Menu

logo

Prvi džezisti

Piše:Aleksandar Radovanović
Vek džeza (6)

Mada među teoretičarima i piscima o džezu ne postoji opšte slaganje oko uvrežene teze da je Nju Orleans „kolevka džeza“, nema sumnje da je ovaj grad u delti Misisipija bio pravi rasadnik izuzetno značajnih i talentovanih pionira ove muzike. Svako ko je krajem XIX veka šetao živopisnim ulicama Nju Orleansa bio je svedok dinamičnog, živog i jedinstvenog konglomerata različitih i često oprečnih kulturnih i muzičkih tokova. Tamo se osim Francuza, Španaca, Iraca, Nemaca, Italijana i Slovena, nalazio i ogroman broj crnaca deportovanih iz Zapadne Afrike koji su takođe pripadali različitim plemenskim kulturama i govorili različitim dijalektima. Iz tog konglomerata je stapanjem i mešanjem nastao jedinstven i potpuno originalan muzički i kulturni proizvod – džez.Ovo je priča o ljudima koji su ga stvorili.

Gubi se

Slobodnije preveo: Dejan N. Kostić
Michael Jackson – Beat It, (Thriller, 1982.)

michael-jacksonRekli su mi tada: ’’Zaobiđi ovaj kraj,
Da te vid’li više nismo jer svilen si, znaj!’’
Iz očiju im oganj seva, kod njih je jasno sve
I zato gubi se, ma gubi se, bre!

Radi ono gde si car i ispari za tren,
Na prvu krv u nesvest padaš, nisi baš mačomen
’Oćeš da se kurčiš ali nisi ni za to
Zato bolje briši, jer sve tera te na zlo...

PRESSING br. 59

Pressing br. 59

SADRŽAJ:

Društvo

SF: Služio sam srpskog predsednika
USPUTNA STANICA ZA BORISA
Piše: Velibor Petković

Sajber prostor
CENA VIRTUELNE STVARNOSTI
Piše: Ivana I. Božić

Ekonomski patriotizam
MALI ČAMAC NA BURNOM OKEANU
Piše: Ivana Božić Miljković

Tobdžije iz severnog Londona
WE WALK ALONE
Piše: Aleksandar Blagojević

Knjige

Kratka priča
RIDEROVA PRIČA
Beri Giford

Kratka priča
NIKO NIJE DOŠAO NA GROBLJE
Nil Gejmen

FANTASTIČNA BIBLIOTEKA
Piše: Dejan Ognjanović

Recenzija: Igor Marojević - Parter
ANGAŽOVANA STILIZACIJA
Piše: Tatjana Rosić-Ilić

Intervjui Čarlsa Bukovskog
ČARLS BUKOVSKI PIŠE DŽERALDU LOKLINU O ČARLSU BUKOVSKOM
Preveo i priredio: Nenad Župac

Recenzija: Stiv Malins - Black celebration
VIOLATORS
Piše: Dejan Stojiljković

Recenzija: Dejvid Višart - Ovidije
BOJA PURPURA
Piše: Dejan Stojiljković

Recenzija: Bojan Ilić Bokerini - Monolit u plastu sena
SVRAB ULICE
Piše: Vladimir Horvat-Horvi

Strip

Apsolutnih sto (75): Amnezija
UNFORGETTABLE
Piše: Marko Stojanović

Stripovanje (25)
DEPARTED
Piše: Marko Stojanović

Film

Recenzija: Sveti Georgije ubiva aždahu
VODITE LJUBAV A NE RAT
Piše: Dejan Ognjanović

Recenzija: Punisher
PUNISHER WAR ZONE
Piše: Dejan Stojiljković

Kult horror (32)
BESNILO
Piše: Dejan Ognjanović

DEFIANCE
Piše: Dejan Stojiljković

Multimedijski superheroji (27) - Flaš Gordon
JUNAK ZEMLJE I SVEMIRA
Piše: Dejan Dabić

WATCHMEN
Piše: Željko Obrenović

SLUMDOG MILLIONAIRE
Piše: Dejan Dabić

BEOGRADSKI FANTOM
Piše: Dejan Dabić

Fringe ili
KAKO AAA BATERIJE SPAŠAVAJU SVET
Piše: Dragana Stojiljković

Muzika

RIBLJA ČORBA - MINUT SA NJOM
Piše: Miloš Najdanović

U2 - NO LINE ON THE HORIZON
Piše: Miloš Najdanović

Niš, razni izvođači
SAMO DOBAR ZVUK
Piše: Vladimir Horvat-Horvi

Portret:
KENDI DALFER
Piše: Dejan Stojiljković

Intervju: Ivan Blagojević
GRADIMO SKADAR NA NIŠAVI
Razgovarao: Dejan N. Kostić

Vek džeza (6)
PRVI DŽEZISTI
Piše: Aleksandar Radovanović

BJESOVI - BOLJE TI
Piše: Ivana I. Božić

Van Gogh - Lavirint
LAVIRINT BEZ IZLAZA
Piše: Dejan N. Kostić

Erotska strana
GUBI SE
Preveo: Dejan N. Kostić

Ivan Blagojević - Intervju

GRADIMO SKADAR NA NIŠAVI
Zašto je Bemsi Širer izjavila da bi najradije živela u Nišu, zbog čega je Madonin gitarista ostavio napojnicu od 200 dolara, koji je razlog za odbijanje Solomona Burkea, zašto je Incognito insistirao da ponovo dođe, ali i o odnosu prestonice prema Nišvillu i problemima sa kojima se susreću organizatori, možete pročitati u razgovoru koji smo obavili sa Ivanom Blagojevićem, direktorom Nišville jazz festivala...


Ivan BlagojevićSudeći po imenima izvođača koji su potvrdili svoj dolazak, 26. po redu Nišvil džez festival će biti jedan od najboljih do sada...
IB: Trebalo bi da bude, pre svega po imenima učesnika. Svakako je najatraktivnija saksofonistkinja Candy Dulfer, poznata po saradnji sa Princeom, Morrisonom kao i po velikom hitu koji je uradila sa Daveom Stewartom iz Eurythmicsa. Iste večeri će nastupiti i Mingus Dynasty, jedan od najjačih sviračkih bendova današnjice. U pitanju je skupina vrhunskih muzičara koji izvode kompozicije Charlesa Mingusa, jednog od najvećih i najuticajnijih džez kompozitora. Ponovo nam dolazi Incognito, koji je pre par godina oduševio publiku svojim nastupom, zatim Yehia Khalil, po mišljenju Dizzy Gillespia jedan od najboljih džez bubnjara, a posebno bih izdvojio Randy Breckera, petostrukog dobitnika Gremija i jednog od najznačajnijih trubača današnjice, dok od domaćih muzičara treba pomenuti Darka Rundeka i Bobana Markovića. Za sada je potvrđeno čak 27 izvođača, što je dodatni pritisak za organizatore, jer treba napraviti mesta za sve i tačno se držati programa, kako publika ne bi ponovo ostajala do ranih jutarnjih sati. Već nekoliko godina imamo taj "problem" sa bendovima koji vrlo često ne poštuju unapred dogovoreno vreme za nastup i vraćaju se na bis oduševljeni reakcijom, tako da se nekoliko puta desilo da bukvalno moramo da ih skidamo sa bine.

