Menu

logo

Makro i prostitutka

Piše: Aleksandar Radovanović
Vek džeza (8)

bille

On je nekada bio makro sa sadističkim sklonostima, ona je bila mazohistički nastrojena bivša prostitutka - i oboje su bili odlični džez muzičari. Zašto onda Majls Dejvis i Bili Holidej nikad nisu zajedno snimali?

Majls Dejvis je u svojoj neobično iskrenoj autobiografiji dva puta priznao da je razmišljao o Bili Holidej na pokvaren način: „Imala je tako senzualna usta... Smatrao sam da nije bila samo lepa, već i seksi.“ I, iako je bila jedanaest godina starija, verovatno bi bili idealan par.

Nećemo se previše zadržavati na činjenici da je tokom jednog perioda Bili Holidej bila prostitutka, a Majls Dejvis makro. Međutim, upravo te njihove navodno mazohističke i sadističke osobine mogle su da dovedu do toga da dvoje najpoznatijih džez muzičara ovog veka razviju retko skladan odnos. Ironično, i jednom i drugom su na Dan zaljubljenih objavljeni albumi sa ljubavnim pesmama. Holidejevu su fizički, emotivno i finansijski izrabljivali njeni muževi i ljubavnici. Elegični snimci kao što su „My Man“ i „Lover Man“ potvrđuju utisak da je bila osoba sklona potčinjavanju i nesposobna da pronađe sreću u vezama.

Dejvis je bio oličenje nevernih muškaraca iz pesama Bili Holidej. Bio je brutalno lascivan i pohotan i odnosio se prema svojim romantičnim vezama sa istim bezosećajnim prezirom sa kojim se ophodio i prema svojoj publici. Otvoreno je iznosio da je tukao svoje devojke i supruge.

Iako je tvrdnja da je Holidejeva bila patološki mazohista nedovoljno ubedljiva, jedan od njenih brojnih ljubavnika, basista Džon Simons, bio je potpuno siguran u to. Njih dvoje su bili u vezi tokom 1944. godine i on je sumnjao da ga ona namerno provocira da bi je tukao. Kupio je korbač u prodavnici kućnih ljubimaca (koji je prvobitno bio namenjen njenom dileru) i jednom je, nakon što ju je išibao zbog toga što je želela da se ufiksa, pretpostavio da ona neće moći da peva te noći. Međutim, pošto je završio svoj nastup, opisuje kako je „otišao preko puta i ona je bila tamo, ispod snopa svetlosti, sa gardenijom u kosi, pevajući iz sveg glasa. To je nikad nije ometalo.“

U intervjuu časopisu „Eboni“ 1950. godine, Holidejeva je rekla: „Da bi mi se dopao, muškarac mora stalno da dominira.“

U svojoj autobiografiji, ona govori o tome da se sa 14 godina, kao maloletna prostitutka, „smrtno plašila seksa“. Strah je prouzrokovao izvesni Vilbert Rič, koji ju je silovao u Baltimoru tri godine pre nego što se našla u burdelju u Njujorku. Njena majka, prostitutka u istom burdelju, nemilosrdno ju je podsećala na mane muškaraca i njenog oca, cenjenog ritam-gitariste i notornog ženskaroša. Ovi zbunjujući, kontradiktorni obrasci, udruženi sa njenim nesigurnim detinjstvom, doveli su je do toga da upada u nestabilne, nestalne veze sa muškarcima sklonim dominaciji i prevarama kao što su bili Džimi Monro, Džo Gaj, Džon Levi i Luj Makej. (Svaki naredni bio je gori od prethodnog.)

Kao tinejdžer, Dejvis je bio preokupiran muzikom i relativno nezainteresovan za devojke. Verovatno je samo tokom svojih pubertetskih godina imao jedinu monogamnu vezu u svom životu, sa Ajrin Bert, svojom „prvom pravom devojkom“. Odbijao je ponude drugih devojaka, uključujući i rođaku Holidejeve, En Jang. „Nisam mnogo obraćao pažnju na takvo sranje. To je samo učinilo da ove kučke postanu još odlučnije u tome da me uvuku u krevet.“

Bertova se decembra 1944. godine pridružila Dejvisu u Njujorku sa njihovom bebom, ali mu je njeno prisustvo smetalo i on je prepustio brigu o njoj i njihovoj deci džez pevačici Beti Karter. Jedanaest godina kasnije morao je da ode u zatvor zbog toga što nije izdržavao nju i njihovo troje dece. Kad je platio alimentaciju, prokomentarisao je: „To će mi je skinuti s vrata“, ali se 1978. godine ponovo vraća u zatvor zbog toga što nije plaćao izdržavanje Margerit Eskridž i njihovom sinu Erinu.

Dok je 1946. godine bio na turneji sa orkestrom Bilija Ekstajna, spavao je sa pevačicom En Bejker, koja mu je rekla da „tvrd kurac nema savest“. Ova usputna primedba postaće njegovo vodeće načelo. Dejvis je imao bezbroj devojaka i seksualnih partnerki, naročito između 1975. i 1980. godine, kada se povukao iz muzičkog posla i predao satirijazi. Postao je zavistan od kokaina i priznaje: „Imao sam toliko mnogo različitih žena da sam mnogima izgubio trag i čak se i ne sećam njihovih imena. Kada bih ih danas sreo na ulici, mnoge od njih verovatno ne bih ni prepoznao.“

Glumica Siseli Tajson izbavila ga je iz ovog hedonističkog pakla. Venčali su se 1981. godine, ali ju je on prevario samo pet dana nakon venčanja, braneći se na sledeći način: „Više nisam osećao nikakvu seksualnu privlačnost prema Siseli.“ I pored toga, njegova buntovnička reputacija privlačila je mnoge žene. Operska pevačica Leontina Prajs rekla je Siseli u poverenju: „Devojko, dobila si premiju... Jurim ovog drkadžiju već godinama!“

I pored svojih hroničnih preljuba, Dejvis je ipak bio u stanju da oseća ljubomoru. Tokom svog prvog braka, sa plesačicom Frensis Tejlor, razbesneo se kada je ona izjavila da je Kvinsi Džouns zgodan. Tako jako ju je istukao da je ona morala da pobegne. Kada ga je nazvala iz stana Gila Evansa, jednog od njegovih najboljih prijatelja i dugogodišnjeg muzičkog saradnika, naredio joj je da mu nikada više ne pomene Kvinsija Džounsa. Takođe ju je optužio da je spavala sa jednim plesačem koji je, zapravo, bio homoseksualac.

