Menu

logo

Između linča i glorifikacije

Piše: Dejan Dabić
Slučaj "Srpskog filma"

srpski-film

„Srpski film“ je bez ikakve sumnje, najkontroverznije filmsko ostvarenje ne samo srpske kinematografije i kinematografija u regionu (ako se snimanje filmova kod nas, i u regionu, uopšte može obuhvatiti terminom kinematografija koji podrazumeva institucionalnu, kadrovsku, tehničku i repertoarsku organizovanost), već mnogo više od toga (mediji su čak, preneli informaciju da su ga neki američki novinari i kritičari proglasili jednim od najbrutalnijih filmova svetske kinematografije u prethodnom periodu). U svakom slučaju, od njegove svetske premijere u martu prošle godine na festivalu SXSW u američkom gradu Ostinu, do danas – film ne prestaje da izaziva oprečne stavove.

Iako su u većini oni koji se zgražavaju nad filmom pozivajući na društvenim mrežama na Internetu (Facebook itsl) i na neku vrstu građanskog “linča” kada je reč o autorima filma (Aleksandru Radivojeviću, scenaristi i Srđanu Spasojeviću, reditelju), nemali je broj onih, pogotovo u stručnim krugovima, koji smatraju da je “Srpski film” izuzetno kinematografsko ostvarenje i važan datum u istoriji filma na ovim prostorima (štaviše Fipresci Srbije je na prošlogodišnjem Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji dao nagradu “Srpskom filmu”, a nagradio ga je i zvanični žiri). Šta je to što izaziva oprečne stavove u vezi sa ovim filmom, za koji ne postoji verodostojan podatak koliko ga je ljudi do sada gledalo? On je još letos  “procurio” na Internetu (i masovno bio odgledan, čak i u onim sredinama u kojima je poslednji bioskop zatvoren još u prošlom veku), pa zvanični podaci o gledanosti ne mogu biti realan pokazatelj gledanosti filma, a još manje su to razni forumi na Svetskoj mreži, gde se javlja “i kuso i repato” i gde o “Srpskom filmu” govore mnogi koji nisu videli ni jedan jedini kadar iz ovog filma. Ali, zar je važno znati detalje, kada se u praksi pozivamo na teoriju zavere?

„Srpski film“ bi se mogao označiti i kao neka vrsta horor drame sa elementima trilera (jer je jedno od glavnih obeležja ovog podžanra neizvesnost kada je reč o sudbinama glavnih junaka), pri čemu on zadire i u jednu vrlo specifičnu vrstu filmskog zapisa, tzv. snaf (snuff) kojim se više bave istražni organi, nego filmski kritičari (snaf filmovi prikazuju realno nasilje, bilo da se radi o povređivanju, silovanju, ubistvima, s tim da se to nasilje čini upravo zato da bi bilo snimljeno). Glavni junak „Srpskog filma“ je nekadašnja porno zvezda, Miloš (Srđan-Žika Todorović), koji živi povučeno koristeći staru slavu (čitaj, „štek“). Jednoga dana, u njegov život ponovo ulazi bivša partnerka, Lejla (Katarina Žutić), pozivajući ga da se vrati starom poslu; naravno, ona nikada nije bila ravnodušna prema Milošu, ali glavni razlog njenog dolaska je „nepristojna ponuda“, jer dolazi od tajanstvenog, ali moćnog producenta Vukmira (Sergej Trifunović). Iako Miloš otkriva da će njegov zadatak biti sve drugo, samo ne još jedna obična uloga u „porniću“ i da će učestvovati u realnom nasilju koje producira beskrupulozni Vukmir, on ipak prihvata ponudu uzimajući u obzir da bi time mogao da obezbedi budućnost svoje porodice, jer izdržava ženu i dete. Ono što je u ovom filmu najspornije sa stanovišta percipijenata, jesu najmanje dve stvari: prva je naziv - „Srpski film“, a  druga je - drastična scena silovanja novorođenčeta. Da li je morao da bude iskorišćen postojeći naziv ili je to mogao da bude „S-movie“, „Serbian Snuff Movie“ ili nešto treće, potpisnik ovih redova nije siguran, jer se ne čini da je konačni naziv najbolje i jedino prihvatljivo rešenje (ne moramo citirati Šekspira, „ime nije ništa, ono što nazivamo ružom slatko bi mirisalo i drugim imenom“, da bismo znali da je tako)? Pre će biti da su autori svesno išli na potpunu provokaciju, mada je mišljenje nekih relevantnih filmskih kritičara za ovu temu da naslov u potpunosti odgovara sadržaju filma (citiraćemo Dejana Ognjanovića sa tribine „Prikaz društvene psihopatologije – ’Srpski film’ kao povod“ koja je održana u Niškom kulturnom centru, „da je doživljaj viktimizacije ključ naslova“ i da „’Srpski film’ treba posmatrati kao metafilm koji se obračunava sa patologijom srpskog filma i njenim odnosom ka stvarnosti“). Drugi sporan momenat, silovanje bebe (naravno, upotreba dece u ovom filmu, kada je reč o najdrastičnijim stvarima svedena je na korišćenje filmskih trikova, a imamo i pouzdana saznanja da njihovo učešće nije bilo bez saglasnosti roditelja), jeste nešto što je izazavalo masovno zgražavanje, čak i kod onih koji imaju „jak stomak“ (Dejan Ognjanović preporučuje da se i to posmatra isključivo kao metafora, mada potpisnik ovih redova smatra da je i ta scena mogla biti ublažena, npr. korišćenjem elipse kao stilskog sredstva).

