Menu

logo

Matador

Piše: Zoran Ćirić
Priče su preuzete iz zbirke pripovedaka Kratki Ljudi (Agora, 2011.) uz dozvolu autora

matadorJoš kao mala došla sam do zaključka da se većina loših stvari događa noću. Tata je bez prestanka pio, sve dok mu glava ne bi pretegnula u tanjir pun podgrejanog ručka, negde oko ponoći, koji mu je mama revnosno servirala, a u isti mah mu rastvarala desetak tableta «traneksa», da što pre zaspi kada sve poždere tako evokativno pijan. Do proždiranja ručka u te sitne sate bi retko kada došlo. Glava je bila teža.

Osim što je od rane mladosti bio ljubitelj dobre i loše kapljice, voleo je sa svojim pajtosima ponekad i da se kocka. Tako je bilo i te noći. Kada se njegov omiljeni bircuz zatvorio, cela ekipa je prešla kod čika Đoke u stan, nadomak kafane. Sa njim su bili: Grada, Ćora, Julkica, Ciga i naravno čika Đoka koji je držao pikslu. Iz priče odraslih saznala sam da su obično igrali ajnc. U to vreme Grada, Ćora, Julkica i tata već su bili poznati policiji.

Grada je najbolji i najčuveniji falsifikator dokumenata u gradu. Priča se da je sa njegovim pasošima, potpuno verodostojnim originalu, sav ološ iz kraja otišao u Italiju i Nemačku na valu, džeparenje i prostituciju. Čak je jednoj trudnici izdavao doznake i mišljenja komisije za produžetak trudničkog bolovanja, sve do samog porođaja. Ćora je prvi velegradski registrovani heroinski zavisnik, koga je na dop navukla ćerka nekog čuvenog posleratnog generala, koja se u međuvremenu obesila, a on umesto nje preuzeo distribuciju i nastavio konzumaciju opijata.

Julkica je pijani kum moga tate, koji je sa pasošem Gradine izrade otišao na rad u Nemačku, tamo se jedno kratko vreme skrasio i oženio nekom dobrostojećom gospođom, našeg porekla. Ali đavo mu nije dao mira. Noću je provaljivao u stanove njenih bogatih prijatelja.

Tata se bavio istim poslovima kao i njegov kumašin, samo u našem gradu. Ciga u to vreme još nije upao u bilo kakve poslove koji se kose sa zakonom. Čika Đoka je bio samostalni kamiondžija, koji je radio i za policiju, kao potkazivač. Elem, te noći, pošto su se dobro ubaljezgali, seli su da igraju karte. Ko je koga tu varao, ni sami nisu znali. Od početka partije su se pomalo svađali, tako da nisu ni primetili - pod neumoljivim dejstvom alkohola koji su dodatno ulivali tokom kockanja, kada je svađa prerasla u ogromnu galamu, toliku da je komšiluk bio prinuđen da pozove organe javnog reda. Čim se zvono na vratima oglasilo, svi prisutni su zanemeli. Pokušavali su da se posakrivaju po stanu gde je ko stigao. Tata je, kao po običaju, pokušao da ispadne najpametniji. Zavezao je dva čaršava jedan za drugi, otvorio prozor i krenuo da se spušta na ulicu. Nije bilo toliko visoko. Čika Đoka je stanovao na drugom spratu. Ona izreka o pijancima, ludima i brižnom Bogu sa razvijenim refleksima, ponovo je dokazala da je istina o mogućem spasenju jedino moguća ako se strmoglaviš u poprilično beznadežnoj akciji. Čaršavi su popustili i pukli, a pad mu je ublažila parkirana plava «škoda», čiji je krov potpunom ulubio, a potom pao na pločnik.

