Menu

logo

Ivan Blagojević - Intervju

GRADIMO SKADAR NA NIŠAVI
Zašto je Bemsi Širer izjavila da bi najradije živela u Nišu, zbog čega je Madonin gitarista ostavio napojnicu od 200 dolara, koji je razlog za odbijanje Solomona Burkea, zašto je Incognito insistirao da ponovo dođe, ali i o odnosu prestonice prema Nišvillu i problemima sa kojima se susreću organizatori, možete pročitati u razgovoru koji smo obavili sa Ivanom Blagojevićem, direktorom Nišville jazz festivala...


Ivan BlagojevićSudeći po imenima izvođača koji su potvrdili svoj dolazak, 26. po redu Nišvil džez festival će biti jedan od najboljih do sada...
IB: Trebalo bi da bude, pre svega po imenima učesnika. Svakako je najatraktivnija saksofonistkinja Candy Dulfer, poznata po saradnji sa Princeom, Morrisonom kao i po velikom hitu koji je uradila sa Daveom Stewartom iz Eurythmicsa. Iste večeri će nastupiti i Mingus Dynasty, jedan od najjačih sviračkih bendova današnjice. U pitanju je skupina vrhunskih muzičara koji izvode kompozicije Charlesa Mingusa, jednog od najvećih i najuticajnijih džez kompozitora. Ponovo nam dolazi Incognito, koji je pre par godina oduševio publiku svojim nastupom, zatim Yehia Khalil, po mišljenju Dizzy Gillespia jedan od najboljih džez bubnjara, a posebno bih izdvojio Randy Breckera, petostrukog dobitnika Gremija i jednog od najznačajnijih trubača današnjice, dok od domaćih muzičara treba pomenuti Darka Rundeka i Bobana Markovića. Za sada je potvrđeno čak 27 izvođača, što je dodatni pritisak za organizatore, jer treba napraviti mesta za sve i tačno se držati programa, kako publika ne bi ponovo ostajala do ranih jutarnjih sati. Već nekoliko godina imamo taj "problem" sa bendovima koji vrlo često ne poštuju unapred dogovoreno vreme za nastup i vraćaju se na bis oduševljeni reakcijom, tako da se nekoliko puta desilo da bukvalno moramo da ih skidamo sa bine.

Što se tiče same koncepcije festival, ranijih godina je to bio specifičan miks vorld mjuzik zvuka sa tradicionalnim džezom, da li ćete i ove godine ići u tom smeru?
IB: Velike kritike smo trpeli od strane ortodoksnih ljubitelja džeza zbog forsiranja etno zvuka, tako da smo se ove godine trudili da ta fuzija ne ide toliko u korist etno džeza. Pored tradicionalnog, biće tu prostora i za fank ali i fri džez, jedan izuzetno zahtevan pravac koji možda i nije preterano popularan kod masovne publike, ali mi se trudimo da svi budu zadovoljni i da svako sačeka svog favorita. Možemo da se pohvalimo da naša publika važi za najizdržljiviju u Evropi, jer se program često završava i posle tri ujutru, što ima veoma pozitivan odjek kod muzičara koji gotovo po pravilu žele da nastupe ponovo.

Većina inostranih muzičara po prvi put dolazi u naš grad. Kakvi su njihovi utisci o Nišu i publici... Da li se Nišvil razlikuje od festivala na kojima oni obično nastupaju?
IB: Džezeri uglavnom sviraju u manjim prostorima, i onda im je nepojmljivo da nekoliko hiljada ljudi pažljivo sluša njihovu relativno zahtevnu muziku. To je bio slučaj sa Milčom Levijevim pre dve godine, koji je rekao da je Njuport džez festival malo dete za Nišvil, slično misli i Rodney Jones, Madonin gitarista, koji je počeo svirku negde oko pola jedan, a letnja pozornica je bila prepuna. Njemu je Bemsi Širer rekla da bi od svih mesta na planeti najviše volela da živi u Nišu, zbog srdačnosti ovdašnjih ljudi. A on sam je u jednom trenutku bio toliko egzaltiran da je izvadio dvesta dolara i dao hostesama, što je malo neverovatno za amerikance. Nakon što smo rekli da su one već plaćene za to, on je insistirao, tako da su te cure dobile veći iznos od njihovog ukupnog honorara. Vetex bend je, recimo, insistirao da nastupi i ove godine, čak su našli i sponzore za prevoz od Belgije do Niša, samo da im damo honorar i smeštaj... Prosto moramo da vodimo računa da Nišlije vide što više raznolikog programa i da svake godine imamo drugačiju i svežiju ponudu. Verujemo da ći Nišvil u narednim godinama biti jedan od značajnih evropskih festivala, jer je on već sad najposećeniji u jugoistočnoj Evropi. Više je publike nego u Skoplju i Sofiji, da ne pominjem Beograd.

