Menu

logo

We walk alone

Piše: Aleksandar Blagojević
Od Dajal Skvera do Ešburton Grova: Tobdžije iz severnog Londona

Gostioničar: A hoćete li da gledate utakmicu popodne?
P. Ford: Ne, nema smisla.
Gostioničar: Šta je u pitanju, ser? Mislite da Arsenal nema šanse?
P. Ford: Ne, ne, nego će za deset minuta biti propast sveta.
Gostioničar: Oh, da, ser, pomenuli ste to. Baš lep izgovor za Arsenal, ukoliko se obistini.
(D. Adams, "Autostoperski vodič kroz Galaksiju")

"Ko to kaže, ko to laže, Engleska je mala
Nije mala, nije mala, ima Arsenala"
(Iz neobjavljene intimne zbirke navijačkih pesama)    

arsenal1

Ima već ravno trijes' godinica otkako je Dule Savić u zadnjem minutu maltene pocepao mrežu Arsenala na Hajberiju i odveo Zvezdu u sledeće kolo Kupa Uefa (gde je, uzgred, ponovo njegovom bombom iz slobodnog udarca na "Marakani" izbačen Vest Bromvič), a ja sam, kao mlađani Zvezdin navijač, junački ripio ispred porodičnog EI Spectra Colora 75. Dobro sam upamtio - pored Duleta Savića - prepun Hajberi, tribine koje su počinjale na dva santima od aut linije i crveno bele šalove, identične mom ciganskom, kupljenom u Državnom kombinatu "Sport", preko puta bioskopa "Istra". Bio sam fasciniran. Još uvek sam.

Neku godinu kasnije, Pižon je iz Zvezde prešao u Arsenal, ali se nije dobro prilagodio, bio je nešto i povređen, pa su ga brzo pustili niz vodu. A ipak se dotični i dan danas pominje po Arsenalovim forumima, u kontekstu da je bio dobar igrač, tehničar kome nije pružena prava šansa. Što će reći, još uvek mi je pusta želja da se neki Srbin pojavi u crveno belom dresu i postane heroj North Banka, Severne tribine. Videćemo.

Tokom osamdesetih, moja fudbalska interesovanja su splasla i ograničila se na Zvezdu, Radnički i reprezentaciju, tako da nisam baš nešto pratio Tobdžije (a nigde ih nije ni bilo). Onda je Zvezda uzela Kup Šampiona, pa je bilo ratno doba, i naposletku su se pojavile kladionice. Eto kako poroci mogu da probude stare simpatije. Uz pomoć lista "Tip" sam otkrio da se engleska Prva divizija sada zove Premijer liga, da Notingem Forest - dvostruki prvak Evrope u mojim predpubertetskim godinama - sada igra u predzadnjem rangu takmičenja, a da Arsenal vodi neki lik iz Francuske. Ali o tome ćemo kasnije.

Pošto mi je namera da ovaj tekst pročita još neko osim navijača Arsenala, ne bih da mnogo smaram zvaničnom istorijom kluba, statistikama i datumima. Uglavnom, klub su 1886. osnovali radnici kraljevske oružarnice (logično), negde u južnom Londonu, zvao se prvo Dajal Skver, pa Rojal Arsenal, pa samo Arsenal, a kada su se profesionalizovali, pređoše u severni London, na Hajberi, gde mnogima pokazivahu ko je tatko (ne i Duletu Saviću), do pre neku godinu kada su se malo pomerili na novi stadion koji, uzgred, niko ne zove po sponzorskom imenu (kakvi emirati, kakve džamahirije, kakvi bakrači), nego Ešburton Grov, po lokaciji na kojoj se nalazi. Ešburton je, naravno, veći - 60 hiljada sedećih mesta prema 38 hiljada na Hajberiju - ali najveća poseta ikad zabeležena bila je trideset i neke, kada se na Hajberi spakovalo 74 soma ljudi. Meč je bio protiv Sanderlenda, a završio se - klasika - 0:0.

