Menu

logo

Dvadeset godina tranzicije u Srbiji

Piše: Ivana Božić Miljković

protest

Interesantna je činjenica da zvanični Vujaklijin rečnik ne sadrži objašnjenje pojma tranzicija, dok se isti među Srbima toliko odomaćio da već više od dvadeset godina ne izlazi iz mode. Zdravorazumsko tumačenje pojma tranzicija kaže da je to fizički ili vremenski prostor koji se nužno stvara pri prelasku iz tačke A u tačku B. Na primer, kada smo pre nekoliko godina vadili turističku vizu za putovanje u Češku, morali smo ujedno izvaditi i tranzitnu mađarsku vizu za prelaz (dakle, tranzit) kroz tu zemlju.

Tranzit ili tranzicija, dakle, jeste prolazno i prelazno stanje, ne podrazumeva duže zadržavanje između tačke A i tačke B, a završava se ulaskom u tačku B. Tako kažu logika i zdrav razum. Međutim, kada se dogodi da stanje tranzicije potraje, odnosno, da se vreme polaska iz tačke A sasvim precizno može utvrditi dok tačke B nema nigde na vidiku, tada tranzitno područje poprima oblik tunela iz koga se ne nazire izlaz, a svako ko dođe na čelo kolone tvrdi da zna šemu izvođenja na pravi put. I tu već nastaju problemi jer zakoni logike i zdravog razuma više ne igraju nikakvu ulogu. E, tako nešto se otprilike desilo nama, na prelazu između dva sistema, dva milenijuma, dve prelazne vlade, dve države... I ne samo da se desilo, već polako postaje „never ending story“.

Na početku je sve delovalo kao savršen plan. Kada se te ’89-te godine slegla prašina sa ruševina Berlinskog zida, poslovično hladni Nemci su na svoj način proslavljali ujedinjenje, tadašnja EEZ je bila zadovoljna što će dodatno ojačati svoje dobro utemeljene pozicije, SAD su iskazale izveštačeno zadovoljstvo razvojem političke situacije u Zapadnoj Evropi, Rusi su čestitali sa neskrivenim ambicijama da svoj politički put trasiraju u pravcu suprotnom od ujedinjenja, žitelji Afrike su brali pamuk i kakao, Azijati su gledali svoja posla (obdareni sirovinama i jeftinom radnom snagom, zaista su imali posla), stanovnici Bliskog istoka su se obradovali jednostavnijoj uvozno-izvoznoj proceduri crnog zlata, a Australijanci su ionako bili daleko. U to vreme, kada je točak istorije dostigao takav broj obrtaja da se redosled i razvoj događaja nije mogao pratiti normalnim tempom, arhitekte novog kosmopolitskog poretka su uveliko mešale špil karata koje će podeliti svima koji su se u datoj situaciji zatekli na planeti.

Proces globalizacije koji je počeo krajem XIX i početkom XX veka, bio je privremeno prekinut Prvim, a nedugo zatim i Drugim svetskim ratom. Renesansu je doživeo ’50-tih godina, da bi već  ’80-tih godina zapao u krizu. Bilo je potrebno da se na svetskoj političkoj sceni izdešavaju neke nove stvari i rekonstruišu neki postojeći odnosi snaga. Ujedinjenje kao vizija globalnog sveta predstavljalo je jedino dugoročno održivo rešenje. Dakle, zapadna Evropa se ujedinila, zatim su se SAD, Japan i EU ujedinile oko ideje da kreiraju i diktiraju proces globalizacije. SSSR se raspao, a Rusija se izdvojila sa ozbiljnom namerom da u novim, globalnim okvirima postane respektabilna politička i ekonomska snaga. Kina je, vođena sličnim interesima, odlučila da se šire otvori prema svetu i okrene globalizaciju u svoju korist. Indija je, takođe, odlučna u nameri da prevaziđe siromaštvo i bedu, iskoristila svoje mega-potencijale i postala jedan od bitnih igrača na svetskoj političkoj i ekonomskoj sceni. Afrika je i dalje brala pamuk i kakao, svesna da u novom svetskom poretku nema pravo glasa. Južna Amerika je živela svoju egzotiku, svesna da će trend globalizacije preživeti na afrički način. Azija je, videvši da je trgovina najbolji (i najisplativiji) način komunikacije sa svetom, nakon industrijske revolucije prešla na IT tehnologije i uslužni sektor. Bliski istok je pauzu između dva bombardovanja od strane SAD-a koristio da ojača veze sa kupcima nafte iz čitavog sveta. Australija je i dalje bila daleko od svega. A Evropa (tačnije deo Evrope koji je voljno ili ne ušao u proces tranzicije) je bila posebna priča.

