Menu

logo

Prvi džezisti

Piše:Aleksandar Radovanović
Vek džeza (6)

Mada među teoretičarima i piscima o džezu ne postoji opšte slaganje oko uvrežene teze da je Nju Orleans „kolevka džeza“, nema sumnje da je ovaj grad u delti Misisipija bio pravi rasadnik izuzetno značajnih i talentovanih pionira ove muzike. Svako ko je krajem XIX veka šetao živopisnim ulicama Nju Orleansa bio je svedok dinamičnog, živog i jedinstvenog konglomerata različitih i često oprečnih kulturnih i muzičkih tokova. Tamo se osim Francuza, Španaca, Iraca, Nemaca, Italijana i Slovena, nalazio i ogroman broj crnaca deportovanih iz Zapadne Afrike koji su takođe pripadali različitim plemenskim kulturama i govorili različitim dijalektima. Iz tog konglomerata je stapanjem i mešanjem nastao jedinstven i potpuno originalan muzički i kulturni proizvod – džez.Ovo je priča o ljudima koji su ga stvorili.

Marširali su ulicama i ponovo se na njih vraćali. Tokom svojih spektakularnih šetnji, muzičari u limenim bendovima Nju Orleansa izgradili su veliki i značajan muzički repertoar. I pored toga što je muzika većine njih ostala samo u pamćenju savremenika koji su imali priliku da ih slušaju, najbolji među njima se s punim pravom mogu nazvati (neki doduše samo na osnovu priča i legendi) tvorcima džeza ili prvim džezistima.

Orkestri St. Joseph i Excelsior, dva najbolja iz osamdesetih godina XIX veka, bili su vremenski dovoljno blizu XX veku da ostave vidljiv trag. U orkestru Excelsior svirali su poznati klarinetisti, braća Luis i Lorenco Tio. Na početku XX veka Excelsior se ponosio i dvojicom najistaknutijih muzičara te ere, klarinetistom Alfonsom Pikuom i kornetistom Emanuelom Perezom.

Između 1895. i 1907, najpoznatiji je bio Ragtime Band legendarnog Badija Boldena. Ovaj bend je, verovatno, prvi definisao klasičnu instrumentalnu postavu njuorleanskog sastava: jedan ili dva korneta, klarinet, trombon, kontrabas (ili tuba), gitara (ili bendžo) i bubnjevi. U posebnim prilikama imao je čak i violinistu. Bolden je bio sposoban organizator, čovek koji je uvek znao gde će naći gig. Svirao je na piknicima, plesovima, karnevalima i čuvenim njuorleanskim sahranama. Kad za njegov mali sastav nije bilo posla, imao je običaj da se sa svoja tri duvačka i tri ritmička instrumenta preseli u neki veći orkestar i svirao bi tamo jednu noć, nedelju dana ili čak čitav mesec, zavisno od tražnje. I dan-danas se priča da je imao natprirodno snažna pluća, tako da se mogao čuti miljama uz reku, kada bi sedeo kraj otvorenog prozora i duvao u kornet. Bio je takođe svestrano obdaren: muzičar, frizer i urednik i izdavač tračerskog lista The Cricket (Zrikavac). Priča se da je oko 1907. ili 1908. poludeo i da je ostao u ludnici sve do smrti 1931. ili 1932. godine. Poživeo je oko 70 godina. Orkestar Badija Boldena definisao je sastav instrumenata, a možda i njihovu harmonsku i melodijsku ulogu. Kornetu je data vodeća uloga, jer je taj instrument svirao i parafrazirao glavnu melodiju; trombon je bio kontraglas koji je širio melodiju karakterističnim glisandima i „fluidom“; klarinet se ležerno izvijao i skakutao oko linija ostalih instrumenata; ritmički instrumenti (kontrabas, gitara/bendžo i bubnjevi) činili su motornu snagu: njihova funkcija je bila da održavaju sinkopirani (reg) ritam u redovnim alternacijama jakih i slabih doba. Sve to je dovelo do „polifonije“, tj. do grubog i divljeg kontrapunkta njuorleanskog džeza, gde svi instrumenti sviraju istovremeno stvarajući osećaj zaraznog uživanja i vrhunske ekstaze. Džez Nju Orleansa, kao i veliki deo afroameričke muzike koji mu je prethodio, bio je kolektivna muzika koja je dozvoljavala samo tzv. brejkove ili kratke (od 2 ili 4 takta) istupe pojedinačnih svirača nalik na solo.