Što se tiče same koncepcije festival, ranijih godina je to bio specifičan miks vorld mjuzik zvuka sa tradicionalnim džezom, da li ćete i ove godine ići u tom smeru?
IB: Velike kritike smo trpeli od strane ortodoksnih ljubitelja džeza zbog forsiranja etno zvuka, tako da smo se ove godine trudili da ta fuzija ne ide toliko u korist etno džeza. Pored tradicionalnog, biće tu prostora i za fank ali i fri džez, jedan izuzetno zahtevan pravac koji možda i nije preterano popularan kod masovne publike, ali mi se trudimo da svi budu zadovoljni i da svako sačeka svog favorita. Možemo da se pohvalimo da naša publika važi za najizdržljiviju u Evropi, jer se program često završava i posle tri ujutru, što ima veoma pozitivan odjek kod muzičara koji gotovo po pravilu žele da nastupe ponovo.

Većina inostranih muzičara po prvi put dolazi u naš grad. Kakvi su njihovi utisci o Nišu i publici... Da li se Nišvil razlikuje od festivala na kojima oni obično nastupaju?
IB: Džezeri uglavnom sviraju u manjim prostorima, i onda im je nepojmljivo da nekoliko hiljada ljudi pažljivo sluša njihovu relativno zahtevnu muziku. To je bio slučaj sa Milčom Levijevim pre dve godine, koji je rekao da je Njuport džez festival malo dete za Nišvil, slično misli i Rodney Jones, Madonin gitarista, koji je počeo svirku negde oko pola jedan, a letnja pozornica je bila prepuna. Njemu je Bemsi Širer rekla da bi od svih mesta na planeti najviše volela da živi u Nišu, zbog srdačnosti ovdašnjih ljudi. A on sam je u jednom trenutku bio toliko egzaltiran da je izvadio dvesta dolara i dao hostesama, što je malo neverovatno za amerikance. Nakon što smo rekli da su one već plaćene za to, on je insistirao, tako da su te cure dobile veći iznos od njihovog ukupnog honorara. Vetex bend je, recimo, insistirao da nastupi i ove godine, čak su našli i sponzore za prevoz od Belgije do Niša, samo da im damo honorar i smeštaj... Prosto moramo da vodimo računa da Nišlije vide što više raznolikog programa i da svake godine imamo drugačiju i svežiju ponudu. Verujemo da ći Nišvil u narednim godinama biti jedan od značajnih evropskih festivala, jer je on već sad najposećeniji u jugoistočnoj Evropi. Više je publike nego u Skoplju i Sofiji, da ne pominjem Beograd.

Nekako se čini, iz godine u godinu da je, kad je u pitanju Nišvil džez festival, jedno sigurno - da ništa nije sigurno. Ove godine, festival se neće održavati na Letnjoj pozornici...
IB: Ove godine festival će se održati na ograđenom prostoru koji se nalazi levo od salona 77. Biće montirana dva stejdža veličine 10x14 metara, sa profesionalnim ozvučenjem i video bimovima i biće postavljene stolice za publiku. Pored toga, imaćemo i specijalni VIP sektor, kao i bekstejdž sa svim pogodnostima za izvođače.
Za one Nišlije koji nisu u mogućnosti da kupe karte za Nišvil omogućili smo besplatni stejdž koji se nalazi kod Beogradske kapije na kome će nastupati 14 bendova i 4 DJ-a sa video bimom koji će prenositi događaje sa Nišvila, ali bez zvuka.
Inače, prostor je oduvek predstavljao permanentan problem. Letnja pozornica je od strane grada data na korišćenje Nišfilmu, jednoj fantomskoj organizaciji koja se nalazi pred gašenjem, a oni su ga izdali u podzakup, iako se postavlja pitanje da li su uopšte imali na to prava. I sada neko tamo treba dobro zarađuje za vreme Nišvila na našim gostima i ometa nas da iskoristimo u potpunosti marketinški potencijal festivala. Zašto mi moramo da trpimo Tuborg tendu, iako bi neka pivara bila spremna da da tri do pet miliona dinara za pokroviteljstvo?
Sve ovo treba doživeti kao još jednu fazu u razvoju festivala i još jedan korak napred sa, po prvi put, ozbiljnijim marketinškim brendiranjem. Iako smo prethodne tri godine ulagali u Letnju pozornicu, popravljali bekstejdž, uvodili struju, postavljali vrata, fotelje i etisone, sređivali toalete koji su bili u užasnom stanju, bili smo primorani da odbijemo Solomona Burkea, a razlog je što zbog njegovih 250 kilograma nismo mogli da ga uguramo u bekstejdž, koji je toliko mali da tu ne može da stane ni jedan bend a kamoli šest po večeri... To je bila totalna improvizacija, i uvek se moglo desiti da nam muzičari jednostavno okrenu leđa i kažu "Hvala vam, dali ste nam honorar, platili troškove puta, ali nećemo nastupati jer stavku iz ugovora zvanu bekstejdž niste ispunili".
Takođe, uvek je postojala permanentna opasnost da izbije skandal, uz konstantnu opstrukciju ljudi koji, osim nekog fiktivnog ugovora, nemaju nikakvu dozvolu da na pozornici drže bilo kakve šankove i tende.
Možda na novoj lokaciji neće biti te atmosfere i te akustike ali će biti barem biti elementarnih uslova da se muzičari osećaju normalno a ne da se guraju iza nekog fiktivnog filmskog platna. Sve u svemu, letnja pozornica zaslužuje jednu ogromnu rekonstrukciju i dovođenje u red, a naša neka daleka ideja je da, uz malo para, pravimo Nišvil na Medijani, u nekom velikom rimskom amfiteatru...

Verovatno nakon što se sagradi toranj na Avali?
IB: Da, moraju prvo da se završe beogradske znamenitosti. Tamo svi upinju za toranj, dok mi ovde gradimo Skadar na Nišavi. Recimo, iako smo nacionalni festival, on se neće prikazivati na našem javnom servisu pod izgovorom da ne postoje "tehnički uslovi"!? Na osnovu anonimne prijave „zabrinutih građana“ imali smo posetu finansijske policije dok je, odlukom RRA, ugašen Nišvil radio dve nedelje pre festivala. Valjda zato što oni iz Beograda mnogo bolje znaju šta Nišlije treba da slušaju.
Srećom, postoje ljudi koji shvataju značaj Nišvila i žele da mu pomognu. Tu pre svega mislim na čelne ljude iz Filip Morisa i Naftne Industrije Srbije, kompanija u vlasništvu Rusa, to jest Amerikanaca, koji su pokrovitelji festivala.

