Menu

logo

Dardaneli

Piše: Zlatibor Stanković

dardaneli

Stvarno koje se moglo dogoditi, ali nije. Izmaštano koje jeste napisano, ali onda i nadograđeno. Učinkovita kombinacija pripovedačkih elemenata, više nego uspešno oprobana u strip-scenarijima legendi poput Alana Mura, Vorena Elisa i onih koji su usledili nakon njih. Vođen, možda, idejom začetom u sopstvenom eseju o “Ligi izuzetnih džentlmena”, delu pomenutog britanskog scenariste, ili nekom koju je, kao toliki drugi scenaristi, dovoljno dugo nosio sa sobom da ona naposletku ponese njega, tek scenarista “Družine Dardaneli”, Pavle Zelić, rešio je da proveri istinitost tvrdnje velikog Ticijana Sklavija - nije velika stvar ispričati svoju priču, to može gotovo svako, umetnost je ispričati onu koju je toliko njih već ispričalo i učiniti je svojom. Zajedno sa crtačem Draganom Paunovićem, Pavle to jeste učinio. Da li je njihova priča postala i naša? Jeste. Dovoljno da se može reći

BILO JEDNOM U JEDNOJ SRBIJI

Zašto kafana Dardaneli? Zato što se u Srbiji, kažu, najvažnije odluke donose u kafanama. Zato što je ova pomenuta bila stecište imaginarnog sveta koji se ponekad tek uobličavao u glavama pisaca, pesnika, dramaturga koji su posećivali kafanu Dardaneli i osvanuli već na prvoj tabli strip-albuma u izdanju System Comicsa. Vrata kafane su odškrinuta već na početku pripovesti, samo da bi se pokazalo da vode do drugih, za  scenaristu mnogo važnijih. Pavle Zelić ne skriva nameru da se posluži oprobanim Moore&Co receptom, te čitaocu već na prvih desetak tabli otkriva egzotičnu družinu, kao i razloge zbog kojih je okupljena. Dobra strana toga je što za čitaoca nema dileme - pred njim je visokooktanska akcija u kojoj će se srpski narodni junaci, fatalne žene, špijuni, pa i vampiri, naći na istom putu. Loša je ta da se kritičar Zelić, u svom scenarističkom debiju, previše oslonio na čuvene uratke podžanra kojem pripada i “Družina”, pa sam početak strip albuma, iako poseduje veliki potencijal mikrokosmosa kafane Dardaneli, više liči na nastavak događaja koji su se nekada i negde ranije, kotrljali iza leđa čitaoca. Ipak, krajnji ishod bezmalo prve trećine albuma je da su i Zelić i crtač Dragan Paunović pokazali da znaju šta žele i da je njihova priča o paralelnoj i izmaštanoj istoriji Srbije koja se suočava sa najezdom fabrikovanih vampira, priča u kojoj će istorijski i književni likovi biti podržani Paunovićevim strpljenjem i željom da se pored ilustracije kojom se dugo bavi, i strip pokaže kao okruženje u kome se dobro kreće. Kako to obično biva, i bez crtačeve želje, za njega se vezuju crtački uzori. U Paunovićevom slučaju, osim stidljivih naputaka u intervjuima u kojima se izdvojilo ime italijanskog crtača Korada Roia, a koji se daju potvrditi na stranicama albuma, za tako nešto nema previše mesta. Možda ponajviše zbog razvijenog grafičkog izraza oformljenog i pre početka rada na “Družini Dardaneli”, Paunović na momente demonstrira virtuoznost, na momente, opet, zadržava svoj grafički potpis na štetu stripskog, održavajući kvalitet crteža, ali ne nalazeći pravu meru između grafičkog i narativno-dinamičkog. Bez obzira na to, akcione skvence deluju ujednačeno, likovi su umešno formirani, a pozornica postavljena.

Arhitektonski izmenjen i tehnološki unapređen Beograd, jasno su predstavljeni kao posveta jednom Beogradu i Srbiji kakvih nikada nije bilo, što Zelić i sam ističe. U ovom špijunskom hororu našlo se mesta za Glišićevog vampira Savu Savanovića, Andrićevog Karađoza, Tolstojevog Vronskog, Ćosićevog Vukašina Katića, Kafkinog Jozefa K. i, ma kako bilo teško poverovati, za još neka “zvučna imena” domaće i svetske književnosti. Kapa dole Zeliću za hrabrost sa kojom se uhvatio u kolo sa toliko brojnim likovima. Kapa dole i za ono što je uspeo da uradi sa njima. Ostaje, ipak, opravdano pitanje da li se priča mogla ispričati i bez nekoga od njih? Celovitost scenarija i krajnji rezultat kažu ne, nedorađenost nekih likova u odnosu na neke druge suprotno. Lako je pomisliti da se scenarista oslonio na svoju osnovnu premisu - da junaci budu odmah prepoznatljivi svima onima koji su u životu pročitali tek po koju knjigu. U tom slučaju - zacrtano, nacrtano, postignuto.

Konačni ishod bio bi još jači da je Paunoviću ostavljeno prostora da na račun dijaloga, neke od najboljih akcionih sekvenci umetne u veće, američke kadrove kakve ove zaslužuju. Time bi ne samo one same postale efektnije, već bi se to desilo i sa većinom naratorskih prekretnica. Neka to ostane jedan od Paunovićevih zadataka, mnogo lakši od onog koji je već savladao - ujednačenost crteža.

Kada se posle čitanja korice albuma sklope, utisak sinergije očiglednih talenata scenariste i crtača u njihovom ambicioznom poduhvatu ne može se izbeći, baš kao ni nadanje da serijal, kako su i sami najavili, tek očekuje rasplet, onaj koji će doneti akciju poput one već prikazane, još razrađenije likove i potpuniju sliku sada tek nagoveštene, lepše, nikad dosanjane Srbije.

Add comment


Security code
Refresh