Menu

logo

Velika nauka na majušnom prostoru

Intervju: Jelena Vučković
Razgovarao: Velja Petković

jelena-vuckovicJelena Vučković je rođena u Nišu, 1971. godine. Osnovnu školu završila je u Paraćinu, a srednju u Nišu (Gimnaziju "Bora Stanković", koja je u to vreme - osamdesetih godina prošlog veka - bila matematička). Zatim je 1994. završila Elektronski fakultet i dobila srebrni znak Univerziteta u Nišu kao najbolji diplomirani student. Provela je dve godine radeći na Elektronskom fakultetu kao naučni stipendista- asistent. Početkom 1996. godine otišla je u Australiju, gde je provela izvesno vreme radeći istraživanja na Univerzitetu u Sidneju. Krajem iste godine preselila se u Kaliforniju (tačnije Pasadenu, predgrađe Los Anđelesa), gde je magistrirala 1997. i doktorirala 2002. na Kalteku (Caltech, skraćenica za California Institute of Technology. Radnja serija "Brojevi" ili "Teorija velikog praska" smeštena je upravo na Kalteku.) Jelena se 2002. godine iz južne preselila u severnu Kaliforniju gde je počela da radi na Univerzitetu Stenford, koji je smešten u predgrađu San Franciska zvanom Palo Alto (gde je i Facebook). Još uvek je na Stenfordu, i trenutno ima poziciju vanrednog profesora elektrotehnike.

Čime se baviš u USA, na Univerzitetu Stenford? Šta konkretno radiš u laboratoriji i da li je senka Alberta Ajnštajna podsticajna i obavezujuća za tvoj rad?

Moja laboratorija se bavi nano-fotonikom i kvantnom fotonikom. Kao što se u elektronici prave čipovi koji kontrolišu protok elektrona, u fotonici pravimo čipove koji kontrolišu kretanje fotona (fotoni su nedeljive čestice svetlosti). "Nano" znači da manipulišemo svetlost strukturama koje imaju karakteristične dimenzije manje od 100 nanometara (u 1 milimetru ima milion nanometara). "Kvantna" znači da ispitujemo svetlost na kvantnom nivou - na nivou jednog ili nekoliko fotona.

Ono što radimo od fundamentalnog jer značaja, jer proučavamo interakciju između materije i svetlosti, a i kvantne osobine svetlosti. Uz to, naš rad ima i primenu u pravljenju brzih računara (koji će koristiti optičke konekcije umesto električnih), telekomunikacijama, internetu, itd. Na primer, jedno od naših skorih otkrića je nano-laser koji ima mnogo manju potrošnju energije nego laseri koji se trenutno koriste u telekomunikacijama, i "vuče" oko hiljadu puta manje struje.

Ajnštajnov rad uglavnom nije direktno povezan sa oblašću kojom se bavim - sem njegovog ranog rada na foto-električnom efektu, za koji je i dobio Nobelovu nagradu. Ajnštajn je čak i odbacio kvantnu fiziku izjavama poput "Bog ne baca kockice", napisao je rad koji odbacuje quantum entanglement (bukvalno prevedeno kao "kvantno zapetljavanje" čestica) i nazvao taj efekat "sablasna akcija na daljinu" (spukhafte fernwirkung). Nils Bor je teorijski opovrgao taj Ajnštajnov rad, a u poslednjih nekoliko decenija je quantum entanglement mnogo puta eksperimentalno dokazan - danas čak mogu da se kupe uređaji koji proizvode "entangled" stanja svetlosti). Zato su naučnici koji su odigrali važnu ulogu u razvoju kvantne fizike, kvantne elektrodinamike i lasera (Planck, Schroedinger, Feynman, Purcell, Schawlow...) veća inspiracija za moj rad od Ajnštajna.

Dobila si medalju predsednika USA za doprinos nauci: kakva je to nagrada i zbog čega se o takvim uspesima mnogo manje zna od, recimo, pobede nekog sportiste na bilo kom takmičenju bilo gde u svetu?

Pre nekoliko godina dobila sam PECASE nagradu (Presidential Early Career Award for Scientists and Engineers), što je najveća nagrada koja se u Americi dodeljuje mlađim naučnicima i inženjerima. Zašto se o nauci piše manje nego o sportu? Verovatno ti kao novinar i psiholog možeš bolje da odgovoriš na to pitanje. Sport je zabava za široke narodne mase i može da se prati bez prevelike koncentracije, a i prethodne edukacije. Ali se ta pažnja menja u istorijskom kontekstu. Sigurna sam da danas mnogo više ljudi zna ko su bili Nikola Tesla i Marija Kiri, nego pobednik Vimbldona 1920. godine.

