Menu

logo

Subotička noć ljubavi i tolerancije

Piše: Dejan Dabić
Odjeci prvog Gibonnijevog koncerta u Srbiji

gibonni

Zlatan Stipišić-Gibonni, nekadašnji frontmen i pevač splitskog hevi metal benda, „Osmi putnik“ (kojeg Nišlije pamte i kao jednog od učesnika čuvenog rok-koncerta na „Željinom“ stadionu), kasnije kompozitor nekih od najvećih hitova Olivera Dragojevića („U ljubav vjere nemam“, „Cesarica“...) i sadašnji više nego uspešni kantautor koji je, posebno nakon fenomenalno zamišljenog i produciranog albuma „Mirakul“ (mada je i pre ovog albuma, a i nakon njega napravio gomilu hitova), postao apsolutno najveća pop-rok atrakcija u ex-Yu regionu (možda i zbog toga što smo svi mi, kako je i sam Gibonni na koncertu rekao, „ista sorta ljudi“), održao je početkom decembra u Hali sportova u Subotici prvi solistički koncert u Srbiji - nakon raspada SFRJ - koji će se dugo pamtiti.

Gibonni je sve do prošle godine izbegavao nastupe „s ove strane Drine“ -  više zbog javnosti u Hrvatskoj - da bi onda njegov menadžment definitivno „prelomio“ ne mogavši više da „zatvara oči“ pred željama sve većeg broja fanova („Kako napraviš da nisi običan“, oduševljeno su na transparentu napisali fanovi sa Cetinja na dočeku u Budvi), tako da je on za godinu dana vezao tri nastupa - u Makedoniji (doček Nove 2010. na Trgu u Skoplju u „paketu“ sa Prljavim kazalištem), u Srbiji (solo koncert u Hali sportova u Subotici) i u Crnoj Gori (doček Nove 2011. na Trgu u Budvi u „paketu“ sa Bojanom Marovićem).

Svaki od ovih nastupa odlikovao se odličnim zvukom i prisnim kontaktom sa publikom, ali je činjenica da je Gibonniju koncert u Subotici bio daleko najznačajniji, što se moglo videti i na osnovu studiozne tehničke pripreme njegove ekipe (specijalno iz Zagreba su za ovu priliku došli šleperi koji su dovezli najsavremeniju binsku opremu, čija je montaža trajala čitav dan), i u emocijama sa kojima je započeo koncert (Gibonni je posebno pozdravio svoje prijatelje iz „Pilota“ koje nije video dvadesetak godina), a još više u oduševljenju njegovih fanova u toku celog koncerta (što je dovelo do najmanje tri „bisa“ i nestandardnog tajminga koncerta od blizu tri sata - još jedan dokaz koliko je subotička noć značila i fanovima i samom Gibonniju). Ne treba zanemariti ni činjenicu da je dugo nad Gibonnijevim nastupom kod nas kao „Damoklov mač“ lebdela, s jedne strane, njegova svojevremena izjava da još nije vreme da nastupi u Srbiji (koju su dežurni zlonamernici pogrešno protumačili kao da nikad neće nastupati u Srbiji), a s druge - činjenica da „tisak“ pažljivo prati svaki potez  svoje „najnakladnije“ muzičke zvezde. Gibonni je mudro prihvatio formalni poziv organizatora Hrvatskog kulturnog centra „Bunjevačko kolo“ iz Subotice, znajući da će na taj način otupeti oštricu kritike potencijalnih ekstremističkih krugova u Hrvatskoj (pri čemu ni u jednom trenutku na koncertu nije potencirao ko je organizator koncerta, rekavši samo „Dragi moji, hvala vam što ste me zvali“, čime je dokazao da poštuje i svoju publiku za koju je znao da  dolazi iz svih krajeva Srbije).

Koncertu je prisustvovalo nekoliko hiljada najžešćih fanova kojima nije smetalo ni to što koncert nije u Areni, niti što moraju dodatno da putuju, ni što koncert nije ozbiljnije podržan od najmoćnijih elektronskih medija u Srbiji. Ovaj koncert ostaće u sećanju, čak i ako ove ili neke naredne godine Gibonni zaista nastupi u Areni i „zapali“ i Beograd (a ne samo Suboticu, kako su to konstatovali neki mediji u Hrvatskoj), i to ne samo zato što je ovo prvi Gibonnijev koncert u Srbiji od rata naovamo - „ a samo jednom je prvi put“ - već mnogo više zbog toga što je sadržao nekoliko nesvakidašnjih trenutaka koji će ostati u pamćenju svima koji su 1.12. 2010. došli u Halu spotova (ima neke simbolike u tome što je koncert održan u gradu koji je nekada bio veoma važan za jugoslovensku pop i rok-muziku i koji je bio domaćin čuvenog Omladinskog festivala, čega se prisetio i sam Gibonni, dok je njegov specijalni gost Damir Urban ustao iz publike praćen svetlosnim topom pevajući veliki hit „Budi moja voda“ sa kojim je svojevremeno učestvovao na subotičkom festivalu); na koncertu je jedan momak zaprosio svoju devojku, uz zvuke „Cesarice“, dok ih je Gibonni zasipao papirićima umesto konfetama koje je improvizovao na licu mesta - nakon završetka „Libra“, u jednom trenutku dok je Gibonni stavljao gitaru i spremao se za novu pesmu, publika je spontano počela da peva refren, nateravši i samog pevača da još jednom otpeva deo, možda svoje najbolje kompozicije u karijeri i na kraju, kao vrhunac, nešto neviđeno na koncertima u ovom regionu (izuzimamo svetske primere poput Springstina ili Bona Voksa), Gibonni je bez telohranitelja ušao u publiku preskočivši zaštitnu ogradu i čučnuvši sa svojim obožavaocima za vreme pesme „Oprosti“ (ne treba zaboraviti ni da mu je prateće vokale, ne samo u ovoj pesmi na koncertu, pevala tamnoputa Maya Azucena, kao specijalni gost, baš kao i Damir Urban u „Razlivenoj tinti i posoljenom zraku“), a nakon toga dodirnuvši u prolazu, maltene svakog ko je došao na koncert!

Gibonni koncertom nije samo dobro zabavio publiku, već je svoj nastup prožeo hrišćanskim duhom („Čuvajte čovjeka do sebe i ne činite drugima što ne želite da vama čine“) i duhom tolerancije u skladu sa naslovnom numerom sa „Tolerance“ („kako da ljudi nauče i da im pod kožu uđe, kada se ljubi domaće da se ne mrzi tuđe“), što je i moglo da se očekuje od čoveka koji je iskreni vernik, uz to i počasni ambasador Unicefa. Sve ove činjenice potvrđene i na subotičkom koncertu, dokazuju da je Zlatan Stipišić-Gibonni ne samo najharizmatičnija muzička zvezda u regionu, nego i medijska ličnost dobre volje bez premca na prostoru nekadašnje Jugoslavije.

Add comment


Security code
Refresh