Menu

logo

Chasin' the trane

Piše: Aleksandar Radovanović
Vek džeza (9)

koltrejn

Gledali su na njega kao na zakonitog naslednika Čarlija Parkera – i to s pravom. Njegovo sviranje bilo je logičan, i možda konačan, produžetak Parkerovih inovacija. Ono se isticalo virtuoznošću i strahovitom brzinom koje nas i danas ispunjavaju strahopoštovanjem. Koltrejnova muzička hrabrost i posvećenost dovela ga je, u periodu od 1956. do njegove prerane smrti 1967, na čelo džeza i omogućila mu da stekne sledbenike koji su u svojoj opsesivnosti nadmašili i one Parkerove. Mnogi od njih su u njemu videli mesijansku figuru.

Koltrejn je kao muzičar sporo sazrevao. Nije bio nikakvo „čudo od deteta“. U svojim formativnim godinama svirao je kao sajdmen u mnogim sastavima različitih stilskih orijentacija i ništa nije ukazivalo na to da će postati jedan od najznačajnijih džez muzičara svih vremena. Počeo je na alt-saksofonu i klarinetu. Najraniji uzor bio mu je Elingtonov altista Džoni Hodžiz, premda neki njegovi biografi ističu da je bio i pod uticajem Lestera Janga. U početku je radio sa mnogim ritam i bluz grupama, koje su se u ono vreme nalazile u središtu crnačke popularne muzike. Između ostalih, svirao je u sastavima Kinga Kolaksa, Velike Mejbl i Ćelavog Edija Vinsona. U Vinsonovom sastavu morao je da pređe na tenor-saksofon, jer je „gazda“ svirao alt. Tako je, vremenom, tenor-saksofon postao njegov glavni instrument. Neposredno po završetku Drugog svetskog rata, bap-revolucija je bila na vrhuncu i Koltrejn se, poput mnogih drugih iz njegove generacije, držao onoga što je radio Čarli Parker – kako u muzici, tako i u životu. U jednom intervjuu je rekao: „Ranije, kada sam prvi put čuo Berda, želeo sam da se identifikujem s njim... da budem obuzet njime.“

Krajem 1949. godine pridružuje se velikom orkestru Dizija Gilespija, a kada se, usled finansijskih teškoća, veliki orkestar sveo na mali sastav, Dizi je Koltrejna zadržao, što jasno pokazuje kakvo su mišljenje, čak i tako rano, o njemu imali drugi muzičari. Međutim, to nije mnogo značilo. Prisećajući se tih dana, Koltrejn je priznao: „Ono što kod Dizija nisam znao bilo je i to da je trebalo stvarno da izrazim sebe. Svirao sam klišee i pokušavao da učim stvari koje su bile u trendu kako bih mogao da radim sa momcima koji su ih svirali.“ Dobar pokazatelj da Koltrejn u ono vreme još uvek nije pronašao vlastiti glas i zvuk je i svirka u dvorani „Odubon“, negde oko 1952. godine, (tu je kasnije ubijen Malkolm Iks) na kojoj je svirao sa Majlsom Dejvisom i Sonijem Rolinsom. Prema Majlsovom svedočenju, Soni je te noći prosto „oduvao“ Koltrejna. Jedno kraće vreme svirao je i u sastavu Džonija Hodžiza, svog idola iz tinejdžerskih dana. Na nesreću, „obuzetost“ Čarlijem Parkerom dovela je Koltrejna u kontakt sa heroinom i 1954. Hodžiz je bio prinuđen da ga otpusti.

Sigurno je najznačajniji korak u Koltrejnovoj karijeri bio kada ga je, krajem 1955. godine, Majls Dejvis pozvao u svoj sastav. To je, nema sumnje, već skoro tridesetogodišnjeg saksofonistu uvelo u glavne tokove džeza.

