Menu

logo

Džejms Din džeza

Piše: Aleksandar Radovanović
Vek džeza (10)

chetbakerKada je 1950. godine film „Mladić s trubom" počeo da se prikazuje i kada su se redovi gledalaca protezali pred bioskopima da vide Kirka Daglasa kako barata trubom, mladi Česni H. Bejker ponovo je stupio u vojnu službu kao član armijskog benda stacioniranog u San Francisku. To mu je omogućavalo da se svake noći pridružuje muzičarima u gradskim klubovima kao što su „Bap siti" ili „Blekhok" i džemuje. Godine 1953, kada je u filmu „Odavde do večnosti" prokleti i zgodni Montgomeri Klift svirao vojničku trubu za mrtvog drugara, Čet je završio svoju saradnju sa Džerijem Maligenom koja ga je vinula u sam muzički vrh i od njega napravila zvezdu na džezističkom nebu. A kada je 1956. godine film „Čovek sa zlatnom rukom" obarao sve rekorde gledanosti, Čet je postao narkoman.

„Uspeh", kako je Art Blejki rekao, „može biti kao torta bačena u lice." Godine 1953. dvadesetčetvorogodišnja „Nova zvezda" časopisa „Daun bit" gušila se od pohvala svojih fanova zbog svog lepuškastog glasa i lepog lica. Bio je tipičan momak iz komšiluka.

„Pretpostavljam da sam na neki način bio svestan toga", kaže Čet svojim slabašnim glasom provincijalca iz Oklahome, umorno sležući ramenima. „Nikad nisam bio zadovoljan svojim zvukom i nastojao sam da se razvijam, tražeći ono što sam imao na umu. Voleo bih da mogu da sviram sa ili bez vibrata, i da sviram, svestan intonacije, pravo u centar. To je samo pokušaj da izvučete iz trube nešto što poseduje kvalitet i jedinstvenost, a da ne zvučite kao neko drugi. Znate, izgleda da ljude jedino impresioniraju tri stvari - kad svirate brzo, kad svirate visoko i kakav zvuk dobijate na instrumentu. Nisu u pitanju note koje svirate."

Četov uspon do slave bio je nalik na one veze za jednu noć koje kasnije otplaćujete. Čarli Parker ga je odabrao da svira sa njim tokom njegovog boravka na Zapadnoj obali. Zajedno su svirali po Kaliforniji, Oregonu i Kanadi. „Berd se ponašao prema meni kao prema sinu. Nikome nije dozvoljavao da mi priđe sa bilo čim, sa bilo kakvom drogom - a pokušavali su. To bi ga zaista iznerviralo. U to vreme je pio po dve boce konjaka i ušmrkavao drogu. Nije imao auto, pa sam ga ja vozio naokolo...".

Godine 1952. pridružio se kvartetu bez klavira koji je vodio bariton-saksofonista Džeri Maligen i u tom bendu je ostao devet meseci. Još uvek u periodu učenja, Bejker i njegovo muziciranje s tom grupom ne odskaču toliko tehnikom, koliko tonom nezaboravno žalobnog zvuka. Njegove glatke, prozračne trubačke deonice stvarale su odličnu protivtežu dubokom saksofonu.

Izgledalo je kao da se njegov melanholičan ton i jednostavni lirizam zadržavaju u nervnim završecima još dugo nakon poslednjih nota. To je, na neki način, bio nežan i delikatan stil, baziran na kul stilu Majlsa Dejvisa, koji nudi jedan - za džez-trubu - marginalan, ali zanimljiv pogled na mogućnosti ovog instrumenta. Njegova verzija standarda „My Funny Valentine" je konačna i samo njegova.

Čet je osvojio nagradu „Daun bita" dok je Maligen služio zatvorsku kaznu zbog droge. Kada se Džeri ponovo vratio na scenu, Četova početna tarifa je porasla. Oformio je sopstveni bend sa pijanistom Rasom Frimenom i nije bio zainteresovan da se vrati starom bendu za 125 dolara nedeljno. Razišli su se kao zakleti neprijatelji (kasnije su izgladili svoje odnose). Čet je počeo da zarađuje preko dve hiljade dolara nedeljno. Sve je dobro krenulo - čak i njegova karijera pevača. Kao i njegova truba, i njegov glas je izražavao istu tugu, senku izgubljenog dečaka. Postao je ikona takozvanog džeza sa Zapadne obale ili kul-škole. Bio je Džejms Din, Sinatra i Biks, upakovani u jednog čoveka.

Godine 1956. započela je katastrofa. Čet se navukao na drogu. Do 1959, sedam puta je bio hapšen, izgubio je njujoršku kabaretsku karticu i služio je kaznu na ostrvu Rajkers, kao i u zatvoru „Luka" u Italiji. Nemačka ga je 1962. deportovala, a 1963, pošto je jedno vreme bio u zatvoru, deportovala ga je i Britanija. Nakon svađe sa vezom za drogu u San Francisku, petorica momaka su ga pretukla, izbila mu četiri prednja zuba i rasekla usnu. Kosti su počele da se naziru ispod kože momka iz komšiluka. Postao je nepoželjan i ozloglašen. Satima su ga zadržavali na granicama evropskih zemalja, dok su carinici pretresali njegov prtljag i njega samog. Stalno su ga progonili novinari tračerskih listova u potrazi za lakom pričom o džezeru narkomanu. Sve teže je dobijao angažmane. Lojalni fanovi su ga ponekad viđali - kako stalno putuje, obično sam.

