Menu

logo

Nežni Dalibor - Normalan život

Piše: Aleksandar Nikolić Coa

nezzni_dalibor

Nežni Dalibor je glupo ime. Možda je ono i razlog odbijanja nekih ljudi da detaljnije poslušaju bend. Nisu ni svesni šta propuštaju i da se iza tih idiotskih reči krije jedan nadasve originalan i ozbiljan bend koji je, evo, već stigao i do drugog albuma. „Normalan život“ se pojavio niotkuda i bez bilo kakve pompe koja bi ga najavila. Ali to što on „govori tiho i nosi psa sa sobom“ uopšte ne mora da se shvatio kao neki invaliditet. Naprotiv! Njegova introvertnost i intimnost se samo lakše zalepe ko krpelj po telu slušaoca. Dosta toga ga razlikuje od prvenca „Sredstva i veštine“ koji je najavio bujanje cele jedne „nove srpske scene“. I odradio je odličan posao.

Na „Normalnom životu“ je da odvede bend svojim putem u dalje istraživanje svog zvuka. Na TV - u i radiju se prvo zavrtela „Jeste li poludeli ljudi?“ koja se ujedno prva zavrti i kada pustite album. Trominutna buntovnička mini himna sa surf rock uticajima koji su je približili Bambi Molesters vajbu. I tad sam pomislio: “OK, to je to. Nastvlja se zvuk sa prethodnog albuma“. Ali je već sa drugom pesmom album uzeo lopatu u ruke i krenuo drugim pravcem-pravo u dubinu. Sam naziv druge pesme „NZO“ (Napad zlog optimizma) dovoljno govori o smeru. „Obrtaj“ liči na prevrtanje u krevetu u sred košmara. Što se direktno nadovezuje na prvi stih sledeće „Ne postojim“: Ne postojim - osam sati spavam. „Savest“ svojim sablasnim deonicama razlaganja, koje podsećaju na Radioheadov „Paranoid Android“, i jakim refrenom nagriza um slušaoca i uvodi ga u šestominutni „Atom“ koji opisuje razlaganje univerzuma i čoveka kao njegovog sastavnog dela uz kosmičke gitarske pasaže. Čak je i sledeća, „Glupi avgust“ sa bezazlenim nazivom i uvodom daleko od zlog optimizma, ali zato blizu raspadu sistema koji vodi krešendu odustajanja i prihvatanju „Straha“ kao besmislenog. „Mogu da zaborave na mene“ je verovatno jedna od boljih na albumu jer se brzo urezuje u korteks cvilećom gitarom. „Bilo gde“ i „A.b“ dovode album do kraja te iskopane jame koja vrlo lako može poslužiti i kao grob. Iako se album završava željom za boljim životom, možda smo ipak zaglibili duboko. Toliko duboko da ne možemo ni lopatu da dobacimo do površine, a kamoli da se popnemo gore.

„Normalan život“ zvuči poput dobrog prijatelja veseljaka koga je zadesila tragedija, pa je postao setan i melanholičan, zaglavljen u svom svetu prepunom problema. A teško da ima nečeg lepšeg i iskrenijeg od tuge dobrog čoveka.

Add comment


Security code
Refresh