Menu

logo

Priče za (ne)zrele

Velibor Petković, "UČITELJ ZEN BUDALIZMA", Niški kulturni centar, 2011
Piše: Aleksandra Gojković

velibor-petkovi„Mora da je Apsolut milostiv do beskonačnosti, ako nas ovakve trpi. I trpa u raj, rekli bi oni skloni humoru, koji je zapravo jedini štit pred onim što nam je nepoznanica, od rezultata na kladionici do naše sopstvene sudbine."
(iz priče „Srbija na zahodu")

Ma o čemu pisao, Velibor Petković, u stvari, uvek govori o nadi, o tome da postoji dovoljno dobar razlog da svakog jutra ustanete iz kreveta, ma koliko vreme bilo sumorno a vi mamurni, i da pokušate da nekome ulepšate život, čineći tako i svoj vlastiti podnošljivijim. Taj kredo, koji je sam sebi nametnuo, bolje reći zadao, autor poštuje i u svojoj novoj knjizi „Učitelj zen budalizma", zadržavajući humoran ton i izbegavajući lažnosuperiorni cinizam.

Knjigu čini dvadesetak priča, od kojih neke nisu duže od jedne stranice, i otkrivaju nam da Petković može biti i pisac efektne sažetosti, bez previše ličnog tona u pripovedanju. Utisak je, možda sasvim subjektivan, da je njegovo pripovedanje ipak najbolje tamo gde je vidno obojeno autobiografskim detaljima, ukombinovanim sa velikim interesovanjem za svet oko sebe i sa maštom koja neke stvari menja i „dorađuje", kako bi postale još „istinitije".

Ako se zanemari Petkovićevo (izolovano) poigravanje sa dramskom formom u kojoj su nemogući junaci smešteni u nemoguće situacije („Skraćenica za ništa"), sve ostale priče, uključujući i onu jednu koja spada u žanr (uspele) političke satire („Usputna stanica za Borisa"), čitaocu nude mogućnost identifikacije na bazičnom ljudskom nivou i pružaju mu priliku da uživa u nescrpnim jezičkim dosetkama.

Petković pripoveda o "pogrešnom" zaljubljivanju (devojka je druge nacionalnosti i živi u republici koja više nije "bratska"), o nekim davnim letovanjima ispunjenim anegdotama, o dragim i talentovanim ljudima kojih više nema (junak jedne priče je niški muzičar Čupa), o prijateljstvu dva kršna mladića, prekinutom pod naletom alkoholnih strasti, uz krv i psovke („Jedna je majka"), o gradskom „galebu" koji ni u starosti ne odustaje od održavanja telesne i mentalne kondicije i lepih žena („Varšavski let niškog galeba")... Govori, u stvari, o problemima odrastanja, sazrevanja i onim potonjim koji nastaju kad ukapirate da nikad nećete biti toliko zreli da ne biste zavisili od nečije tople ruke i blage reči, i da nikada (srećom!) nećete imati takvu sigurnost u sopstveni izbor da biste bezrezervno mogli da osudite tuđi pogled na svet. I u ovoj, kao i u prethodnoj Petkovićevoj knjizi priča, ima Bosne, i metafizičke i konkretne, Bosne koja iskrsava iz uspomena na detinjstvo, iz promišljanja sopstvene zadatosti, iz nekih reči koje se pojavljuju u ijekavskoj varijanti...

Čitaoci će u njegovom pripovedanju osetiti nešto od Ćopićeve topline, nešto od Valjarevićeve sentimentalnosti i ranjivosti, a oni koji su u rukama držali Bazduljeve priče ili romane, verovatno će napraviti „kopču" između načina na koji ova dva autora vole da pomenu svoju omiljenu lektiru, citirajući je u dramaturški važnim trenucima. Ova proza je novinarska u dobrom smislu te reči - poseduje fabulu, likove koji nisu maske, opise koji otkrivaju smisao za detalje i poruke koje nisu ideološke već životne. U priči ispunjenoj proročkim snoviđenjima („Sanjivi učitelj zen budalizma") autor melahnolično kaže: „Ono što osećaš u jednom trenutku imaš za ceo život". Ako tragate za knjigama koje su sposobne da pobude emocije, ovo je, sasvim sigurno, jedna od njih.

Add comment


Security code
Refresh