Veoma mlada si napustila rad na Univerzitetu u Nišu: najpre si kratko vreme provela u Sidneju, a zatim se preselila u Sjedinjene Države. Kako si odlučila da ostaneš na Stenfordu?

Primarni motiv je bio da odem negde gde mogu da se profesionalno usavršavam i da se bavim naukom. Nauka, naročito eksperimentalni rad, zahteva dobro opremljene laboratorije i velika ulaganja, a u našoj zemlji za to nije bilo uslova. Uz to, oduvek sam želela da živim na različitim mestima u svetu, jer mislim da je upoznavanje drugih kultura i prostora ogromno životno iskustvo. Devedesete u Srbiji su bile užasne godine, tako da su postojali i egzistencijalni razlozi za odlazak. Ali bih ja sigurno otišla negde i da su vremena bila bolja - mada bi u tom slučaju i šanse za povratak u zemlju bile veće.

Nakon doktoriranja na Kalteku dobila sam ponude da budem docent na Stenfordu i Prinstonu (u Americi je atipično - čak nepreporučljivo - da se ostane na fakultetu na kome si doktorirao, jer se smatra da svoju karijeru ne treba da gradiš u senci svog mentora). Odabrala sam Stenford, jer sam tu već provela oko pola godine na postdoktorskom usavršavanju i uspostavila saradnju sa ljudima. Uz to, Stenford ima odlične laboratorije za nano-fabrikaciju čipova - jedne od najboljih u svetu, što je bitno za moj rad. A i teško je bilo ostaviti kalifornijsku klimu!

U Australiju si krenula "sveže udata", u Americi vam se rodila ćerka: da li naučna karijera ostavlja vremena za normalan porodičan život i koliko te u svemu tome porodica podržava?

Naučnički posao je zahtevan, ali je u isto vreme i fleksibilan. Ja ne moram da budem na poslu u fiksno vreme i mogu da završim deo posla od kuće, tako da provodim više vremena sa svojom ćerkom nego kada bih radila od devet do pet. Uz to, i ona može da dođe kod mene na posao kad želi, što često i radi - više zbog kolača koji se prodaju u kafiću u susednoj zgradi nego zbog laboratorije, ali nadam se da će se to vremenom promeni. Ona me često i vidi kako radim kod kuće, tako da joj je laptop bio omiljena igračka još pre prvog rođendana. Kada moram da idem na duža poslovna putovanja, onda idemo svi zajedno da se ne bih odvajala od nje, tako da je Zoe sa svoje tri godine obišla već četiri kontinenta. Moj suprug Vlada je preuzeo na sebe primarnu brigu o ćerki kada sam se ja posle porođaja vratila poslu, jer smo doneli odluku da je sami podižemo bez ičije pomoći dok je sasvim mala, a ja sam imala veću karijeru i zahtevniji posao. Čini mi se da je naš porodični život prilično normalan, mada verovatno mnogima delujemo kao putujući cirkus. I do sada smo razbili sve porodične stereotipe. Naravno, sve ovo bi bilo nemoguće bez ogromne podrške porodice.

Još u studentskim danima bila si veoma angažovana u društvenom životu u Nišu, na protestima protiv tadašnjeg režima, ali nisi propuštala niti jedan rok-koncert, film, pozorišnu predstavu, izložbu, dobru knjigu... Da li i u Americi uspevaš da u dnevne obaveze "udeneš" i takve male stvari koje život čine ispunjenijim?

Pronaći dobru muziku, knjige, filmove zahteva trud, mada je to mnogo lakše u ovo vreme interneta nego pre dvadeset godina kad smo se oslanjali na MTV, ploče donete iz inostranstva i na savete "cool" drugara. Ali i sada sa familijom i drugarima razmenjujemo preporuke o dobrim knjigama, filmovima, muzici. I dalje upražnjavamo sva ta mala životna zadovoljstva - jedino smo proredili odlaske na koncerte nakon što se Zoe rodila. Još par godina, pa ćemo možda svi skupa i na svirke - već je izrazila želju da ode na koncert svoje omiljene grupe "Phantogram".

Pratiš li događanja u Srbiji i posebno Nišu i, objektivno, koliko ti se čini da zaostajemo u naučnim, kulturnim i svim drugim sferama u odnosu na razvijene zemlje sveta?

Pratim vesti iz Srbije, a i lokalne vesti iz Niša. Drago mi je da ima ljudi koji su puni entuzijazma da organizuju kulturne događaje koji imaju više od regionalnog značaja - kao na primer "Nišville" i "Exit". Slično je i sa naukom - upoznala sam letos u Beogradu grupu naučnika koji organizuju konferenciju "Photonica". Sve se na kraju svede na par kvalitetnih, energičnih i entuzijastičnih ljudi koji vuku grad napred - u kulturnom smislu, u nauci, itd. Ako njih nema, grad stagnira.