Kad smo već dotakli tu temu, ministar Bradić je prošle godine obećao dupliranje sredstava za festival. Da li je ta pomoć adekvatna značaju Nišvila, pogotovo kad se imaju u vidu sume koje se iz budžeta daju za neke minorne manifestacije u prestonici?
IB: Festival je rastao polako i iz godine u godinu jačao svoje pozicije, više u samoj zemlji negoli u gradu, mada se u poslednje vreme i tu stvari pomeraju nabolje. Postoji nagoveštaj Ministarstva kulture da će Nišvil postati festival od nacionalnog značaja i, samim tim, biti oslobođen konkurisanja po projektima. Mada sam status i novac koji ćemo dobiti nisu toliko bitni koliko činjenica da je priča o Nišvilu otišla van.
Ne sumnjam da ćemo dobiti više nego prošle godine, ali da bi to bilo adekvatno statusu festivala od nacionalnog značaja, sredstva bi trebala da budu jednaka onim koja se izdvajaju za Sterijino pozorje, recimo. Jako lepe stvari smo čuli od ministra, po prvi put za sve ovo vreme, i to je napredak u odnosu na ranije godine. Inače, u Srbiji cene Nišvil, i mi očekujemo popriličan dolazak ljudi iz Novog Sada, Beograda, jer komplet karata za Nišvil skoro da je jeftiniji od pojedinačne karte za Egzit.
Mada, svaki put kad na televiziji vidim spot za Guču kome je pokrovitelj Vlada Srbije, setim se naše molbe premijeru Cvetkoviću da jednako stanu i iza Nišvila. On je to, ne znam iz kojih razloga, prosledio Ministarstvu kulture, koje nam je pak saopštilo da, zbog smanjenog budžeta, to nisu u stanju da učine. Biće da smatraju da je Guča mnogo značajnija za kulturu naše zemlje...

Festival organizujete već 15 godina, tako da ste vremenom postali zaštitni znak Nišvila. Šta biste mogli da nam kažete o vašem iskustvu, imajući u vidu potrošenu energiju i sve negativne i pozitivne stvari na koje ste nailazili?
IB: Džez podrazumeva mazohizam i to je preduslov da se bavite time. Stara je priča kako od džeza možete zaraditi milion dolara - tako što uložite dva. Naša namera je da ovaj festival jednog dana stavimo na zdrave noge. Taj posao zahteva strpljivost i upornost, jer smo od nekadašnjih 200 posetilaca, preko 800 došli do sadašnjih tri hiljade po večeri... Moje iskustvo je bilo u nekim drugim umetnostima, pre svega u pozorištu, preko kamerne muzike, rokenrola... Džez muzičari su mi se činili najmanje sujetnim i najprikladnijim za saradnju, tako da je to rezultiralo željom da napravimo ime i brend. Sada imamo uvažavanje skoro svih u zemlji i, ukoliko Nišvil postane i nacionalni festival, mi smo dobar deo posla završili, i ostaje nam samo da pažljivom saradnjom sa sponzorima podižemo nivo učesnika i jednog dana dovedemo Keitha Jarretta ili Massive Attack.
Važno je da je u glavama ljudi, pa čak i političara, sazreva mišljenje da je ovo najjača gradska manifestacija, možda veća i od Filmskog festivala, koji ima 13 miliona iz gradske kase a Nišvil osam. Da me ne razumete pogrešno, Nišu trebaju i Filmski susreti, i želeo bih da dobiju mnogo više nego sada. Međutim, problem kod skoro svih institucija u Srbiji je što najveći deo sredstava ne odlazi na program već u plate zaposlenih i ostale troškove. Pogodnost Nišvila je što nema zaposlenih, nema troškove za telefon i struju, bar ne one koje plaća grad. Sve su to ili volonteri ili honorarci, i to je najjeftinija opcija za grad. Ja poštujem i Narodno pozorište sa 130 zaposlenih, ali kada uporedite koliko tu odlazi u plate zaposlenih a koliko u sam program, odnos je zabrinjavajući. Publika traži predstave, i ne zanima ih koliko vi dekoratera  imate na 20 glumaca. Puno toga je zaostalo od prethodnika, puno toga su partije u međuvremenu zaposlile, i dešava se da je onda sve manje novca za program. Kod Nišvila je to drugačije.
Razgovarao Dejan N. Kostić

