Menu

logo

Do poslednjeg daha

Intervju: Džejson Aron
Razgovarao: Marko Stojanović

jason-aronDžejson Aron je američki scenarista koji mi je pažnju privukao svojim stripom Scalped, na kome je radio sa crtačem koji je, uprkos tome što se potpisuje kao R.M. Guera, naše gore list – Rajko Miloševiće Gera. Uprkos činjenici da nije ovenčan ni jednim jednim stripovskim Oskarom, nagradom Eisner, u pitanju je, po mom mišljenju, jedan od najboljih stripova koji se danas objavljuju kako u Americi, tako i van nje, što Arona, opet po mom mišljenju, čini jednim od ponajboljih scenarista danas. Ono što nije stvar mog mišljenja već činjenično stanje jeste da je Aron uspeo da za jako kratko vreme svoj potpis stavi na avanture Spider Mana, Punishera, Hulka, X-Mene, Wolverina, Hellblazera, Ghost Ridera... Kao i to da je u pitanju jako interesantan sagovornik za bilo kakvu vrstu razgovora. Uostalom, uverite se i sami...

Govoriš o prvoj „ruci" onoga što pišeš... Koliko „ruku" pišeš, i kako možeš da posvetiš toliko vremena i energije brojnim verzijama istog scenarija kad imaš toliko različitih stvari koje pišeš u isto vreme?

Ulažem dosta truda u prvu „ruku" svega što pišem u nadi da napisano prilikom čitanja neće delovati kao „prva" ruka. Pišem i prerađujem. Glancam. Ne odbacujem scenario samo zato što je to moj prvi pokušaj... I zato puno mojih scenarija ode u štampu nakon samo jedne „ruke". Ipak, čak i tada, kada je sve nacrtano i tekst upisan, vraćam se i dorađujem dijaloge. Ponekad moram da uradim drugu i treću „ruku" scenarija, da bih sredio stvari sa kojima urednik ima probema. Retko sam išao dalje od treće „ruke". Ako dođeš dotle da imaš četvrtu i petu „ruku", to znači da imaš debelih problema sa svojom pričom.

Kako se nosiš sa blokadama u pisanju? Šta ti pomaže u tim situacijama?

Nemam vremena za blokade u pisanju. Rešavam ih pisanjem. Ovih dana obično pišem četiri ili pet različitih serijala, i ponekad pišem za mnogobrojne crtače u ovim serijalima, tako da nemam vremena da sedim unaokolo i čekam da mi se moja muza obrati s nebesa, ili nešto slično. Prosto pišem. Ako želiš da živiš od ovoga, moraš da ga tretiraš kao ono što jeste - posao. Neki scenariji mogu biti bolji od drugih, ali to je sjajna stvar u pripovedanju, kad se radi o serijalima - uvek postoji sledeće poglavlje u kome možeš da pokušaš da budeš bolji.

Brajan Majkl Bendis je jednom rekao da je dobio svoje najbolje ideje tokom rekreativne vožnje biciklom. Da li u tvom slučaju uviđaš neku vezu između pisanja i fizičke aktivnosti?

Da, sasvim se slažem s njim. Dobijam najbolje ideje kad mogu da iščistim glavu od svega drugog. Ponekad je to pod tušem - napisao sam neke od svojih najboljih priča pod tušem. Ponekad je to u šetnji. Kada mi je sin bio beba, stavio bih ga u kolica i gurao kroz naš kraj. Napisao sam puno svezaka serijala Scalped na ovaj način.

Jesi li se ikada susreo sa cenzurom u pisanju, da ti neki urednik odlučno kaže "To ne može!" Da li sam ponekad pribegavaš autocenzuri kad pomisliš da ti neće dozvoliti da nešto izvedeš u stripu?

Pokušavam da sam sebe nikada ne cenzurišem. Ponekad napišem stvari za koje znam da nema šanse da prođu, ali to prepuštam uredniku. Bilo je sitnih stvari koje sam pokušavao ovde i onde koje su mi odbijene, ali nikada nešto veliko. Napisao sam referencu o tome kako je Volverin urinirao na nekoga, koja je potom isečena. Ko bi rek'o, da će mi to izbaciti, je l' da (smeh)? I da, jednom sam imao scenu u kojoj je Logan držao čovekovu glavu u činiji za punč, dok je ledeni kip golog anđelčića po njemu pišao šampanjac. Anđelčić je preživeo, doduše, ali šampanjski mlaz nije. Reklo bi se da je naravoučenije da samo treba da se držim podalje od bilo kakve refence na pišanje, i sve će biti u redu.

Da li ti oduzima podjednako mnogo vremena i energije da pišeš svoje stripove (recimo, Scalped), ili stripove sa likovima koji su vlasništvo kompanije (recimo, Captain America)? Ima li neke razlike u tome kako pristupaš pisanju jednog u odnosu na drugo?

Ako je u pitanju lik koga nikada ranije nisam pisao, obično mi treba malo duže da napišem scenario - dok mu pronađem glas i tako to. Sa stripom Scalped nemam taj problem, pišem te likove duže od 50 brojeva, tako da mi je postalo mnogo laše da se uvučem u taj svet. Pokušavam da pišem po dva scenarija nedeljno, ali mi za poneke treba i puna sedmica. Ako mi treba više od nedelju dana, onda je to znak da nešto baš i ne štima.

Možeš li lako da skačeš između pisanja dva potpuno različita žanra, različita naslova u toku istog dana?

Pokušavam da izbegnem da se nađem u situaciji da moram da skačem od jedne stvari na drugu u toku istog dana, ali u istoj nedelji da, svakako da to radim. Do sada mi to nikada nije bio problem - u stvari, uživam u tom izazovu. Osetim uzbuđenje kad završim scenario i znam da me čeka nešto potpuno drugačije još koliko sutra. Da, zabavno je tako istezati različite kreativne mišiće. Zato što stalno skačem na nešto novo, nikada ne ostaje dovoljno vremena da mi nešto što pišem postane dosadno, da mi dosade neki likovi.

