Menu

logo

Usputna stanica za Borisa

SF: služio sam srpskog predsednika

Sećanje
Stojim kraj pseće kućice. Pas me gleda u oči. Ne znam otkud toliko poverenje, s obzirom da smo se tek upoznali. Možda je to zbog istog hleba koji jedemo. Spasio sam ga od kantuna. Tako ovde u Dalmaciji zovu rubove. Dok ja nisam došao u goste, ubacivali su ih pasu u ostatke jela. Ovde ne važi nepostojano „a“, čak je i ono „kano klisurina“. Uglavnom, svi su se začudili kad sam za stolom pružio ruku prema rubu hleba. Ekscentrični Srbin! Otima keru od njuške! Spasila me devojka svojim smehom:“Ma dajte mu, on to voli! Jede to i kod kuće u Nišu!“
Ne mogu da se setim kako se pas zove. Da li je uopšte živ? Ako nije poginuo u ratu, možda ga je ubila starost. Davno je to bilo. Kantuni kruha, rat, sve ostalo. Da, bila je to zapravo kuja. Otkud znam? Po pišanju. Nije se stidela da to čini pred ljudima. Doduše, malo se sklanjala iza kućice. Pametna je to sorta, lovačka, a ne tamo neka besprizorna skitnica. Imala je neko sasvim nežno ime. Očaravajuće! Valjda zato sam ga zaboravio. Sve nežne godine sam prebrisao gumicom. Kao Brana strašnog lava, u onoj dečjoj pesmici. Krv smo prali sunđerima i baštenskim crevima. A ljudska? Hajde da to preskočim. Drugi su već pisali o tome.
Pseća kućica bila je na kraju livade iza stambenih zgrada, u delu grada koji se zvao Bazana. Mora da to nešto znači, verovatno na italijanskom. Koji ne poznajem, mada sam jednog leta u letovalištu Lido di Jezolo pored Venecije, bio opčinjen grudima jedne Italijanke. Crnokose, kratko ošišane, mlade i preplanule. Ako postoji neka pravilnost u svemiru, onda su to bile njene grudi. Kako znam? Bila je u toplesu. Može li se biti u nečemu što označava odsustvo? Opet filozofiram. A ne umem, ne ide mi. Nisam malograđanski estetičar koji se u sve razume, kao ovi naši sa Univerziteta. Pizduni!
Levo od kućice bilo je neko vojno skladište. Viđao sam vojnike na straži. Nisam pokušavao da s njima stupim u kontakt. Tražili bi mi cigarete, a ja sam nepušač. Pitali bi me odakle sam, a ja sam apatrid. U mom rodnom bosanskom gradu me ne čeka niko. Osim jarana naoružanih dugim cevima, koji čuče u zasedama, kao da igraju...kako se ono zove igra kojom ubijaju vreme po čajdžinicama u Novom Pazaru? Tavle, možda. Savle, Pavle, eh sve te rime preokreta! Na putu za Damask, koji se takođe preokrenuo.
Desno je bila železnička stanica. Zvuči kao da lažem, kao i svaka neočekivana istina. Otkud pruga iza zgrada gde se deca igraju? Pored kućice lovačke kuje i vojnog skladišta u kome se fazani spremaju da polete u nebo. Dobro, bila je to samo zgrada železniče stanice, pruga je demontirana. Dugačka zgrada od kamena, na sprat, u kojoj žive ljudi. Sa prozora je visio opran veš, da se osuši na dalmatinskoj promaji i zajedničkom suncu. Košulje i gaće nisu zaklanjale natpis na oba pisma SFRJ, latinično i ćirilično SINJ. Nekada je voz išao od Splita do Knina preko Sinja. Parnjača se uspinjala uskotračnom prugom prema Dinari. Posle je trust inženjera i političara trutova pronašao drugu trasu, s Perkovića prema Kninu, da bi omogućio Arsenu da napiše pesmu. Baš kao što su i piramide građene kao anticipacija najezde dokonih turista.
Autobuska stanica bila je s prednje strane stambenih zgrada na Bazani. Tu smo izmicali pogledu lovačke kuje. Ja sam stajao dok je Marina išla da se raspita za red vožnje. Trebalo je uklopiti lokalni autobus za Split za večernjim vlakom za Beograd. Vlak sa voznim redom. Zašto se Hrvati ne naprave pametni do kraja, pa ne kažu „vlak bez vlačnog reda“ govorio je moj profesor novinarstva u srednjoj usmerenoj školi. Čuveni Žabac, pokoj njegovoj duši. Eto, takve su mi stvari navirale u rojevima, ali nisam propuštao da primetim da mojoj devojci odlično stoje farmerke, iako su za broj veće. Kako je to moguće? Ljubav sve vidi u savršenom obliku, eto zato!