Nakon prestanka hladnog rata, zemlje Centralne i Istočne Evrope su postale svesne činjenice da kvalitetan opstanak u novom sistemu znači kompletnu promenu postojećih političkih i privredno-sistemskih koordinata. Na političkom planu to je značilo odbaciti socijalističko državno uređenje i otvoriti vrata demokratiji i višepartijskom sistemu. Na ekonomskom planu trebalo je eliminisati sva obeležja centralno-planskog načina privređivanja i okrenuti se tržišnoj ekonomiji. Svi su shvatili da otpor promenama ne donosi ništa dobro i da je upravo ovaj prelazak iz tačke A u tačku B uslov dugoročnog opstanka i razvoja. I tako smo ušli u tranziciju.

Zemlje Centralne Evrope su se odmah ujedinile oko ideje priključenja Evropskoj uniji i čini se, od prvog dana tranzicije uporno i efikasno radile na njenom što skorijem završetku. Slovenija je, takođe, imala određenu averziju prema tranziciji - shvatili su je kao domaći zadatak koji treba što pre završiti da bi se igrali u velikom cirkusu Evropske unije. Rumuni i Bugari su imali iste ambicije - i njih je ta tranzicija jako žuljala i želeli su da je se što pre oslobode. Samo su još Albanija i ostalih pet republika nekadašnje SFRJ ostale u tranzicionom tunelu i u istom obitavaju već više od dvadeset godina. Uz to im je u literaturi nadenut termin „zemlje zapadnog Balkana“. Valjda da bi se lakše razlikovale od ostatka sveta. Nekada izgleda kao da je tranzicija ušla u njih te ih nikakva političko-ekonomska magija ne može spasiti te pošasti. A možda nemamo dovoljno kvalitetnog vrača? Možda je i on jadan u tranziciji kao i mi. Ko zna.

Elem, Srbija se sada već davne ’89-te godine odlučuje da svoju budućnost kroji po evropskim standardima. Za početak je uveden višepartijski sistem, koji je istini za volju, desetak godina imao sva obeležja jednopartijskog sistema (ili diktature, kako vam drago), otprilike sve do 2000. godine kada demokratija u Srbiju ulazi na velika vrata. Zahvaljujući političkoj tranziciji nismo imali matursku ekskurziju (na već tradicionalnim ex-Yu destinacijama koje su bile namenjene maturantima besneo je rat, a za ove okolne nije se imalo para). Zahvaljujući potezima povučenim u okviru tranzicije, saznali smo da čudan otvor u podnožju zgrade, enigma generacijama klinaca iz komšiluka, vodi pravo u sklonište. U tom vrtlogu, nečijom greškom prepolovljen je broj mladih ljudi u Srbiji - neki su jednostavno poslati da se nađu u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, a drugi su pobegli u beli svet. U toj tranziciji, stradali su mnogi koji su mislili drugačije, mafija je isplivala na površinu, a kriminal je sa filmskog platna sišao među običan svet. Takođe, prvi put smo se susreli sa degradacijom akademski obrazovanih ljudi, prvi put shvatili da je od kvaliteta stečenih znanja i veština, važnije na čijoj si strani, prvi put videli očaj i beznađe... mnogo toga se desilo prvi put.   

