koju se nadovezuje učenje o predestinaciji. Bog je unapred odredio neke ljude za spasenje, a druge za večnu propast. Slobodna volja pokorava se suverenoj božjoj volji, jer čovek je slab i kolebljiv i ako bi spasenje od njega zavisilo, jao nama! (Mada sam, radeći četvrt veka kao novinar, susretao mnoge političare ubeđene da poseduju sveznanje (omnisciencia) i svemoć (omnipotencija), što su po Svetom Avgustinu, božji prerogativi. Ali dobro, to su neznabošci, oni svet mere drugačijim merilima.)

Mi u Srbiji smo i to banalizovali, pa omalovažavamo dobre i poštene, a divimo se bitangama i lopurdama, koje grabe sve što im je u vidokrugu i rukohvatu, jer ako se već mora propasti, neka to bude „na visokom nivou" niskosti. To je onaj moralni sklop koji bi i Nojev kovčeg, sa kompletnom menažerijom na brodu, najpre nacionalizovao, a zatim bez razmišljanja privatizovao, jer to zahteva tranzicija na putu od „izgona iz rajskog vrta" do ulaska u visoke peći pakla. Hm, tu bi se mogla napraviti fabrika stakla! Srpska, kao ona u Paraćinu, ali mnogo bolja.

KAD MLIDIJAH IZGUBITI

Otkuda onda ja, relativno bistar i bez ideoloških i psihoaktivnih zamućenja, da se još u komunističko doba pojavim kao kandidat na izborima? Odgovor leži u mojoj mladosti i spremnosti da se žrtvujem za dobro zajednice. Da je to zapravo Zajebnica, kasno sam shvatio, kad sam čak i na takvim izborima neslavno propao! Primio sam to s osmehom kao politički idiot.

Bilo je to „zlatnih osamdesetih", u vreme kada je socijalizam ponavljao ulogu dinosaurusa u procesu izumiranja, a mi „novotalasni" mladi uživali u dahu slobode pišući za niški omladinski list „Grafit" o svemu, od muzike do politike. Pošto nam je izdavač formalno bio Savez socijalističke omladine, a zapravo nas puštao da radimo i zaradimo koliko možemo, neko od redovnih čitalaca se usudio da me predloži za izbornu listu. Po ključu, omladini je pripadalo nekoliko mesta u Skupštini opštine, a delegatski sistem je predviđao da praktično svaki predloženi bude na glasanju zaokružen i time verifikovan kao predstavnik naroda ili nekog njegovog progresivnog dela: SKJ, SSRNJ, SUBNOR, SSJ, SSOJ... (Socijalizam je obožavao skraćenice! Jedino se smrt, kao skraćenica za život, vešto prećutkivala. Odnosno, nije se priznavala u radni staž za ulazak u komunizam i renesansu. Odumiranje međeda - države trajalo je sporo, a jeretici poput Branka Ćopića bi zglajzali i bili sklonjeni u stranu kao detinjarije.)

Kako je onda moguće da nisam izabran? Verovatno baš zbog humora, koji nijedan represivan sistem ne trpi. Bio sam jedna od prvih žrtava demokratizacije Jugoslavije. O, zar se i to može? Izgleda da je, kada sam ja u pitanju, sve moguće, pa i to. Naime, komunistima je palo na pamet da bi trebalo, s obzirom na stanje u zemlji (Tito je umro) i u svetu (umirali su i drugi doživotni predsednici), uneti neki snop demokratije. Tako su drugovi smislili da se uvede novina, pa da se ne zaokružuju svi predloženi na listi, nego osam od deset i slično. Naravno, redosled mora biti takav da najvažniji bude prvi i tako do kraja. Pogađate, sudbina i prestabilirana harmonija su htele da ja budem deseti na listi, za svaki slučaj, ako onaj deveti nekim čudom prođe. Da ne lažem, moje poslednje mesto bilo je sasvim zasluženo, jer sam, predložen zbog tekstova pisanih za „Grafit", pogrešno shvatio da i moja biografija treba da bude duhovita. Sročio sam je u tom stilu, sa zaključkom uzetim od Čarlsa Bukovskog: „Bavljenje politikom slično je pokušaju da obljubiš mečku!" Buk je napisao „potucaš", ali sam ja uneo lirsku izmenu, da ne budem komunistima „trn u đoku". I naravno, nisam prošao u Skupštinu, što me zapravo razveselilo, jer sam sednice smatrao mestom gde se dobijaju hemoroidi i defekt mišljenja. Nisam promenio stav ni posle stvarne demokratizacije, od 1990. do danas, jer filozofi i pesnici radije žive u buretu nego što sede na taburetu. Šta bi rekao Diogen da su ga ukotrljali u Areopag? „Gurnite me niz brežuljak, ugledne sudije, bolje mislim dok se okrećem oko svoje ose, negoli dok gledam pčele na vašim kapama!" (Dozvolio sam sebi slobodu da izmišljam, stari grčki filozof bi sigurno izgovorio nešto mudrije. Nije on lupetao kao ja, uostalom, Aleksandru Makedonskom je posle ponude da bira šta želi, sručio u lice: „Pomeri se, zaklanjaš mi sunce!") Voleo bih da sam kosmopolita kao što je bio Diogen iz Sinope. Od njega bi i srpski političari mogli mnogo da nauče o evropskim i svetskim integracijama, samo kada bi prestali da balave iznad porcije mesa i povremeno glodali i kosti, poput slavnog filozofa, askete i cinika kome su se rugali da je postao pas. Odgovorio je u svom stilu: podigavši nogu, zapišao je neko drvo. Priznajem, za to je bila potrebna odgovarajuća atletska veština.

