Menu

logo

Razvojni put jednog buntovnika

Razgovarao: Velibor Petković
Intervju: Kokan Mladenović

kokan-mladenovic

Pozorišni reditelj Kokan Mladenović rođen je u Nišu 1970. godine. Značajan deo detinjstva i rane mladosti proveo je u porodičnoj kući u Donjoj Vrežini, te je u jednom od ranih brojeva „Pressinga“ predstavljen kao „najveći režiser koga je Vrežina dala - do sada!“. Srednju glumačku školu završio je u Nišu, a 1989. upisuje režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Starija ekipa - Aca, Bane, Velja, Marija i najmlađa - urednica Aneta, vrbovali su ga da piše za „Pressing“ još od pradavne 1991.godine. Ostalo je istorija Niša i pozorišta Srbije i regiona Zapadni Balkan. Izlazimo zajedno na balkon, da razgovaramo.

Demokratija je u Jugoslaviju stigla prekasno, ona je bila njena "labudova pesma". Posle prvih višestranačkih izbora 1990. godine, već naredne je počeo rat, najpre u Sloveniji, a zatim u Hrvatskoj. U to vreme, u leto 1991. godine, u Nišu je objavljen prvi broj studentskog lista "Pressing". Sećaš li se prvih tekstova? O čemu si pisao u vreme početka raspada Titove, a naše Jugoslavije?

Tadašnja glavna i odgovorna urednica „Pressinga“, Aneta Tabaković, uspela je da okupi jednu odličnu ekipu saradnika  među kojima su bili Aleksandar Blagojević, Velibor Petković, Bane Branković, Magični Ćira, Zoran Pešić Sigma i mnogi drugi zanimljivi  mladi ljudi koji su, u vreme kada nam je istorija padala na glavu, pokušali da smelo i duhovito, originalno, ali i argumentovano, govore o vremenu u kome se ljudi pretvaraju u mase, narodi u horde, a čitav jedan sistem vrednosti u kome smo rođeni i vaspitavani prestaje da postoji, sunovraćajući se u svoju nakaradnu suprotnost. Sećam se da smo imali širom otvorene oči, da nismo propuštali da prokomentarišemo devijacije koje nas okružuju, da se u redakciji „Pressinga“ živo polemisalo, ali i da nikada nismo bili cenzurisani, šta god da napišemo. „Pressing“ tog vremena je bio onaj kamenčić u cipeli koji ne dozvoljava nacionalističkim čoporima i novoj, primitivnoj političkoj eliti, da  koračaju lagodno na svom sigurnom putu u propast. Mi smo se rugali umesto da vređamo, ismevali umesto da se svađamo, iznosili argumente tamo gde su sila i buka bili jedini argumenti protivnika. U to vreme sam pisao tekstove o besmislenom ratu, pisao otvoreno pismo teatru mog rodnog grada, napadao praznoglavu gradsku upravu koja je bahato posekla drvored u glavnoj gradskoj ulici (koji ni do sada nije obnovljen), sve u svemu trudio sam se da, poput mojih redakcijskih kolega (od kojih sam ponosno najmlađi), buntovno reagujem na vreme koje je, kako Hamlet kaže „ispalo iz zgloba“. Taj buntovni  duh me, na sreću, nije napustio do danas, mada na ovo vreme reagujem sa mnogo manje šarma, a sa mnogo više nervoze.

Krajem osamdesetih tvoja generacija (1970-71. godište) završila je srednju Glumačku školu u Nišu. Režirao si predstavu "Nemušto" po motivima nekoliko dela S. Beketa, a diplomska predstava odigrana je u sali, tada kultnog "Muzičkog kluba 81". Posle više od dvadeset godina, koliko si ti lično uspeo da se izraziš, da "nemušto" artikulišeš u nešto što će i drugima biti razumljivo i značajno? Da li je u tome uspela i tvoja generacija, glumci su rasuti širom sveta, retko ko je ostao u Nišu?