Ekonomska tranzicija nam je pokazala primenjenu teoriju koju smo, mi ekonomisti, učili na fakultetu: kako se iz galopirajuće prelazi u hiperinflaciju, kako izgleda bezvredna novčanica sa nulama koje se protežu u nedogled po sveže štampanom papiru. Spoznali smo, takođe, tranziciju koja je pomagala velikim državnim i društvenim preduzećima da lakše pređu iz sjaja u bedu, videli smo ljude koji pod parolom privatizacije ostaju bez posla i postaju „tehnološki višak“ i ničiji problem. Na tržištu radne snage, prvi put su ponuđeni diplomci po promo ceni (na akciji) od 100 evra mesečno. Postalo je bespredmetno trošiti vreme i energiju za sticanje diploma i zvanja, klincima su postali uzor neki drugi ljudi, koji se hvale svojim školskim neuspesima (pod uslovom da školu uopšte imaju u biografiji), ali eto, danas su „sposobniji“ od mame i tate, sve mogu brže i lakše i vode život pred kojim se svakom napaljenom tinejdžeru rašire zenice. Porodica je dakle, kao osnovna ćelija društva, degradirana, a negde u tranziciji nestao je i autoritet onih koji su nekada predstavljali paralelnu osovinu razvoja mladih ljudi. Reforma školstva (po EU standardima) dovela je do opšteg rasula, profesorima vezala ruke, a đacima ukazala na to koja su njihova prava u savremenom sistemu. Uz prava, naravno idu i obaveze, ali njih niko ne spominje. Valjda ne sme. U raspodeli savremenih oruđa za rad, batina je pripala đacima. Otvaranje prema svetu, pod okriljem tranzicije donelo nam je pravu invaziju Kineza, ne samo po Srbiji, već po čitavoj Evropi. Prihvatili smo ih sa simpatijama i poštovanjem, pazarimo kod njih (samo foliranti mogu da tvrde da nikada ništa nisu kupili kod Kineza), ali iako nam je ideja bratstva i jedinsva usađena u genetski kod, toliko im ipak nismo mogli dati. Bar do sada nikoga nisam čula da kaže „braća Kinezi“.

Kako ništa u životu nije isključivo crno niti isključivo belo, već su u pitanju nijanse sivog, tako ni proces tranzicije ne možemo posmatrati samo sa tamne strane. Taj proces nam je u nekom istorijskom razdoblju bio jedina opcija - jedina koja vodi nekakvom prosperitetu. Zahvaljujući tom procesu, strani kapital je našao put do Srbije. Drugi je problem i sasvim posebna tema što smo ga pustili da se usidri baš svuda: u društvena i javna preduzeća i u sve pore finansijskog sistema. Ako toliko potenciramo nacionalizam, to je bilo idealno mesto da isti primenimo u najčvršćem i ujedno najmekšem obliku i da precizno definišemo šta po svaku cenu ostaje u državnom vlasništvu, a šta možemo ponuditi ino-investitorima. Sa stranim kapitalom i otvorenim tržištem, stigle su i belosvetske robne marke i danas se kvalitetan šoping može obaviti u bilo kom od većih gradova Srbije. Zahvaljujući tranziciji (ili našem dobrom vladanju) ukinute su vize, tako da je veliki broj građana Srbije dobio priliku da vidi svet. E sad, što ta prilika ide ruku pod ruku sa finansijskim mogućnostima, to je posebna priča. A poseban materijal za danonoćnu diskusiju jeste da li smo taj bezvizni režim koristili na bezvezan način, pa sada razmatraju argumente da nam ipak vrate vize i to u sred letnje sezone. Dakle, nije sve tako crno, zahvaljujući tranziciji i još više globalizaciji, postali smo moderniji, tehnološki opremljeniji, upoznali smo svet (na njihovom ili našem terenu, svejedno), raznim programima stipendija omogućeno je mladim ljudima da se obrazuju i steknu nova znanja, doživeli smo pravi kulturni šok (u pozitivnom smislu), prekopirali smo mnoge pozitivne ideje sa Zapada i implementirali ih u naš sistem.