Nekako se čini, iz godine u godinu da je, kad je u pitanju Nišvil džez festival, jedno sigurno - da ništa nije sigurno. Ove godine, festival se neće održavati na Letnjoj pozornici...
IB: Ove godine festival će se održati na ograđenom prostoru koji se nalazi levo od salona 77. Biće montirana dva stejdža veličine 10x14 metara, sa profesionalnim ozvučenjem i video bimovima i biće postavljene stolice za publiku. Pored toga, imaćemo i specijalni VIP sektor, kao i bekstejdž sa svim pogodnostima za izvođače.
Za one Nišlije koji nisu u mogućnosti da kupe karte za Nišvil omogućili smo besplatni stejdž koji se nalazi kod Beogradske kapije na kome će nastupati 14 bendova i 4 DJ-a sa video bimom koji će prenositi događaje sa Nišvila, ali bez zvuka.
Inače, prostor je oduvek predstavljao permanentan problem. Letnja pozornica je od strane grada data na korišćenje Nišfilmu, jednoj fantomskoj organizaciji koja se nalazi pred gašenjem, a oni su ga izdali u podzakup, iako se postavlja pitanje da li su uopšte imali na to prava. I sada neko tamo treba dobro zarađuje za vreme Nišvila na našim gostima i ometa nas da iskoristimo u potpunosti marketinški potencijal festivala. Zašto mi moramo da trpimo Tuborg tendu, iako bi neka pivara bila spremna da da tri do pet miliona dinara za pokroviteljstvo?
Sve ovo treba doživeti kao još jednu fazu u razvoju festivala i još jedan korak napred sa, po prvi put, ozbiljnijim marketinškim brendiranjem. Iako smo prethodne tri godine ulagali u Letnju pozornicu, popravljali bekstejdž, uvodili struju, postavljali vrata, fotelje i etisone, sređivali toalete koji su bili u užasnom stanju, bili smo primorani da odbijemo Solomona Burkea, a razlog je što zbog njegovih 250 kilograma nismo mogli da ga uguramo u bekstejdž, koji je toliko mali da tu ne može da stane ni jedan bend a kamoli šest po večeri... To je bila totalna improvizacija, i uvek se moglo desiti da nam muzičari jednostavno okrenu leđa i kažu "Hvala vam, dali ste nam honorar, platili troškove puta, ali nećemo nastupati jer stavku iz ugovora zvanu bekstejdž niste ispunili".
Takođe, uvek je postojala permanentna opasnost da izbije skandal, uz konstantnu opstrukciju ljudi koji, osim nekog fiktivnog ugovora, nemaju nikakvu dozvolu da na pozornici drže bilo kakve šankove i tende.
Možda na novoj lokaciji neće biti te atmosfere i te akustike ali će biti barem biti elementarnih uslova da se muzičari osećaju normalno a ne da se guraju iza nekog fiktivnog filmskog platna. Sve u svemu, letnja pozornica zaslužuje jednu ogromnu rekonstrukciju i dovođenje u red, a naša neka daleka ideja je da, uz malo para, pravimo Nišvil na Medijani, u nekom velikom rimskom amfiteatru...

Verovatno nakon što se sagradi toranj na Avali?
IB: Da, moraju prvo da se završe beogradske znamenitosti. Tamo svi upinju za toranj, dok mi ovde gradimo Skadar na Nišavi. Recimo, iako smo nacionalni festival, on se neće prikazivati na našem javnom servisu pod izgovorom da ne postoje "tehnički uslovi"!? Na osnovu anonimne prijave „zabrinutih građana“ imali smo posetu finansijske policije dok je, odlukom RRA, ugašen Nišvil radio dve nedelje pre festivala. Valjda zato što oni iz Beograda mnogo bolje znaju šta Nišlije treba da slušaju.
Srećom, postoje ljudi koji shvataju značaj Nišvila i žele da mu pomognu. Tu pre svega mislim na čelne ljude iz Filip Morisa i Naftne Industrije Srbije, kompanija u vlasništvu Rusa, to jest Amerikanaca, koji su pokrovitelji festivala.