Često se i sa radošću sećam svoje generacije iz Glumačke i Muzičke škole u Nišu i veličanstvene Mime Kurić koja je vodila našu školu. Većina nas je nastavila da se hvata u koštac sa velikim svetom teatra, neki u Nišu, neki u Beogradu, neki jako daleko od naše nesrećne zemlje. Ja sam se godinama trudio da to „nemušto“ iz naslova moje prve predstave, artikulišem i izrazim. Nekada sam u tome uspevao, nekada ne. Ono što je tužna spoznaja mojih traganja za odgovorima je da je to „nemušto“ progutalo grad u kome sam se rodio, teatar u njemu, kao i zemlju u kojoj smo se svi mi obreli, bezidejni i dezorijentisani.

Tokom ratnih devedesetih prošlog veka, KPGT Ljubiše Ristića bio je, pored Subotice, često i u Nišu, u Tvrđavi i u sali MIN-ovog Instituta, koju su tada Nišlije prozvale salom KPGT-a. U šali se može reći da je Niš bio Ristićeva "ratna prestonica". Ti si režirao "Seviljskog zavodnika i kamenog gosta" Tirsa de Moline, a predstava je odigrana ispred i u zgradi Gradske kuće u Nišu. Mnoge Nišlije su se baš tu venčale. Da li je izbor lokacije bio neka vrsta ironije i uopšte, u kakvom ti je sećanju ostala saradnja sa KPGT-om i koliko si, kao mlad reditelj, mogao da naučiš u jednoj od poslednjih "jugoslovenskih" kulturnih institucija?

Mi smo voleli KPGT onako kako se voli prva ljubav, celim srcem i bez ikakve ograde. Hranili smo se tim bogatstvom jezika, kultura, običaja i strasti koje su sa sobom donosili pripadnici tog divnog plemena, skupljeni sa svih strana nekadašnje Jugoslavije. KPGT je, sem što je svojim izuzetnim duhom, bio dokaz da je jugoslovenstvo moguće, bio i mesto na kome su se, u vreme „Šekspir festa“, „Molijer festa“, okupljali neki od najznačajnijih pozorišnih autora sveta. Putujući i osvajajući gradove, pretvarajući ih u velike pozorišne scene, KPGT je postao način života za nas koji smo u njega zdušno verovali. Sunovraćujući se u svoj politički ambis devedesetih, Ljubiša Ristić, verovatno najznačajniji pozorišni reditelj u istoriji naših prostora, povukao je sa sobom u propast i veličanstvenu ideju KPGT-a. Mi, koji i dalje verujemo da je kulturno jedinstvo jugoslovenskih naroda starije i značajnije od oblika njihovog političkog povezivanja, pokušavamo da svime što činimo u teatru i van njega iznova objedinimo jedan pozorišni prostor koji nam pripada. U to ime se i ova sezona sezona Ateljea 212 odvija pod sloganom „nEXt YU“.

Ratne devedesete (1991-95) proveo si kao umetnički direktor DADOV-a. Koliko je pozorišni amaterizam bitan za razumevanje teatra i otvoren za inovacije, više ili manje od institucionalizovanih pozorišta? Zbog čega je za tebe lično važan angažman u DADOV-u?

Na krizu naše kulture, evidentnu društvenu zapuštenost mladih generacija, kao i pomanjkanje zajedničkih ciljeva i ideala, svakako utiče i raspad sistema amaterizma, koji je, sa puno pažnje, projektovan u nekadašnjoj SFRJ, sa željom da što više mladih ljudi prođe kroz sistem kolektivne edukacije, izražavajući se pri tom kroz one oblike stvaralaštva koji ih uistinu zanimaju. Amaterska pozorišta, folklorna društva, literarni i pesnički klubovi, danas su gotovo nestali. S druge strane, ukinuti su Savez pionira i Savez omladine, omladinske radne akcije i još mnogo toga što je proglašeno nasleđem socijalizma, a da mladima nije ponuđena apsolutno nikakava alternativa. Na našoj nakaradnoj političkoj sceni postoje mnoge pojave na granici zdravog razuma, koje su pri tom, finansirane iz budžeta, ali nema nikakve strategije vezane za mlade. Živimo u vremenu bez idola i ideala. U takvom svetu je moj DADOV, jedno od poslednjih amaterskih pozorišta, kome se rado i često vraćam , oaza prave ljubavi prema teatru, ali i mesto na kome stasavaju neki novi klinci, izrastajući ne samo u odlične glumce, već, što je važnije, u odlične ljude.