U svakom slučaju, s jedne strane, imamo film koji je nesumnjivo brutalan, nesumnjivo politički nekorektan i nesumnjivo nihilistički (ne može se staviti u kontekst ni našeg društva, ni pravoslavne tradicije), a s druge – nesumnjivo hrabar film (ma šta mislili o autorima, ne verujem da bi se većina onih koji napadaju film i prete autorima usudila da dirne u mnoge društvene tabue) i nesumnjivo dobro produciran, režiran i glumljen film. Dakle, on može biti sporan po mnogim elementima svog sadržaja, ali u krajnjem rezultatu, na nivou forme dakle, on je relevantno umetničko deo; i to je ono što je u čitavoj priči, po nama i najspornije. Jer, mnogi koji u ovoj zemlji znaju da gledaju film, ćute, jer su svesni da se ovaj film ne može diskvalifikovati sa pozicija filmske estetike, a da sve bude još komplikovanije, u filmu igraju i neki od naših najpoznatijih i najpriznatijih glumaca na pragu srednjeg generacije (Sergej Trifunović i Srđan-Žika Todorović), štaviše oni su napravili i respektabilne uloge (čak ni 45. Festival glumačkih ostvarenja nije mogao da se odgluši o tu činjenicu, pa je prikazao ’Srpski film’ u bioskopu Kluba Vojske dobrano posle ponoći u specijalnom terminu i uz posebne napomene koje prate naradikalniju primenu gledalačkih rejtinga). Proverite koji su ozbiljni kritičari i ljudi od filmske struke pisali o ovom filmu i u kojim medijima, pa ćete videti da su se svi zajedno našli u neprilici, od samih autora, preko kritičara, sve do distributera i prikazivača. Da sve bude još nepovoljnije, za razliku od prokazanih socijalističkih vremena kada se snimalo društvenim novcem i kada su programski saveti i umetnička veća, ujedno bili i neka vrsta cenzora domaćeg filma, a postojale su i cenzorske komisije na saveznom i republičkim nivoima, mi danas u postpetooktobarskoj Srbiji to nemamo, pa nas ovakve situacije dočekaju nespremnima, jer ne možemo da primenimo gledalačke rejtinge, na način, na koji to mogu npr. Britanci ili Amerikanci (Britanska komisija za klasifikaciju filmova – BBFC je čak „isekla“ nekoliko minuta ovog filma, kao ni u jednom slučaju u prethodnih petnaestak godina, zbog „elemenata seksualnog nasilja koji imaju tendenciju da erotizuju ili opravdaju seksualno nasilje“). Nadležni državni organi u našoj zemlji su čak, na inicijativu jedne neformalne grupe u kojoj su bili filmski kritičari, sociolozi, psiholozi, tužioci..., zatražili mišljenje ekspertske grupe da li delovi „Srpskog filma“ sadrže elemente za pokretanje krivičnog postupka. Čini se da su najdalje otišli Španci, s obzirom na činjenicu da se njihovo tužilaštvo obratilo našem, sa zahetvom da se ispita postoje li elementi zloupotrebe maloletnika u pornografske svrhe (konkretno, Španci ukazuju na scenu u kojoj drogirani Miloš siluje sopstveno dete, smatrajući da zloupotreba postoji zbog toga što se nakon silovanja, za šta su naravno korišćene lutke, dečakov lik posle silovanja jasno vidi).

Kako će se rasplesti ovo nerazmrsivo klupko kada je reč o „Srpskom filmu“ teško da iko može da pretpostavi; jedno je sigurno, pre i posle njega ništa više neće biti isto i to ne samo u svetu filma u našoj zemlji, jer nam i ovaj slučaj pokazuje koliko je značajno kvalitetno pravno normiranje (u ovom slučaju mislimo na zakone) koje neće podrazumevati samo suvoparno pravničko znanje po principu „copy-paste“ primera iz uporednog prava, već će zahtevati s jedne strane kreativnost (ništa manju od one koja je potrebna da se napiše dobra knjiga ili snimi dobar film) i s druge – široke poglede u odnosu  na svet koji ni izbliza nije isti kao u vreme kada su oni studirali, ili kao u vreme kada su pisani udžbenici iz kojih su polagali ispite.

Add comment


Security code
Refresh