Majls je tražio saksofonistu „mišićavog tipa“, od Hokins-Vebster-Gordon-Rolinsove vrste, kako bi stvorio kontrast s vlastitim, nežnim i delikatnim načinom sviranja, a delom i da bi dobio zvučnu snagu i moć koja je njemu samom nedostajala. Koltrejn je savršeno odgovarao ovom konceptu. Kada se pridružio Majlsu, Koltrejn još uvek nije bio onakav svirač kakav će ubrzo postati. Njegove solističke deonice bile su isprekidane i nedovršene, kao u komadićima, i pune čudnih, uvrnutih i nepovezanih figura. U to vreme, mnogi slušaoci su i dalje priželjkivali Sonija Rolinsa u Majlsovom bendu. Međutim, Koltrejn je napredovao vrtoglavom brzinom i činilo se kao da je opsednut svojim instrumentom i muzikom. Majls se u svojoj autobiografiji, govoreći o Koltrejnu, priseća: „Posle svirke otišao bi u svoju hotelsku sobu i vežbao dok su se svi drugi zabavljali. Vežbao bi satima nakon što bi završio sa sviranjem tri seta.“

Međutim, Koltrejnova zavisnost od heroina kvarila je trubaču račune. Često bi kasnio ili „dremao“ na bini. Kada ga je Majls početkom 1957. godine po drugi put otpustio, Koltrejn se vratio majci u Filadelfiju rešen da ostavi drogu i piće. Poput Majlsa, koji je to učinio nekoliko godina ranije, i on se „na suvo“ oslobodio zavisnosti od heroina. U isto vreme, Koltrejna su sve više počele da privlače istočnjačke religije, i nema sumnje da je delimične zasluge za svoje „pročišćenje“ pripisao religijskom buđenju.

Spreman da krene dalje, Koltrejn postaje član kvarteta pijaniste Telonijusa Monka. Njihov višemesečni angažman u klubu „Five Spot“ predstavljao je važan proboj  i za samog Monka, a Koltrejna je predstavio kompetentnoj publici. Svima je bilo jasno da se pojavio jedan novi, samopouzdani Koltrejn. Umesto nepovezanih i iscepkanih figura, Koltrejn je sada sipao tonove takvom brzinom da nije bilo moguće prepoznati pojedinačne tonove, već samo kontinuirani zvučni tok određenog oblika. Ponekad je svirao brzinom koja se približavala brzini od hiljadu tonova u minuti. Naime, Koltrejn je počeo da primenjuje sistem pri kojem je redovno koristio četiri akorda umesto jednog, datog u standardnoj progresiji. Pošto je potrebno mnogo više tonova da bi se umesto jednog odsvirala četiri akorda, Koltrejn je morao da svira zaslepljujućom brzinom kako bi sve supstitucije i dodatke smestio u uzak prostor koji mu je bio na raspolaganju - on je akordsku progresiju kao osnovu za improvizaciju doveo do najveće moguće složenosti. Ono što je Parker započeo, Koltrejn je doveo do samog kraja.

Dugi boravak u klubu „Five Spot“ učinio je da Koltrejn postane ne samo poznata veličina u svetu džeza, već i saksofonista ravan Soniju Rolinsu. Pošto se angažman u „Five Spotu“ okončao u jesen 1957, Koltrejn je prihvatio poziv Majlsa Dejvisa da se vrati u bend u kome je i počeo da stiče ime. Citirajmo ponovo Majlsa: „Ali, ma koliko mi se dopadao Trejn, nismo se mnogo družili van bine zato što smo imali različite načine života. Ranije je to bilo zbog toga što je on bio duboko u heroinu, a ja sam tek bio izašao iz toga. Sada je i on bio čist i skoro nikad nije skitao, odmah se vraćao u svoju hotelsku sobu da vežba. Uvek je bio ozbiljan po pitanju muzike i uvek je dosta vežbao. Međutim, sada kao da je imao neku vrstu misije. Govorio mi je da je dovoljno zabrljao, da je protraćio previše vremena i da nije poklanjao dovoljno pažnje svom ličnom životu, svojoj porodici i, najviše od svega, svom sviranju. Tako je bio jedino zainteresovan za sviranje svoje muzike i muzičko sazrevanje. To je bilo sve o čemu je razmišljao.“

Koltrejn je bio tragalac. Za samo deset godina koliko je proveo u žiži džeza, Koltrejn je menjao svoje stilove sviranja češće nego što neki saksofonisti menjaju piskove. Kao što je pomenuto, on je u početku eksperimentisao sa sve kompleksnijim harmonskim strukturama - pristup koji je dosegao svoju apoteozu u njegovim virtuoznim izvođenjima na albumu „Giant Steps“ iz 1959. godine. Drugi period, koji se delom poklapao sa ovim prvim, zatekao je Koltrejna kako usvaja Majlsov modalni pristup i eksperimentiše sa slaganjem mnoštva skala i ritmova preko prilično statičnih harmonija. Od 1965, pa sve do smrti, Koltrejnovo sviranje je postajalo sve slobodnije i smelije, povremeno zalazeći u atonalnost. Uopšte uzev, u njegovoj muzici osećamo nemir i neprestano traganje izuzetnog muzičkog uma.