Somborsko Narodno pozorište donelo ti je ne samo prva velika priznanja na srpskoj sceni, već i predstave koje su bile rado gledane i visoko cenjene od publike i kritike. Neke od tih predstava videle su i Nišlije, "Figarovu ženidbu", "Majstora i Margaritu"... i ljubav rodnog grada jačala je uporedo sa tvojim uspesima. Međutim, saradnja sa Narodnim pozorištem u Nišu bila je daleko ređa nego što je to publika želela - "Ludi od ljubavi" na početku karijere, "Je li bilo kneževe večere" desetak godina kasnije, a zatim „Odabrani i uništeni“ pre nekoliko sezona.  Šta je to što u drugim gradovima razumeju, kada je reč o tebi i tvojim idejama za realizaciju predstava, a u Nišu teže ili nikako?

Veliki problem našeg društva, pa samim tim i naše kulture je nedostatak kontinuiteta. U jednoj državi koja nema nikakvu strategiju razvoja kulture, koja, uostalom, dozvoli sebi luksuz da u vreme sveopšteg primitivizma usvoji najmanji budžet za kulturu od demokratskih promena do danas, iluzorno je očekivati da će lokalne vlasti zasukati rukave, pa krenuti da sređuju stanje u kulturi ili odvojiti drastično veća sredstva za programe u kulturi. Dugoročnost naših planova svela se na dužinu jednog mandata. Mandat je postao osnovna jedinica mere našeg vremena. Koliko se za jedan mandat može ukrasti, koliko istopartijaca namiriti funkcijama, koliko se, tokom mandata, može dugoročno osigurati ličnost koja, voljom Boga i naroda, mandatom raspolaže? Kakve veze taj način razmišljanja ima sa kulturom? Da stvar bude još tužnija i da pustoš koju ovakav način razmišljanja ostavlja za sobom bude veća, doprinosi i besramno menjanje svih rukovodećih ljudi u institucijama kulture, od izbora do izbora. Ono malo kontinuiteta, često i dobrih zamisli, nema kako da se razvije i realizuje. U kom ćete se hladu odmoriti ako na svakih par godina sečete šumu i sadite novu? Niško pozorište je pozorište izraženog diskontinuiteta, razapeto između kulturi nesklone gradske vlasti, sopstvenih mogućnosti i nemogućnosti, kao i prečestih promena uprava. U njemu postoje neki značajni umetnici, ali je i njima, da bi razvili punoću svog dara, potreban visokokvalitetan repertoar i usporedba sa značajnim autorima i glumcima koji dolaze sa strane. Moj lični odnos prema tom teatru, u kome sam učio o pozorištu, liči na susret sa davno zaboravljenom ljubavi - obradujemo se, zastanemo, kratko popričamo, a zatim se vratimo svojim nepomirljivo različitim životima.

Nakon tvoje uspešne režije „Razvojnog puta  Bore Šnajdera u Narodnom pozorištu u Beogradu, prava slava usledila je posle rada u Pozorištu na Terazijama. Bez obzira što Borhes smatra da je "slava nerazumevanje i to najgori vid nerazumevanja", pokušaj da se za čitaoce „Pressinga“ prisetiš "Alana Forda", "Maratonaca", sve do "Čikaga" i ako je moguće, objasniš po čemu su mjuzikli poseban izazov za režisera?

Mjuzikl je jedan od najtežih dramskih žanrova. U njemu važe sve zakonitosti koje važe i u dramskim predstavama, ali i čitava skala muzičkih i plesnih pravila i odnosa, koje čine jednu izuzetno komplikovanu strukturu za postavljanje komada na scenu. Ja sam imao retku sreću, da se, što znanjem, što intuicijom, snađem u tom lavirintu nota, pokreta, likova i odnosa i rezultati su, uistinu, ispali veoma dobro. „Alan Ford“ se igrao na stotine puta, od toga jednom, davno, i u Nišu, u kome je, ljubaznošću Laleta Đurića i „Niš art fondacije“ gostovala i predstava „Čikago“, sa obe podele u kojima su nastupali Sloboda Mićalović, Ivan Bosiljčić, Katarina Gojković, Jelena Jovičić i mnogi drugi odlični glumci koji i dan-danas, pet godina od premijere, pune salu Pozorišta na Terazijama. „Maratonci“ su nastavili tu nit uspeha, crnohumorno se poigravajući sa Srbijom u kojoj je industrija smrti najisplativija grana privrede, a istovremeno pronoseći slavu originalnog srpskog mjuzikla na internacionalnim gostovanjima. Kao ekskluzivnu novost, možemo da za čitaoce „Pressinga“ najavimo mjuzikl „Zona Zamfirova“ kojeg ću, po sopstvenoj adaptaciji Sremčevog predloška, na muziku Marka Grubića, a u koreografiji sjajne Mojce Horvat raditi s jeseni u Pozorištu na Terazijama. Zona i Mane su, naravno, Sloboda Mićalović i Ivan Bosiljčić.