Usputna stanica za Borisa

SF: služio sam srpskog predsednika

Sećanje
Stojim kraj pseće kućice. Pas me gleda u oči. Ne znam otkud toliko poverenje, s obzirom da smo se tek upoznali. Možda je to zbog istog hleba koji jedemo. Spasio sam ga od kantuna. Tako ovde u Dalmaciji zovu rubove. Dok ja nisam došao u goste, ubacivali su ih pasu u ostatke jela. Ovde ne važi nepostojano „a“, čak je i ono „kano klisurina“. Uglavnom, svi su se začudili kad sam za stolom pružio ruku prema rubu hleba. Ekscentrični Srbin! Otima keru od njuške! Spasila me devojka svojim smehom:“Ma dajte mu, on to voli! Jede to i kod kuće u Nišu!“
Ne mogu da se setim kako se pas zove. Da li je uopšte živ? Ako nije poginuo u ratu, možda ga je ubila starost. Davno je to bilo. Kantuni kruha, rat, sve ostalo. Da, bila je to zapravo kuja. Otkud znam? Po pišanju. Nije se stidela da to čini pred ljudima. Doduše, malo se sklanjala iza kućice. Pametna je to sorta, lovačka, a ne tamo neka besprizorna skitnica. Imala je neko sasvim nežno ime. Očaravajuće! Valjda zato sam ga zaboravio. Sve nežne godine sam prebrisao gumicom. Kao Brana strašnog lava, u onoj dečjoj pesmici. Krv smo prali sunđerima i baštenskim crevima. A ljudska? Hajde da to preskočim. Drugi su već pisali o tome.
Pseća kućica bila je na kraju livade iza stambenih zgrada, u delu grada koji se zvao Bazana. Mora da to nešto znači, verovatno na italijanskom. Koji ne poznajem, mada sam jednog leta u letovalištu Lido di Jezolo pored Venecije, bio opčinjen grudima jedne Italijanke. Crnokose, kratko ošišane, mlade i preplanule. Ako postoji neka pravilnost u svemiru, onda su to bile njene grudi. Kako znam? Bila je u toplesu. Može li se biti u nečemu što označava odsustvo? Opet filozofiram. A ne umem, ne ide mi. Nisam malograđanski estetičar koji se u sve razume, kao ovi naši sa Univerziteta. Pizduni!
Levo od kućice bilo je neko vojno skladište. Viđao sam vojnike na straži. Nisam pokušavao da s njima stupim u kontakt. Tražili bi mi cigarete, a ja sam nepušač. Pitali bi me odakle sam, a ja sam apatrid. U mom rodnom bosanskom gradu me ne čeka niko. Osim jarana naoružanih dugim cevima, koji čuče u zasedama, kao da igraju...kako se ono zove igra kojom ubijaju vreme po čajdžinicama u Novom Pazaru? Tavle, možda. Savle, Pavle, eh sve te rime preokreta! Na putu za Damask, koji se takođe preokrenuo.
Desno je bila železnička stanica. Zvuči kao da lažem, kao i svaka neočekivana istina. Otkud pruga iza zgrada gde se deca igraju? Pored kućice lovačke kuje i vojnog skladišta u kome se fazani spremaju da polete u nebo. Dobro, bila je to samo zgrada železniče stanice, pruga je demontirana. Dugačka zgrada od kamena, na sprat, u kojoj žive ljudi. Sa prozora je visio opran veš, da se osuši na dalmatinskoj promaji i zajedničkom suncu. Košulje i gaće nisu zaklanjale natpis na oba pisma SFRJ, latinično i ćirilično SINJ. Nekada je voz išao od Splita do Knina preko Sinja. Parnjača se uspinjala uskotračnom prugom prema Dinari. Posle je trust inženjera i političara trutova pronašao drugu trasu, s Perkovića prema Kninu, da bi omogućio Arsenu da napiše pesmu. Baš kao što su i piramide građene kao anticipacija najezde dokonih turista.
Autobuska stanica bila je s prednje strane stambenih zgrada na Bazani. Tu smo izmicali pogledu lovačke kuje. Ja sam stajao dok je Marina išla da se raspita za red vožnje. Trebalo je uklopiti lokalni autobus za Split za večernjim vlakom za Beograd. Vlak sa voznim redom. Zašto se Hrvati ne naprave pametni do kraja, pa ne kažu „vlak bez vlačnog reda“ govorio je moj profesor novinarstva u srednjoj usmerenoj školi. Čuveni Žabac, pokoj njegovoj duši. Eto, takve su mi stvari navirale u rojevima, ali nisam propuštao da primetim da mojoj devojci odlično stoje farmerke, iako su za broj veće. Kako je to moguće? Ljubav sve vidi u savršenom obliku, eto zato!
Na tu autobusku stanicu su padale granate, godinu dana kasnije. Tu negde je bio ulaz u sklonište koje nisam primetio. Možda je onaj nasmešeni pas znao gde je to, ali ga nisam pitao. Nisam verovao u rat, iako sam sumnjao da je za mene moguć zagrebni život. Zajednički s curom u glavnom gradu Hrvatske. Bolje sam se osećao u Dalmaciji, možda zbog Rimljana. Da, dužan sam objašnjenje. U detinjstvu, koje sam proveo u Bosni, roditelji su me za raspust vodili u Leskovac. Dugo putovanje od Tuzle preko Beograda, uvek bi uhvatilo neki deo noći. Onda bih ja zaspao i obavezno sanjao Rimljane u punoj vojnoj opremi kako nadiru. Plašio sam ih se, u snu sam bio jedan od varvara koji beži pred najezdom prosvećenih legionara. Mora da sve to ima nekakve veze sa poreklom mojih roditelja. Oboje su iz kraja između Lebana i Medveđe, gde je Justinijan podigao grad, sada ga zovu Caričin. Tu su pronašli zlato, to je rudnik Lece. Kovali su novac, selo se danas zove Radinovac. Uglavnom, plašili su me u snovima prokleti Rimljani. Nemilosrdni kao onaj Dioklecijan, koji se zamorio od ubijanja, pa zatim u Solinu gajio kupus.
Kako sam onda mogao da se bolje osećam među ostacima rimske civilizacije? Prosto, kad te jednom ubiju, prestaneš da se bojiš. Smrt je samo skraćenica za život. Reinkarnacija, večno vraćanje istog, Fridrih Niče, mlado piče... teško je poverovati u sve to, ali nečeg ima. Baš kao što se ta vojska, JNA, mirno povukla iz Sinja godinu dana posle mog upoznavanja s lovačkom kujicom. A onda je komandant garnizona u Kninu, neki pukovnik Ratko Mladić, naredio da se raspali po gradu. Ne zanima me da li je bio u pravu i da li je Sinj ustaški grad. (Možda i jeste, tu su pobili nogometaše Splita koji su pokušali da se dokopaju partizana.) Znam samo da je u njemu bila moja devojka. Pozvala me telefonom tog letnjeg dana devedeset prve i rekla da na autobusku stanicu, stotinak metara od njene zgrade, upravo padaju granate i da mora u sklonište. Javiće mi se kad se vrate u stan. Ako bude mogla. Ako – ne smem da mislim o tome!


