Menu

logo

Dnevnik srpskog omladinca

Piše: Aleksandar Blagojević

Jun 1989.
cobi

Dragi dnevniče,
evo sinoć sam stigao sa Gazi Mestana, sa proslave 600 godina od Kosovskog boja. Mogu ti reći da je bilo dobro. Stigli smo busevima pred zoru - nigde živo pile na Kosovu, Šipci se zabarikadirali iza onih njihovih ogradetina - i odmah istrčali na Gazi Mestan, koji nije ravan kao što sam ja mislio, nego prilično brežuljkast. I raskvašen, jer se prethodne večeri rasturila kiša. Naroda ima krš i lom, svi putevi su zakrčeni. Neko reče da je procena na milion i po ljudi - zajebali smo Vudstok, bato - i nastavljaju konstantno da pristižu. Zastave, transparenti, šatre, tezge, jagnjići, prasići, slike Combeta, Obilića i cara Lazara.

Najpre sam pazario i nakačio bedž „Kosovo je Srbija“, a onda stao među ostale dehidrirane rodoljube ispred šatre sa mlakim pivom. Gužva je bila enormna, ali ipak manja nego kod tezge preko puta, gde su se valjale hemijske sa Combetovim likom. Combe je u neko doba sleteo helikopterom - što da ne, može mu se - i održao govor koji nisam nešto mnogo pažljivo slušao, više mi je bilo da ga vidim uživo, makar i iz daljine. Jer, otkako se on pojavio, sve je pošlo u pravom smeru. Pri tome ne mislim na njegov Zajam za privredni preporod Srbije, mada je i to bitno, nego na činjenicu da sad možeš, ako oćeš, da se razdereš: „Ja sam Srbin i baš volim što sam Srbin, a ne nešto drugo!“, i - ništa! Niko ne apsi, niko ne legitimiše, niko ne privodi! Pa to do sad nikad nije bilo! A da su na Osmoj sednici izgurali svoje Stambolić i njegovi, krompir bih ja bio juče na Gazi Mestanu! Nego bismo još slavili 25. maj i 7. juli i nosili štafetu nepostojećem drugu Titi! Sakloni Bože!

Decembar 1990.

Dragi dnevniče,
pre par sati sam konzumirao prve slobodne višestranačke predsedničke i parlamentarne izbore u svom životu i posleratnoj srpskoj istoriji. Dobro, predizborna kampanja nije bila ni fer ni poštena - svi mediji su toliko forsirali Combeta i njegove komunce da je to bilo odvratno. SPO i ostalu opoziciju su totalno skrajnuli, u isto ćoše sa Velikom Rokenrol Partijom (jeste, dnevniče, i to sada postoji, a glavni cilj im je legalizacija vutre, koliko sam ja shvatio) i nekim budaletinama što se predstavljaju kao predsednički kandidati. Ali ko ih šmirgla, dobijamo izbore i u ovim uslovima, tu nema sile. Mislim da su Combeta već svi provalili kao foliranta i lažnjaka, i cenim ga da od njega tolko beše. A letos sam bio na Letnjoj pozornici u Tvrđavi, da slušam prvo obraćanje Vuka Draškovića Nišlijama (zapravo drugo, ali ono par meseci ranije ispred „Ambasadora“ bilo je više improvizacija nego politički skup). Vuk se pojavio u beloj košulji, praćen dvojicom delija koji su nosili srpske zastave, bez komunističkih obeležja - naravno. Takav čovek treba Srbiji, neko ko će ponovo da uzdigne srpskog seljaka i domaćina - stub države, da rehabilituje Čiču i da vrati kralja. Ovo zadnje mi se posebno svidelo. Pa ne vidim baš da nešto fali Englezima sa njihovom kraljicom. Samo što su oni svoju monarhiju čuvali, a našu je Čerčil pustio niz vodu, iako smo bili saveznici. Ali ajde sad.

A tamo gde je ustrojena ozbiljna država, tu prirodno dolazi i umereni kapitalistički prosperitet, kao što je bilo u Srbiji do Martovskog puča 1941. Dobro, ni sada nam nešto nije baš loše, moja keva kao računovođa prima skoro soma maraka, u šoping se ne ide više u Trst koji je svima dokurčio, nego u Minhen, Pariz i London, ali to ne znači da ne treba da nam bude i bolje, što, zaslužili smo. Zato i mislim da Vuk dobija izbore, zato sam pokazao tri prsta namrčenoj biračkoj komisiji, zato sam se kladio u večeru i pijenje sa kumom, koji voli da tera kontru zdravom razumu pa tvrdi da će Combe da dobije izbore. Hahaha! Od Nove godine, tu su parlamentarna monarhija, domaćinski kapitalizam i kapitalistički standard! Zbogom Combe, knjigo pročitana!