Bilo bi nepravedno da zaobiđemo predstave kao što su "Opsada crkve Svetog Spasa" i "Strah i njegov sluga", koje je trebalo na pravi način "pročitati" pre nego što si svoju maštu spojio s maštom autora i izveo na scenu. Stiče se utisak da jako puno čitaš i da pazljivo biraš šta ćeš režirati.

Živimo u vreme uprošćene komunikacije. Našim fondom reči upravljaju omeđeni broj znakova na Tviteru i jednocifreni broj reči u sms porukama. Veliku literaturu nema ko da preporuči, još manje da čita. Geografijom i ekonomskom moći uskraćeni za bogata iskustva spoznaje sveta putovanjima i ličnim istraživanjima, uspešno smo sebi ukinuli i ta „imaginarna putovanja“ putem velikih i sjajnih romana. Imaginarno iskustvo važno je za čovekovo formiranje koliko i realno, proživljeno iskustvo. U to ime sam se sa zadovoljstvom hvatao u koštac sa nekim velikim romanima. Na tom tragu ću, sledeće godine, u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, pokušati da postavim roman „Na Drini ćuprija“, tekst koji u sebi, svakako, sadrži crnu kutiju balkanskog pada i katastrofe. Kad smo kod knjiga, voleo bih da odlično „Konstantinovo raskršće“ Dejana Stojiljkovića, bude podjednako priznato i u Nišu, kao što jeste u ostatku Srbije. Nije lako napraviti knjigu koja se traži,  uzbuđuje i intrigira u jednoj zemlji gde je potraga za knjigama prestala. Time je uspeh „Konstantinovog raskršća“ veći.

"Revolucija" sa navodnicima i bez navodnika bila je tvoja inspiracija u prethodnoj pozorišnoj sezoni u Ateljeu 212. Da li je inspiracija pronađena u aktuelnom trenutku tranzicione Srbije ili se koreni kriju još u staroj "gerilskoj" saradnji sa Ristićem? Kako si podneo napade na "Kosu" i optužbe da je reč o "izdaji revolucije" i slične "palanačke filozofijadnike"?

Ono što odvaja Atelje 212, na čijem sam čelu već dve sezone, od ostalih teatara u zemlji i regionu su, upravo, konceptualne sezone. Kroz prvu sezonu, pod nazivom „revolucija“ bavili smo se tužnom spoznajom jedne izneverene revolucije, tačno deset godina nakon što smo poverovali da će se naši životi brzo i radikalno promeniti nabolje. U aktuelnoj sezoni, „nEXt YU“ pokušali smo da iznova uspostavimo pozorišno tržište nekadašnje SFRJ, radeći komade koji su obeležili prostor nekadašnje Jugoslavije, poput Krležinih „Gospode Glembajevih“ ili Sidranovog „Oca na službenom putu“. Na sceni Ateljea sada, pored našeg izuzetnog ansambla,  redovno igraju takvi glumci kao što su Nikola Ristanovski iz Skoplja, Boris Cavazza iz Ljubljane, Emir Hadžihafisbegović iz Sarajeva, Zijah Sokolović i Olga Pakalović iz Zagreba i još mnogi drugi koji naš teatar čine jedinstvenim na pozorišnoj mapi Jugoslavije.