Ipak, reči hvale bile su daleko od jednoglasnih. Na primer, govoreći o Koltrejnovoj muzici jedan pripadnik džez-establišmenta „pohvalio“ je Koltrejna jer demonstrira kako „nakaznost, kao i život, može biti lepa“. Pišući nekrolog povodom Koltrejnove smrti, engleski pesnik i džez-kolumnista Filip Larkin, nije uspeo da se uzdrži od zajedljivih i gnusnih komentara: „Pa, ja još uvek ne mogu da zamislim kako neko može da kaže da Koltrejnovu ploču sluša sa zadovoljstvom. Taj piskavi, grozničavi zvuk koji se po desetak minuta koleba između nekoliko akorda..., ta sračunata i užasna distorzija zvuka koja nam kao predmet ozbiljnog proučavanja nudi skičanje, pištanje, usklike iz Bronksa i škripu koju može da proizvede samo kreda - zbog svega ovoga, a i još mnogo toga drugog, možemo biti sigurni, ja u svakom slučaju, da će Koltrejnove ploče, kada se jednim vrate na policu, tamo i ostati.“

Ovi glasovi neodobravanja teško bi, međutim, mogli da se uporede sa ushićenjem onih koji su Koltrejna podržavali. Možda bi „sledbenici“ bila primerenija reč - Koltrejnov kult je, zaista, imao sva obeležja harizmatičnog religijskog pokreta. Kritičar Frenk Kofski izrazio je mišljenje, ni na koji način usamljeno, kada je napisao: „Nisam religiozna osoba, ali Džon Koltrejn je bio čovek koga sam obožavao kao sveca ili Boga“. Nema sumnje da je ovakve stavove podgrevala i sama Koltrejnova religioznost, tako eksplicitno istaknuta u njegovom remek-delu, albumu „A Love Supreme“ iz 1964. godine. (Prema jednom od njegovih biografa, Koltrejn je tvrdio kako je uoči snimanja ove ploče, Bog razgovarao s njim). Na primer, kratko vreme pre njegove smrti, neko ga je pitao čemu se nada kroz deset godina. Odgovorio je da priželjkuje da bude svetac. Koltrejn je za ovakvu pomisao imao i dosta razloga - bio je okružen ljudima koji su u njemu videli genija, koji su pobožno govorili o njegovoj duhovnoj snazi. A možda razlog leži i u tome što je pred kraj svog života i na samu muziku počeo da gleda kao na moralnu i religijsku kategoriju. Njegova druga supruga, Alisa Koltrejn, posvedočila je da je Koltrejn „uvek osećao da je zvuk prva manifestacija vasione i da dolazi pre muzike same.“

Istine radi, Koltrejn je bio daleko od svake mesijanske figure. Prijatelji i muzičari svedoče da je on bio nežan, tih, rezervisan, čak stidljiv čovek – tako drastično različit od njegovog prodornog, uzavrelog i ekstatičkog sviranja. Ekstaza je prava reč, jer su slušaoci tako osećali dejstvo njegove muzike, kao da su u nekom transu. Međutim, Koltrejnovo beskonačno tragalaštvo bilo je, zapravo, potraga za putem kojim se može izmaći sveprožimnoj anksioznosti i unutrašnjem nemiru koje je osećao i koje je ublažavao svojom muzikom. Otuda ta opsesivna, skoro manijakalna, potreba za stalnim uvežbavanjem i sviranjem svog instrumenta. Pred kraj svog života Koltrejn je imao običaj da na koncertima svira sola koja su trajala duže od 20 ili čak 30 minuta.

Bilo kako bilo, ako veličinu jednog umetnika merimo prema njegovom uticaju na savremenike i potonje generacije, onda Koltrejn stoji rame uz rame sa takvim gigantima kao što su Armstrong ili Parker. Gledano iz današnje perspektive, nema sumnje da Koltrejnova muzika ostaje i dalje modernija, provokativnija i uzbudljivija od muzike većine savremenih džez muzičara. A prošlo je tačno 44 godina od njegove smrti.

Add comment


Security code
Refresh