Na tu autobusku stanicu su padale granate, godinu dana kasnije. Tu negde je bio ulaz u sklonište koje nisam primetio. Možda je onaj nasmešeni pas znao gde je to, ali ga nisam pitao. Nisam verovao u rat, iako sam sumnjao da je za mene moguć zagrebni život. Zajednički s curom u glavnom gradu Hrvatske. Bolje sam se osećao u Dalmaciji, možda zbog Rimljana. Da, dužan sam objašnjenje. U detinjstvu, koje sam proveo u Bosni, roditelji su me za raspust vodili u Leskovac. Dugo putovanje od Tuzle preko Beograda, uvek bi uhvatilo neki deo noći. Onda bih ja zaspao i obavezno sanjao Rimljane u punoj vojnoj opremi kako nadiru. Plašio sam ih se, u snu sam bio jedan od varvara koji beži pred najezdom prosvećenih legionara. Mora da sve to ima nekakve veze sa poreklom mojih roditelja. Oboje su iz kraja između Lebana i Medveđe, gde je Justinijan podigao grad, sada ga zovu Caričin. Tu su pronašli zlato, to je rudnik Lece. Kovali su novac, selo se danas zove Radinovac. Uglavnom, plašili su me u snovima prokleti Rimljani. Nemilosrdni kao onaj Dioklecijan, koji se zamorio od ubijanja, pa zatim u Solinu gajio kupus.
Kako sam onda mogao da se bolje osećam među ostacima rimske civilizacije? Prosto, kad te jednom ubiju, prestaneš da se bojiš. Smrt je samo skraćenica za život. Reinkarnacija, večno vraćanje istog, Fridrih Niče, mlado piče... teško je poverovati u sve to, ali nečeg ima. Baš kao što se ta vojska, JNA, mirno povukla iz Sinja godinu dana posle mog upoznavanja s lovačkom kujicom. A onda je komandant garnizona u Kninu, neki pukovnik Ratko Mladić, naredio da se raspali po gradu. Ne zanima me da li je bio u pravu i da li je Sinj ustaški grad. (Možda i jeste, tu su pobili nogometaše Splita koji su pokušali da se dokopaju partizana.) Znam samo da je u njemu bila moja devojka. Pozvala me telefonom tog letnjeg dana devedeset prve i rekla da na autobusku stanicu, stotinak metara od njene zgrade, upravo padaju granate i da mora u sklonište. Javiće mi se kad se vrate u stan. Ako bude mogla. Ako – ne smem da mislim o tome!


Poslušanje
-Borise! - zovu me. Moram da se vratim svakodnevnom poslu. Sada sam samo običan batler. Engleska reč za slugu. Zove me predsednik države. Znam i zašto. Zaboravio sam da mu donesem električni brijač sa popravke. Ko bi rekao da je on tako skroman čovek i da pokvarene stvari ne baca, nego ih šalje na popravku. U redu je to, podržavam štednju. Ali užasava me što suši kosu ispred televizora, baš u trenutku kad je na televiziji vremenska prognoza. Lepo sasluša vesti, a onda kad se pojavi najlepša prezenterka vremenske prognoze, on uključi fen. Ne samo da je ne čujem, nego još i pravi smetnje, pa je i ne vidim dobro. A baš mi se sviđa ta Jovana Uhrin sa B92. Možda zbog toga što sam gledao njen preobražaj iz obične, skromne devojke u TV lice. Stilisti, garderoba, šminka, nova frizura. Veće čudo od žene s bradom na vašarima. Riba-devojka! Evo ga pa sad, predsednik depilira noge. Od kako je čuo da to rade italijanski biciklisti, i on je počeo. To me stvarno užasava, iako smo imenjaci. Moja tolerancija ima čvrste granice. Poput Berlinskog zida. Ali, i on je pao, ne morate da me podsećate.
Otkud ja, bedno piskaralo, „obični voditelj jednog opskurnog radija u Buenos Airesu“, što bi rekao Borhes, na službi u Vladi Srbije? Priča nije duga, zato ću vam je izreći do kraja. Jer, u trenutku kada mi se smučila najezda novopečenih novinara, bilo ih je više nego skakavaca, prihvatio sam posao u nekakvom Odseku za informisanje Skupštine grada. Niša, naravno. Preko vladajuće stranke, podrazumeva se. I onda sam tu upoznao zanimljive ljude poput onog Čeha Jiržija Dinstbira, specijalnog izvestioca za ljudska prava Ujedinjenih nacija za područje bivše Jugoslavije. Bilo je to pre NATO bombardovanja, došao čovek kod gradonačelnika, Zorana Živkovića. Ne, nije to onaj pisac fantastike, niti trener rukometne reprezentacije. Ma onaj predsednik Vlade posle ubistva Zorana Đinđića, nije moguće da se niko ne seća čoveka?
