Menu

logo

Bratstvo-jedinstvo, sestro slatka!

Piše: Velibor Petković

bratstvo-i-jedinstvo- Čuvajmo bratstvo - jedinstvo da ne bismo zaglavili u Zenicu ili neki drugi Kazneno - popravni dom! Naravno da ovakva parola nije nimalo privlačna, jer u prvi plan istura kaznu umesto nagrade. A čovek, kao i svako drugo živinče, više voli kocku šećera, šargarepu, kosku, bilo šta što se jede, nego bič, štap, prut. Ima izuzetaka, ali patologija nije tema ove priče. Pogotovo seksualna. Ovde je reč o ideologiji koja nas je održavala gotovo pola veka, sprečavajući nas da se pokoljemo. To što u tome nije do kraja uspela, ne znači da nije bila delotvorna. Samo joj je istekao rok trajanja, a i mali čobani nisu bili tako uspešni kao Veliki Čobanin što kuvanom svinjskom glavom nahrani gladnu braću i sestre, dok se i sam nije usrao od masne čorbe. Tako je sve počelo, kao bratstvo - sestrinstvo, da bi novu formulaciju dobilo tokom pokolja u Drugom svetskom ratu.

Ta klanica se herojski zvala Narodnooslobodilačka borba naroda Jugoslavije, a u njoj je skovan slogan Komunističke partije o bratstvu - jedinstvu. Neki tvrde da je uzor nađen u idealima Francuske revolucije, ali pošto je ona bila buržoaska, o tome se nije govorilo. „Sloboda, jednakost, bratstvo" to su bili ideali koji još lepše zvuče kad ih izgovara neka zgodna Francuskinja dok kotrlja „r" po lepim ustima: „Liberté, égalité, fraternité!" Doduše, i do guše, to se kasnije izmetnulo u „Liberté, égalité, varieté!" Truli Zapad krenuo je u napad, pre svega na kupovinu i zabavu, a Emil Zola je primetio da je „robna kuća zamenila crkvu". Potrošiti život kao i svaku drugu robu, postao je cilj modernog dvonošca, koji je Dekarta okrenuo naglavačke da bi mu istresao džepove i mudro zaključio: „Kupujem, dakle postojim!"

Ali, dok su naši partizani pokušavali da obnove Jugoslaviju ali bez kralja, nisu razmišljali o tome, već o besklasnom društvu koje im se javilo dok su bazali prirodom. Isti narod koji je bio najbrojniji u četnicima, prednjačio je i u drugom gerilskom pokretu, ali da bi sve bilo u duhu ravnopravnosti, bratstvo i jedinstvo su prevedeni žedni preko vode na srpskom, ali i na drugim jezicima sasvim korektno: bratstvo in enotnost (na slovenačkom), bratstvo i edinstvo (na makedonskom), a za potrebe manjina i na albanskom - Bashkim dhe Vëllazërim i na mađarskom Testvériség és egység.

Josip Broz, bravar koji je maštao da postane konobar, jer se oni lepo oblače, sticajem istorijskih okolnosti dospeva u moskovski Hotel „Luks" i, gle čuda, dok srpski komunisti intelektualci netragom nestaju tokom noći jer ih neko denuncira za trockizam i druga skretanja, munjevito napreduje do funkcije generalnog sekretara Komunističke partije Jugoslavije! Postoji i priča da je dečak iz Kumrovca poginuo u Španiji, a da je njegov identitet preuzeo ruski Nemac iz doline Volge, ali to je za bratstvo - jedinstvo nebitna priča. Ko god da je bio taj čovek, bio je prvorazredni doušnik hazjajina Staljina.

Kada se to biće, neopterećeno moralnim pitanjima, u ratu preobrazilo u Tita, na čudnoj mešavini jezika koji nije bio ni srpski ni hrvatski ni slovenački, ali ga je Reks razumeo odlično, počelo je da drži govore između dve ženidbe, kao Plavobradi. Konačno se skrasio uz drugaricu Jovanku Budisavljević i konobarski san se ostvario: belo odelo, luksuz kod kuće i na putovanju i govori prepuni bisera izvađenih iz mora uslužnih tekstopisaca. Neko je jednog dana bio posebno nadahnut, možda čak neki Srbin u tragovima, kome je iz podsvesti pokuljala rečenica zapisana na arapskom pored ikona u tremu crkve Bogorodice Ljeviške u Prizrenu: „Zenica oka moga, gnezdo je lepote tvoje!" Učeni kažu da su to stihovi persijskog pesnika Hafiza.

