Menu

logo

O nama, Srbima... u sjaju i bedi

Razgovarao: Dejan Stojiljković
Intervju: Branislav Janković, autor romana "O vukovima i senkama"

o-vukovima-i-senkama-k111

Možeš li ukratko čitaocima Pressinga da predstaviš svoj prvi roman?

Volim da svoj roman, ako već moram da ga svrstam u neki žanr, nazovem istorijsko-religioznim trilerom. To je, ukratko, priča o majoru srpske vojske (dok je još postojala) koji je iniciran u  tajno društvo, pod nazivom Verni, sa zadatkom da štiti drevni artefakt koji su stari bogovi ostavili ljudima, a krije tajnu postanja. Uporedo sa njegovom, paralelno se odvija i priča mlade profesorke veronauke, pripadnice antiterorističke jedinice Srpske pravoslavne crkve (dok je ova crkva još postojala), koja traži drvenu kutiju.

Pomažući im ili odmažući, stari bogovi se kreću pored njih, uznemireni opasnošću koja preti da uništi sve religije. Kroz sve to, prateći  put drevne mudrosti  sakrivene u artefaktu, tu su i delovi, poput flashbackova, kojima, pravom slobode umetničkog izražavanja, pa... malo menjam  srpsku zvaničnu istoriju i ulogu nekih poznatih ličnosti u njoj.  I naravno, tu je i ljubav kao nešto nezaobilazno.

Šta te je zainteresovalo da se baviš temama kao što su templari, mitologija, tajna istorija?

Ovo je  knjiga o nama, Srbima, u svom našem sjaju i bedi,  a pomenute teme su samo način i sredstvo da se priča lepše ispriča, dajući joj na mistici. Zbog toga sam morao  da neko vreme posvetim proučavanju i tajnih društava i mitologije drevnih Slovena. “O vukovima i senkama” nije roman koji otkriva nešto novo u vezi sa ovim temama, ali će podsetiti ljude da postoje stvari o kojima se i dalje ćuti i koje su obavijene tajnama.  Sve je počelo istorijskom laži da su se Srbi doselili na Balkan, pa preko obmane o tome kako su jedva čekali da prihvate hrišćanstvo. Jednostavno rečeno, nama je hrišćanstvo nametnuto na silu ili kompromisima srpskih vladara sa Vizantijom. Istorija našeg naroda je postojala i pre Nemanjića, dok smo se molili nekim drugim bogovima i slavili život, a ne crkvu. Indikativno je da su nauka i religija u mitologiju strpale sve ono što im je smetalo ili nisu umele da objasne.  A što se tiče tajne istorije... mišljenja sam da je jedino  tajna istorija prava, zato je i tajna, jer  nije nam svima dato da otkrijemo istinu. Nisam zagovornik teorija zavere, ali neke stvari se jednostavno ne slažu sa zdravim razumom. Na sreću onih koji nam plasiraju te laži, ljudi  su lakoverni i skloni prihvatanju zabluda. Kako drugačije objasniti da smo pedeset godina verovali da je pas spasio Tita u Drvaru, skočivši na njega da ga zaštiti od eksplozije? Uvek sam više voleo da mislim da je vučjak skočio da ga udavi. Ali nisu samo komunisti bili ti koji su prekrajali istoriju, svaka nova vlast, maskirana u hrišćane, komuniste, demokrate ili liberale misli da istorija počinje od njih, pa nam je tako i plasiraju, stvaljajući sve ostale istine van zakona. “O vukovima i senkama” nije roman u kome informacije treba prihvatiti zdravo za gotovo, niti ih nazivam istinitim. Meni kao autoru biće dovoljno da čitaoci samo razmisle o njima.

Koliko je trajalo istraživanje za roman i do kakvih si sve podataka došao tom prilikom?