Četova opsesija muzikom nije bila urušena, ali se imidž promenio. Sada su ga prodavali kao prokletog „Letećeg Holanđanina džeza". U Napulju su mu ukrali trubu, nadajući se da zvuk ide zajedno sa instrumentom. Kritičari, postiđeni što su ga na početku toliko hvalili, sada su se okomili na njega. Govorili su da je njegovo sviranje neprivlačno, beživotno, a da mu je pevanje groteskno. Bilo kako bilo, Čet je nastavio da svira, nakon što su mu zalepili protezu za nepce kako bi mogao da izdrži pritisak instrumenta.

Jedne kišne noći u malom gradu u Midlendsu Čet gleda u izlog zalagaonice. Među neotkupljenim pisaćim mašinama, hromiranim ručnim satovima i radio-uređajima, nalazi se i srebrna truba u ofucanoj plavoj futroli. Bez šešira, u kaputu bez kaiša, Čet stoji na kiši i razmišlja o trubi. Pita se kako bi ta truba zvučala. Dovoljno je blizu da zamrači izlog. Treperave vlažne površine stakla na izlogu rastvaraju se i prizivaju sećanja na detinjstvo u Oklahomi kada je kao dečak u kratkim pantalonama žudeo za trubom.

Njegov povratak je počeo u ranim sedamdesetim sa programom na metadonu, a Dizi Gilespi - jedan od najboljih momaka u džezu - našao mu je angažman u njujorškom klubu „Haf nout". Čet od tada dolazi strogo na vreme, povukao se u sebe kako bi izbegao tračere, one koji upiru prstom u njega ili se gurkaju laktovima, jer žele da pokažu da sve znaju.

Od 1978. pa do smrti Bejker je boravio i svirao skoro isključivo u Evropi, vraćajući se u Ameriku otprilike jednom godišnje na nekoliko zakazanih svirki. Njegova najplodnija era, što se tiče snimanja ploča, bila je u poslednjoj deceniji života. Pošto je snimao za male i opskurne evropske diskografske kuće, nijedna od tih ploča nije nikada doprla do šire publike, iako su mnoge od njih bile veoma dobro primljene od strane kritičara, koji su tvrdili da je taj period bio jedan od Bejkerovih najzrelijih i najvrednijih. Od posebnog značaja su Bejkerov kvartet sa pijanistom Filom Markovicem i njegov trio sa gitaristom Filipom Katrinom. Tokom tog perioda išao je i na turneju sa svojim starim saborcem Stenom Gecom.

I novija generacija je opčinjena njegovom magijom. Elvis Kostelo mu je odao poštovanje svojim verzijama pesama „My Funny Valentine" i „Almost Blue" i unajmio ga je za solo u verziji „Shipbuilding". Francuski filmski režiser Bertran Tavernije uzeo ga je u obzir za pesmu u svom, danas kultnom, filmu o džezu „'Round Midnight".

„Sviram svaki set kao da je poslednji", govorio je bez melodramatičnosti. „Želim da pokažem muzičarima kako sviram sa svim onim što imam. Mi smo tu samo da sviramo muziku. I to je sve."

Fotograf i režiser Brus Veber snimio je 1987. dokumentarni film pod nazivom „Let's Get Lost" o turbulentnoj karijeri i životu Četa Bejkera. Film nam daje seriju intervjua sa samim Bejkerom, prijateljima, fanovima, muzičarima, ljubavnicama, bivšom ženom i njegovom decom, prošaran scenama iz Bejkerove mladosti i sa nekih aktuelnih izvođenja. U njemu možemo videti mladog i lepog Bejkera, u Kaliforniji i Italiji pedesetih godina, i starog, ravnodušnog, umornog, sa propalim licem. Kritičari su ovaj film, divnih crno-belih fotografija i scena, prihvatili sa aklamacijom, a nominovan je i za „Oskara".

Oko tri ujutru, maja 1988, Čet je pronađen mrtav na ulici, ispod svoje sobe koja se nalazila na drugom spratu hotela „Prins Hendrik" u Amsterdamu, sa ozbiljnim povredama na glavi. U hotelskoj sobi su pronađeni heroin i kokain, a posle obdukcije i u njegovom telu. Nije bilo znakova borbe i smrt je proglašena kao nesrećan slučaj, mada neki i dalje sumnjaju da je gurnut ili da je u pitanju samoubistvo. U tom trenutku zakoračio je u šezdesetu godinu.

Teško je odvojiti muziku od mita. Bejkerova lepa pojava, njegova mladost i delikatan, introvertan ton učinili su ga pedesetih godina kult atrakcijom, koju su, kasnije, tragični događaji još više učvrstili. Sličnost sa Džejmsom Dinom i zvuk koji je podsećao na Biksa Bajderbeka dali su jednoj generaciji ljubitelja džeza njihovog „buntovnika bez razloga". Njegov život je predstavljao pravu modernu tragediju, tako karakterističnu za znatan broj džez muzičara.

Add comment


Security code
Refresh