Šta po tvom mišljenju čini tvog saradnika na Scalpedu, Rajka Miloševića Geru tako sjajnim crtačem? U čemu misliš da je suština njegove vizuelne briljantnosti (i ne, nije me potkupio da ti postavim ova pitanja trejdovima Scalped-a sa posvetama, uprkos tome što si možda čuo (smeh))?

Gera je istinski umetnik. Ne samo u smislu da ume da nacrta bilo šta, iako ume i to, već u smislu da unosi toliko emocije i strasti u ono na čemu radi, toliko sebe... On uvek stavlja izazove pred sebe, ali i pred čitaoca. Nikada ne ide linjom manjeg otpora, nikada se ne zadovoljava time da prosto nacrta ono što je na površini stvari. Mislim da je majstor u crtanju suptilnosti komplikovanih emocija, što je nešto što zbunjuje puno crtača. Prosto rečeno, on je genijalac, i ja sam srećnik što s njime radim toliko dugo.

Jednom si rekao da je čitanje PDF-a sa upisanim tekstom koje prethodi objavljivanju jedino vreme kad zapravo čitaš svoje stripove. Zašto?

Jedan od razloga je što nemam vremena da se vraćam i čitam svoje stvari - ja već radim na sledećoj... Ili sledećih pet stvari. Ponekad mi se prosto digne kosa na glavi kad pomislim da treba da ponovo pročitam stvari za koje znam da sam mogao bolje da ih uradim. Ili pak ponekad pročitam nešto što sam napisao i to mi se svidi, i tada brinem o tome da postajem previše samozadovoljan. Ne želim da nikada dođem u poziciju da pogledam svoj rad i pomislim: "Hej, pa ja sam prilično dobar u ovome!" Kad pisci stignu do te tačke, počnu da se šlepaju. Osećaju da su dostigli nivo kvaliteta sa kojim su zadovoljni, i sve što treba da učine jeste da ga održavaju. Ne želim da ikada iskusim taj osećaj, želim da, dok god sam u stripu, stalno bivam sve bolji i bolji... Ili da se barem trudim da tako bude.

Jesi li ikada imao problema da se stvari koje čitaš „uvlače" u ono što trenutno pišeš? Da li moraš da se svesno trudiš da do tako nečega ne dođe?

Ukoliko ne čitam nešto u cilju sasvim određenog istraživanja, stvari koje čitam iz zabave su obično veoma različite od stvari koje pišem - tek tada imam vremena da čitam iz užitka. Prema mom iskustvu, kada jednom dobiješ decu, vreme za čitanje je jedna od prvih stvari koje izlete kroz prozor.

Tokom jednog razgovora Gera i ja smo se složili da ti, radeći na Scalped-u, u stvari pišeš stripovski ekvivalent TV serije. Da li se slažeš s tim?

Neki ljudi kažu da ih podseća na HBO-ovu seriju. Serija The Wire svakako je bila veliki uticaj. Drugi kažu da im Scalped deluje kao roman. Pisci kao što su Kormak Makarti i Džejms Elroj takođe su definitivno veoma uticali na serijal. Što se mene tiče, Scalped je uvek bio samo strip - nikada o njemu nisam razmišljao na drugi način.

Da li je bilo priča koje si želeo da uradiš u okviru Scalpeda ali nisi, i zašto?

Bilo je nekoliko priča koje sam želeo da uradim u okviru Scalpeda za koje mislim da na kraju nećemo imati vremena. Iz nekog razloga, prosto se nisu uklopile. Zato ću ih sačuvati za drugu priliku.

Pisao si u svojoj kolumni "Gde sam dovraga ja" na sajtu Comic Book Resources o tome da, kad previše radiš na priči, moraš da je daš nekom drugom da ti kaže valja li išta. Ko je za tebe ta osoba, kome veruješ?

Obično svojim urednicima. Imam puno prijatelja koji se bave ovim poslom, ali su oni podjednako zaposleni poput mene, pa retko kad zamolim nekog od njih da pročita nešto što sam napisao. Imam sreće da sam radio i radim sa puno sjajnih urednika, čijoj viziji zaista verujem.

Prema tvojim rečima, pisao si pesme, priče, čak i romane, ali danas zarađuješ za život pišući stripove. Da li te ove druge forme pisanja i dalje privlače? Da li bi se nekoj od njih vratio, i pod kojim uslovima?

Nisam dugo napisao ništa što nije stip zato što sam kao strip scenarista početnik želeo da se zaista fokusiram na pisanje stripova i naučim zanat. Još uvek to želim, još uvek osećam da treba da se skoncentrišem na tu jednu stvar pre nego što iskočim iz toga i probam bilo šta drugo.

Kada ćemo biti u prilici da čitamo tvoj prvi roman?

Jednog lepog dana. Kad god osetim da sam konačno spreman da se razgranam i napišem nešto drugo sem stripa, roman je ono što mi prvo padne na pamet. To ipak ne znači da ću okrenuti leđa stripu. Nadam se da ću pisati stripove do svoje smrti.

Tvoj savet mladim autorima jeste, i citiram: "Pišite i prepravljajte. Uvek prepravljajte." Mislim da svi razumeju važnost pisanja, ali šta je to toliko važno u prepravljanju?

Prvi insitinkt je često prosto najočigledniji i samim tim najdosadniji odgovor na problem. Gotovo uvek pisac može bolje ako samo zagrebe malo dublje i potrudi se malo više.

Add comment


Security code
Refresh