Fredi Kepard je kornetista koji stoji rame uz rame sa Boldenom. Njegov lik  je, za razliku od Boldena, više iz života nego iz priče. Nalazio se na vrhuncu kreativnosti i karijere pre nego što je džez, 1917. godine, počeo da se snima. Delimično je i sam kriv za to, jer je, kako legenda kaže, odbacio ponudu za snimanje par meseci pre nego što je Original Dixieland Jass Band, orkestar iz paralelne tradicije belih njuorleanskih limenih sastava, snimio prve džez ploče i ubrzo izazvao metež i zaprepašćenje među belim i crnim muzičarima i slušaocima na severu Sjedinjenih Država. Naime, Kepard nije prihvatio ponudu pošto je smatrao da će takav projekat navoditi na imitaciju njegovog stila (a imao je i običaj da tokom sviranja stavlja maramu preko prstiju kako ga drugi kornetisti ne bi kopirali!) Bilo kako bilo, prve ploče je snimio tek 1923. godine. Iz njih dopire sva ona limena prodornost i širina, onaj promukli ton i mračan ritam koji uzdiže i objašnjava zašto je prvobitni džez i danas tako uzbudljiv i poletan. Kepardov kornet bio je glavno uporište velikog orkestra Olympia. Od osnivanja 1900, pa do 1911, njegov kornet je svojom agresivnom dramatičnošću pružao snagu i vitalnost tom orkestru. Do Keparda je sedeo Alfons Piku, preplićući linije klarineta oko korneta i trombona. On je od klarinetske deonice njuorleanskog standarda High Society napravio takvo remek-delo, da su je posle toga kopirali čak i najslobodniji i najsmeliji klarinetisti.

Još jedan orkestar, Eagle Band, imao je u svom sastavu neke od najboljih svirača u Nju Orleansu. Među njegove klarinetiste ubrajaju se i talentovani sin Pikuovog učitelja, Lorenco Tio mlađi, zatim Big Aj, Luis Nelson i, od svih najbolji, Sidni Beše. Među njegovim kornetistima, pored Keparda, našli su se (u različito vreme) Mat (Njuška) Keri i Bank Džonson.

Poznat kao Bank davno pre nego što su mu urednici prve istorijske studije o džezu Jazzmen (1939)kupili zajedno sa veštačkim zubima i pravo da uđe u nasleđe budućim pokolenjima, Vilijam Giri Džonson se u svojoj šesnaestoj godini pridružio bendu Kinga Boldena. Uveo je u džez ansambl drugi kornet i, ako se oslonimo na ono što se moglo čuti na njegovim pločama iz četrdesetih godina, niz prigušenih limenih zvukova. Bank je na prekretnici veka svirao s nekoliko ekipa iz Nju Orleansa i nema sumnje da je izvršio znatan uticaj na većinu kornetista koji su odrasli u „Gradu polumeseca“, od početka XX veka pa do zatvaranja „četvrti s crvenim lampama“, Storivila, u novembru 1917. godine. Pitanje je da li je Luj Armstrong bio njegov učenik, kao što se tvrdilo. Iako se Armstrongu, sudeći po njegovoj autobiografiji Satchmo, Bankov ton dopadao, on je uvek tvrdio da je njegov jedini učitelj i mentor bio Džo Oliver.