Kada se krene u istraživanje ovakvih tema, najteže pitanje je odakle početi, jer većina tačnih podataka je ili dobro sakrivena ili ne postoji, uništena vatrom, lažima ili napadima da je to jeres, i kao takva nepodobna i opasna. Jedno od zapanjujućih saznanja bilo je to da postoje pisani zapisi da su ljudi još dugi niz godina nakon njegove zvanične smrti sretali svetog Savu, koji je u stvari bio prvi srpski patrijarh, a ne samo arhiepiskop. I to patrijarh Srba i Bugara. Ili podatak da  mnoge nepismene babe u Homolju, mogu bolje da vam ispričaju legendu o Jasonu i argonautima, nego proučavaoci grčke mitologije, jer Zlatno runo se nalazilo u okolini Kladova, a ne na grčkim ostrvima. Ova legenda je duboko ukorenjena u priče ljudi iz tog kraja. Malo je poznat podatak da su vitezovi templari, oni  koji su nakon pogroma  prebegli u Ugarsku, učestvovali u Kosovskom boju na strani Srba i da su svi izginuli. Ova zemlja je prepuna tajni. Sve ove stvari, tačne ili netačne, verovali u njih ili ne, pružaju sjajne teme za pisanje. I to sam iskoristio.

Da li je tačna glasina da u Nišu postoji templarska biblioteka?

Ne, u Nišu ne postoji templarska biblioteka, ali kruži informacija da u okolini grada postoji templarska arhiva u kojoj nisu samo knjige i stari spisi. Začudili bi se koliko je i kojih Nišlija u tajnim društvima. Verovatno polovinu od njih znate ili ste barem čuli za njih. Tako da podatak da je templarska riznica blizu Niša nije nešto što bi izazivalo veliko čuđenje ili nevericu. Ako ste mogli da poverujete u to da je kuče spasilo Broza, zašto ne biste u ovo?

Već su krenula poređenja sa Denom Braunom i sličnim piscima konspirativnih trilera, šta tvoju knjigu razlikuje od njihovih?

Den Braun je sjajan tip, samo postoje glasine da on nije autor njegovih književnih blockbastera, da je on samo neko koji je svojim potpisom stao iza nečega što je neka organizacija htela da obznani svetu. I to je u redu. Neka se tajne otkrivaju bez obzira ko ih je pisao i ko stoji iza njih. Druga stvar je hoće li ljudi da ih smatraju istinom ili će i dalje ćutati, uljuljkani zabludama kojima su ih naučili. Ako je književni triler način da se ljudima neke stvari stave do znanja, ja sam za. Razlika? Jedina i najveća je ta što sam ovu knjigu ja napisao, za svoj račun i sa svoju pamet, što bi rekli južnjaci. Svakom kažem da „O vukovima i senkama“ čita kao moju književnu fikciju, napisanu bez ikakve želje da menjam istoriju ili da bilo koga ubeđujem da su neke istine u stvari čista laž. Nadam se da niko normalan neće napisati nešto poput „Dekodiranje vukova i senki“. Mada, napravio bi mi sjajnu reklamu.

U romanu se naizmenično sa glavnom radnjom prepliću važni događaji iz srpske istorije, Boj na Čegru, izgnanstvo na Krf, susret Barabarose i Stefana Nemanje... Kakvu funkciju oni imaju u romanu i da li veruješ u "zvanične" verzije tih događaja?

Pomenuti  flešbekovi  su omaž hrabrosti i veri ljudi koji su kroz vekove čuvali nešto što možda nisu ni znali šta je, ni šta predstavlja, niti su  shvatali moć i suštinu toga. Oni su samo  znali da imaju zadatak koji su morali da ispune, znajući da mnogo stvari zavisi od toga. Razmišljajući o njima, pišući ovu knjigu, ponekad bih ostao nem pred  njihovom snagom i osećajem časti. Nekada je data zakletva obeležavala nečiji život, pa svejedno da li ga je vodila u smrt, on je ne bi pogazio. Toga nema više, a nema više ni časti ni vere. Kada u nekom narodu zakletva postane “svečana obaveza”, a vera slavljenje slave u kafani, onda je taj narod pukao. Pominjanjem tih ličnosti, poznatih ili totalno nepoznatih heroja, hteo sam da podsetim da ovaj narod ima čime da se diči i da ne smatram da će nas mitovi uništiti, naprotiv, mislim da su mitovi i legende  sjajno uporište trenutno totalno izgubljenom narodu kakav je srpski. Poznatim istorijskim ličnostima sam dao neka nova lica i neke nove osobine, smeštajući ih u situacije u kojima možda nisu ni bili, ali… ja sam autor i imam na to pravo. Neko će reći da sam u pravu, neko da nisam, ali zvanične verzije su uvek verzije koje nekome zbog nečega odgovaraju, i kao takve, podložne su neverovanju.  

baneKakav je po tebi odnos paganskog i hrišćanskog u današnjoj Srbiji?