Prošao je samo sa prelomom desne noge. Međutim, s obzirom na količinu alkohola u krvi nisu tokom operacije smeli da mu daju anesteziju. U međuvremenu se ispostavilo da je tata bežao od zakona već duže vreme, zbog krivičnog dela teške provalne krađe, koju on naravno nije počinio. Sa gipsom do polovine desne noge direktno je prebačen u zatvorsku bolnicu Centralnog zatvora. Narednih meseci mama mi je govorila da je tata na vojnoj vežbi, ne znajući da sam već sutradan pročitala članak u novinama. U jednom momentu nije mogla istinu više da krije od mene. Povela me je u posetu da vidim tatu. Kockasto zakrivljen neki hodnik pun pogrbljenih ljudi, graja, žamor, miris skoravljenog znoja i neizrezbarene drvene klupe, oljuspano zelene boje. Ništa mi nije jasno, ali tako i treba da bude jer ja sam dete, a ovo mesto nije predviđeno za one koji nisu porasli, makar do posivele sijalice na niskom plafonu. U jednom trenutku vidim da u pratnji policajca nailazi tata sa štakama. Pomalo i skakuće onom zdravom nogom. Ruke drži ispred sebe, vezan je lisicama. Kada je shvatio da je mama dovela i mene, pokušao je da se okrene i vrati natrag ali mu policajac nije dozvolio.

Tada sam jedini put u životu na njegovom licu primetila da ga je sramota. Sedela sam mu u krilu na toj drvenoj klupici, a on je sa mamom raspredao o nekom ljubavniku, varanju, sve tako nekim odraslim tajnama. Non-stop se nervozno osvrtao, kao da ga neko prati. A onda je hitrim pokretom otvorio moju torbicu, od koje se nikada nisam odvajala, i koju policija nije proveravala zato što su smatrali da sam mala. Iz nje je izvadio tri «unučeta» Rubinovog vinjaka i neverovatno spretno počeo da ih zavlači u gips na nozi. Bila sam zapanjena, uopšte nisam znala da to imam u torbici. Neko je te braonkaste čokanje stavio namerno, i ja sam znala ko je to učinio dok nisam bila pokraj svoje prve damske torbice. I odjednom sam znala i da je to bio deo njihovog zajedničkog plana - setila se kako da prokrijumčari poklone za tatu. Valjda je htela da mu pokaže koliko joj je stalo do njega i njegovih navika.

Moje ćutanje je odavalo prevarenu ljubimicu, a ovo mi nije bila prva prevara koja me naterala da se osećam kao ničija ljubimica. Ni oni nisu još mnogo rečenica razmenili. Osim što je otac, glasom koji je istovremeno siktao i zapomagao, ponovo spominjao tog ljubavnika, pitajući se kako je to mogla da mu uradi. U jednom momentu mi se učinilo da mu se zaklela u mene, sve pokušavajući da mu objasni kako je to biti sama sa detetom na slobodi. Osećala sam da su oboje zbog nečega kažnjeni, pa su zato i razdvojeni. Mama se na rastanku rasplakala, tata joj je dao papirnate maramice i otišle smo ne progovorivši ni reč, sve dok nismo stigle kući i kada me je mama pitala gde je ključ od stana, a ja joj odgovorila da ga je možda stavila u moju torbicu.

Te noći posle posete, verovatno dirnut našom pažnjom, tata nikako nije mogao da iz gipsa izvadi treći čokanj. Pretpostavljam da mu je bio neophodan, mada kažu da je pretpostavka majka svih nesporazuma. No, ni tatine sobne kolege nisu bili u nesporazumu sa svojim željama i zdušno su mu pomagali dovijajući se iz sve snage. Ali u pokušaju da izvade vinjače nekim oštrim predmetom, gips je pukao i tata je ponovo prebačen u bolnicu. Tamo su ustanovili da stopalo ne zarasta onako kako bi trebalo, pa su mu nogu ponovo lomili i nameštali. Naravno, i ovog puta bez anestezije.

Dugo je bio odsutan, to vreme veoma dobro pamtim. Kada se vratio sa čuvene vojne vežbe, mama i ja smo uveliko čuvale bebu. Moju malu seku. Prišao je krevetiću u kome je seka spavala i dugo zurio u nju. Ona je gugutala i zavodnički se smeškala, pružajući svoje rukice ka njemu. Okrenuo se ka mami, i rekao da nikada nije svoj odraz video tako kako ga je video u sekinim plavim očima, bez obzira što je znao da je seka samo mamina i moja. Moguće da je tada prestao da bude senka u onome što je preostalo od zajedničkog doma. Ionako se uvek opijao napolju, na mestima određenim za to. Nastavio je po svome, ali sada sa novim rasporedom: mamu i mene je nosio u jetri, a našu seku u srcu. Zato i kasnije, kada je seka izrasla u plavog anđela, nikada nije poverovala da je umro od ciroze. A možda je zaista za sve bilo krivo slomljeno srce?

Add comment


Security code
Refresh