Menu

logo

Straight from the gift horse's mouth

Piše: Marko Stojanović
Stripovanje (27)

majica

Yogurt: Merchandising, merchandising,
where the real money from the movie is made.
Spaceballs-the T-shirt, Spaceballs-the
Coloring Book, Spaceballs-the Lunch box,
Spaceballs-the Breakfast Cereal,
Spaceballs-the Flame Thrower.
SPACEBALLS, Mel Brooks, Thomas Meehan

Oblačim se po strip festivalima.
Prvu sam takvu majicu dobio, čini mi se, na "Šabačkom strip festivalu" 2004. godine. Zaslužio sam je, bar po mojoj proceni - služio sam vojsku u Kragujevacu i trebalo mi je da odmorim mozak od maslinasto zelenog zaglupljivanja. Bureku i Vladi Aleksiću (organizatorima festivala) trebao je još jedan gost festivala. Zamolio sam stoga Dragana Savića (urednika bivšeg "Trona" i scenaristu uvek aktuelnih "Teksaških jahača") da me izvuče na celodnevnu subotnju posetu. Pošto nisam znao kad ću se vratiti, prodao sam Pačetu, pomoćniku DOF-a, priču o devojci koja navodno dolazi u posetu i seo na jutarnji autobus za Beograd. Iz Beograda sam se potom ljudskom grajom i neljudskim zadahom znoja prepunim autobusom kroz gužvu subotnjeg prestoničkog špica probio nekako do Šapca, tamo ižicao dve strane stripa o Luki Vraniću od Mirka Čolaka, Brade, Saše Arsenića i Gorana Markovića, popio tri piva  s nogu i kroz svega četiri sata krenuo sa jednim izuzetno prijatnim sagovornikom kolima za Bg. Ah da, užicao sam i majicu šabačkog festivala, sa sve Dikanom i njegovim stricom Vukojem koji stoje kraj putokaza za Šabac. Pošto je majca bila XL (ako ne i manja) i pošto ja, kad već nikada nisam bio XXX, nisam nikako pristajao da budem bilo šta manje od XXL moja majka nije imala puno problema da je ižica od mene. Nisam se bunio - i dalje mislim da je urnebesno videti ženu u pedesetima koja ne čita stripove kako je non stop reklamira strip festival (nažalost, takođe bivši), objašnjavajući svoj izbor garderobe pred svojim pedesetogodišnim gošćama...

Kako naš narod lepo kaže, dok se nekome ne smrkne, drugom ne svane. Te sam iste godine na "3. Međunarodnom Salonu Stripa" u Beogradu, u SKC-u uživao u veselju Mijata Mijatovića koji se kao malo dete radovao susretu sa svakim strip crtačem i ilustratorom svog detinjstva, okoristio se (u dobrom društvu Joce Ukropine) prvom nagradom za strip "Politikinog Zabavnika" (u to vreme, statistike radi, većom od oficijalnog Grand Prix-a salona!)) i tek zaslugom mog druga Ace Sotirovskog  koji se nije uživo pojavio na Salonu dobio majicu Salona stripa sa motivima prethodnog dobitnika salona koja je bila namenjena njemu! Te godine do tih majica je bilo teže doći nego do taksija u kišnom prestoničkom danu, pa sam u dobijenoj itekako uživao - i to bukvalno, pošto je i Aca negde mog telesnog gabarita (iako ne i visine), a pomaže i to što je majica (sem motiva Maje Veselinović) crna k'o tuš, te se uvek uklapa sa većinom moje garderobe i tek ponekad sa mojim raspoloženjem...

Oblačim se po strip festivalima.
Na svoj (zvanično) prvi Exit otišao sam 2005. godine, na veliku žalost moje (nezvanično) bolje polovine - i to ne kao sav normalan svet radi muzike, nego zbog rada na stripu. Naime, Strip Pressing je dobio zvaničan poziv da svojim prisustvom uveliča jedan eksperiment ekipe Egzita koja je rešila da među svim mogućim i nemogućim muzičkim binama ima i stejdž posvećen stripu, Stripanzivu. Iz tog smo se razloga ja i Deksa zaputili na daleke pute, pravo u grad čika Jove Zmaja, i dok je Deksa svoju svežu zubobolju lečio pivom i s onih nekoliko koncerata koji su ga interesovali, ja sam dopunjavao svoj entuzijazam družeći se sa šarolikom stripovskom gomilom koja se tu našla. Sa svojim novosadskim domaćinima, Dejanom Kolor Sedlanom, Nešom Čika Bačićem i Nebojšom Multitalenat Pejićem provodio sam večeri diskutujući i crtkajući u društvu Gorana Sudžuka, Dalibora Talajića, Zorana Janjetova, Željka Paheka i ko zna koga još. Da sve ne bude sjajno i bajno, pobrinulo se nebo nad tvrđavom koje je na nas ispod sručilo najobilnije bujice koje sam imao nesreću da doživim usred leta, što sam shvatio kao opomenu da se manem koncerata i vratim do Stripanzive. Stigao sam u pravi čas da skinem totalno mokru košulju (nikada posle toga nije viđena, barem ne na meni), dobijem na poklon narandžastu majicu sa motivom Stripanzive i da mi klinac mešovitog etničkog porekla (živela politička korektnost na zapadnim televizijima!) kome još nisu nikle ni prve malje pod nos tutne mikrofon. Ako svakome k’o što kažu sleduje njegovih pet minuta slave, ja sam mojih trista sekundi odradio na MTV-iju, u direktom TV prenosu sa tog mokrog, veselog Egzita. Na taj intervju o stripu i Stripanzivi me danas seća snimak sa MTV-ja koji se nekako našao i na You tube-u, ali i drečavo narandžasta majica koju danas obično nosim isključivo kad igram basket...