Poslušanje
-Borise! - zovu me. Moram da se vratim svakodnevnom poslu. Sada sam samo običan batler. Engleska reč za slugu. Zove me predsednik države. Znam i zašto. Zaboravio sam da mu donesem električni brijač sa popravke. Ko bi rekao da je on tako skroman čovek i da pokvarene stvari ne baca, nego ih šalje na popravku. U redu je to, podržavam štednju. Ali užasava me što suši kosu ispred televizora, baš u trenutku kad je na televiziji vremenska prognoza. Lepo sasluša vesti, a onda kad se pojavi najlepša prezenterka vremenske prognoze, on uključi fen. Ne samo da je ne čujem, nego još i pravi smetnje, pa je i ne vidim dobro. A baš mi se sviđa ta Jovana Uhrin sa B92. Možda zbog toga što sam gledao njen preobražaj iz obične, skromne devojke u TV lice. Stilisti, garderoba, šminka, nova frizura. Veće čudo od žene s bradom na vašarima. Riba-devojka! Evo ga pa sad, predsednik depilira noge. Od kako je čuo da to rade italijanski biciklisti, i on je počeo. To me stvarno užasava, iako smo imenjaci. Moja tolerancija ima čvrste granice. Poput Berlinskog zida. Ali, i on je pao, ne morate da me podsećate.
Otkud ja, bedno piskaralo, „obični voditelj jednog opskurnog radija u Buenos Airesu“, što bi rekao Borhes, na službi u Vladi Srbije? Priča nije duga, zato ću vam je izreći do kraja. Jer, u trenutku kada mi se smučila najezda novopečenih novinara, bilo ih je više nego skakavaca, prihvatio sam posao u nekakvom Odseku za informisanje Skupštine grada. Niša, naravno. Preko vladajuće stranke, podrazumeva se. I onda sam tu upoznao zanimljive ljude poput onog Čeha Jiržija Dinstbira, specijalnog izvestioca za ljudska prava Ujedinjenih nacija za područje bivše Jugoslavije. Bilo je to pre NATO bombardovanja, došao čovek kod gradonačelnika, Zorana Živkovića. Ne, nije to onaj pisac fantastike, niti trener rukometne reprezentacije. Ma onaj predsednik Vlade posle ubistva Zorana Đinđića, nije moguće da se niko ne seća čoveka?
Ponekad je dovoljna jedna reč. Ne, nije odjebi, nego jedna reč kao lozinka. Upravo se završio važan sastanak kod gradonačelnika, novinari su spopali Dinstbira i taman kad su uzeli izjave i ostavili ga na miru, uleteo sam s pitanjem:“Da li ste poznavali Bohumila Hrabala?“ Malo je reći da se Jirži ozario. „Kako da ne, pio sam pivo s njim kod Zlatnog tigra. To je poznata...“
„Praška krčma“ – dovršio sam rečenicu. I objasnio:“Hrabal je jedan od mojih omiljenih pisaca. On i Škvorecki su mi bliži od Kundere. Prvi zato što piše o malom, običnom čoveku, a drugi zbog džeza, valjda. Razumete?“
Visoki gost se ohrabrio, da posle ove moje neskromne tirade i sam kaže nešto neobično obično:“Odlično vas razumem, jer sam neko vreme proveo radeći u Elektronskoj industriji u Nišu. Tako sam pomalo naučio srpski, ovde smo bili da bi primenili vaša iskustva u Češkoj. Ali, imam jedan problem: gde je ovde toalet?“
Pa da, i specijalni izvestioci moraju da pišaju. I na najvišem prestolu car sedi na dupetu. Prirodno. Zato me to pitanje nije nimalo zbunilo. Shvatio sam ga kao izraz poverenja, pa sam pokazao Dinstbiru zamršeni put do WC-a u Gradskoj kući, skrivenog ispod stepeništa. Zapravo, to je bio klozet za nas, poslugu, ali onaj uređeni na spratu bio je predaleko. Bolje pišati s narodom, nego biti upišan na putu do vrha. Upravo sam smislio ovu lažnu poslovicu.
I tako, nekoliko puta sam se našao na usluzi visokim gostima, u raznim situacijama, pa su počeli da me pozdravljaju preko raznih ministara i državnih činovnika. Kao u vicu o Peri ložaču, obratili su pažnju na mene. Jedan od lokalnih političara, kad je krenuo za Beograd, poveo je i mene. Da mu se nađem, mislim da se plašio prestonice. Oduševio se kad je čuo da dobro poznajem glavni grad, da sam tamo služio vojsku, bio na postdiplomskim studijama, često odlazio kod prijatelja i rođaka. Moći ću da ga vodim na utakmice, balavio je srećan.
Sada sam na usluzi predsedniku države. On nema pojma da sam dobar sa Zoranom Živkovićem. Išao sam u školu sa njegovom ženom Biserkom. Dobra devojka, mada ima ime kao iz crtanog filma o Sunđer Bobu. Kad se prevede, Biserka je zapravo Margareta ili Margarita. Bulgakov, „rukopisi ne gore“ i druge divne romantične laži. Uf, što mrzim kad Boris uključi brijač za noge ili fen za kosu dok gledam vremensku prognozu. Od toga poludim, više nego od njegove bulumente ulizica. Najviše me nervira jedan duhoviti intelektualac, koji se sprda sa mojom naklonošću prema češkim piscima i filmovima. Šale su mu tipa „guzio sam engleskog kralja“ i slično. Ispočetka sam se mnogo nervirao, a posle su mi rekli da je tip stvarno sumnjiv. Koketira s guzicom, da se precizno izrazim. Samo, kod mene to ne igra. Užasno sam staromodan, čak i u ovim zrelim godinama opčinjen sam ženama. Da, pričao sam vam o Marini.
Ne treba da brinete, živa je . Čak i ako vas je baš briga, živ je i Ratko Mladić. Mada njih dvoje nemaju nikakve veze, osim artiljerijske s početka rata. „Bilo pa prošlo, sad ga jebaji“, rekao bi Abdulah Sidran. Seća li se neko da je ovaj pjesnik i pisac dolazio pred rat u Niš? Dolly Bell se seća, sigurno! Ali neću o tome. Važnije za moju ličnu istoriju je što je Marina dolazila u Niš. Bilo je to pred rat, kad sam radio u knjižari „Dom“, u ulici koja vodi od glavne pošte do Doma mladih. Danas je to zapuštena zgrada, izgleda mnogo gore nego 1914. godine, kada je tu zasedala Narodna skupština. Austrougarski plaćenici uspeli su da nas upropaste na duge staze i prepustili su zgradu zaboravu. Nikola Pašić se prevrće u grobu, s telegramom objave rata, rekli bi oni skloni prejakim slikama i rečima. Ja znam da to nije istina i da je večnost ravnodušna.
Mislim da je čudna koincidencija što se predsednik i ja zovemo isto. On takođe voli Danila Kiša, mada priznaje da mu odlična knjiga „Grobnica za Borisa Davidoviča“ izaziva nelagodnost. Meni ne. Ne mogu da se poistovetim sa glavnim junakom, baš kao što nemam napad morske bolesti dok pevam himnu „Bože pravde“. Znate one stihove „srpski brod“? Reči su samo reči, ako je verovati Hamletu. Ma, gluposti, izgleda da će padati kiša. Ne čujem Jovanu Uhrin, ali vidim prognozu na ekranu, dok prilazim da uzmem brijač od gospodina predsednika. Usuđujem se čak i da primetim:“Ne mislite li da nije muževno brijati noge?“
Boris se smeje, on smatra da sam zaostao. Čak i grudi ne depiliram, kao ostali vaterpolisti. Moje opravdanje je prosto, nisam plivač. Stvarno, niti umem niti želim da naučim. A takođe nisam ni pelivan, pa da mi malje smetaju dok se mažem zejtinom pred borbu. Uz to, imam konzervativnu ženu koja bi depilaciju smatrala znakom da sam postao metroseksualac ili nešto još gore. Ne kaže se uzalud da rđavoj i dlaka smeta. Tako nekako ili obrnuto. Everything goes. A Frenki ide u Holivud! Ma, to je samo muzika, a mi vodimo državnu politiku. Nismo kao oni hipici, koji vode ljubav, umesto psa. Srbija je ozbiljna zemlja. I voda, vazduh... Za vatru ne znam, Hrvati su „vatreni“, barem navijači sebe tako zovu. „Jebem ti sviću, svi ću vi jebem!“