Kad smo već dotakli tu temu, ministar Bradić je prošle godine obećao dupliranje sredstava za festival. Da li je ta pomoć adekvatna značaju Nišvila, pogotovo kad se imaju u vidu sume koje se iz budžeta daju za neke minorne manifestacije u prestonici?
IB: Festival je rastao polako i iz godine u godinu jačao svoje pozicije, više u samoj zemlji negoli u gradu, mada se u poslednje vreme i tu stvari pomeraju nabolje. Postoji nagoveštaj Ministarstva kulture da će Nišvil postati festival od nacionalnog značaja i, samim tim, biti oslobođen konkurisanja po projektima. Mada sam status i novac koji ćemo dobiti nisu toliko bitni koliko činjenica da je priča o Nišvilu otišla van.
Ne sumnjam da ćemo dobiti više nego prošle godine, ali da bi to bilo adekvatno statusu festivala od nacionalnog značaja, sredstva bi trebala da budu jednaka onim koja se izdvajaju za Sterijino pozorje, recimo. Jako lepe stvari smo čuli od ministra, po prvi put za sve ovo vreme, i to je napredak u odnosu na ranije godine. Inače, u Srbiji cene Nišvil, i mi očekujemo popriličan dolazak ljudi iz Novog Sada, Beograda, jer komplet karata za Nišvil skoro da je jeftiniji od pojedinačne karte za Egzit.
Mada, svaki put kad na televiziji vidim spot za Guču kome je pokrovitelj Vlada Srbije, setim se naše molbe premijeru Cvetkoviću da jednako stanu i iza Nišvila. On je to, ne znam iz kojih razloga, prosledio Ministarstvu kulture, koje nam je pak saopštilo da, zbog smanjenog budžeta, to nisu u stanju da učine. Biće da smatraju da je Guča mnogo značajnija za kulturu naše zemlje...

Festival organizujete već 15 godina, tako da ste vremenom postali zaštitni znak Nišvila. Šta biste mogli da nam kažete o vašem iskustvu, imajući u vidu potrošenu energiju i sve negativne i pozitivne stvari na koje ste nailazili?
IB: Džez podrazumeva mazohizam i to je preduslov da se bavite time. Stara je priča kako od džeza možete zaraditi milion dolara - tako što uložite dva. Naša namera je da ovaj festival jednog dana stavimo na zdrave noge. Taj posao zahteva strpljivost i upornost, jer smo od nekadašnjih 200 posetilaca, preko 800 došli do sadašnjih tri hiljade po večeri... Moje iskustvo je bilo u nekim drugim umetnostima, pre svega u pozorištu, preko kamerne muzike, rokenrola... Džez muzičari su mi se činili najmanje sujetnim i najprikladnijim za saradnju, tako da je to rezultiralo željom da napravimo ime i brend. Sada imamo uvažavanje skoro svih u zemlji i, ukoliko Nišvil postane i nacionalni festival, mi smo dobar deo posla završili, i ostaje nam samo da pažljivom saradnjom sa sponzorima podižemo nivo učesnika i jednog dana dovedemo Keitha Jarretta ili Massive Attack.
Važno je da je u glavama ljudi, pa čak i političara, sazreva mišljenje da je ovo najjača gradska manifestacija, možda veća i od Filmskog festivala, koji ima 13 miliona iz gradske kase a Nišvil osam. Da me ne razumete pogrešno, Nišu trebaju i Filmski susreti, i želeo bih da dobiju mnogo više nego sada. Međutim, problem kod skoro svih institucija u Srbiji je što najveći deo sredstava ne odlazi na program već u plate zaposlenih i ostale troškove. Pogodnost Nišvila je što nema zaposlenih, nema troškove za telefon i struju, bar ne one koje plaća grad. Sve su to ili volonteri ili honorarci, i to je najjeftinija opcija za grad. Ja poštujem i Narodno pozorište sa 130 zaposlenih, ali kada uporedite koliko tu odlazi u plate zaposlenih a koliko u sam program, odnos je zabrinjavajući. Publika traži predstave, i ne zanima ih koliko vi dekoratera  imate na 20 glumaca. Puno toga je zaostalo od prethodnika, puno toga su partije u međuvremenu zaposlile, i dešava se da je onda sve manje novca za program. Kod Nišvila je to drugačije.
Razgovarao Dejan N. Kostić

Add comment


Security code
Refresh