Imam i majicu UPPS-a (www.upps-sajt.com), belu kao još nenačeti tabak hamera, za koju me svako malo neko pita gde može da je nabavi. Odgovor je nigde, pošto je u pitanju ograničena proizvodnja, a ova koju ja posedujem nabavljena je na poslednjoj velikoj skupštini UPPS-a u jesen 2006.  godine. Sa mnogim ljudima sam se tada sreo po prvi put oči u oči, sa manjim brojem i zadnji, ali posle kraće sednice održane u Happy Galeriji SKC-a, u društvu upravo poskidanih radova sa konkursa, odlučili smo skoro jednoglasno da ćemo nešto popiti. Skoknuli smo potom do neke kafanice, gde se vesela priča potpomognuta klopom i napicima raznih vrsta shodno motivima pomenute UPPS-ove majce (čiji je prsni deo krasi prosto ime sajta, ali se zato zadnji uz par stihova diči Pratovim kadrom na kome Korto i Raspućin veselo igraju) nastavila do kasno u noć… UPPS-ovu majicu časnu zadobijenu na linijama fronta borbe za domaći strip nosim redovno po svim strip manifestacijama na koje odem, po intervjuima koje dajem televizijama - što veli Deksa, reklamiram projekat čiji sam deo na svaki mi dostupan način...

Oblačim se po strip festivalima.
Leto 2006, odnosno jesen sa tom numeracijom, obeležio je četvrti Salon stripa u SKC-u. Ovog puta je organizacija bila bolja - zato što je po prvi put u istoriji festivala (!) bilo i zvaničnog kataloga izložbe, ali i zato što ovog puta nisam morao majicu festivala da dobijam na mufte (kao prethodne godine), već me je uredno čekala kod organizatora! Festival je bio na nivou, kao i njegov glavni gost, Olivije Ledora, koji je veoma ljubazno i sa puno strpljenja (nerazvodnjenog ogromnim umorom koji mu se čitao s lica) crtao fanovima, odgovarao novinarima i uopšte bio svakom na usluzi. Uživao sam u ponovnom viđenju sa desetinama mojih prijatelja iz sveta stripa koje nažalost viđam jednom do dva puta godišnje. Molim? Majica? Naravno, naravno... Majica je žuta i diči se crtežom Reskjumena, nastalog iz pera dobitnika gran prija festivala od 2005. godine, zaista retko talentovanog i skromnog Mijata Mijatovića. Veliki plus ove majice je što je krasi crtež mog dobrog prijatelja, ali joj je minus upravo ta žuta boja, koju ja na sebe ne mećem ni mrtav (što nema veze s mojim političkim stavom, već sa mojim ukusom u oblačenju)... Tako da su, na žalost, jedini ljudi koji je viđaju upravo moji saigrači u basketu, dok se laktam pod košem u poteri za zicerom...

Oni koji su bili punoletni tih divnih sedamdesetih pričaju s uživanjem kako su se oblačili po inostranstvu, kako ništa nije bilo lakše ni normalnije nego sesti u auto i skoknuti do, recimo, Trsta, po farmerice. Lično nisam veliki pomodar, niti su vremena ono što su nekad bila, ali činjenica je da u svom garderoberu i sam imam majicu iz inostranstva - naime, sa strip salona u Velesu. Na stranu to što volim Makedoniju (neko bi rekao nepretenciozna, a ja opuštena zemlja), Makedonce (neko bi rekao ljudi vrele krvi, a ja da su jednostavno topli i neposredni), s Velesom, jedinim gradom u Makedoniji za koga mogu da kažem da ga dobro poznajem, imam mešovita, ali nekako na kraju sasvim prijatna iskustva. Prvi put kad sam bio tamo, iskisnuo sam kao nikad pre; pljusak u Velesu pomaže da se lakše vizualizuje biblijski potop (što nije podatak koji ćete naći u turističkim prospektima). S druge strane, upoznao gotovo čitavu makedonsku strip scenu (fini momci, svi do jednoga) kao i sam grad (fini brežuljici, svi do jednog), a Boga mi sam stekao i puno prijatelja - nekako, najmanje brojna kategorija ljudi u životu svakog čoveka. Drugi put kad sam bio u Velesu, nisam izašao iz hotela tri dana; kad Vane Trajkov kaže strip radionica od tri dana, on to zaista i misli (što nije podatak koji mu treba uzeti za zlo). S druge strane, upoznao sam dosta strip crtača iz čitave bivše Juge (fini momci, svi osim devojaka - koje su takođe fine) i armirao prijateljstva koja sam ranije započeo. Treći put kad sam bio u Velesu, na Petom Međunarodnom strip salonu održanom sredinom novembra, bio sam smešten u učeničkom internatu u kome su zidovi sačinjeni (bukvalno) od iverice, a studentsko telo od žurkama do zore sklone dečurlije. S druge strane, imao sam prilike da upoznam nekoliko talentovanih mladih strip crtača iz Bugarske kao i da po prvi put malo duže popričam sa meni jako bitnim crtačem iz mog detinjstva, Banetom Kercom... A ne treba zanemariti ni majicu salona, belu sa amblemom festivala - savršena za varijantu ispod košulje, još bolja za neobavezni izlazak ili obavezni basket...

Oblačim se po strip festivalima i čekam da se neko od organizatora seti da sem leta postoje i druga godišnja doba... Te u skladu s tim krene da proizvodi nešto za koleciju jesen-zima, što ima duge rukave…

Add comment


Security code
Refresh