Na početku karijere Džozef Oliver je paralelno radio kao sluga i kao kornetista u marševskim bendovima kao što su Eagle i Onward, a u ovom drugom je imao čast da svira solo pored Emanuela Pereza. Posle 1910. Džo se probio u Storivilu, gde je svirao sa mnogim orkestrima. Jedne noći se zatekao u ulici Ibervil, upro prstom na kafanu Pita Lale preko puta, gde je svirao Fredi Kepard i na lokal niže, gde se utvrdio Perez, pa je zasvirao bluz. Duvao je glasno i čisto i isto tako glasno i jasno vikao: „Eto im! To će im pokazati!“ Ova egzibicija snage pluća i odvažnosti učvrstila je veličinu Džoa Olivera i od tada je on postao „Kralj“. Oliver je zatim došao u lokal Pita Lale s orkestrom u kome su nastupali Lorenco Tio (klarinet), Zu Robertson (trombon), Badi Kristijan (klavir) i Henri Zino (bubnjevi). Do 1918. godine, King OIliver je postao veliko ime njuorleanskog džeza i ubrzo nakon toga on je to ime, zajedno sa muzikom, poneo u Čikago. Bio je to jedan od najznačajnijih koraka u istoriji džeza (posebno kada mu se par godina kasnije pridružio njegov štićenik i učenik Luj Armstrong; ali, to je jedna druga i posebna priča).

Edvard Ori, poznat kao Kid (Klinja), naročito je čuven među trombonistima Nju Orleansa. Počeo je da se profesionalno bavi džezom sa 11 godina u svom rodnom gradu La Plasu, u Luizijani. Na putovanjima za Nju Orleans volontirao je u orkestru Badija Boldena. Ori je bio marljiv učenik koji je uzimao časove muzike i muvao se oko najboljih muzičara. Godine 1915. preuzeo je vođstvo nad orkestrom u lokalu Pita Lale pa je, uz značajnu saradnju svirača, od njega napravio možda najbolji sastav grada. Kornetista mu je bio Džo Oliver, a klarinetista neodoljivi Sidni Beše. Kada je Džo otputovao za Čikago zamenio ga je Lujem Armstrongom. Kada je Sidni Beše otišao na turneju, na njegovo mesto je došao Džoni Dods, po mnogima najbolji njuorleanski klarinetista. Jedini pravi takmaci bili su mu već pomenuti Sidni Beše i Džimi Nun.

U njuorleanskom džezu bilo je malo pijanista. Posebno onih na nivou duvača Keparda, Olivera, Armstronga ili Nuna. Limenoj muzici i sastavima koji su svirali na kolima za reklame nisu bili potrebni pijanisti. Zato su oni radili po čuvenim bordelima Storivila. Ispod prigušenih crvenih lampi bordela kojima su upravljale čuvena madam Lulu Vajt i kontesa Vili Piaca na videlo dana je izbilo nekoliko svirača: Ričard M. Džouns koji je reputaciju stekao kasnije u Čikagu, Toni Džekson koji se probio kao pevač i pijanista u Njujorku i, verovatno najpoznatiji, Ferdinand Džozef „Dželi Rol“ Morton koji je podjednako dobro umeo i da priča i da svira klavir.

Dželi Rol je rečima i muzikom ispunio čitavu seriju ploča koju je naručila Kongresna biblioteka. Na osnovu tih ploča Alan Lomaks je napisao biser džez bibliografije, čuvenu knjigu Mister Jelly Roll. Kako beleška na albumu kaže, The Saga of Mister Jelly Lord traje preko sedam sati – koliko i tri velike opere, pet muzičkih koncerata ili simfonija – i ona se u potpunosti sastoji od pričanja, sviranja na klaviru i pevanja jednog čoveka. Saga predstavlja značajno svedočanstvo: preko Dželijevih priča i njegovog sviranja znatno je prošireno i produbljeno naše poznavanje muzičkog života i prilika u Storivilu. Međutim, Morton je bio sklon da sve zasluge pripiše sebi i kaže: „Svima je očigledno i bez dvoumljenja poznato da je Nju Orleans kolevka džeza i da sam ja, lično, sam stvorio tu muziku 1901. godine, mnogo godina pre nego što je osnovan Dixieland Band.“ Dalje objašnjava kako je prvi „stomp“ njegov, onaj napisan 1906, poznat kao King Porter Stomp. Nema nikakve, ili veoma male potrebe, da se provere krajnosti i preterivanja Dželija Rola. One nam više govore o čoveku nego o muzici i otkrivaju nam nešto duhovitosti i znatno više patosa. Ipak, on je zaista bio i ostao jedan od najznačajnijih pijanista Nju Orleansa i prvi istinski kompozitor u džezu. Snimci njegovog sastava Red Hot Pepper (između 1926. i 1930) nedvosmisleno pokazuju da je ovaj hvalisavac i bonvivan sa dijamantima u zubima i gomilom prvoklasnih ručno šivenih odela posedovao izuzetan smisao za muzičku formu, što mnogim džez muzičarima, ako izuzmemo Elingtona i Mingusa, i dan-danas nedostaje.