Grb kluba se menjao mnogo češće nego stadion, mada je top na njemu uvek bio prisutan, a u prvoj verziji bila su čak tri komada, samo prikazani iz ptičje perspektive pa su ličili na tri dimnjaka. Posle (opravdanih) sprdnji na račun toga, sledeće varijante grba sadržale su top iz profila i ime kluba (bez ranije prisutnog nadimka The Gunners), a pridodat je i latinski moto "Victoria concordia crescit" ("Harmonijom do pobede"). Zadnju verziju znate - osavremenjena je, čak i više nego što je trebalo, a ovo mišljenje deli veliki broj navijača.
Dresovi se, takoreći, nisu menjali. Zapravo, najpre su bili bordo - donacija od Notingem Foresta, komplet dresova i lopta, jer proleterijat koji je osnovao klub nije imao ni za toliko (u replici tih dresova Arsenal je odigrao svoju zadnju sezonu na Hajberiju pre tri godine). A onda je tridesetih godina prošlog veka Herbert Čepmen, prvi veliki menadžer Tobdžija, uveo i danas prisutnu crveno - belu kombinaciju. Priča kaže da je neki njegov golf partner na terenu stalno nosio belu košulju i crveni pulover bez rukava, što se Čepmenu dopalo, i ostalo je istorija. Zanimljivo je da je odmah potom FK Braga, posle nekog prijateljskog meča u Londonu, prekopirala tu kombinaciju, zbog čega ih u Portugalu i danas zovu Arsenalistas.

andrei-arshavin-arsenal
 
Arsenal je do sada uzeo 13 šampionskih titula, od čega 3 u Premijer ligi (treći su ukupno, posle Jedinstva iz Mančestera i Liverpula sa po 19), 10 FA Kupova, 2 Liga Kupa, i 2 evropska trofeja - Kup sajamskih gradova (kasnije UEFA Kup) 1970. i Kup pobednika kupova 1994. Prvi je Evropu osvojio Berti Mi, koji je na menadžersku poziciju došao direktno sa mesta klupskog fizioterapeuta, a odmah naredne godine osvojio je duplu krunu - Prvenstvo i FA Kup. Za drugi evropski trofej - i dve titule nacionalnog prvaka - zaslužan je bivši igrač Arsenala, Džordž Grejem, doveden za menadžera direktno sa klupe ozloglašenog Milvola (znate ono: We are Millwall /Super Millwall /Noone likes us /We don't care). Drugu i treću duplu krunu (1998. i 2002.), doneo je Arsen Venger, koji za sada još nije uzeo neki evropski trofej, ali su navijači njegovu sezonu 2003/04. proglasili za najsvetliji trenutak u dugoj istoriji Arsenala: osvojio je tada Premijer ligu bez izgubljene utakmice (26 pobeda, 12 nerešenih, 0 poraza), što još niko, pre ili posle, nije uspeo. Za 17 meseci - od tragičnog pucanja maja 2003. na Hajberiju od Lidsa (tragičnog, jer je tako u zadnjem kolu izgubljena titula za tu sezonu koju je prigrabio čičko Ferguson), do poraza od mančesterskog Jedinstva oktobra 2004. - Arsenal je odigrao ukupno 49 prvenstvenih utakmica i nije izgubio ni jednu. Pa di ćete sa šampitu u ruku na Narodnu Republiku Kinu, reklo bi se u ovim krajevima.

Naravno, nije Arsenal oduvek igrao atraktivno i efikasno kao u Vengerovoj eri. Ostrvski fudbal bio je tvrd, konzervativan, često monoton i ne previše efikasan, a Tobdžije je pratila reputacija izrazitog predstavnika te škole (Stadionska groznica, Nik Hornbi, referentni izvor: "Arsenal je bio najengleskiji od svih engleskih klubova"). A izgleda da to nije bilo sasvim neistinito, jer su protivnički navijači širom Engleske pevali tadašnju klupsku himnu "Dobri stari Arsenal" u verziji "Dosadni Arsenal". Sve do Vengera. Onda je bilo - tišina, miševi.