Ponekad je dovoljna jedna reč. Ne, nije odjebi, nego jedna reč kao lozinka. Upravo se završio važan sastanak kod gradonačelnika, novinari su spopali Dinstbira i taman kad su uzeli izjave i ostavili ga na miru, uleteo sam s pitanjem:“Da li ste poznavali Bohumila Hrabala?“ Malo je reći da se Jirži ozario. „Kako da ne, pio sam pivo s njim kod Zlatnog tigra. To je poznata...“
„Praška krčma“ – dovršio sam rečenicu. I objasnio:“Hrabal je jedan od mojih omiljenih pisaca. On i Škvorecki su mi bliži od Kundere. Prvi zato što piše o malom, običnom čoveku, a drugi zbog džeza, valjda. Razumete?“
Visoki gost se ohrabrio, da posle ove moje neskromne tirade i sam kaže nešto neobično obično:“Odlično vas razumem, jer sam neko vreme proveo radeći u Elektronskoj industriji u Nišu. Tako sam pomalo naučio srpski, ovde smo bili da bi primenili vaša iskustva u Češkoj. Ali, imam jedan problem: gde je ovde toalet?“
Pa da, i specijalni izvestioci moraju da pišaju. I na najvišem prestolu car sedi na dupetu. Prirodno. Zato me to pitanje nije nimalo zbunilo. Shvatio sam ga kao izraz poverenja, pa sam pokazao Dinstbiru zamršeni put do WC-a u Gradskoj kući, skrivenog ispod stepeništa. Zapravo, to je bio klozet za nas, poslugu, ali onaj uređeni na spratu bio je predaleko. Bolje pišati s narodom, nego biti upišan na putu do vrha. Upravo sam smislio ovu lažnu poslovicu.
I tako, nekoliko puta sam se našao na usluzi visokim gostima, u raznim situacijama, pa su počeli da me pozdravljaju preko raznih ministara i državnih činovnika. Kao u vicu o Peri ložaču, obratili su pažnju na mene. Jedan od lokalnih političara, kad je krenuo za Beograd, poveo je i mene. Da mu se nađem, mislim da se plašio prestonice. Oduševio se kad je čuo da dobro poznajem glavni grad, da sam tamo služio vojsku, bio na postdiplomskim studijama, često odlazio kod prijatelja i rođaka. Moći ću da ga vodim na utakmice, balavio je srećan.
Sada sam na usluzi predsedniku države. On nema pojma da sam dobar sa Zoranom Živkovićem. Išao sam u školu sa njegovom ženom Biserkom. Dobra devojka, mada ima ime kao iz crtanog filma o Sunđer Bobu. Kad se prevede, Biserka je zapravo Margareta ili Margarita. Bulgakov, „rukopisi ne gore“ i druge divne romantične laži. Uf, što mrzim kad Boris uključi brijač za noge ili fen za kosu dok gledam vremensku prognozu. Od toga poludim, više nego od njegove bulumente ulizica. Najviše me nervira jedan duhoviti intelektualac, koji se sprda sa mojom naklonošću prema češkim piscima i filmovima. Šale su mu tipa „guzio sam engleskog kralja“ i slično. Ispočetka sam se mnogo nervirao, a posle su mi rekli da je tip stvarno sumnjiv. Koketira s guzicom, da se precizno izrazim. Samo, kod mene to ne igra. Užasno sam staromodan, čak i u ovim zrelim godinama opčinjen sam ženama. Da, pričao sam vam o Marini.
Ne treba da brinete, živa je . Čak i ako vas je baš briga, živ je i Ratko Mladić. Mada njih dvoje nemaju nikakve veze, osim artiljerijske s početka rata. „Bilo pa prošlo, sad ga jebaji“, rekao bi Abdulah Sidran. Seća li se neko da je ovaj pjesnik i pisac dolazio pred rat u Niš? Dolly Bell se seća, sigurno! Ali neću o tome. Važnije za moju ličnu istoriju je što je Marina dolazila u Niš. Bilo je to pred rat, kad sam radio u knjižari „Dom“, u ulici koja vodi od glavne pošte do Doma mladih. Danas je to zapuštena zgrada, izgleda mnogo gore nego 1914. godine, kada je tu zasedala Narodna skupština. Austrougarski plaćenici uspeli su da nas upropaste na duge staze i prepustili su zgradu zaboravu. Nikola Pašić se prevrće u grobu, s telegramom objave rata, rekli bi oni skloni prejakim slikama i rečima. Ja znam da to nije istina i da je večnost ravnodušna.