Septembar 1991.

Dragi dnevniče,
ovo što se događa nikako nisam očekivao. Koliko pre šest meseci, bio sam ispred niškog pozorišta, skandirajući sa ostalima: „Slobo, Sadame!“, u znak podrške demonstrantima u Bgd-u i 9. martu, prvom ozbiljnom protestu protiv Combeta i njegove ekipe koju je efikasno rasporedio po svim strateškim položajima važnim za očuvanje svog zuluma neviđenog. Tog 9. marta skupilo se više ljudi no što je iko očekivao, te je Combe, u duhu demokratskog dijaloga, poslao svu raspoloživu srpsku muriju, pa vodene topove, i naposletku tenkove. Rezime? Direktor TV Bastilje je podneo ostavku (što je formalno i bio povod za protest), ali je kasnije doveden jedan još gori, i jedina tekovina martovskih demonstracija bilo je ukidanje ponoćnih pornića na Trećem kanalu. Pa to li je demokratija? Nije slutilo na dobro, dnevniče.

Zatim sam se, pre više od tri meseca, ponovo našao ispred istog pozorišta (ali u mnogo boljem raspoloženju), i drao se: „Sveti Nikola!“ i „Jebemo oca!“. Stojanović - Šabanadžović, Marović - Najdovski, Belodedić, Jugović - Prosinečki, Savićević, Pančev, Mihajlović i Dragiša Binić, prvaci Evrope! Doduše, sama finalna utakmica bila je nikakva, ali koga briga, pehar je tu, isti onaj koji su podizali i Krojf i Euzebio i Bobi Čarlton. Da ne veruješ šta se dešava.

I onda sam, dnevniče, prošlog meseca zatekao sebe kako, ničim izazvan i potpuno izgubljen, ležim u šumetini negde između Laktaša i Dvora na Uni, sa kalašnjikovim i okvirom bojeve municije, u svojstvu rezervnog pripadnika JNA. Sunce ti žarko, šta ću ja ovde? Naredba je bila precizna. („Pucajte i ništa ne pitajte ako bilo ko dođe iz pravca one vrzine!“ „Iz pravca čega?“). Samo, imali smo sreće, pa se niko nije pojavljivao iz pravca vrzine, samo komarci i zort, oba u velikim količinama. I tako sam se vratio u Niš a da nikog nisam ucmekao (što je bilo dobro), i da niko nije ucmekao mene (što je bilo još bolje). Ali i ovde je vrlo zajebano. Svakodnevno (i svakonoćno) skupljaju koga navataju i šalju negde, pa ko se vrati - vrati. Da mi je neko proletos pričao da će stvari ovako da krenu, proglasio bih ga za budalu. Jao, Combe, skroz si nas urnisao. Skroz.

Novembar 1992.

Dragi dnevniče,
evo, konačno se bliži čas kad ćemo Combetu da vidimo leđa. Jer ovo šta se dešava prevazilazi i najžešći horor. Slovenci, Hrvati i Makedonci su se odvojili, nama su UN  uvele sankcije (totalna izolacija - otkačili su nas čak i za Evropsko u fudbalu iako smo se kvalifikovali), tako da smo sada karantinski zbrinuti. Ali izdržaćemo nekako do izbora. Opozicija (DEPOS) je dovela M. Panića, našeg čoveka, koji je još odavno zapalio u USA i tamo postao veliki biznismen. Pa u njegovoj kućerini je snimana čuvena serija „Sokolov greben“! Odmah mi se popravlja raspoloženje! Doduše, nisam siguran da je Panić uopšte svestan u pravoj meri gde je došao i u šta se upustio, ali nema veze, Combe puca kao dulek. Jer, posle svih lepota života što nam ih je priuštio, i ja bih ga glat dobio na izborima, a kamoli bogati srpsko-američki biznismen. Normalno da sam se ponovo kladio, u jedenje i debelo pijenje sa kumom, koji idiotski tvrdi da će narod opet da glasa za Combeta. E, to će da bude na sveti nikad! Zbogom, Combe, života si nas koštao! Mislim, stvarno!