Džez Nju Orleansa dao je dva čoveka koji su se naročito istakli u upotrebi trzalica kod okidanja žica bendža i gitare – to su Džoni Sent Sir i Bad Skot. Prvi, čiji ritam uliva strahopoštovanje i koji je održavao takt u Mortonovim Red Hot Peppers i Armstrongovim Hot Five i Hot Seven, dokazao je da je takt trzalice od fundamentalnog značaja za ritmičku sekciju džeza. Drugi, Bad Skot, počeo je karijeru u doba legendi – Badija Boldena, sastava Olympia Fredija Keparda i Dželija Rola. U Čikagu je svirao sa Kingom Oliverom i snimao sa Džimijem Nunom. Kasnije je u Kaliforniji odigrao važnu ulogu u oživljavanju tzv. diksilenda.

Bilo je bezbroj svirača na kontrabasu, ali nijedan nije bio toliko cenjen kao Pops (Ćale) Foster. Svirao je na reklamnim kolima, u kabaretskim sastavima, u orkestrima Eagle i Magnolia, sa Fredijem Kepardom i Kidom Orijem kome se kasnije pridružio u Kaliforniji, na rečnim brodovima koji su muziku Nju Orleansa preneli na sever zemlje. Neumorno je i sigurno držao solidan takt, a naučio je i da čita note.

Popsov pandan na bubnjevima bio je Zuti Singlton. Zutijeve osobine – vedrina, neumorna duhovitost i tutnjava njegovog velikog bas-bubnja, ističu se u mnoštvu ploča koje je snimio sa Dželijem Rolom Mortonom, Sidnijem Bešeom, Lujem Armstrongom, Redom Alenom itd. On je više puta svoje opsežno pamćenje stavio na raspolaganje ljudima koji su se delimično ili potpuno posvetili istoriji džeza, a njegov topli njuorleanski humor nije bio ništa slabiji od njegovog ritma.

Sličnu dobrodušnost i oštroumnost nalazimo i kod drugog značajnog bubnjara iz Nju Orleansa, Bejbija Dodsa. Nalazio se u sastavu Eagle u njegovim poslednjim godinama; radio je u plovećim pozorištima sa Fejtom Marablom, u Čikagu je svirao sa Kingom Oliverom, zatim sa Armstrongom, Orijem, Nunom i u vlastitim sastavima. On je bubnju, kao središnjem elementu ritmičke sekcije, dodavao zvuke udaranja po limenim obručima, flašama i tikvama i time stvarao isto toliko humora, koliko i ritma. Za razliku od većine starih muzičara, kad nije svirao, sa znatiželjom je slušao bibap bubnjara Maksa Rouča, kome je postavljao ozbiljna i duboka pitanja. Hvalio je ne samo Maksa, već i Čarlija Parkera i Dizija Gilespija. Često bi u studiju dok su svirali moderni muzičari samo gledao u njih (sa osmehom na licu i toplinom u očima), kao da je ponosan što kao muzičar pripada istoj muzici, jer je s pravom smatrao da nema nikakvih nepomirljivih razlika između starog i novog  džeza, i da dobar džez stari kao i najbolje vino.

Add comment


Security code
Refresh