Mislim da je čudna koincidencija što se predsednik i ja zovemo isto. On takođe voli Danila Kiša, mada priznaje da mu odlična knjiga „Grobnica za Borisa Davidoviča“ izaziva nelagodnost. Meni ne. Ne mogu da se poistovetim sa glavnim junakom, baš kao što nemam napad morske bolesti dok pevam himnu „Bože pravde“. Znate one stihove „srpski brod“? Reči su samo reči, ako je verovati Hamletu. Ma, gluposti, izgleda da će padati kiša. Ne čujem Jovanu Uhrin, ali vidim prognozu na ekranu, dok prilazim da uzmem brijač od gospodina predsednika. Usuđujem se čak i da primetim:“Ne mislite li da nije muževno brijati noge?“
Boris se smeje, on smatra da sam zaostao. Čak i grudi ne depiliram, kao ostali vaterpolisti. Moje opravdanje je prosto, nisam plivač. Stvarno, niti umem niti želim da naučim. A takođe nisam ni pelivan, pa da mi malje smetaju dok se mažem zejtinom pred borbu. Uz to, imam konzervativnu ženu koja bi depilaciju smatrala znakom da sam postao metroseksualac ili nešto još gore. Ne kaže se uzalud da rđavoj i dlaka smeta. Tako nekako ili obrnuto. Everything goes. A Frenki ide u Holivud! Ma, to je samo muzika, a mi vodimo državnu politiku. Nismo kao oni hipici, koji vode ljubav, umesto psa. Srbija je ozbiljna zemlja. I voda, vazduh... Za vatru ne znam, Hrvati su „vatreni“, barem navijači sebe tako zovu. „Jebem ti sviću, svi ću vi jebem!“

Nostalgija
Pre neki dan sam posetio moju staru firmu, Radio Niš. Tamo sam sreo kolegu koji se upravo sprema za penziju, Sandžakliju Sadika. Ne znam kako, ali spomenuh mu kako neke reči vremenom menjaju značenje i postaju lascivne ili prestaju da to budu. Recimo, pitam koleginicu koja mi je zauzela kompjuter „da li brzo svršava?“, a ona se zacrveni u licu. Onda se ja izvinjavam i objašnjavam da nisam mislio ništa loše. Uz to dodajem da je to starinska reč i da ne znači ništa loše, a u prošlosti nije imala nikakvo seksualno značenje. Za razliku od glagola „poznati“, koji je smatran vulgarnim. U Bibliji „poznati devojku“ znači spavati s njom, a kad se dvojica upoznaju, to je Sodoma i Gomora. Da i ne govorimo o podacima iz literature da su Krleža i Tito bili intimusi. U današnjem smislu, intimni prijatelji mogli bi zajedno na gej paradu ponosa. To je taj „klub uvrnutih zanata“ o kome je pisao Česterton, anti-Konan Dojl.
Ova moja priča bila je podsticaj Sadiku da mi ispriča svoj, daleko interesantniji slučaj. Pre mnogo godina izveštavao je sa letnjeg Festivala omladinske kulture u Knjaževcu, timočkoj Veneciji, kako su je nekada davno zvali. Tu je upoznao jednu pesnikinju, Albanku sa Kosova,  ne može da se seti njenog imena, ali zna da je tokom bombardovanja 1999. godine dospela u niški Kazneno-popravni dom. Malo šale, malo priče, tek - on joj predloži da je poveze do Niša. Ona ga utiša i pokaže mu prstom na usnama da ćuti, jer je u blizini bio kolega Turčin iz Prizrena. „Odmah ja shvatim da je spremna na sve, čim neće da drugi čuju šta joj nudim, iako sam samo hteo da je povezem“, kaže Sadik. „To me ohrabri, pa usput, u kolima krenem da je pipkam, a ona se ne brani, već uzvraća. Parkiram se pored Timoka, pa udri, udri, baš se lepo izjebemo. I onda odjednom, ona me pita: -Jesi li me doživeo?“
Onda moj kolega novinar ćuti, radi dramskog efekta, a ćutim i ja, da ne pokvarim priču. „Kako da te nisam doživeo, nego šta, doživeo sam te skroz, celim telom i dušom!“ – kaže Sadik. A ona se naljuti, čak malo i zaplače i krene da ga udara šakama po grudima. U njenom jezičkom svetu „doživeo“ znači „svršio unutra“. Tako se ljudi gube i rađaju, izgubljeni u  prevodu.