Često putuješ po svetu, zbog prirode posla: koliko je to korisno za naučnika, a koliko mu oduzima od vremena koje bi posvetio radu?

Trudim se da napravim neki balans, pa ne prihvatam svaki poziv da držim predavanja i seminare, jer previše putovanja bilo bi loše i za moju porodicu i za moja istraživanja. Ako moje prisustvo na konferenciji nije kritično, šaljem ljude koji rade u mojoj grupi da drže predavanja umesto mene. Pokušavam i da što manje vremena provedem na putu: na primer, ako treba da odem poslom na Istočnu obalu, onda često odem i vratim se za manje od 24 sata (a leti se oko šest sati u svakom smeru), tako da moja ćerka i ne zna da sam bila van grada. Ako moram da odem negde na duže, onda se trudimo da odemo svi porodično. Zoe misli da su konferencije super provod, ali su sva ta putovanja i za nju jedno sjajno iskustvo.

Tvoji roditelji su u Nišu, brat u Torontu, ti sa porodicom u gradu Palo Alto... Kako uspevaš da sačuvas veze sa njima i prijateljima, tako da vaši susreti budu jači od privremenog i povremenog iskoraka iz virtuelne stvarnosti koju održava internet?

U stalnom sam kontaktu sa familijom i drugarima: koristimo sva moderna tehnička dostignuća, a često se i viđamo. To što ne živimo blizu sigurno nije uticalo negativno na naše relacije - pre mislim da se desilo suprotno. Verovatno se i trudimo da vreme provedemo kvalitetnije kad se vidimo nego što bismo radili da živimo u istom gradu. Moji drugari koji žive u različitim krajevima Srbije kažu da se i oni viđaju uglavnom kad ja dođem u Niš, jer nam je to prilika da se okupimo.

Pitanje koje podseća na ona iz spomenara: kada bi ti se pružila prilika za drugačiji životni put, da li bi nešto menjala - nešto ubrzala, nešto preskočila?

Ne bih. Naravno, niko kroz život ne putuje pravolinijski - ima tu i pogrešnih odluka i loših perioda, ali sve je to na neki način uticalo na to ko sam danas. Mada, ne bi bilo loše kada bismo svi kolektivno mogli da preskočimo iskustvo devedesetih na Balkanu.

Postoji li mogućnost za saradnju sa Univerzitetom u Nišu i srpskim naučnicima ili je to nemoguće, zbog različitog nivoa na kome se vaša istraživanja obavljaju?

U kontaktu sam sa grupom fizičara iz Beograda - sa Instituta za fiziku i iz Vinče. Čak imam i jednu devojku iz Srbije u svojoj istraživačkoj grupi - ona je diplomirala na fizici u Beogradu i trenutno je na Stenfordu na postdiplomskim studijama iz primenjene fizike. U Srbiji još uvek nema mogućnosti za eksperimentalni rad u mojoj oblasti, ali ima pokušaja da se tu nešto promeni. Koliko sam čula, laboratorije za nano-fabrikaciju ne postoje ni u jednoj zemlji na Balkanu.

Najnovije otkriće da su neutrini brži od svetlosti moglo bi da poljulja savremena shvatanja, ali se još čeka na potvrdu. Šta to zapravo znači, da nikada ništa nećemo saznati ili da nauka polako osvaja nove prostore i smanjuje neznanje o kome je još Sokrat govorio?

Da li su neutrini stvarno putovali brže od svetlosti u LHC eksperimentu tek treba da se potvrdi. Ali, jedan od glavnih ciljeva nauke jeste stalna provera i preispitivanje naučnih teorija. Mnoge teorije su u istoriji nauke bile eventualno odbačene kao nekompletne ili pogrešne. U tome je i razlika između nauke i religije. Kao što je Karl Sagan rekao "Ne želim da verujem - želim da znam."

Pressing čitaju mladi ljudi iz Niša i Srbije: šta bi im poručila, da budu uporni ili da možda odmah krenu u meditiranje pored reke?

Nije teško biti uporan kad imaš cilj i radiš na nečemu što te čini srećnim. Meditacija pored reke možda može pomoći da čovek otkrije šta želi od svog života. Mladima bih poručila da postavljaju što više pitanja - i sebi i drugima; da neguju buntovnički duh, jer je to bitno da bi se uradilo nešto veliko u bilo kojoj profesiji; i da putuju i upoznaju druge prostore i kulture, jer je to jedan od najboljih načina edukacije.

Add comment


Security code
Refresh