Menu

logo

Kada su titani hodali zemljom

Razgovarao: Zlatibor Stanković
Intervju sa Kolinom Arturom

collin

Poseta velikog maga maske i specijalnih efekata Kolina Artura Nišu, posećen masterklas i radionica izrade maske koju je održao na 4. Međunarodnoj koloniji dečjeg crtanog filma „Pantelej 2010“, potvrdili su kultni status filmova na kojima je radio. Takođe i činjenicu da publika nije zaboravila dane kada efekti nisu bili sami sebi cilj, već neodvojivi deo filmskog pripovedanja.

Danas nije tako teško zamisliti da se neko ko poznaje rad u određenim programima na kompjuteru odjednom nađe u svetu filmske čarolije, pošto se i ona sama uglavnom krije u digitalnim efektima. Ali klincu koji odrasta u svetu posle Drugog svetskog rata sigurno nije bilo tako lako da sanja o tome da postane majstor specijalnih efekata?

Ima istine u tome što kažete, ali možda ne potpune. Odluka, ili bolje potreba, da se nečim bavite dolazi u životu bez obzira želite li to ili ne. Istina, okolnosti mogu da vam idu na ruku ili ne, ali to je već neka druga priča. Što se mene tiče, oduvek sam petljao sa elektronikom i mehanikom, to nam je, zajedno sa umetnošću, nekako bilo porodična delatnost. Od desete godine, koliko se sećam, popravljao sam aparate po kući, ili bar pokušavao, neke sam sigurno i pokvario, ali to je bilo ono što me je okupiralo. Vajanje je došlo nešto kasnije.

Vajanje... tako ste i počeli karijeru. To vas je odvelo u čuveni muzej Madam Tiso, zar ne?

Može se reći da je to bila neka vrsta prelaznog perioda, onog u kojem sam sticao znanje u rukovanju različitim materijalima, učio se vajanju, na kraju, zašto da ne, i stekao ime koje mi je i otvorilo vrata filmske industrije.

U svet  filma ušli ste na velika vrata?

Pa, može se reći na velika vrata, ali baš zbog toga što su bila tako velika ja sam se osetio poprilično malim (smeh). Kjubrikova „Odiseja“ je zaista monumentalno delo, a ja sam bio u prilici da radim na kostimima majmuna. Bio je to zamašan i, pre svega, izazovan posao. Kada bih danas pristupio sličnom poslu, imao bih pored sebe čitavu gomilu referenci, jedna od najvažnijih bila bi svakako „Odiseja“. Mi smo onda mogli da se oslonimo samo na „King Konga“, stvorenog četvrt veka ranije. „Planeta majmuna“, recimo, došla je posle našeg rada. Na kraju, bilo je to odlično iskustvo i odlična preporuka.

Usledili su filmovi Ragmanova kći, Bolnica užasa, Jednooki Čarli, Albino... Saradnja sa zvezdama poput Kristofera Lija, Eliota Gulda, Trevoroa Hauarda, Pitera Selersa... Period rada koji je prethodio vašim najznačajnijim ostvarenjima...

Da, mogu reći da je bilo dosta posla tokom sedamdesetih. Bilo je dobrih produkcija i mnogo se polagalo na rad nas šminkera (tada sam radio, uglavnom, kao šminker). Sam pristup fantastici i hororu bio je drugačiji. Šminka i specijalni efekti nisu bili sami sebi cilj. Ne kažem da to jeste slučaj danas, ali sama pretpostavka da dobar deo posla može da se odradi na stolici ispred računara značajno menja pogled na film. Nekada ste sate i sate posvećivali nekom efektu samo ako ste imali dobar razlog za to.

Jesu li i glumci drugačije posmatrali vaš rad? Uspeh neke uloge često je zavisio od vaših ruku?

Sve zavisi od slučaja do slučaja, tu se stvari nisu mnogo promenile. Svi su oni profesionalci, neki manje razmaženi, neki više. Ben Kingsli, velika zvezda, sedeo je sasvim mirno dok sam radio otisak njegovog lica, onaj koji i dalje čuvam (smeh), meditirajući, retko progovarajući ijednu reč. Šon Koneri, s druge strane, može da sedi miran desetak minuta, možda nešto više, zaista energičan čovek. Jednom je posle pola sata rada na njegovoj maski jednostavno ustao sa stolice, rekao da "ako do sada to nisam uspeo da uradim neću ni za sat vremena", i otišao iz šminkernice.