OD AVNOJA DO NAŠIH DANA

Nemam prava da se poredim s velikanima, zato ulazim u vremensku mašinu i vraćam se u prašinu prošlosti. Mada zapravo i nema potrebe za tim spektaklom, jer evo šta piše na sajtu Narodne skupštine Republike Srbije: "Istorijski koreni Narodne skupštine Srbije u periodu posle Drugog svetskog rata leže u odluci Drugog zasedanja AVNOJ-a, održanog 29. i 30. novembra 1943. u Jajcu, da se Jugoslavija izgradi na federativnoj osnovi, kao zajednica pet ravnopravnih naroda. Navedenom odlukom oni dobijaju svoje države i imaju pravo na samoopredeljenje uključujući i otcepljenje." O ljudi moji, pa zašto smo se onda borili da sačuvamo Jugoslaviju, kad je nevladina organizacija AVNOJ odmah predvidela mogućnost uključenja centrifuge? Odgovor potražite čitajući Boru Ćosića, a ja se vraćam izborima raznih vrsta, od ćorave kutije do slepe vere u demokratiju.

Prvi skupštinski izbori u Srbiji posle Drugog svetskog rata održani su 10. novembra 1946. godine. Bili su to izbori za Ustavotvornu skupštinu Narodne Republike Srbije. Biračko pravo imali su svi punoletni građani, a po prvi put pravo glasa dobile su i žene i vojnici. Glasalo se kuglicama, tako da je tajno glasanje zapravo bilo javno: kad ubaciš đule u kutiju, ono zvekne i svi znaju da li si za narod ili reakciju. Tako je bilo sve do novembra 1953. godine, kada su prvi put štampani glasački listići.

Od ostalih kurioziteta socijalističke demokratije, treba spomenuti i kutiju bez liste, korišćenu na izborima marta 1951. godine. Drugim rečima, tu su kuglice ubacivali samo najhrabriji, kojima komunistički kandidati nisu bili po volji. Zanimljivo je i da su, sve do Ustava iz 1963. godine, poslanici birani srazmerno broju stanovnika - jedan na 20, 40 ili 50 hiljada. Zbog toga je i ukupan broj poslanika u Skupštini bio različit. Tako je Ustavotvorna skupština brojala 287 poslanika, Skupština konstituisana 1951. godine 315, dok je za Republičko veće i Veće proizvođača Skupštine NR Srbije 1953. izabran 291 poslanik.

Komplikovano, baš kao i priča o ustrojstvu Skupštine: do 1953. godine, Narodna skupština je bila jednodomna. Od 1953. do 1963, imala je dva doma: Republičko veće i Veće proizvođača; od 1963. do 1974, činilo ju je pet domova: Republičko veće, Privredno veće, Prosvetno-kulturno veće, Socijalno-zdravstveno veće i Organizaciono-političko veće; od 1974. do 1990. godine bila je trodomna sa sledećim većima: Veće udruženog rada, Veće opština i Društveno-političko veće. Od januara 1991, ponovo je jednodomna. Ali, to je već druga, demokratska priča kao uvod u krvavi raspad Jugoslavije. Jura Stublić je pesmu "Samo jedno mjesto na svijetu se zove dom" zamenio aktuelnijom "E moj druže beogradski".