Sve više primećujem da se mnogo mladih ljudi, razočaranih trenutnim pravoslavljem, kažem trenutnim, jer se tu stalno nešto menja, od  obavljanja  službe do koketiranja sa Vatikanom, udružuje u organizacije koje neguju paganizam, tj. rodnoverje. To nisu nikakve sekte niti su bila kakva opasnost za našu crkvu, uostalom nisu ni stvorene da budu pretnja nekom. To su samo ljudi koji veruju u nešto drugo, neopterećeni dogmama i uverenjima koje nudi hrišćanstvo. Jedna od stvari na koju sam hteo da ukažem u romanu je i ta da su na ovim prostorima živeli Srbi i pre dolaska hrišćanstva, i da su imali izuzetno bogatu religiju, bez sveštenika, plašenja paklom i đavolom, bez hramova i oproštaja grehova. Ljudi su bili jedno sa bogovima. Jesam li glasnogovornik rodnoverja? Nisam. Jesam li za to da ljudima po veri njihovoj bude? Jesam. Uostalom, dičimo se Konstantinom koji je dopustio slobodu izražavanja hrišćanstva. Jesmo li mi bolji od njega pa da osuđujemo one koji žele da se vrate staroj srpskoj veri? Iliti pravoj Konstantinovoj religiji. Istorija je, kao i život, prepuna  ironije. Ali plašim se za moje pravoslavlje, dolaze loša vremena za bogove, to je uostalom i  tema oko koje se vrti moj roman.

Kakve su tvoje ambicije kao pisca i šta očekuješ od prvog romana?

Ono što mi je bitno jeste da “O vukovima i senkama” nađe put do čitalaca. Klasična i bljutava  floskula, ali tačna. Pisanje knjiga bez povratnog dejstva, tj. mišljenja onih koji je čitaju, kakvo god ono bilo, dobro ili loše, je kao da pišete pisma samom sebi i oduševljavate se kako su lepo napisana. Morate da, ako se  već bavite pisanjem, vrlo hrabro uđete u ring i primate udarce i jako udarate. Verujem u svoj roman i želeo bih da i čitaoci podele moju veru.  Što se tiče ambicija… ništa posebno, pišem i dalje nadajući se da će jednom u ovoj zemlji moći da se živi od pisanja romana.  

Koliko je Niš sa svojom istorijom i kulturnim nasleđem bio inspirativan pri pisanju romana?

Skoro sam u jednom intervjuu rekao da je Niš sjajno mesto za pisanje svake vrste književnosti, što pokazuje veliki broj dobrih pisaca i pesnika  poniklih ovde. Čudni vetrovi, konfiguracija tla, mešani geni ljudi, vampira i veštica sa kojima su se parili naši preci, podzemne katakombe, ko će ga znati šta je zaslužno za to. Postoji toliko tema vezanih za Niš, od istorije, religije, mentaliteta naših ljudi, legendi, pa čak i politike, još neobrađenih u književnosti, na osnovu kojih bi se moglo napisati brdo dobrih knjiga. Nas nekoliko, a želim da nas bude mnogo više, svojim knjigama od ovog grada stvaramo temu, ili možda bolje rečeno, od naših tema pravimo novi grad. Deluje prepotentno i pretenciozno? Možda, ali možete li bolje? Ovaj grad je pored svog kulturnog nasleđa postao pustinja. Da li će Niš biti poznat, između ostalog, i po nama, ili ćemo mi biti poznati zbog Niša, uopste nije bitno. Temelji novog grada se već vide, otvorite oči.

Add comment


Security code
Refresh