Nostalgija
Pre neki dan sam posetio moju staru firmu, Radio Niš. Tamo sam sreo kolegu koji se upravo sprema za penziju, Sandžakliju Sadika. Ne znam kako, ali spomenuh mu kako neke reči vremenom menjaju značenje i postaju lascivne ili prestaju da to budu. Recimo, pitam koleginicu koja mi je zauzela kompjuter „da li brzo svršava?“, a ona se zacrveni u licu. Onda se ja izvinjavam i objašnjavam da nisam mislio ništa loše. Uz to dodajem da je to starinska reč i da ne znači ništa loše, a u prošlosti nije imala nikakvo seksualno značenje. Za razliku od glagola „poznati“, koji je smatran vulgarnim. U Bibliji „poznati devojku“ znači spavati s njom, a kad se dvojica upoznaju, to je Sodoma i Gomora. Da i ne govorimo o podacima iz literature da su Krleža i Tito bili intimusi. U današnjem smislu, intimni prijatelji mogli bi zajedno na gej paradu ponosa. To je taj „klub uvrnutih zanata“ o kome je pisao Česterton, anti-Konan Dojl.
Ova moja priča bila je podsticaj Sadiku da mi ispriča svoj, daleko interesantniji slučaj. Pre mnogo godina izveštavao je sa letnjeg Festivala omladinske kulture u Knjaževcu, timočkoj Veneciji, kako su je nekada davno zvali. Tu je upoznao jednu pesnikinju, Albanku sa Kosova,  ne može da se seti njenog imena, ali zna da je tokom bombardovanja 1999. godine dospela u niški Kazneno-popravni dom. Malo šale, malo priče, tek - on joj predloži da je poveze do Niša. Ona ga utiša i pokaže mu prstom na usnama da ćuti, jer je u blizini bio kolega Turčin iz Prizrena. „Odmah ja shvatim da je spremna na sve, čim neće da drugi čuju šta joj nudim, iako sam samo hteo da je povezem“, kaže Sadik. „To me ohrabri, pa usput, u kolima krenem da je pipkam, a ona se ne brani, već uzvraća. Parkiram se pored Timoka, pa udri, udri, baš se lepo izjebemo. I onda odjednom, ona me pita: -Jesi li me doživeo?“
Onda moj kolega novinar ćuti, radi dramskog efekta, a ćutim i ja, da ne pokvarim priču. „Kako da te nisam doživeo, nego šta, doživeo sam te skroz, celim telom i dušom!“ – kaže Sadik. A ona se naljuti, čak malo i zaplače i krene da ga udara šakama po grudima. U njenom jezičkom svetu „doživeo“ znači „svršio unutra“. Tako se ljudi gube i rađaju, izgubljeni u  prevodu.
Smejemo se kao blesavi, a meni pada na pamet scena iz filma „Noć iguane“ Džona Hjustona, kad glavni junak otpliva sa jednom mladicom podalje od obale, a njena starija rođaka krešti i zove ih da se vrate nazad. Glavni lik odgovara:“Ne bojte se gospođo, nismo se mrestili!“ Zato kažem efendiji Sadiku:“Trebalo je da joj kažeš da si ga u odsudnom trenutku izvukao i gurnuo u Timok, među ribe, da se mrestite!“ Kao vodeni Ikar, deda Dedale!
Ustajem i prošetam po radiju i pitam novinarku iz Bugarske redakcije, Lidiju, da li se seća kako se zove ona albanska pesnikinja koja je bila u našem zatvoru. Koleginica se zamisli, pa ispali kao iz topa:“Fljora!“ Zahvalan za informaciju, na brzinu joj prepričam timočku zgodu i vratim se do mog Sandžak efendije, rodom iz sela Breza:“Fljora se zove, prijatelju!“
On se nasmeši, zadovoljan što smo i to razrešili i ispriča još jedan detalj:“Tada se predstavljala kao Flora, nije bilo tog „lj“. A kod mene u kolima je zaboravila jednu cipelu, kad se preobuvala u sandale. Baš sam razmišljao da li da joj je odnesem kad je bila ovde u zatvoru.“
„Trebalo je da je posetiš, a cipela joj ne bi vredela, ona je onu drugu sigurno bacila. Jadna žena, robijala je samo zato što je skupljala humanitarnu pomoć za UČK (Oslobodilačlu vojsku Kosova), kao što su naše babe plele čarape za partizane i četnike, kako koja. Sigurno bi se obradovala da si je posetio, ali jebi ga, sad je kasno da se kaješ. Ko zna gde je ona, a ti si zreo za penziju. To ti je pravi doživljaj“, poentiram.
Ali Sadik se ne da, pokazuje mi teniserku Benešovu, koja upravo igra protiv naše Ane Ivanović i hvali se da upravo kreše jednu takvu od tridesetak godina, koja hoće da se razvede zbog njega, samo što je on sprečava. „Aferim paša!“ – opraštam se uz naklon, iskreno zadivljen. Mobilni mi zvoni, moram hitno na aerodrom, sa pratnjom predsednika, jer smo u Niš svratili neplanirano, zbog magle. Sleteli smo tu na povratku iz Skoplja, zbog magle na surčinskom aerodromu. Ja sam moju pauzu iskoristio da nakratko skoknem do starog društva u Radio Nišu, koji se neumitno gasi i pretvara u dopisništvo drugog programa Radio Beograda, bez sopstvenog programa. „Ko je to smislio, dabogda visio, na kiti kita ili neke druge slične nemani!“ Onaj Veljanovski, bivši direktor Radio Beograda, koji je pisao Zakon o radiodifuziji s radnom grupom, a onda ga sprovodio, direktan sukob interesa, jebo ga pas na fotografiji, što bi rekli Bosanci poput mene. Letim za Beograd sa aerodroma Car Konstantin, iako se plašim aviona. Boris je nasmejan i dobro raspoložen, čak mi se obraća iako je okružen svitom ulizica:“Imenjače, sviđa mi se ovaj tvoj Niš, nigde u Srbji ljudi nisu tako opušteni kao ovde!“
„Valjda zato što su svi odavno otpušteni!“ – pravim štos na prvu  loptu, ali se samo predsednik smeje. Ostali se keze na mene, kao kerovi. Niko nema osmeh kao ona lovačka kuja iz Sinja, jedino ona je bila nasmešeni pas iz „Azrine“ pesme. Pas koji se nikada ne prodaje! Niti podaje, kurve su u politici, glumištu i na Univerzitetima. A Srbija je napuštena železnička stanica kroz koju ne prolaze voljeni vozovi. Umesto zastava, lepršaju naše ofucane gaće na vetru. Nudimo se Evropi, to nije predaja, nego simbol našeg tradicionalnog gostoprimstva. Zajebali smo Eskime, koji gostima poturaju svoje žene da ih ugreju u ledenom iglou. Mi smo otišli korak dalje. Uhvaćeni u raskoraku između Rusije i Evrope. Neugodan doživljaj za sve koji ne preferiraju parade ponosa. „Govno im pod nos!“- rekle bi stare Crnogorke, protiv uroka. Pridružujem se ovoj nekorektnosti, kao poslednji, zadrti Mohikanac. Grip je, srećom, meksički.
Velibor Petković

We walk alone

Piše: Aleksandar Blagojević
Od Dajal Skvera do Ešburton Grova: Tobdžije iz severnog Londona

Gostioničar: A hoćete li da gledate utakmicu popodne?
P. Ford: Ne, nema smisla.
Gostioničar: Šta je u pitanju, ser? Mislite da Arsenal nema šanse?
P. Ford: Ne, ne, nego će za deset minuta biti propast sveta.
Gostioničar: Oh, da, ser, pomenuli ste to. Baš lep izgovor za Arsenal, ukoliko se obistini.
(D. Adams, "Autostoperski vodič kroz Galaksiju")

"Ko to kaže, ko to laže, Engleska je mala
Nije mala, nije mala, ima Arsenala"
(Iz neobjavljene intimne zbirke navijačkih pesama)    

arsenal1

Ima već ravno trijes' godinica otkako je Dule Savić u zadnjem minutu maltene pocepao mrežu Arsenala na Hajberiju i odveo Zvezdu u sledeće kolo Kupa Uefa (gde je, uzgred, ponovo njegovom bombom iz slobodnog udarca na "Marakani" izbačen Vest Bromvič), a ja sam, kao mlađani Zvezdin navijač, junački ripio ispred porodičnog EI Spectra Colora 75. Dobro sam upamtio - pored Duleta Savića - prepun Hajberi, tribine koje su počinjale na dva santima od aut linije i crveno bele šalove, identične mom ciganskom, kupljenom u Državnom kombinatu "Sport", preko puta bioskopa "Istra". Bio sam fasciniran. Još uvek sam.

Neku godinu kasnije, Pižon je iz Zvezde prešao u Arsenal, ali se nije dobro prilagodio, bio je nešto i povređen, pa su ga brzo pustili niz vodu. A ipak se dotični i dan danas pominje po Arsenalovim forumima, u kontekstu da je bio dobar igrač, tehničar kome nije pružena prava šansa. Što će reći, još uvek mi je pusta želja da se neki Srbin pojavi u crveno belom dresu i postane heroj North Banka, Severne tribine. Videćemo.

Tokom osamdesetih, moja fudbalska interesovanja su splasla i ograničila se na Zvezdu, Radnički i reprezentaciju, tako da nisam baš nešto pratio Tobdžije (a nigde ih nije ni bilo). Onda je Zvezda uzela Kup Šampiona, pa je bilo ratno doba, i naposletku su se pojavile kladionice. Eto kako poroci mogu da probude stare simpatije. Uz pomoć lista "Tip" sam otkrio da se engleska Prva divizija sada zove Premijer liga, da Notingem Forest - dvostruki prvak Evrope u mojim predpubertetskim godinama - sada igra u predzadnjem rangu takmičenja, a da Arsenal vodi neki lik iz Francuske. Ali o tome ćemo kasnije.