S obzirom na to da me nije delegirao Narodnooslobodilački odbor niti Narodnooslobodilački front da naučim noja da laje (AVNOJ) niti da čitaocima pokidam živce, spomenuću samo još delegatski sistem. On je bio čedo Ustava iz 1974. godine, za koji su se prethodno saglasile sve skupštine Socijalističkih Republika, uključujući i srpsku. Već sam opisivao kako su nas izveli iz škole u 'ladno dvorište da sa razglasa slušamo usvajanje Ustava istorijskog 21. februara 1974. godine. Bilo je to u dvorištu seoske Osnovne škole "Ragib Džindo" u Poljicu kod Tuzle, a mi deca nismo ništa razumeli, baš kao ni naši učitelji i nastavnici, uključujući i direktora, Vranjanca Čedu, organizatora performansa koji je bio uvod u bežaniju iz Bosne 1992. godine. To je ta „prestabilirana harmonija" koja rasteže naše živote kao pijanac harmoniku.

Četiri dana kasnije usvojen je i Ustav Socijalističke Republike Srbije u njenoj Skupštini, a umesto poslaničkog, uveden je delegatski sistem. Koncepcija samoupravljanja zasnovana je na udruženom radu. Veće udruženog rada, kao jedno od tri veća Skupštine, imalo je najviše delegata - 160. Ostala dva, Veće opština i Društveno-političko veće, imala su po 90 delegata. Ne sećam se da li je u to vreme neko imao smelosti da Nušićevog "Narodnog poslanika" postavi na scenu kao "Narodnog delegata", ali sumnjam da je bilo takve provokacije. U svakom slučaju, delegatski sistem bio je koncipiran po Đenkinom principu "Kume, vežbamo, sutra ćeš i ti!" - viđenom mnogo kasnije u filmu "Maratonci trče počasni krug". Zato mi i nije žao što sam krajem osamdesetih propao na izborima za Skupštinu opštine Niš. Nisam rođen za delegata.

EPILOG

Uz pesmu "Srbija će biti cela, a ne iz tri dela", u periodu od januara 1988. do 28. marta 1989. godine, pripremljene su i realizovane ustavne reforme. Usvojeni su amandmani IX-XLIX, a taj dan je označen kao dan donošenja novog ustava i vraćanja Srbiji državnog i ustavnog suvereniteta na celoj teritoriji Republike. Proglašen je državnim praznikom i tako je i slavljen dok je trajao vakat Slobodana Miloševića. Čudno je, ali dok na arapskom i turskom "vakat" znači vreme, na latinskom ta ista reč označava prazninu, kao recimo čistu, neštampanu stranu u knjizi, iza naslovne. Zar smo mi to živeli u prazno? I da li još uvek tako živimo? Filozofi, neka nam neko odgovori, ovo je mnogo važnije pitanje od pobede na izborima u bilo kojoj zemlji!

Dok gimnasticiramo vilicama raspravljajući o najnovijem sazivu Skupštine Srbije i Vladi, premijeru i ministrima koji će nas povesti ka usavršavanju "najboljeg od svih mogućih svetova", radi poređenja podsećam na izborne rezultate od 23. decembra 2000. godine, kada je, po nekima, počela Nova srpska demokratska era: od 6.525.162 upisanih birača, glasalo je 3.748.623 ili 55,91%. Demokratska opozicija Srbije (DOS) osvojila je 176 mandata, Socijalistička partija Srbije 37, Srpska radikalna stranka 23 i Stranka srpskog jedinstva 14 mandata. Ostale kandidatske liste nisu osvojile nijedan poslanički mandat. Za predsednika Skupštine izabran je Dragan Maršićanin, a za predsednika vlade dr Zoran Đinđić. Na prethodno održanim predsedničkim izborima, 24. septembra, pobedio je dr Vojislav Koštunica, a mandat mu je verifikovan uličnim protestima i ulaskom građana u Skupštinu Jugoslavije 5. oktobra. Bio je predsednik do februara 2003. godine, a posle vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji u decembru 2003. postao je premijer i tu funkciju je obavljao do majskih izbora 2008. godine.

A šta nam je doneo maj 2012. godine - to svi dobro znate. Mehanizam prestabilirane harmonije otkucava, umirujuće kao sat na zvoniku ili uznemirujuće kao paklena mašina - sve zavisi od toga da li Vam je pogled na svet optimistički ili pesimistički, bez obzira za koga ste i da li ste uopšte glasali. "As You Like It" ("Kako vam drago"), kao u pastoralnoj komediji Vilijama Šekspira napisanoj na samom kraju XVI veka. Uzgred, jedan mladi niški pisac, čiji su romani slatki kao grozdovi, u najnovijem tvrdi da je veliki Vil zapravo Srbin iz Zaplanja. O, Suva planino naših plodnih života!

Add comment


Security code
Refresh