Ovaj izlapeli tekstopisac stavio je Titu u usta deo te rečenice prilagođen trenutku: „Čuvajmo bratstvo i jedinstvo kao zjenicu oka svog!" (Mnogi su bili ganuti, a oni koji nisu, bili su uganuti, policijsko-vojnom torturom koju su primenjivale Titove službe za prevaspitavanje nedovoljno klasno svesnih i revolucionarno razbuđenih.) Neki tvrde da je tu poetsku lastavicu izgovorio u Splitu, a drugi se kunu da su je čuli u sasvim drugim gradovima. Svi su u pravu, jer Stari je već star otišao u NOB i stalno je ponavljao iste fraze. Jednom je čak seo i napisao pismo, ali u njemu je koristio prozu za suzbijanje korova socijalizma. Međutim, to je bila jalova rabota, s obzirom na to da je u poruci bilo „drveno gvožđe" (contradictio in adjecto): „Drugovi, nemojte da se ugledate na mene i radite ono što i ja, budite skromni kao što je zapisano u programu Saveza komunista!"

Bratstvo - jedinstvo je imalo plemenit cilj da se zločini počinjeni tokom nemačke, italijanske i okupacije fašističkih vojski većine susednih naroda (svaka čast Rumunima!) što brže zaborave i čiča-miča gotova priča! Zbog toga je drug Tito već 1943. godine uveo u platni promet i Orden bratstva i jedinstva u dva stupnja. On se dodeljivao „za osobite zasluge u širenju bratstva među narodima i narodnostima, u stvaranju i razvijanju političkog i moralnog jedinstva naroda". Bilo je to 15. kolovoza (avgusta), a na tim kolima smo se vozali još mnogo srećnih godina. Baš kao u bajkama, narodi i narodnosti Jugoslavije živeli su srećno i zadovoljno sve do kraja života, koji je ponekad bio nasilan i kratak, ali „kaj se tu more, kaj ne?" Nekomu zapadnu Brioni, a nekome Goli otok.

Josip Broz Tito je uvek bio spreman na žrtvu, ponekad i na svoju, a za bratstvo i jedinstvo se baš isprsio, što bi rekli na hrvatskom - istrsio: oženio je nešto mlađu Jovanku (samo 32 godine, moj druže i gospodine), Srpkinju iz Like, čime je na delu pokazao da mu je iracionalno jače nego nacionalno. Nije to bilo prvi put da ga „Id" vodi kroz život, da se izrazimo psihoanalički. Ostali su ga sledili, tako da su naredne decenije donele mnoštvo višenacionalnih brakova, a prednjačili su, a ko bi drugi, nego Srbi, čija je vizija budućnosti bila zapisana u narodnoj izreci „grlom u jagode". Sledili su ih Hrvati, Muslimani, Crnogorci, a jezička i verska barijera ometala je manje narode da se pridruže u većoj meri. Mada, ljubav je i kod njih uspevala da nadvlada nacionalni bar-kod, barem pojedinačno.

Ljubavna poznanstva su često sklapana na radnim akcijama, tako da ne čudi što je cesta od Ljubljane preko Zagreba i Beograda do Niša i Skoplja, građena i dobrovoljnim radom, po genijalnoj zamisli Titovih satrapa nazvana „Auto-put Bratstvo - jedinstvo". Bilo je to rufijanstvo (podvođenje iz koristoljublja) na socijalistički način. Ali, kao što Tito nije želeo da se njegov rođendan „slavi kao nekakav blagdan, već da to bude praznik sviju mladih", tako je i kovanica „bratstvo - jedinstvo" postala omiljena kod imenovanja škola, fabrika, folklornih i sportskih društava. Doduše, kod sporta je bratstvo obično razdvajano od jedinstva, jer je bilo nezgodno za navijanje. Ideolozi nisu na vreme primetili žestoko rivalstvo između timova s imenom „Bratstvo" i onih nazvanih „Jedinstvo", tako da se događalo da jedno urniše drugo s mnogo golova razlike. Tako je na sportskim terenima započeo sunovrat Titove plemenite prevare. A šta se drugo i moglo očekivati u zemlji u kojoj je jedan od najpopularnijih dečjih pesnika bio i ostao Ršum?

