Menu

logo

Doug Dorst: Alive In Necropolis

Piše: Željko Obrenović

aliveinnecropolisSamo nemojte da me pitate kad ću ponovo pročitati ovako dobru knjigu, zato što ne znam. Izgleda da je prešlo u naviku da se pisci glavnog toka šaltaju u žanr. Ali, Dorst nije uradio čak ni to. On nas je, recimo... slagao? Recimo. Alive in Necropolis i jeste i nije žanrovski roman. Radnja romana Alive in Necropolis smeštena je u mesto Colmu - koje stvarno postoji i nalazi se u blizni San Franciska - gde je broj mrtvih stanovnika mnogo veći od broja živih, tako da policija veći deo vremena provodi patrolirajući po groblju. Pandur početnik usred noći, po snegu, u jednoj od grobnica nalazi polumrtvog drogiranog klinca, uvezanog izolir trakom. Obećava sebi da će naći onoga ko je to učinio, ali kako roman odmiče, mi zapravo shvatamo da taj događaj jeste okidač za priču, ali neku sasvim drugu.

U romanu ima i pandura i duhova. Ima zapleta, a i nema ga. Sva očekivanja su izneverena, ali na onaj fini način. A taman kad odustanete od očekivanja, dolaze i razrešenja. Naravno, drugačija nego što ste mislili.

Dorst se pre svega bavio likovima i njihovim pričama, problemima i dilemama. Jedan od problema je starenje ili odrastanje ili sazrevanje i gotovo svi likovi romana se na neki način bore sa tim i donose razne odluke kojima će pokazati svoju (ne)zrelost. Zato će vas Alive in Necropolis više podsetiti na, ne znam, Magnoliju ili Bringing Out the Dead, nego na neko žanrovsko ostvarenje koje obećava glupava naslovnica. Problem koji romani pisani u trećem licu često imaju, da ne znaju kad da stanu i šta da ne prikažu, Doug Dorst vešto savladava. Alive in Necropolis nije tanka knjiga, ali je knjiga bez gotovo ijedne rečenice viška.

Njene kompleksnosti - mada se u momentima čini da se ništa ne dešava i da se neće ni desiti, a opet vas vuče dalje - postaćete svesni tek kad dobro odmaknete sa čitanjem. A onda ćete moći samo da stojite i divite se raskoši Dourstovog talenta. Doug Dorst je ovaj roman prodao izdavaču sedam godina pre nego što je objavljen, samo na osnovu sinopsisa i nekoliko uvodnih poglavlja. Ne znam da li je bio lenj da roman završi u kraćem roku ili pisanje ovakvog romana iziskuje vreme. Sačekaćemo novi roman koji Dorst piše sa J.J. Abramsom, koji bi trebalo da se pojavi naredne godine - znači, za mnogo kraće vreme - pa ćemo da vidimo. Do tada nam ostaje njegova zbirka The Surf Guru koja, po rečima kritičara, u mnogo čemu pomera granice pisane reči.
Uopšte ne sumnjam.

INTERVJU

Dag Dorst je neverovatno talentovani novi autor koji potpisuje sjajni roman Alive in Necropolis i zbirku priča The Surf Guru. Trenutno kao koautor radi na novom romanu sa J. J. Abramsom. I pored brojnih obaveza, kao svaki pravi profesionalac, bio je ljubazan da mi odgovori na nekoliko pitanja.

Zašto treće lice i prezent?

Od početka sam znao da ću koristiti treće lice; iako sam znao da je Nekropolis primarno Merserova priča, hteo sam da se narativ proteže van njega, da bude u stanju da se približi i drugim likovima. Treće lice sa rotirajućim tačkama gledišta učinilo mi se kao pravi izbor. (Pretpostavljam da je i rotirajuće prvo lice moglo da funkcioniše, ali obično me to kao čitaoca nervira - čini mi se da je promena glasova neskladna i nametljiva.) Roman je bio u perfektu dok nisam stigao do tristote strane prve ruke. Uhvatio sam sebe kako skliznem u prezent dok skiciram nove scene, tako da mislim da je podsvest pokušavala da mi da znak. Takođe se pogodilo da sam u to vreme čitao The Night Country Stewarta O'Nana i jako mi se dopala atmosfera koju mu je prezent omogućio. Tako sam se vratio na početak i napisao prokletinju u prezentu. (Ne možeš samo da promeniš glagole. Mislim, možeš, ali će rezultat gotovo sigurno biti užasan.)

Ako bi uporedio svoj roman sa pesmom (ili albumom), koja bi to bila?

Napravio sam plejlistu romana za largeheartedboy.com (a to je sajt koji bi definitivno trebalo da overiš, ako ti već nije poznat). Sastoji se od pesama koje sam dosta slušao dok sam pisao jer sam osećao bliskost (emotivnu, lirsku, tonsku) između njih i knjige.

Da li planiraš svoje romane (i priče) i u kojoj meri?

Spadam u pisce koji zavise od otkrića tokom procesa pisanja. Često ću poći od okvirne ideje sekvenca događaja, ali nikad zaista ne znam kako (i da li) će se oni uklopiti. Čuo sam da je Džon Irving rekao da sve planira u napred, tako da je proces pisanja za njega u suštini process transkripcije. U neku ruku mu zavidim - mislim, voleo bih da sam u stanju da stvaram na taj način, kada bih želeo - ali nisam naročito organizovan mislilac i jako brzo budem ophrvan ako probam da planiram previše detaljno.

Kada pišu u trećem licu, mnogi pisci ne znaju kad da stanu. Ti si našao savršen balans. Kako?

Nisam znao kad da stanem. Ono što vidiš je rezultat ogromnog broja revizija i brojnih instrukcija mojih prijatelja pisaca, moje žene i mog neverovatnog urednika Šona Mekdonalda.

Zašto ti je trebalo tako dugo da napišeš Alive in Necropolis kad si nacrt romana prodao još pre sedam godina?

Vidi prethodni odgovor.

Add comment


Security code
Refresh