I Dejvis i Holidejeva su umeli da pokažu veoma različite aspekte svojih priroda. Holidejeva je nesumnjivo bila naprasita i opisivala je sebe kao „zaista modernu curu“ koja je umela da navede muškarce, uključujući i makroe, i žene da ispune njene želje. Kada je 1929. godine bila uhapšena zbog prostitucije na ostrvu Blekvel, flertovala je sa nadzornicom lezbijkom i time izdejstvovala povlašćen tretman. Nakon otpuštanja iz zatvora, odvezla se feribotom preko Istočne reke do Njujorka i, kao što se u svojoj autobiografiji priseća: „Činilo se kao da je polovina makroa iz Njujorka došla da nas dočeka.“ I pored predloga jednog od njih da pođe s njim, „odlučila sam da prekinem s kurvanjem, ali mu to nisam rekla... Dozvolila sam mu da me odvede u tu kuću i da me tamo smesti. Ali, nisam mu davala ni centa od svoje zarade. Sve sam slala majci.“

Tokom tridesetih i ranih četrdesetih godina, žudela je za novim iskustvima. Nikad joj nije bio dovoljan samo jedan muškarac. Čak je varala i svoju veliku ljubav, trubača Džoa Gaja, i kako se gitarista Al Kejsi priseća: „Verujem da je bila zaljubljena u njega. Ali, švrljala je naokolo.“ Dejvis se seća da mu je Holidejeva „rekla kako joj se dopada muškarac građen kao Roj Kampanela, stari hvatač tima ‘Bruklin Dodžers’, zato što je mislila da takav muškarac ima onu seksualnu energiju koja joj se dopadala kada je vodila ljubav. Volela je one sa kratkim, širokim i jakim nogama i malom zadnjicom; građene kao bizoni.” Tužno, smrt njene majke 1945. godine i njena zavisnost od heroina ubrzali su propast njenog autonomnog, vatrenog temperamenta.

Razlika između Dejvisa koji je stvarao nežne, lirične kompozicije i Dejvisa muškog šoviniste bila je drugačije vrste. Mada je teško poverovati, bio je romantične prirode. Ova potisnuta osećajnost izbila je na površinu kada je slike svoje supruge Frensis Tejlor stavio na korice albuma “Someday My Prince Will Come” i “E. S. P”. Čak je za nju napisao melodije “Fren Dance” i “Pfrancing“. Siseli Tajson, Beti Mejbri i Margerit Eskridž takođe su bile na koricama albuma, a melodije “Lazy Susan” i “Mademoiselle Mabry” komponovane su za Suzan Garvin i Beti Mejbri.

Dokaz njegove romantične duše nalazimo i tokom putovanja u Pariz 1949. godine. Zaljubio se u Žilijet Greko, muzu Žan-Pol Sartra, i opisuje njihovu vezu kao maltene nadrealnu: “Žilijet i ja smo pešačili pored Sene, držali se za ruke i ljubili, gledali se u oči i ljubili još više, stiskali ruke jedno drugom... Bio je april u Parizu. Da, a ja sam bio zaljubljen.”

Po povratku u Njujork postao je toliko depresivan da je delimičnu krivicu za svoju kasniju zavisnost od heroina pripisao njihovom rastanku. Uskoro je postao makro kako bi imao novac da nahrani „čudovište“ - tako je nazivao svoju zavisnost od heroina. U leto 1954, Dejvis i Grekova su se ponovo sreli, ali njegovo neprijatno ponašanje tokom njihovog susreta u hotelu „Valdorf-Astorija“ u Njujorku otkriva njegov ambivalentan stav: „Srce mi jako lupa i pokušavam da držim emocije pod kontrolom... pa sam se vratio svojoj ulozi crnog makroa... Kažem joj: ‘Žilijet, daj mi neku lovu, odmah mi je potreban novac.’ ... Uzimam novac i hodam po sobi posmatrajući je hladno - međutim, želim da je zgrabim i vodim ljubav s njom, ali se plašim... da možda neću moći da se nosim sa emocijama.”

Na kraju su i Dejvis i Holidejeva upropastili svoje najznačajnije veze zbog svoje zavisnosti od droge. Sa Klodom Makejom, piscem tzv. harlemske renesanse, Holidejeva je uspostavila jedan od najuravnoteženijih odnosa u svom životu, ali ga je heroin oterao od nje. Dejvisa su takođe ostavile Frensis Tejlor i Džeki Betl zbog njegovog psihičkog stanja prouzrokovanog kokainom. Opisivao je Čarlija Parkera kao “pohlepnog drkadžiju, kao što je većina genija. Želeo je sve.” Mogao je tako da govori i o sebi, ili o Holidejevoj. Što se više osvrćemo na njihove živote, to se više pitamo: “Šta bi se desilo da su se ova dva genija i srodne duše zaljubile jedno u drugo? Kakvu bi divnu muziku stvorili? Ili bi njihova veza samo ubrzala neizbežno?”

Add comment


Security code
Refresh