Oktobar 1993.

Dragi dnevniče,
jedva pišem, sav sam sažvakan. Krenuo sam sa Žikom na put juče u 5 ujutro i vratili smo se jutros u 5. Išli smo njegovim pezejcem iz koga je izvađeno zadnje sedište da bi stali kanistri sa benzinom. Tura je bila Niš - Ćićevac - Požarevac - Kasidol (rodno selo Dragane Mirković) - Ćićevac - Pirot - Niš. Na svakoj stanici - iznosi, secaj, istači, vraćaj, teraj. To je biznis - Žika pazari čorbu u Pirotu, Piroćanci ga donose iz Bugarske, tamo ima a kod nas nema. Kod nas nema jer smo još pod sankcijama, a nakačila nam se i najveća do sada poznata hiperinflacija. Ovo nisam video ni na filmu. Leba - kad ga ima - košta milione, a meso milijarde. Cene se menjaju dnevno, jer tako skače kurs. Mislim da je najveća novčanica trenutno pet milijardi dinara, ili pet miliona milijardi, tako nešto. Državne radnje su skroz prazne, a kod privatnika pazariš za dojč marke. Ljudi po ulici valjaju benzin, cigare, devize, sve. Ako mesečno imaš da trošiš 50 maraka, car si. Meni je to uspelo samo jedared, kada sam za tu sumu prodao svoj dek nekom fudbaleru. Jeste da sam isti taj dek ne tako davno platio 500 maraka, ali ko te pita, to je bilo u drugom životu.

Dakle, Žika i ja (kao pomoćni radnik) odemo u Pirot kod njegovog čoveka, napunimo kanistre, kante, flaše, čuture i krenemo prema Požarevcu. Dobrostojeći kraj, gastarbajterski, devize, mečke, traktori, kombajni, lade nive, šta voliš. A rumunska čorba nije na ceni, kažu da je bugarska bolja. I tu na scenu stupamo mi, preduzimljivi biznismeni s juga. Dođemo, presipamo, pokupimo ambalažu, tako obiđemo 3-4 domaćina, pa direkt za Pirot, po novu isporuku. Zeznut je život poslovnog čoveka, dnevniče, ali je kinta dobra: Žika me plaća 10 DM po turi, plus boks plavog besta. Za Srbiju 1993, direktorska plata. Nikako mi ne ide u glavu čime se bave i kako preživljavaju oni koji nisu, poput mene, u naftnom biznisu. Ali neka, biće izbori kad - tad, pa ćemo onda da vidimo od koju se papriku pravi prženija. Ako Combe dotle ne ispuni svoju istorijsku misiju i sve nas ne potamani.

Decembar 1996.

Dragi dnevniče,
Kineski zid je konačno zaradio prvu pukotinu! Combe je izgubio lokalne izbore u skoro celoj Srbiji! Ali, mrtav ladan, to odbija da prizna. Neće, ne odgovara mu. Pošto je kod nas u Nišu krađa bila najveća i najočitija, prvi protest krenuo je odavde, sa Trga, a onda se raširilo svuda po zemlji. Samo, za razliku od marta 1991, ovo su mirne, građanske demonstracije, polužurka - poluprotest varijanta, kao češki model. To zagovara i opozicija, ovog puta okupljena pod imenom „Zajedno“. I tako se skupljamo svakog dana, evo skoro ima mesec i po, a Combe ne priznaje izbore. Znam ja dobro da je on van vremena i stvarnosti, ali ovo je zajebalo tutku. Pre neki dan je u Bgd-u napravio kontramiting, doterao je busevima svoje pristalice iz cele zemlje, što me nije začudilo, odavno sam apsolvirao da čovek nije pod libelu, ali su me skroz izmestili snimci nesrećnika što su došli da kontramitinguju. Pa to je strašno, dnevniče, oni kao da su začarani. Dižu ruke ko na svadbi, nose slike, zastave, podvriskuju, igraju kozaračko kolo. Posle svega šta im se izdešavalo zadnjih godina, zastrašujuće. Kao da su u transu. Šta im je uradio Combe, kako ih je ovoliko zamađijao, koju mračnu silu je dozvao i pustio na njih, ne ide mi u glavu. Ali baš me briga u krajnjoj liniji, utakmica je već dobijena, ovo sad je samo zaustavno vreme, moraćeš jednom da pogledaš semafor, Combe, pa makar i iduće godine. A onda još par meseci, plafon.