Bratstvo - jedinstvo nije bilo besmislena Krležina tlapnja o Nobelovoj nagradi, već životna filozofija uspešno primenjena u praksi. Dečak sa obale Sutle zakuvao je ukusan sutlijaš jugoslovenskim narodima i domorocima Ilirima i pristiglim Avarima koji su tu sjahali s konja da se odmore, pa zauvek ostali da nam prave društvo. Kusajući taj čarobni pirinač kuvan u mleku sa šećerom (i cimetom u boljim kućama), gubili smo pamet i zaljubljivali se, a život se pretvarao u poslastičarnicu. U svemu tome niko od nas koji je podlegao, ne može se smatrati nevinim, jer smo se sami penjali u taj ringišpil. Nama koji smo u njemu rođeni, bilo je daleko lakše negoli onima koji su tu silom uvučeni. Do „svakom svoje" imalo je da se obrne još mnogo generacijskih krugova.

U mom konkretnom slučaju, bratstvo - jedinstvo je bila ideologija ugrađena u temelje porodičnog vaspitanja. Rođen u Tuzli, odrastao sam u obližnjem selu u kome je moj otac radio-mehaničar održavao uređaje vojnog objekta. Ponekad bi me zbunilo što komšije imaju mnogo dece, ali mi je majka sve strpljivo objašnjavala. Tako mi je jednom zamerila što često jedem u komšiluku kod Šaćira i Munire:
„Sine, Boro, kad te ponude, a ti kaži da nisi gladan. Oni su siromašni, imaju petoro dece i nemaju dovoljno para."
„Ali i oni jedu kod nas!" - branio sam se.
„Jeste, ali kažem ti, njih je sedmoro u kući, pa kad i ti uzmeš, nema dovoljno za sve." - strpljivo mi je objašnjavala majka.
„A zašto ih je tako mnogo?" - odbijao sam da se predam.
„Zato što su Muslimani" - zaključila je ovu pouku moja draga mama.
U šta se to izrodilo, bolje bi bilo da ne pričam, ali moram, kad sam već počeo. Već narednog dana opet sam bio kod moje školske drugarice Šemse i igrao se sa njenim sestrama i bratom. U igri sati brzo teku i eto ti Šaćira s posla iz Lukavca, a majka Munira postavlja sofru.
„Sjedi, Boro, da ručamo!" - poziva me pristojna žena u dimijama, glave pokrivene maramom.
„Nisam gladan, nimalo!" - gotovo da vičem, da bih savladao iskušenje.
„Hajde, bolan, samo malo!" - nagovaraju me curice.
„Ne smijem, ubiće me majka, ona zna kad sam jeo kod vas." - priznajem s olakšanjem.
„Pa, neka zna, nema veze, samo se ti osoli!" - navaljuje domaćinov sin Hasif.
„Ama, ljutiće se, rekla mi je da nikako ne jedem, jer vi ste Muslimani!" - zavapim na kraju.

Grobna tišina, a onda se neko od ukućana nasmeje i to izazove provalu smeha. Cerekam se i sam, ali znam da sam rekao nešto neprilično. Da se nekako iskupim i pokažem da meni to ništa ne smeta, sedam s njima u krug i slatko se najedem graha iz zajedničke ćase i pite krompiruše. Jede se tako što svako dobije po kašiku i ko brzo grabi, taj je sit, a spori ostaju gladni. Pita je neka vrsta deserta, a posle se svi napijemo vode i na kraju još dobijemo po jabuku ili krušku od onih što rastu u dvorištu.