Što se „Kose“ tiče, način na koji smo u Ateljeu 212 postavili ovaj komad, govoreći o problemima današnje mlade generacije, i uspeh koji je iz toga proistekao, pokazuje da smo našli pravu meru u definisanju devijacija i nakaradnosti našeg vremena i potrebe  desetine hiljada mladih  da izraze krik svoje mladosti i svoje generacije. U društvu u kome živimo niko se sistematski ne bavi problemom odgoja i usmeravanja mladih ljudi u društveno odgovorne osobe. U mladim ljudima postoji ogromna količina akumuliranog besa i nezadovljstva koju niko ne kanališe, niti im nudi rešenja. Providno i udvorički, naše političke partije, tokom predizbornih kampanja, osmisle par otužnih slogana sa ciljem da pokupe glasove tek stasalih birača i sa dirljivom nezainteresovanošću zaborave svoja obećanja kada se glasovi prebroje. „Kosa“ Ateljea 212 definiše i artikuliše pobunu, iz današnje perspektive, ne nudeći šarenu lažu društvenog boljitka, već razotkrivajući licemerstvo društvenog mehanizma, manipulacije religijom i verom, te savremene ratove kao tužna finala multikorporativnih interesa. Kako je moguće da nam se život pretvorio u hodočašće šoping- molovima, a da ni škole, ni roditelji nisu zainteresovani za one koji dolaze? Jesu li narkotici jedini izlaz u bolji svet, a mržnja prema svemu što je drugačije naša jedina strast? Odgovarajući na ova pitanja i iznova ispisujući tekstove songova, očigledno smo pomogli jednoj generaciji da kroz pozorište izrazi nepodnošljivu teskobu sveta u kome živi. Naravno, „neoprostivi uspeh“ koji je ta predstava doživela, izazvao je velike polemike i ustalasao našu učmalu pozorišnu sredinu, sklonu samodopadljivim spektaklima i teatru koji nastaje sebe, a ne publike radi. Sedamdeset izvođenja „Kose“ pred prepunim gledalištem, tokom samo jedne sezone, pokazuje šta o tome misle oni za koje je predstava i napravljena - gledaoci.

Na kraju razgovora  s psihoterapeutom, postoji nesto što se zove "ispovest na vratima": dok izlazi iz ordinacije klijent se obično seti nečega što je ključno, a što je zbog otpora bilo blokirano - da li ti pada na pamet nešto što te nisam pitao, a smatraš važnim za svoj umetnički rad?

Ne, pada mi nešto drugo na pamet. Krst na Viniku. Monumentalno zamišljena, a malograđanskom trijumfalizmu prijemčiva zamisao koja će, bude li napravljena o jubileju Milanskog edikta, stajati kao uvreda zdravom razumu natkriljena na jedan bezidejni grad. Zamislite da je neko, u vreme komunizma (a moglo se), napravio petokraku od 50 ili 100 metara koja bi zauvek uništila horizont jednoga grada. Zamisao tog krsta duboko vređa inteligenciju i obrazovanje onih koji znaju da Milanskim ediktom hrišćanstvo nije postalo zvanična religija carstva, već je samo izjednačeno sa ostalim religijama. Zašto onda, recimo, u Nišu nije napravljen svetski centar za proučavanje tolerancije, religijskih prožimanja i uticaja, jedan centar koji bi, na ponos grada uticao na svetske tokove u proučavanju multikulturalnosti i multikonfesionalnog društva? Kako se pojam civilnog društva jednakog za sve njegove građane u jednoj zemlji u kojoj je ustavom crkva odvojena od države manifestuje kroz tone armiranog betona u obliku krsta, grandiozno naslagane u buduće svratište za svrake na Viniku? Nije li strašno što se, oko ovog projekta, horski peva oda sastavljena od glasova Srpske pravoslavne crkve,niške lokalne neuke partijske elite, dirljivo neobrazovanih mecena i javnosti koja je uvek sklona manipulisanju i grandomaniji? Da li je Isus govoreći:“Blago ništima duhom, njihovo je carstvo nebesko“, napravio slovnu grešku ili to „ništi“ u stvari znači „Niš - ti“, tj. „ti koji su iz Niša“. Kako god bilo, sluteći žalosni epilog mogu samo da citiram: “Blago niškima duhom, njihovo je carstvo nebesko!“

p.s. Ovaj me je poslednji odgovor vratio u divne mladalačke polemičke dane kada smo „Pressingom“ jurišali na vetrenjače. Radujem se tom iznova probuđenom osećaju i čestitam jubilej.

Add comment


Security code
Refresh