Razumećete ukoliko preskočimo desetak filmova, i zaustavimo se u 1981. godini i filmu „Borba titana“, saradnji sa Lorensom Olivijerom, Ursulom Andres, Megi Smit. Posetioci vašeg masterklasa u Nišu potvrdili su da taj film i ovde uživa status kultnog.

Potvrdili su i to da su maske na kojima sam radio zaslužne za to (smeh). Šalim se, naravno. Bilo je zadovoljstvo sarađivati sa Dezmondom Dejvisom, stvarati u studiju Alberta Brokolija, Pinewood studiju, takođe. I danas se, sa malim usavršavanjima, koristim nekim tehničkim rešenjima nastalim u tom filmu. Bilo je, istina, nekih mojih ideja koje nisu bile podržane, ali u celini to jeste jedan od mojih najznačajnijih uradaka. Posebno se ponosim Meduzom, čijem izgledu i funkcionisanju sam posvetio najviše vremena. Osetio sam se ponosnim kada sam pročitao u nekom članku da većina onih koji su pogledali novu verziju „Borbe titana“ i dalje preferiraju onu stariju.

Nakon uspešnog rada sa Ridlijem Skotom na filmu Osmi putnik, usledio je, za ono vreme, odličan budžet od 27 miliona dolara za „Beskrajnu priču“, i u njemu stavka od čak pet miliona za specijalne efekte.

Vaša ekipa stvorila je svet zmaja Falkora, Puža, vukodlaka Gmorfa... Ostvarili ste san i stvorili čitav jedan fanstastičan svet. Namerno to kažem, jer sami često ističete kako naginjete svetu fantastike, a ne horora?

Da, to je istina. Razlog je jednostavan - u stvaranju fantastičnih svetova pronalazim mnogo više zadovoljstva. „Beskrajna priča“ jeste film koji rado pominjem. Neka od tehničkih rešenja koja smo onda primenili i danas, posle toliko nerešenih izazova, nalazim maštovitim. Ponekad se zapitam o čemu sam razmišljao kada sam se upustio u posao da lutku Falkora, dugu 15 metara, nateram da funkcioniše. Naravno, zasluge za to nisu samo moje, niti bi to mogla da izvede samo jedna osoba. Danas je teško zamisliti da je čitava mehanika onda morala da bude sakrivena, nije bilo moguće izbrisati je u postprodukciji. Kada ste konačno našli način da Falkor, recimo, otvara usta, morali ste pronaći način i da sakrijete i osoblje zaduženo za rad te mehanike.

Ne volite da radite na hororima, ali ste jedan od njih uradili upravo na ovim prostorima, u bivšoj Jugoslaviji. Ovde ste, u stvari, radili na dva filma - „Okupaciji u  26 slika“ i „Čoveku koga treba ubiti“?

Upravo sam se spremao da ja vas upitam da me podsetite tačnog naziva jednog od ta dva filma - do danas sam bio ubeđen da je reč o okupaciji u jedanaest slika (glasan smeh). Radio sam na tim filmovima krajem sedamdesetih, ako se ne varam. Dobri režiseri, znali su šta hoće, ali je bilo problema u produkciji, u jednom trenutku tolikih da sam obustavio snimanje filma dok svi ne budemo isplaćeni. Bilo je i malo problema u komunikaciji. Na setovima se govorio srpski, ruski, italijanski, nemački, samo ne engleski.

Posle svega što ste uradili, ima li i dalje izazova?

Izazova uvek ima, dolaze iz nas samih. Umetnost podrazumeva izazov. Onda kad ih nema, znajte da se ne bavite umetnošću, već poslom kojim bi mogao da se bavi i neko koga jednostavno obučite i naučite nekim osnovnim principima, tehnikama... Najizazovniji film je onaj koji još niste uradili.

Vaš posao u svetlu komjuterskih monitora?

To svetlo nije dovoljno jako da zaseni onaj deo posla koji može da uradi samo čovek, ne mašina. Stiven Spilberg i Džordž Lukas, najuticajniji u industriji specijalnih efekata, prvi su zagovarači tradicionalnih specijalnih efekta. Nedavno sam čuo Lukasovu izjavu da bi mu bilo draže da je veći deo novih nastavaka „Ratova zvezda“ radio kao prethodne. Kada to Lukas kaže...

Add comment


Security code
Refresh