April 1999.

Dragi dnevniče,
NATO je noćas roknuo pantelejsku kasarnu, a to je bio takav udar da su ovde u Banovini neka vrata poizletela iz šarki. Od mosta prema Panteleju nijedno staklo nije preteklo, celom ulicom srča do kolena, to još nisam video. A i gde bih, uostalom? Nije bio u pitanju tomahavk, nego klasična bomba, samo velika, zovu je „krmača“. Tomahavk se čuje još iz daljine, prvo kao mali motorin, pa bude sve jače i jače, dok ne grune. Eto, pune nas tek dvajestinu dana, a već sam postao kvazi-stručnjak za moderno konvencionalno naoružanje. Combe je zaokružio svoj Opus Magnum, doveo nam je NATO pakt, konačno se i to desilo, navodno zbog terora nad Šipcima na Kosovu, a u stvari, ko zna zašto. I tako nas tovare, dnevniče, zasad selektivno, biraju šta gađaju, a kako će posle, pojma nemam. Combe je valjda u nekom bunkeru na Dedinju, a mi, kako ko. Neke su zvali u vojsku (mene zasad nisu, i fala im na tome), neki su po skloništima, neki po vikendicama, neki su zapalili iz zemlje, a ostali (uključujući i moju malenkost) se muvaju okolo, pa šta im Bog da. Opštenarodnu odbranu i društvenu samozaštitu primenjujem tako što se prekrstim i kažem - pa neće valjda baš mene..! Mada, ima ih koji sprovode zaštitne mere iz vremena kad je Hitler napao Britaniju - zatamnjuju farove na kolima da ne privlače neprijateljsku avijaciju (koja nas, doduše, puni negde iz stratosfere, ali nema veze), a neki likovi su dovukli i zapalili masu kamionskih guma kod Tvrđavskog mosta, smrad ubi dušu, kao taj dim i čađ na neku foru zbunjuju softvere navođenih projektila. Cirkus! Niti da se smeješ, niti da plačeš.

A juče sam na Crvenom pevcu video zanimljiv prizor - stoje dva dugačka reda ljudi, jedni čekaju za leba, drugi za cigare, kada se iznenada oglasila vazdušna uzbuna. I onaj red za leba se odmah rasturio, ali onaj za cigare je ostao postojan kano klisurine. Pa ti sad vidi, dnevniče, kako nam je.

Uglavnom, ne znam ni koliko će ovo da traje, ni šta će od nas na kraju da ostane. Ali znam da je Combe završio, definitivno, i samo se nadam da ću još da budem tu da ga ispratim. Jao, Combe, šta nam napravi, čoveče..!

Septembar 2000.

Dragi dnevniče,
i to sam dočekao, najzad! Posle svih ovih godina, ratova, inflacija, peticija, mitinga i kontramitinga, Combe je puko na predsedničkim izborima kao zvečka. Još nije priznao, naravno, ali to je viđeno još devedeset šeste. Samo sumnjam da će sada da ga ubeđuju mirnim protestima i šetnjama, kao tada. Samo je pitanje dana. DOS i Koštunica mogu da se spremaju da počnu da čiste Srbiju od dugogodišnje kontaminacije. Ne znam samo gde će fizički da pohrane sve bitange i lopurde koje ima da fasuju robiju. A onda slede investicije, kinta i procvat, bratiću! U Evropskoj uniji smo možda ne za 2-3 godine, ali za 5 sigurno! Evropski standard, samo da se prvo počisti đubre! Opa! Odavno se nisam ovoliko zavozio, kao sada kad mi je došlo da se naplatim za zadnjih 10 godinica! Ne mislim na Combeta, taman posla, kad njemu bude kucnuo čas da ide gore, ima ko će tamo da ga pita šta je to radio i da li je normalan. Mislim na kuma, na opkladu koju sam konačno dobio, na masnoću i alkohol u velikim količinama! Došlo je vreme vraćanja dugova sa pripadajućim kamatama! Evropo, stiže ti Srbija! Kume, beri kožu na šiljak!

Add comment


Security code
Refresh