Menu

logo

Animal'z

Piše: Zlatibor Stanković

animalz

Da li Animal`z označava početak nove sage Enkija Bilala ili je reč o usamljenoj storiji o ledenim predelima u kojima šačica usamljenika pokušava da pobegne od sveopšte kataklizme i pronađe svoj „eldorado“? U oba slučaja, francuski autor srpskog porekla, u svom najnovijem ostvarenju daje konačnu viziju ljudskog (ne)postojanja, povratak prirodi i veštačku animalizaciju kao jedinu mogućnost za opstanak ljudske rase, ne odustaje od ljubavi i humanosti, i, kako samo on to ume, kroz sivilo života, obojeno samo bojom krvi, poklanja sliku sveta dovoljno mučnu da se, kada zatvorimo korice stripa, osetimo srećnim što živimo u ovom našem, i dovoljno uverljivu da se zapitamo u kakvom ćemo živeti sutra.

ANIMAL`Z: BUDUĆNOST PO BILALU

Budućnost da, žanrovski proizvod ne. Od naučne fantastike Animalz dobija samo obrise, granice rastegljive i mutne kao i predeli kroz koje prolazi grupa ljudi u potrazi za mestom koje je sačuvalo bar deo nekadašnjeg sveta nakon što je planeta doživela prirodnu kataklizmu označenu kao krvni udar. Ko je i kako preživeo udar? Ako se Bilal pita, to su (bi) mogli da učine usamljenici koji su (bi) sa sobom poneli samo mudrost prethodnih dana, naučnici koji su (bi) predvideli neizbežno i u stvaranju hibrida ljudi i delfina uočili mogućnost za spas čoveka, ljudi koji su (bi) poslužili kao zamorci, takođe, na kraju i oni koji su (bi) sa sobom u budućnost, ili kraj, poneli najgore od čoveka, animalno u najsirovijem obliku.

Iako se u Bilalovoj nameri, počev od naslova albuma koji asocira na Kronenbergov Existenz, kao i naslovnice koja omažira jednu od naslovnica Animal Mana Granta Morisona, mogu naslutiti uticaji ili dela na čijem je makar idejnom tragu, njegov postkataklizmični svet odmiče dalje od onih koje nude pomenuti autori. Ponajviše zbog toga što mu se ne naslućuje kraj. I kako bi? Zemlja je promenila svoje lice, čovek svoju prirodu. Jedini izlaz za junake Animal`za je oaza usred leda i okeana.

Igrajući se belim i crvenim pastelom po plavom papiru, prateći zagasitim tonovima brodove očajnika, Bilal od početka sugeriše da u svetu njegove budućnosti nema mesta za brda oivičena šumama i travom, a njegovi junaci na momente čak ne znaju da li se pred njima uzdiže deo masiva Mon Blan ili Mont Everest. Tako čovek postaje zarobljenik sopstvenih (ne)dela i ambicioznosti koja ga je dovela do ivice ponora, i sada može da ga usmerava jedino ka opstanku. Istopićemo se tu gde jesmo, kaže Bejkon, jedan od prvih zamoraca u testovima osmišljenim da čoveka vrate okeanima, jedinom utočištu ideje o opstanku ljudske rase. Bejkonov saputnik i sapatnik je niko drugi do, naučnik začetnik nove grane genetike-hibridizacije, njegova supruga i usvojena ćerka, takođe zamorac, najnapredniji od svih.

Reprezentativnu skupinu novog sveta upotpunjuje Lester Autsajd, putnik čije ime dovoljno govori samo za sebe i bez isticanja onoga što je i sam rekao: "Niko na svetu nije sam kao ja." Čini se neverovatnim da je Bilal u usta junaka nastanjenog u svetu lišenom gotovo svake nade, odlučio da stavi ove reči. Opet, neverovatno je upravo reč koje nema tamo gde radio-stanice izveštavaju o geografskim devijacima i permutacijama mesta, a svaki čovek se projavljuje kao pravo malo čudo, sposobno da uobičajene fraze pretvori u autentični samrtni krik civilizacije, ali i svakog čoveka ponaosob.

Svoje protagoniste Bilal smešta u jedan čamac za spasavanje tek pošto je svaki od njih prošao svoj put inicijacije. Iako su neki od njih ubice, neki žrtve koje su se iznova ovaplotile kroz hibridizaciju, neki naučnici kojima se imaju zameriti nehumani eksperimenti, a neki tek ljudi koji nastoje da se održe na površini leda i vode, trenutak novog srastanja sa prirodom, u kojem čak ni beli medvedi, kitovi i slonovi ne prave razliku između čoveka i sebe, briše svaku razliku ili je pretapa u apsurd u kojem za junake i čitaoca nema konačne istine. Ono sa čim Bilal ne kalkuliše jeste rastanak sa prošlim. Koristeći se citatima najznačajnijih pisaca i filozofa, Bilal formira i dva lika koji delaju izvan pomenute grupe, i koji će je se dotaći na samom kraju albuma, posejavši pre toga, kroz citate, seme iskustva čovečanstva, osuđeno da istrune u nepreglednoj pustari zajedno sa njihovim telima.

Ipak, u albumu koji poseduje prepoznatljivu pripovedačku notu scenariste Pjera Kristena, Enki Bilal ne osuđuje čoveka na večito lutanje. Neki od likova budućnost pronalaze u prepuštanju hibridizaciji, neki u tome što su već predstavnici nove rase načinjene od onog što bi ljude i delfine udružene trebalo da učini da se ovi prvi održe na licu Zemlje, neki u daljem lutanju podstaknutom saznanjem da njihov eldorado ne može biti dalje nego što je bio na početku puta, neki u onom što je prošlo, a trajaće i kad njih ne bude. Sa stranica Animal`za kroz citat progovara i Semjuel Beket - najgori je početak, pa sredina, pa kraj; na kraju, najgori je kraj. Srećom, pa Bilal dozvoljava da kraj tek naslutimo...

Add comment


Security code
Refresh