Pošto mi je namera da ovaj tekst pročita još neko osim navijača Arsenala, ne bih da mnogo smaram zvaničnom istorijom kluba, statistikama i datumima. Uglavnom, klub su 1886. osnovali radnici kraljevske oružarnice (logično), negde u južnom Londonu, zvao se prvo Dajal Skver, pa Rojal Arsenal, pa samo Arsenal, a kada su se profesionalizovali, pređoše u severni London, na Hajberi, gde mnogima pokazivahu ko je tatko (ne i Duletu Saviću), do pre neku godinu kada su se malo pomerili na novi stadion koji, uzgred, niko ne zove po sponzorskom imenu (kakvi emirati, kakve džamahirije, kakvi bakrači), nego Ešburton Grov, po lokaciji na kojoj se nalazi. Ešburton je, naravno, veći - 60 hiljada sedećih mesta prema 38 hiljada na Hajberiju - ali najveća poseta ikad zabeležena bila je trideset i neke, kada se na Hajberi spakovalo 74 soma ljudi. Meč je bio protiv Sanderlenda, a završio se - klasika - 0:0.

Grb kluba se menjao mnogo češće nego stadion, mada je top na njemu uvek bio prisutan, a u prvoj verziji bila su čak tri komada, samo prikazani iz ptičje perspektive pa su ličili na tri dimnjaka. Posle (opravdanih) sprdnji na račun toga, sledeće varijante grba sadržale su top iz profila i ime kluba (bez ranije prisutnog nadimka The Gunners), a pridodat je i latinski moto "Victoria concordia crescit" ("Harmonijom do pobede"). Zadnju verziju znate - osavremenjena je, čak i više nego što je trebalo, a ovo mišljenje deli veliki broj navijača.
Dresovi se, takoreći, nisu menjali. Zapravo, najpre su bili bordo - donacija od Notingem Foresta, komplet dresova i lopta, jer proleterijat koji je osnovao klub nije imao ni za toliko (u replici tih dresova Arsenal je odigrao svoju zadnju sezonu na Hajberiju pre tri godine). A onda je tridesetih godina prošlog veka Herbert Čepmen, prvi veliki menadžer Tobdžija, uveo i danas prisutnu crveno - belu kombinaciju. Priča kaže da je neki njegov golf partner na terenu stalno nosio belu košulju i crveni pulover bez rukava, što se Čepmenu dopalo, i ostalo je istorija. Zanimljivo je da je odmah potom FK Braga, posle nekog prijateljskog meča u Londonu, prekopirala tu kombinaciju, zbog čega ih u Portugalu i danas zovu Arsenalistas.

andrei-arshavin-arsenal
 
Arsenal je do sada uzeo 13 šampionskih titula, od čega 3 u Premijer ligi (treći su ukupno, posle Jedinstva iz Mančestera i Liverpula sa po 19), 10 FA Kupova, 2 Liga Kupa, i 2 evropska trofeja - Kup sajamskih gradova (kasnije UEFA Kup) 1970. i Kup pobednika kupova 1994. Prvi je Evropu osvojio Berti Mi, koji je na menadžersku poziciju došao direktno sa mesta klupskog fizioterapeuta, a odmah naredne godine osvojio je duplu krunu - Prvenstvo i FA Kup. Za drugi evropski trofej - i dve titule nacionalnog prvaka - zaslužan je bivši igrač Arsenala, Džordž Grejem, doveden za menadžera direktno sa klupe ozloglašenog Milvola (znate ono: We are Millwall /Super Millwall /Noone likes us /We don't care). Drugu i treću duplu krunu (1998. i 2002.), doneo je Arsen Venger, koji za sada još nije uzeo neki evropski trofej, ali su navijači njegovu sezonu 2003/04. proglasili za najsvetliji trenutak u dugoj istoriji Arsenala: osvojio je tada Premijer ligu bez izgubljene utakmice (26 pobeda, 12 nerešenih, 0 poraza), što još niko, pre ili posle, nije uspeo. Za 17 meseci - od tragičnog pucanja maja 2003. na Hajberiju od Lidsa (tragičnog, jer je tako u zadnjem kolu izgubljena titula za tu sezonu koju je prigrabio čičko Ferguson), do poraza od mančesterskog Jedinstva oktobra 2004. - Arsenal je odigrao ukupno 49 prvenstvenih utakmica i nije izgubio ni jednu. Pa di ćete sa šampitu u ruku na Narodnu Republiku Kinu, reklo bi se u ovim krajevima.

Naravno, nije Arsenal oduvek igrao atraktivno i efikasno kao u Vengerovoj eri. Ostrvski fudbal bio je tvrd, konzervativan, često monoton i ne previše efikasan, a Tobdžije je pratila reputacija izrazitog predstavnika te škole (Stadionska groznica, Nik Hornbi, referentni izvor: "Arsenal je bio najengleskiji od svih engleskih klubova"). A izgleda da to nije bilo sasvim neistinito, jer su protivnički navijači širom Engleske pevali tadašnju klupsku himnu "Dobri stari Arsenal" u verziji "Dosadni Arsenal". Sve do Vengera. Onda je bilo - tišina, miševi.

Kroz sedamdesete i osamdesete Arsenal je samo taljigao (Hornbi: "Previše loši da bi bilo šta osvojili, a opet previše dobri da bi ispali iz lige"). U to vreme tim je, pored Engleza, bio pun Iraca i Škota, a svi su pili k'o Rusi. Tadašnji menadžer Teri Nil, između ostalog, smenjen je i zato što nije mogao da kontroliše alkoholisanje svoje ekipe. Doduše, igrači na Ostrvu (baš kao i svi ostali - ljudi, žene, pa i deca) odvajkada su se lešili, a diktatura zdravog života još nije bila ni na vidiku. Ostaće upamćena čuvena izjava Džordža Besta, legende: "Tačno je da sam najveći deo svog novca potrošio na alkohol, žene i brza kola. Ostatak sam spiskao."
Poseta na Hajberiju je pala ispod 20 hiljada, i tada je doveden već pomenuti Džordž Grejem, koji je 1989. vratio titulu prvaka na Hajberi, čuvenom pobedom od 2:0 u zadnjem kolu nad Liverpulom (po izboru navijača, drugi najsvetliji trenutak u istoriji Arsenala). A koliko je to bila nemoguća misija - pobeda od najmanje dva gola razlike na Enfildu, gde pri svakom drugom rezultatu Liverpul osvaja Šampionat - govori ondašnji naslov iz "Sana" na dan utakmice: Arsenale, niste se pomolili. Jer, Liverpul tokom dvadeset godina koje su prethodile Premijer ligi nije bio fudbalski tim, nego kaznena ekspedicija. Mislim da postoji podatak da im te 1989. kod kuće niko nije dao dva gola u istom meču, a u celom XX veku na Enfildu su izgubili jednu jedinu utakmicu u svim evropskim takmičenjima - 1973. sa 2:1 od Crvene Zvezde. I šta čovek na to da kaže leta Gospodnjeg 2009? Najbolje ništa.
Uglavnom, Arsenal je na toj utakmici dao drugi pogodak u bukvalno zadnjoj sekundi zaustavnog vremena, i to je bilo to. Posle dvadesetak godina, katarza.