Smejemo se kao blesavi, a meni pada na pamet scena iz filma „Noć iguane“ Džona Hjustona, kad glavni junak otpliva sa jednom mladicom podalje od obale, a njena starija rođaka krešti i zove ih da se vrate nazad. Glavni lik odgovara:“Ne bojte se gospođo, nismo se mrestili!“ Zato kažem efendiji Sadiku:“Trebalo je da joj kažeš da si ga u odsudnom trenutku izvukao i gurnuo u Timok, među ribe, da se mrestite!“ Kao vodeni Ikar, deda Dedale!
Ustajem i prošetam po radiju i pitam novinarku iz Bugarske redakcije, Lidiju, da li se seća kako se zove ona albanska pesnikinja koja je bila u našem zatvoru. Koleginica se zamisli, pa ispali kao iz topa:“Fljora!“ Zahvalan za informaciju, na brzinu joj prepričam timočku zgodu i vratim se do mog Sandžak efendije, rodom iz sela Breza:“Fljora se zove, prijatelju!“
On se nasmeši, zadovoljan što smo i to razrešili i ispriča još jedan detalj:“Tada se predstavljala kao Flora, nije bilo tog „lj“. A kod mene u kolima je zaboravila jednu cipelu, kad se preobuvala u sandale. Baš sam razmišljao da li da joj je odnesem kad je bila ovde u zatvoru.“
„Trebalo je da je posetiš, a cipela joj ne bi vredela, ona je onu drugu sigurno bacila. Jadna žena, robijala je samo zato što je skupljala humanitarnu pomoć za UČK (Oslobodilačlu vojsku Kosova), kao što su naše babe plele čarape za partizane i četnike, kako koja. Sigurno bi se obradovala da si je posetio, ali jebi ga, sad je kasno da se kaješ. Ko zna gde je ona, a ti si zreo za penziju. To ti je pravi doživljaj“, poentiram.
Ali Sadik se ne da, pokazuje mi teniserku Benešovu, koja upravo igra protiv naše Ane Ivanović i hvali se da upravo kreše jednu takvu od tridesetak godina, koja hoće da se razvede zbog njega, samo što je on sprečava. „Aferim paša!“ – opraštam se uz naklon, iskreno zadivljen. Mobilni mi zvoni, moram hitno na aerodrom, sa pratnjom predsednika, jer smo u Niš svratili neplanirano, zbog magle. Sleteli smo tu na povratku iz Skoplja, zbog magle na surčinskom aerodromu. Ja sam moju pauzu iskoristio da nakratko skoknem do starog društva u Radio Nišu, koji se neumitno gasi i pretvara u dopisništvo drugog programa Radio Beograda, bez sopstvenog programa. „Ko je to smislio, dabogda visio, na kiti kita ili neke druge slične nemani!“ Onaj Veljanovski, bivši direktor Radio Beograda, koji je pisao Zakon o radiodifuziji s radnom grupom, a onda ga sprovodio, direktan sukob interesa, jebo ga pas na fotografiji, što bi rekli Bosanci poput mene. Letim za Beograd sa aerodroma Car Konstantin, iako se plašim aviona. Boris je nasmejan i dobro raspoložen, čak mi se obraća iako je okružen svitom ulizica:“Imenjače, sviđa mi se ovaj tvoj Niš, nigde u Srbji ljudi nisu tako opušteni kao ovde!“
„Valjda zato što su svi odavno otpušteni!“ – pravim štos na prvu  loptu, ali se samo predsednik smeje. Ostali se keze na mene, kao kerovi. Niko nema osmeh kao ona lovačka kuja iz Sinja, jedino ona je bila nasmešeni pas iz „Azrine“ pesme. Pas koji se nikada ne prodaje! Niti podaje, kurve su u politici, glumištu i na Univerzitetima. A Srbija je napuštena železnička stanica kroz koju ne prolaze voljeni vozovi. Umesto zastava, lepršaju naše ofucane gaće na vetru. Nudimo se Evropi, to nije predaja, nego simbol našeg tradicionalnog gostoprimstva. Zajebali smo Eskime, koji gostima poturaju svoje žene da ih ugreju u ledenom iglou. Mi smo otišli korak dalje. Uhvaćeni u raskoraku između Rusije i Evrope. Neugodan doživljaj za sve koji ne preferiraju parade ponosa. „Govno im pod nos!“- rekle bi stare Crnogorke, protiv uroka. Pridružujem se ovoj nekorektnosti, kao poslednji, zadrti Mohikanac. Grip je, srećom, meksički.
Velibor Petković

Add comment


Security code
Refresh