Kroz sedamdesete i osamdesete Arsenal je samo taljigao (Hornbi: "Previše loši da bi bilo šta osvojili, a opet previše dobri da bi ispali iz lige"). U to vreme tim je, pored Engleza, bio pun Iraca i Škota, a svi su pili k'o Rusi. Tadašnji menadžer Teri Nil, između ostalog, smenjen je i zato što nije mogao da kontroliše alkoholisanje svoje ekipe. Doduše, igrači na Ostrvu (baš kao i svi ostali - ljudi, žene, pa i deca) odvajkada su se lešili, a diktatura zdravog života još nije bila ni na vidiku. Ostaće upamćena čuvena izjava Džordža Besta, legende: "Tačno je da sam najveći deo svog novca potrošio na alkohol, žene i brza kola. Ostatak sam spiskao."
Poseta na Hajberiju je pala ispod 20 hiljada, i tada je doveden već pomenuti Džordž Grejem, koji je 1989. vratio titulu prvaka na Hajberi, čuvenom pobedom od 2:0 u zadnjem kolu nad Liverpulom (po izboru navijača, drugi najsvetliji trenutak u istoriji Arsenala). A koliko je to bila nemoguća misija - pobeda od najmanje dva gola razlike na Enfildu, gde pri svakom drugom rezultatu Liverpul osvaja Šampionat - govori ondašnji naslov iz "Sana" na dan utakmice: Arsenale, niste se pomolili. Jer, Liverpul tokom dvadeset godina koje su prethodile Premijer ligi nije bio fudbalski tim, nego kaznena ekspedicija. Mislim da postoji podatak da im te 1989. kod kuće niko nije dao dva gola u istom meču, a u celom XX veku na Enfildu su izgubili jednu jedinu utakmicu u svim evropskim takmičenjima - 1973. sa 2:1 od Crvene Zvezde. I šta čovek na to da kaže leta Gospodnjeg 2009? Najbolje ništa.
Uglavnom, Arsenal je na toj utakmici dao drugi pogodak u bukvalno zadnjoj sekundi zaustavnog vremena, i to je bilo to. Posle dvadesetak godina, katarza.

Grejem je ponovo osvojio prvenstvo 1991, uz samo jedan poraz, iako je u toj sezoni čak 10 igrača suspendovano posle goleme tepačine na Old Trafordu, a Toni Adams je zbog vožnje u pijanom stanju uspeo da fasuje četir' metra mardelja, i tako jasno stavi svima do znanja da je on kapiten zlog Arsenala, a ne predsednik Kluba mladih matematičara. Ali Grejem je ipak osvajao trofeje, bez obzira što mu se ekipa uopšte nije davila u lepoti igre. Bili su još tvrđi i defanzivniji nego ranije, pa ne čudi podatak da su u prvoj sezoni Premijera na 38 utakmica dali 40 golova, najmanje od svih u ligi. Nije baš brazilski prosek.
Usledilo je osvajanje drugog evropskog trofeja, Kupa pobednika kupova 1994, ali se već naredne godine pokazalo da je Grejem uzeo kintu od nekog fudbalskog agenta da bi protežirao angažman njegovog igrača u Arsenalu, i momentalno su ga najurili. Džaba prethodne zasluge i rezultati, u Engleskoj to ne pije vodu. A onda je stigao Venger, u septembru 1996. Niko pojma nije imao šta se iza brda valja.
Relativno nepoznatog Francuza, prvog (i za sad jedinog) kontinentalnog menadžera u Arsenalu, domaći navijači, tradicionalno puni razumevanja i strpljenja, odmah su prozvali Inspektor Kluzo. Posle godinu dana, Vengera su ti isti prekrstili u Profesora. Posle još nekoliko godina, postavljena mu je bista na Hajberiju. Pa ako to nije kao iz američkih filmova u  tehnikoloru, ja onda stvarno ne znam šta jeste!