Znači nije ta tranzicija toliki bauk i problem (pa mnogi naši susedi su je uspešno preživeli). Problem je u tome što predugo traje i možda još više u tome, što se ne vidi kraj. A da smo poslušni - jesmo. Čim iz EU stigne depeša da menjamo lične karte, tablice, poštanske sandučiće, da vakcinišemo pse lutalice, zagrlimo manjine, pustimo lgbt populaciju da jednom godišnje prošeta ulicama, mi odmah to uradimo. Momentalno. Oni kažu: „Formirajte CEFTA zonu slobodne trgovine!“ Mi formiramo. Oni kažu: „Trgujte sa Hrvatima i ostalim susedima!“ Mi trgujemo. EU kaže: „Uhapsite Mladića!“ Mi se odmah damo u poteru po čitavom svetu, privedemo svakoga ko iole liči na dotičnu personu i dok se tu dokaže ko je ko, prođe desetak godina. U momentu kada smo se nakon temeljnog češljanja planete po tom pitanju, vratili kući praznih šaka, Mladić nas je sačekao tu, u komšiluku i uhapšen je bez problema. Bilo bi dobro da za rešenje ovog zadatka od Evrope dobijemo nešto više od čestitki i „snažnih pohvala“. Status kandidata za početak. Mada, ni to ne mora ništa da znači. Evo, na primer, Turska ima taj status već dvanaest godina. Sada će biti interesantno videti šta će zameniti ovu „najveću prepreku Srbije na putu ka evrointegracijama“. Sigurno će nam tražiti nešto u vezi sa Kosovom. Da priznamo nezavisnost ili tako nešto... Od realnih problema i zahteva ostao je još onaj da treba smanjiti korupciju... sečemo mi stablo, al’ koren je jak. I taj kriminal... kao oni toga nemaju. I pravna država... dobro, biće jednog dana, radimo na tome. I spoljni dug... aj’te molim vas, šta su 23 milijarde evra? Pa znali smo mi i bolje od toga. Inflacija? Pa dobro, nismo dozvolili da pređe 11,5% prošle godine, a moglo je da nas bude baš briga, pa da dozvolimo da udari u 20%. Nezaposlenost? To će se ispeglati čim uđemo u EU. GDP? Prošle godine smo ostvarili oko 30 milijardi evra, što je fantastično ako uzmemo u obzir da nam privreda radi na 33 obrtaja. To je 4.138 evra po glavi stanovnika. Malo li je? Ako uzmemo u obzir činjenicu da su ekonomije Grčke, Španije i Portugalije onomad primljene u sličnom ruiniranom stanju, onda pozivanje na slabe ekonomske parametre nije najubedljiviji razlog da nas EU ignoriše i smišlja uvek nove igre bez granica. Još ako imamo u vidu Grčke brljotine od 2000. na ovamo (fingiranje spoljnotrgovinskog deficita u godišnjim izveštajima, njihov spoljni dug, prošlogodišnja kriza koja je stavila znak pitanja na stabilnost evra i sl.) i visok stepen tolerancije koju EU pokazuje prema istima, nameće se zaključak da proklamovana makroekonomska stabilnost i nije toliko važna. Pa, kad bolje pogledamo i Bugarska je primljena u EU sa otvorenim i nerešenim problemom korupcije, ni Rumunija nije po ekonomskim parametrima ispunjavala uslove, a ipak su postale deo ove „velike evropske porodice“. Dakle, ekonomska situacija nije od presudnog značaja. Ispred nje je politička stabilnost, transparentnost, lojalnost... i ostale sitnice koje podrazumeva život u velikoj (i tuđoj) porodici.

Dvadeset godina dugo o(p)stajanje u procesu tranzicije dokaz je da smo narod sa čvrstom voljom i ambicijom da uspemo i završimo započeto. Dvadeset godina igre mačke i miša od strane Evropske unije, govori o tome da njihove namere prema nama možda i nisu tako ozbiljne. U prilog tome je i izjava Krisa Patena, nekadašnjeg Komesara za spoljnopolitičke poslove EU, data na samitu u Solunu 2003. godine koji je bio posvećen zapadnom Balkanu i problemu njegovog priključivanja u EU. Obratite pažnju: „Mapa Evropske unije neće biti potpuna dok zemlje zapadnog Balkana ne budu u nju uključene. Ostalo je još mnogo posla: reformisanje ekonomija, standardi državne uprave i demokratija regiona ostaju glavni izazovi - uz stalnu bitku protiv korupcije i borbu protiv organizovanog kriminala. Ono što predlažemo danas, pokazuje da će EU učiniti sve što može da ovim zemljama pomogne u pripremama, a naša želja da ih jednog dana vidimo kao članove je stvarna.“ Bilo je to 2003. Danas je 2011. godina, a vremenska odrednica „jednog dana“ ima širok dijapazon značenja. I obično ne znači ništa. Ipak, jedno je sigurno: tunel tranzicije je kao i svaki drugi - nemoguće je okrenuti lokomotivu i vratiti se u tačku A. Jedina opcija je napred, pa gde stignemo. Sa navikama koje ćemo usput menjati, lekcijama za budućnost koje ćemo usput učiti, iskustvima koja ćemo skupljati, svešću koju ćemo, individualno i kolektivno osvežavati i nadograđivati i bez zablude da kraj tranzicije znači ulazak u Evropu - mi smo već vekovima tu i geografski ne mrdamo odavde. Tek kada promenjeni i prilagođeni zahtevima novog doba (ili zahtevima jačeg) postanemo politički, ekonomski i kulturni deo Evrope, možemo da se nadamo da naš tranzicioni voz polako stiže na odredište. Nadajmo se samo da će odredište, kad mi stignemo još uvek biti tu, a njegovi EU stanovnici još uvek na okupu. Inače, džabe smo krečili.

Add comment


Security code
Refresh