Menu

logo

Kiša Kerozina

Piše: Aleksandar Stojanović Coa

kisa-kerozina

"Srebrna kiša kerozina" izbacila je ono „srebrna“ iz naziva i uspela da, što bi reko her Šika Pavlović, skarabudži album prvenac. Na njemu suštinski nema ničeg novog jer smo osam od deset pesama mogli da čujemo na njihova prethodna dva EP-ja koji su kružili internetom. Nove stvari su „Biodrom“, „Virtuelni svet“ i činjenica da je Zdenko Franjić sa svojom indie etiketom „Slušaj najglasnije“ po ko zna koji put posegao za srpskim zlatnim rudnikom neobjavljenih, a dobrih bendova. Iako je Kiša kerozina po kvalitetu rame uz rame sa svojim drugarima iz takozvane „nove srpske scene“ (Repetitor, Slaptrap, Stuttgart online...) invaliditet niškog porekla verovatno čini svoje da se ovaj bend ne nađe među mladim nadama u „Jelen top 10“.

Posledica toga je i dosta lošija produkcija albuma u poređenju sa gore pomenutim imenima. Uši pomalo bode kucani bubanj, na pojedinim mestima bas-deonice su možda prenaglašene, a vokal zviči prigušeno i daleko sa povremenim ehom. A onda opet, sve te stvari, na prvi pogled okarakterisane kao mane, zapravo su onaj alternativni duh koji krasi ovaj bend a koji su njegove kolege delom izgubile studijskom ispeglanošću zvuka.

Post pank Kiše kerozina, izgrađen na temeljima Radioheada,Placeba i A Place To Bury Strangers, zvuči gradski, buntovnički i kao andergraund svog vremena koji ne zanimaju svetla velikih pozornica, već klubovi u podrumima zgrada nabijeni energijom i znojem. Album počinje pesmom „1000“ koja ima sve što bi jedan hit radija B92 trebalo da ima, i sigurno je jedna od zapaženijih numera. Sličan brži tempo imaju „Vreme“ i „Bajka“ što ih čini pravom klupskom muzikom za igru i skakanje. „Jutro“ i „Snovi“ su nešto laganije, sa dozom gradskog sivila, dok je „Fluid“ spori džin u stilu Block Outa. „Dodiri“ su, uz „Fluid“, najmračnija stvar prepuna anksioznosti i osećaja životne klaustrofobije. Tekstovi su lišeni bilo kakvih otrcanih fraza i ljubavne patetike, već oslikavaju gubavu realnost u kojoj živimo. Nema epskih tragedija, samo muka običnog čoveka koji se kreće po inerciji, zaglavljen u splinu svoga grada. Zbog svega pomenutog, ovo je sjajan album i definitivno ogroman pomak u menjanju svesti ljudi o tome da je Niš samo prapostojbina Galije i Kerbera. 

Add comment


Security code
Refresh