Nažalost, nije baš sve tako idilično. Sutradan komšinica Munira saopšti mojoj majci šta sam rekao, a Javorka pocrveni od nelagodnosti. Ipak, shvati da jedino istina oslobađa čoveka, a bogami i ženu, te prepriča naš razgovor, ublaživši ga malo. Onda se obe smeju i sve se lepo završi, u duhu bratstva i jedinstva. Narednih dana moja majka počinje da sprema više hrane i da često poziva decu iz komšiluka kod nas ručak ili večeru, a naročito na kolače. Pravo oduševljenje nastaje kad se za Uskrs ofarbaju jaja, jer takvo čudo u muslimanskom selu još nisu videli. Roditelji se ne ljute, oni nama donose meso za Kurban Bajram i svi se lepo poštujemo i fino slažemo.

Drugačije bi bilo da smo stariji i da sam se ja iz srpske kuće zaljubio u neku curu iz muslimanske. Mešanje sa Vlasima, kako zovu nas Srbe i sve druge koji se ne klanjaju Alahu, nije dozvoljeno. To što Tito i komunisti pričaju, to može, ali u gradu. Do sela taj Auto-put Bratstva i jedinstva još nije stigao. A dotle, „beri gljive iz svoje njive", kao što mi to reče školski drug Zlatko.

Nisam ga baš slušao i mnogo godina kasnije, pred kraj „zlatnih osamdesetih", umalo da pokušam da vratim dug koji nam je Tito napravio: pokušah da se oženim Hrvaticom. Izgleda da su za to doznali Franjo Tuđman i Slobodan Milošević, pa napraviše žestoko krvoproliće, ne bi li me u tome sprečili. Pošto smo oboje bili uporni, i moja devojka i ja, pa ona predloži da se za Uskrs nađemo u Sarajevu, ona dvojica aktiviraše i Aliju Izetbegovića, pa frtutma započe i na Baščaršiji. Ubiše jednog svata, pa eto ti rata i u Bosni! A još pre svega toga, baš na rođendan moje Dalmatinke koja se zatekla u Nišu, Slovenci počeše dance macabre debeloguzana iz njihove Teritorijalne odbrane. Valjda im je bilo krivo što su u vreme žestoko praktikovanog bratstva i jedinstva Slovenke volele nas Južnjake.

Ostatak priče dobro je poznat: SFR Jot se raspala, a sa njom je potonula i utopija o bratstvu i jedinstvu. Mnogo godina kasnije, učlanio sam se u Građanski savez Srbije, čiji mi je program najviše ličio na ono čemu su me učili roditelji, deca iz partizanskih porodica. Kada se i GSS udavio u vodama demokratije, čvrsto sam odlučio da se više ne učlanjujem ni u jednu partiju. I više nisam, ako se ne računa to što sam kao pripadnik srpskog naroda kolektivni član „Jebene stranke".

Post scriptum

Moram da delimično demantujem sam sebe i unesem malo više optimizma u ovaj tekst. Nije sve tako crno, iako je često bilo krvavo: u mojim godinama persona zvana Tito nije još ni krenula u Narodnooslobodilačku borbu. To znači da iako su svi vozovi otišli, svi autobusi prepuni, a lađe nemaju po čemu da plove jer nam je more oteklo kao njuška, ipak još ima šansi za nekakav uspeh u životu. Ako i ne postanem maršal, pa dobro, u svako doba mogu da postanem nekakav šerif. A ako i to bude još jedna gubitnička misija, opet dobro, promeniću ime u Šerif ili u indijansko Bor koji govori, i tako ću ostvariti svoj „američki san". Na način sličan Kolumbu, jer ja nikada nisam bio u Novom svetu, a Kristifor nikada nije saznao da je tamo stigao. Putovanje budale i sedenje njegovog dvojnika kod kuće, svode se na isto: svejedno je jer sve je jedno i sve je dno. A tu „Na dnu" sede i velikani poput Maksima Gorkog. Tako da je slatko propadati. I Ikar je leteo istim stilom.

Add comment


Security code
Refresh