Grejem je ponovo osvojio prvenstvo 1991, uz samo jedan poraz, iako je u toj sezoni čak 10 igrača suspendovano posle goleme tepačine na Old Trafordu, a Toni Adams je zbog vožnje u pijanom stanju uspeo da fasuje četir' metra mardelja, i tako jasno stavi svima do znanja da je on kapiten zlog Arsenala, a ne predsednik Kluba mladih matematičara. Ali Grejem je ipak osvajao trofeje, bez obzira što mu se ekipa uopšte nije davila u lepoti igre. Bili su još tvrđi i defanzivniji nego ranije, pa ne čudi podatak da su u prvoj sezoni Premijera na 38 utakmica dali 40 golova, najmanje od svih u ligi. Nije baš brazilski prosek.
Usledilo je osvajanje drugog evropskog trofeja, Kupa pobednika kupova 1994, ali se već naredne godine pokazalo da je Grejem uzeo kintu od nekog fudbalskog agenta da bi protežirao angažman njegovog igrača u Arsenalu, i momentalno su ga najurili. Džaba prethodne zasluge i rezultati, u Engleskoj to ne pije vodu. A onda je stigao Venger, u septembru 1996. Niko pojma nije imao šta se iza brda valja.
Relativno nepoznatog Francuza, prvog (i za sad jedinog) kontinentalnog menadžera u Arsenalu, domaći navijači, tradicionalno puni razumevanja i strpljenja, odmah su prozvali Inspektor Kluzo. Posle godinu dana, Vengera su ti isti prekrstili u Profesora. Posle još nekoliko godina, postavljena mu je bista na Hajberiju. Pa ako to nije kao iz američkih filmova u  tehnikoloru, ja onda stvarno ne znam šta jeste!

Kako je Arsenal počeo da igra pod Vengerom, ko je doveden u klub, kako se došlo do dve duple krune, svih onih kupova i sezone bez poraza - znate i sami, neću da vas davim. Pozabaviću se sadašnjim trenutkom. Uopšte mi nije pravo što su Tobdžije zadnje četiri godine bez trofeja, ali ljudi zaboravljaju da je pre Vengera, od prve duple krune do sledeće titule prvaka prošlo 18 godina, a do sledeće duple 27! Mnogo je veći problem što Arsenal u zadnje vreme previše podseća na reprezentaciju bivših francuskih kolonija, što mu danas nedostaje ostrvska čvrstina i srčanost, i što većini igrača nije previše stalo do kluba za koji igraju (Adebajor: "Ja sam ovde samo zbog para, kao i svi ostali"). A kad smo kod para, Arsenal je tu uvek bio veran plemenitoj škotsko - pirotskoj tradiciji. Jedini igrač ikada koji je kao zvezda kupljen za velike novce bio je Bergkamp, Anri je doveden za sitnu kintu iz Juventusa gde je grejao klupu, a Fabregas iz podmlatka Barselone, verovatno za lilihip i šaku klikera. Takvi potezi zahtevaju i njuh i znanje, po čemu je Venger bio neprevaziđen, ali ne može se doveka na istu foru. Akcionari će morati da odobre Vengeru neku normalnu svotu za nove igrače, bez obzira na troglavu aždahu koja, izgleda, čuva klupsku blagajnu. Ako potražite najveći transfer u istoriji Arsenala, videćete da je to bio Aršavin za 15 miliona funti (i odmah je otplatio makar polovinu te sume samo sa ona 4 komada koja je utrpao debeljanu Rafi na Enfildu), a čik izračunajte koliko su samo u prošloj sezoni istrošili Jedinstvo i Građanski iz Mančestera. Nije lako da ideš sa Ebueom i Denilsonom na Runija i Ronalda, ili sa Songom i Đuruom na Džerarda i Toresa. Sve u svemu, ako mene pitate, treba da se najuri pola aktuelnog tima, da se za te novce pazari nekoliko pristojnih igrača, po mogućstvu Ostrvljana, pa da se pravi ozbiljnija ekipa. Ali, da ne budem nerealan - ako madridski Real za pojačanja za narednu sezonu odvoji 250 miliona evra (tako bar oni kažu), Sanderlend 50 miliona funti, a Venger dobije 13 miliona plus nešto od prodaje - šta može da se očekuje? Pa, ne previše, velika čuda za male pare se ne dešavaju svaki dan. Što ipak nije razlog da se ne nadamo.

Postoji priča, koja sigurno nije bez osnova jer konstantno cirkuliše još od šezdesetih godina prošlog veka, da je engleska Kraljica simpatizer Arsenala. Bakingemska palata je to demantovala, ali oni ionako demantuju sve živo. A Kraljica je, u svakom slučaju, priredila prijem za Vengera i ekipu posle finala Lige šampiona 2006, iako su oni to finale izgubili, što nije baš uobičajena praksa. Njen mladji unuk, princ Hari (to je onaj blago problematičan), ljuti je Tobdžija i čest posetilac Ešburtona, za razliku od starijeg, princa Vilijama koji, ko zna zašto, podržava Aston Vilu (jedino ako nije zbog one tradicionalne navijačke pesme "Ona me je astonvila, zbog vina me napustila"). Njihov stari tatko, princ Čarls, nikada se nije izjašnjavao po pitanju fudbala, ali je član Udruženja ljubitelja Svete gore, i dao je prilog za obnovu Hilandara, što je dovoljan razlog da ga pomenem u ovom tekstu. Toliko o kraljevskoj porodici.
A da je Džoni Roten znao čiji je Kraljica simpatizer, ko zna, možda i ne bi napisao čuvenu God Save The Queen. Naime, Roten se rodio u irskoj radničkoj familiji, lociranoj na sto metara od Hajberija, pa ne čudi što je Arsenal njegova velika strast još od detinjstva. Čak su obezbeđenje na koncertima Pistolsa činili Arsenalovi huligani, inače Rotenovi ortaci sa Severne tribine. Veliki navijači Tobdžija su i Rej Dejvis iz Kinksa, Rodžer Daltri iz Hua, Rodžer Tejlor iz Kvina i Martin Gor iz Dipeš Moda. Džo Stramer je napisao i snimio pesmu "Toni Adams" mada je navijao za Čelzi, baš kao i Del Boj, što je nebitno, jer je najveća faca u "Mućkama", Bojsi, u stvarnom životu zagoreli Tobdžija. Da i ne spominjem Tonija Parsonsa i Nika Hornbija. Šta reći - žestok tim, žestoki navijači. Pa još ako Venger tokom leta najuri Ebuea, Adebajora, Denilsona, Diabija, Songa, Đurua, Galasa i još neke, imaću realnih osnova za nadu da nikada više neću morati da čujem iritirajućeg Nedeljka Kovinjala kako izgovara: "Arsenal u napadu, izvanredan centaršut Diabija, lopta je... preletela sve igrače i završila u gol - autu". Forget it, bejbi, idu bolji dani.