Menu

logo

X-Men: Prva klasa

Piše: Zoran Janković
Režija: Matthew Vaughn
Uloge: Michael Fassbender, Jamers McAvoy, Jennifer Lawrence, Kevin Bacon, Rade Šerbedžija

x-man2

Prequel, sequel ili reboot? Novo vreme sa sobom nosi i novu terminologiju, ali ono što je u ovom slučaju daleko važnije, pred nama je napokon jedan odličan film nadahnut stripovskim nasleđem kuće Marvel. A dosta je vremeno prošlo od „Blade“ poduhvata. „X-Men: Prva klasa“ je izvanredan film i tu činjenicu ne može da u zasenak baci ni terminološka dubioza sa samog početka ovog teksta, baš kao ni vesti o nešto suzdržanijoj reakciji bioskopske publike s one strane Atlantika (film tamo prolazi „samo“ umereno dobro). Matthew Vaughn je prešao dug put od sekundanta (i producenta, pa i kuma!) Guya Ritchija do traženog rediteljskog imena u holivudskoj A  ligi.

Ruku na srce, taj status je pošteno zaslužio. Njegov ostrvski debi „U vrtlogu zločina“ i dalje slovi kao vrlo dobro ostvarenje i jedan od ponajboljih britanskih gangsterskih filmova novijeg kova. Američki prvenac „Zvezdana prašina“, po literarnom predlošku Neila Gaimena, bio je sasvim zadovoljavajuće delo koje je jasno i glasno potvrdilo Vaughnovu spremnost za zamašnije zahvate i ambicioznije nelokalne produkcije, a mnoge je oduševio vanserijskim „Kick-Ass“ lane.

Prva dva dela X-ljudi zastali su na putu ka odličnom filmu, a upravo to i ništa manje se očekivalo od Bryana Singera. Treći deo („Poslednje uporište“) u režiji Gavina Wooda, pak, zatekao je publiku i kritiku svojim neočekivanim B štimungom i brzopoteznošću, te je, premda je reč o uspešnom ostvarenju, sazrelo vreme za ozbiljan remont. Vaughn kome je, inače,  nuđena režija „Poslednjeg uporišta“ viđen je kao čovek promene.

Ta očekivanja su, sada je to posve jasno, bila sasvim opravdana,  jer se ovaj film već u prvoj četvrini ne nametne samo kao ozbiljni kandidat za najkvalitetniji naslov u okviru serijala, već i kao jedan od najboljih repertoarskih filmova tekuće godine. Vaughn X-ljudima daruje spoj veštine, ambicioznosti i zavodljivosti, i upravo to ga čini sjajnim filmom. „X-men: Prva klasa“, iako izmešteni u šezdesete godine prošlog veka, lako komuniciraju sa ovovremenskom publikom, namećući se i kao uzor za buduće adaptacije stripom nadahnutih filmova i smislenih bioskopskih naslova koji ničim ne vređaju dostojanstvo i pamet publike još uvek rade da plate za bioskopsku ulaznicu.  Šta više, moglo bi se bez imalo preterivanja ustvrditi da ovako sročeni X-ljudi tačnije odražavaju samu suštinu ovog strip-serijala.

Vaughn preuzima Singerovu nit kojom je potenciran princip drugosti i usamljenosti usled manjinske stigme, ali umesto hladnog i pomalo ciničnog tona prethodnika, Vaughn se odlučuje za sasvim primerenu emocionalnost koja se potom pokaže kao pravi ključ za bavljenje ovim (u suštini) opštim mestom i mnogo puta viđenom postavkom u svetu kako stripa, tako i filma. Sa jasno i nepatvoreno postavljenim emocionalnim utemeljenjem Vaughnovi X -ljudi mogu da sigurnijim hodom krenu put pokušaja integracije ili izolacije sa osvetničkim pobudama.

Na tom planu u značajnoj meri pomaže i izmeštanje sveta X-ljudi u hladnoratovske šezdesete gde dimenzija te pomalo naivne psihološke postavke i emocionalog disbalabnsa nalazi srećniji i prirodniji habitat. Naime, odrastanje se čini svrsishodnijim u svetu jednostavne polarizacije i početnih faza potrage za zajedničkim neprijateljem. Sasvim u skladu sa tim je verna i odmerena stilizacija koja će, sasvim prirodno, imajući u vidu obilje naprava i moćnih oružja, probuditi asocijaciju na ranije naslove iz serijala o Jamesu Bondu (serijala koji je u ovoj poslednjoj inkarnaciji znatno izmenio svoju konstituciju, ali o tom nekim dugim povodom).

Osim toga, Vaughn ovu višekraku priču, gotovo pa društvenu hroniku vodi sa lako primetnom lakoćom. Njegova naracija je pregledna, akcioni segmenti maštoviti i upečatljivi,  a naracija lišena svih stranputica i viškova. Vaughn pri tom očitava dosta mudrosti i sigurnosti u profilisanju likova koji, ojačani zrelim glumačkim kreacijama, lako pronalaze put ka emotivnoj reakciji publike, što ovaj deo X-ljudi dovodi u ravan sa najefektnijim naslovima iz crowd-pleasing prominijencije, a publiku do  potrebe za glasnim ispoljavanjem ushićenja.

Lako je i, reklo bi se, razumno brzo kapitulirati pred ovakvim pogotkom u sam centar mete. Baš kao što je Matthew Vaughn pametno odlučio da ovaj svoj film potpuno liši ironije i bilo kakvog drugog postmodenog prenemaganja, za gledaoce bi bilo najbolje da u ovom slučaju dignu ruke od cinizma i prateće mu neverice i naprosto uživaju u filmu koji je, ostajući veran stripu kao izvorištu, ipak prvenstveno film, ozbiljno osmišljen, znalački sproveden u delo, a uz to i delo koje najavljuje, sada tu nema prostora ni za kakvu sumnju, istinski velikog autora.

Add comment


Security code
Refresh