Menu

logo

Walking dead

Piše: Marko Stojanović
Apsolutnih 100 (72): Walking Dead
ZOMBIELAND

walking-dead

Jim: They came out of nowhere. There were dozens of them. Just pulled 'em out of my hands. You know, the only reason I got away was 'cause the dead were too busy eating my family.

Zadovoljno se protegnete i nežno pogledate ženu pored sebe, u istom trenutku kad i ona vas, vaši se pogledi sretnu i isprepletu u nežnom zagrljaju. Dok razmišljate o tome koliko vam zaista znači porodica, ruka vam sasvim nesvesno sklizne na revolver. „Oni“ u sve većim brojevima napuštaju gradove, nije vam jasno zašto jer im je do sada tamo očigledno bilo sasvim dobro, ali do vraga, Rik, pa jesi li lud kad pokušavaš da shvatiš žive mrtavace?! Nasmešite se sebi u brk, a onda začujete krik tu, odmah iza kamp kućice, praćen halapljivim zvucima gutanja - prestajete da razmišljate, počinjete da pucate. Pokretnih meta, koje tupo bauljaju okolo dok bulje u vas praznim očima i mljackaju ustima punim trulih zuba, ima i više nego što biste ikada mogli da poželite. Mnogo više...

Strip Walking Dead delo je scenariste Roberta Kirkmana i crtača Tonija Mora i oslanja se u dobroj meri na dugu tradiciju horor filmova koje je krajem šezdesetih započeo scenarista i reditelj Džordž Romero svojim filmovima Night of the Living Dead, Dawn of the Dead i Day of the Dead. Romero je dobrano eksploatisanu galeriju bauka kojom operiše Holivud i američki foklor obogatio zombijima, teturajućim leševima čiji je jedini nagon koji je preživeo smrt, glad. Zombiji pošast koja leševe vraća u život prenose ujedom, posle kojeg žrtva umire i vraća se, sa neutaživom glađu za ljudskim mesom. Filmovi sa zombijim, koji u zadnjih nekoliko godina doživljavaju veliki povratak, svoju popularnost duguju jedinstvenoj mešavini straha i paranoje koje proizvode kod gledalaca, te studiji ponašanja čoveka okruženog užasom koji često sam postaje gori od čudovišta sa kojima ima posla.

Walking Dead počinje upravo premisom na kojoj počiva i film britanskog režisera Denija Bojla, 28 Days Later: policajac Rik Grajmz se budi iz kome u kojoj je proveo neki nedefinisan vremenski period i zatiče svet ni nalik onome koji je ostavio. Ceo svet je naime pokriven otpacima i zarđalim automobilima, nigde ni žive duše, sablastan je i prazan. Prazan? Ne, jer puste zgrade i ulice vrve hodajućim leševima čiji je jedini cilj u životu, pardon, smrti, da želuce napune svežim ljudskim mesom.

Usamljen i nenaoružan, bez ikakve ideje šta se to dešava i kako je počelo, Rik ima samo jednu nameru - da pronađe svoju ženu i sina. Da bi u tome uspeo, mora da nauči kako da preživi. Pronalazak porodice za koju je mislio da ju je izgubio, smiruje Rikove brige samo za trenutak. Kao policajac, ostatak reda i zakona onog starog, mrtvog ali nikako ne upokojenog sveta, on sada, uz svoju porodicu, mora da od navale zombija zaštiti i pravu malu komunu sačinjenu uglavnom od žena i dece. Taj nezahvalan zadatak nimalo mu ne olakšavaju trvenja i nesuglasice unutar grupe, od kojih je najozbiljnija ona koju ima sa svojim bivšim partnerom koji potajno sve više i više žudi za njegovom ženom. Rasplet ove nevolje vodi u nove, dok se Rikova mala kolumna kreće opustošenom Amerikom i trudi se da opstane u potpuno neprijateljskom svetu sutrašnjice…

Robert Kirkman drži u rukama sve konce priče, kroz koju čitaoca vodi sa sigurnošću pripovedača veterana, što uostalom i jeste. On jako dobro balansira stravom i humorom, a njihova posebna mešavina, začinjena očiglednom rešenošću scenariste da ne potcenjuje inteligenciju svojih čitalaca, čine ovaj strip veoma specifičnim produktom savremenog američkog strip tržišta. Scenarista sa toplinom slika svoje likove, pa je možda upravo to i razlog što i sam čitalac iznenada hvata sebe kako zaista strepi nad sudbinom Rika Grajmza i njegovih štićenika. Visokom kvalitetu stripa Okružen mrtvima u velikoj meri doprinosio je i crtač Toni Mor, koji sa puno truda i tačnosti predstavlja postzombijevsku Ameriku. Opustošeni gradski pejzaži naseljeni spodobama, te spokojni prirodni predeli, naizgled nedodirnuti bolešću koja je gotovo zbrisala ljudsku vrstu, samo su neki od vizuelnih prizora od kojih zastaje dah. Blaga stilizacija likova kojoj je Mor pribegavao, paradoksalno doprinosi opštem utisku realističnosti stripa, a njegovu pravu snagu čini kadriranje, koje je najčešće veoma fluentno i uvek krajnje efektno. Nakon šeste epizode, crtanje stripa preuzima Čarli Edlard, koji stripu daje jednu mračniju, realističniju formu. Blage stilizacije lagano nestaje, raste realističnost u tretmanu, kako mrtvih, tako i živih likova, a uz stalne sive tonove čija je nadahnuta upotreba zaštitini znak serijala od samog početka, Edlard počinje da sve više koristi jake senke, pa samim tim i jake crne površine, što stripu dodaje jedan novi, jeziviji šmek.

Walking Dead je interesantan, inteligentan i nadhnut takmac filmovima strave i užasa koji ovih dana niču kao iz voda u Americi, ali i širom sveta, uprkos tome - ili možda upravo zato - što je strip.

Add comment


Security code
Refresh