Kako je Arsenal počeo da igra pod Vengerom, ko je doveden u klub, kako se došlo do dve duple krune, svih onih kupova i sezone bez poraza - znate i sami, neću da vas davim. Pozabaviću se sadašnjim trenutkom. Uopšte mi nije pravo što su Tobdžije zadnje četiri godine bez trofeja, ali ljudi zaboravljaju da je pre Vengera, od prve duple krune do sledeće titule prvaka prošlo 18 godina, a do sledeće duple 27! Mnogo je veći problem što Arsenal u zadnje vreme previše podseća na reprezentaciju bivših francuskih kolonija, što mu danas nedostaje ostrvska čvrstina i srčanost, i što većini igrača nije previše stalo do kluba za koji igraju (Adebajor: "Ja sam ovde samo zbog para, kao i svi ostali"). A kad smo kod para, Arsenal je tu uvek bio veran plemenitoj škotsko - pirotskoj tradiciji. Jedini igrač ikada koji je kao zvezda kupljen za velike novce bio je Bergkamp, Anri je doveden za sitnu kintu iz Juventusa gde je grejao klupu, a Fabregas iz podmlatka Barselone, verovatno za lilihip i šaku klikera. Takvi potezi zahtevaju i njuh i znanje, po čemu je Venger bio neprevaziđen, ali ne može se doveka na istu foru. Akcionari će morati da odobre Vengeru neku normalnu svotu za nove igrače, bez obzira na troglavu aždahu koja, izgleda, čuva klupsku blagajnu. Ako potražite najveći transfer u istoriji Arsenala, videćete da je to bio Aršavin za 15 miliona funti (i odmah je otplatio makar polovinu te sume samo sa ona 4 komada koja je utrpao debeljanu Rafi na Enfildu), a čik izračunajte koliko su samo u prošloj sezoni istrošili Jedinstvo i Građanski iz Mančestera. Nije lako da ideš sa Ebueom i Denilsonom na Runija i Ronalda, ili sa Songom i Đuruom na Džerarda i Toresa. Sve u svemu, ako mene pitate, treba da se najuri pola aktuelnog tima, da se za te novce pazari nekoliko pristojnih igrača, po mogućstvu Ostrvljana, pa da se pravi ozbiljnija ekipa. Ali, da ne budem nerealan - ako madridski Real za pojačanja za narednu sezonu odvoji 250 miliona evra (tako bar oni kažu), Sanderlend 50 miliona funti, a Venger dobije 13 miliona plus nešto od prodaje - šta može da se očekuje? Pa, ne previše, velika čuda za male pare se ne dešavaju svaki dan. Što ipak nije razlog da se ne nadamo.

Postoji priča, koja sigurno nije bez osnova jer konstantno cirkuliše još od šezdesetih godina prošlog veka, da je engleska Kraljica simpatizer Arsenala. Bakingemska palata je to demantovala, ali oni ionako demantuju sve živo. A Kraljica je, u svakom slučaju, priredila prijem za Vengera i ekipu posle finala Lige šampiona 2006, iako su oni to finale izgubili, što nije baš uobičajena praksa. Njen mladji unuk, princ Hari (to je onaj blago problematičan), ljuti je Tobdžija i čest posetilac Ešburtona, za razliku od starijeg, princa Vilijama koji, ko zna zašto, podržava Aston Vilu (jedino ako nije zbog one tradicionalne navijačke pesme "Ona me je astonvila, zbog vina me napustila"). Njihov stari tatko, princ Čarls, nikada se nije izjašnjavao po pitanju fudbala, ali je član Udruženja ljubitelja Svete gore, i dao je prilog za obnovu Hilandara, što je dovoljan razlog da ga pomenem u ovom tekstu. Toliko o kraljevskoj porodici.
A da je Džoni Roten znao čiji je Kraljica simpatizer, ko zna, možda i ne bi napisao čuvenu God Save The Queen. Naime, Roten se rodio u irskoj radničkoj familiji, lociranoj na sto metara od Hajberija, pa ne čudi što je Arsenal njegova velika strast još od detinjstva. Čak su obezbeđenje na koncertima Pistolsa činili Arsenalovi huligani, inače Rotenovi ortaci sa Severne tribine. Veliki navijači Tobdžija su i Rej Dejvis iz Kinksa, Rodžer Daltri iz Hua, Rodžer Tejlor iz Kvina i Martin Gor iz Dipeš Moda. Džo Stramer je napisao i snimio pesmu "Toni Adams" mada je navijao za Čelzi, baš kao i Del Boj, što je nebitno, jer je najveća faca u "Mućkama", Bojsi, u stvarnom životu zagoreli Tobdžija. Da i ne spominjem Tonija Parsonsa i Nika Hornbija. Šta reći - žestok tim, žestoki navijači. Pa još ako Venger tokom leta najuri Ebuea, Adebajora, Denilsona, Diabija, Songa, Đurua, Galasa i još neke, imaću realnih osnova za nadu da nikada više neću morati da čujem iritirajućeg Nedeljka Kovinjala kako izgovara: "Arsenal u napadu, izvanredan centaršut Diabija, lopta je... preletela sve igrače i završila u gol - autu". Forget it, bejbi, idu bolji dani.

Add comment


Security code
Refresh